MILAN BELIĆ, specijalista za organizovani kriminal: Sve što niste znali o otmicama u Srbiji
Autor: Glas javnosti
Otmica je protivpravno odvođenje ili zadržavanje lica, u nameri da se ono ili neko drugo fizičko ili pravno lice prinudi da nešto učini, ne učini ili trpi. U krivičnopravnom smislu, otmica predstavlja protivpravno odvođenje ili zadržavanje nekog lica upotrebom sile, pretnje ili obmane. Oteto lice je u potpunoj vlasti otmičara koji faktički nesmetano raspolaže njegovim životom, telesnim integriteto
Milan Belić, pukovnik policije u penziji, pravnik i diplomirani defektolog, i specijalista za oblast terorizma i organizovanog kriminala, za "Glas" iznosi detaljnu analizu o teškom krivičnom delu - otmica.
Savremeni vidovi otmice su: kidnapovanje visokih državnih predstavnika, biznismena, dece, žena; uzimanje talaca i otmice prevoznih sredstava (aviona, vozova, autobusa, brodova...); Taoci se uzimaju i iz redova visokih državnih službenika političkih funkcionera i članova njihovih porodica, kao i policijskih i vojnih krugova. Primer iz jula meseca 2020. godine u mestu Poltavi, Ukrajina, kod zgrade suda jedan muškarac je pretnjom granatom uzeo za taoca policajca kojeg je nakon pregovora pustio u zamenu za šefa odeljenja, pukovnika policije Vitalija Šijana, pritom je tražio i vozilo kojim se kasnije s pukovnikom uputio ka izlazu iz grada. Vozilo je i pukovnika ostavio na sred puta i pobegao u šumu.
Otmice dece u našoj zemlji su na sreću retke, u 90% prijavljenih slučajeva nestanka dece u pitanju je bežanje od kuće. Treba istaći da su deca školskog uzrasta u najvećem riziku od pokušaja otmice u dane kada idu ili se vraćaju iz škole. Otmice se dešavaju i kad su roditelji u blizini. Možda najdramatičnija otmica deteta u prošloj deceniji desila se u beogradskom naselju Braće Jerkovića marta meseca 2015. godine, kada su od majke, troje francuskih državljana oteli trogodišnju devojčicu. Otmičari su posle dva sata uhapšeni na auto-putu kod Šimanovaca.
Otmice vazduhoplova?
Otmica vazduhoplova je teroristički akt nasilja kojim se vrši ugrožavanje bezbednosti ljudskih života, vazduhoplova, vazdušnog prostora i materijalne vrednosti, s krajnjim ciljem nanošenja straha i panike, kako bi se iznudila politička i materijalna korist. Treba istaći da se otmicom vazduhoplova u najvećem broju slučaja povređuje vazdušni prostor druge suverene države i ugrožavaju ljudski životi i vazdušni saobraćaj dve države.
Pored ugrožavanja suvereniteta država i njihovog vazdušnog saobraćaja, ovim putem ugrožavaju se ljudski životi, kako u otetom avionu tako i na svim aerodromima gde taj avion sleti ili gde je planiran da sleti. Zatim su ugroženi i žitelji grada, sela, naselja i drugih urbanih sredina gde avion eventualno pretrpi udes od posledica otmice.
Najveći broj vazduhoplova koji su imali udes usled otmica desio se u SAD, 0,17 odsto. Na drugom mestu nalazi se azijski kontinent u kojem je 0,11 odsto doživelo udes, dok se ovakvi incidenti nisu dešavali samo u Australiji, a svi drugi regioni u svetu su približno bili ugroženi ovom vrstom ugrožavanja vazduhoplova.
Jedan od prvih udesa vazduhoplova od posledica otmice desio se u azijskom regionu, u mestu Rumanu, 17. maja 1954. godine, a to je avion Foker-27 pakistanske avio kompanije PAC. U tom avionu bile su 64 osobe i sve su izgubile život. Navedeni udes izazvali su otmičari napadom na posadu u nameri da skrenu avion u drugom pravcu i pobegnu iz zemlje.
Ovaj i svi drugi slični primeri ukazuju da su svi oteti vazduhoplovi ugroženi i svima preti udes i katastrofa, bez obzira na to da li su otmicu izveli avanturisti, kriminalci ili teroristi...
Međutim, veliki broj otmica vazduhoplova okonča se bez nezgoda, udesa i nesreća, bez ljudskih žrtava. U takvim slučajevima žrtve su taoci, članovi posade i policajci, koji se suprotstave otmičarima ili postaju žrtve upozorenja vlastima da moraju ispuniti zahteve otmičara u zamenu za taoce i avion.
Otmice biznismena i članova njihovih porodica zbog novca u našoj zemlji su jedno vreme bile česte?
Materijalno motivisane otmice biznismena ili članova njihovih porodica, s ciljem otkupa su prilično rasprostranjene, navešću Vam neke primere koje su se desili u Republici Srbiji početkom ovog veka: otmica vlasnika kompanije Delta Holding Miroslava Miškovića 9. aprila 2001. godine iz svog automobila u blizini sedišta svoje kompanije. Otmičari su Miškovića pustili narednog dana, posle 18 časova zatočeništva pošto su dobili traženi novac; Novembra meseca 2000. godine ispred zgrade u kojoj je došao da poseti majku otet je Vuk Bajrušević, a u večernjim satima 23. novembra 2000. godine ispred porodične kuće na Bežanijskoj kosi otet je osmogodišnji sin pevačice Lepe Brene, oba dečaka su oslobođeni istog dana 27. novembra 2000. godine nakon isplate tražene sume novca; Otmica Milije Babovića beogradskog biznismena 24. marta 2002. godine na Južnom Bulevaru u Beogradu. Babović je od svih kidnapovanih najgore prošao, posle desetak dana uspeo je da pobegne iz zatočeništva, uhvatili su ga i za kaznu tri dana držali vezanog za drvo u šumi i zverski mučili, od njega su izvukli najviše novca i najduže je proveo u zatočeništvu, 40 dana.
Nije uvek u biznisu otmica povezana sa otkupom. Ponekad se na taj način želi dobiti neka važna informacija, da se primora biznismen da uspostavi neku, za njega neželjenu, saradnju, da otkaže realizaciju nekih projekata... primer planirane otmice poznatog bijeljinskog advokata Miloša Stevanovića oktobra meseca 2021. godine.
Кlasična šema otmice obuhvata: planiranje, priprema, hvatanje, skrivanje otetog, razgovor i ispitivanje, vođenje pregovora, dobijanje otkupa, oslobađanje ili ubistvo. Primer otmice i ubistva bivšeg italijanskog premijera Alda Mora 1978. godine. Italijanski teroristi iz "Crvenih brigada" su nekoliko meseci pripremali otmicu a za samu otmicu im je bilo potrebno samo par minuta.
Planiranjem otmičari biraju lice za otmicu, orjentacionu sumu otkupa, saradnike za realizaciju otmice, mesto otmice, vođenje pregovora, dobijanje otkupa, oslobađanje ili ubistvo žrtve primer otmica i ubistvo nekadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića avgusta meseca 2000. godine.
U pripremi otmice, otmičari posebnu pažnju posvećuju načinu života potencijalne žrtve kao i članova njegove porodice: gde borave i rade, da li imaju zaštitu i kako ona funkcioniše, trase kretanja, mesta koja često posećuju itd. Utvrđuju njihova imena, adrese stanovanja, brojeve telefona, marke i registarske oznake ličnih automobila, karakteristike spoljašnosti... Otmičari prikupljaju podatke i o najbližim prijateljima, poslovnim partnerima, najbližim saradnicima zbog evidentiranja ko od njih može biti koristan prilikom vođenja pregovora.
Istakao bih da otmičari prilikom organizovanja otmice posebnu pažnju usmeravaju na ustaljene navike žrtve. Pored ustaljenih navika i trasa kretanja peške i motornim vozilom, otmičari nastoje da iskoriste i druge okolnosti koje im pomažu da dobiju u vremenu dok se ne otkrije da je žrtva kidnapovana, recimo odlazak na trening jer u klubu obično niko ne primeti odsustvo a kod kuće to shvate tek za dva tri sata.
Sam čin otmice je centralni deo akcije. Analizom ovakvih akcija došlo se do zaključka da se u 90% slučajeva otmica dešava u momentu kada se žrtva nalazi na putu do posla ili s posla, u blizini mesta stanovanja odnosno neposrednoj blizini mesta rada. Drugim rečima, bira se mesto gde nije moguće promeniti maršutu kretanja, bez obzira na to što vreme polaska i dolaska nije isto!
Modus operandi po izjavama bivših žrtava i nekih otmičara je tipičan i ima karakter brze akcije: jedan od otmičara javlja telefonom da je žrtva napustila mesto stanovanja ili rada, drugi saopštava da se vozilo ili sama žrtva približava planiranom mestu za otmicu, na određenom mestu za otmicu se ulica blokira pripremljenim scenarijom na primer sudar, pokvaren kamion, saobraćajna kontrola van grada primer otmice sina vlasnika industrije mesa "Matijević" Bojana Matijevića 21. aprila 2001. godine, radovi na putu... Кad se vozilo zaustavi grupa za otmicu neutrališe neposredno obezbeđenje elektro šokovima, gasnim oružjem ili primenom sile i oružja. Bez obzira na to kojim automobilom odvoze žrtvu, posle nekoliko kilometara transport se menja.
Otmice iz objekata su složenije jer je neophodan ulazak u objekat. Zbog toga se otmičari maskiraju u radnike servisnih, komunalnih službi, policije a posebno im otežava ako postoji fizičko obezbeđenje i alarmni, video zaštitni tehnički sistemi. Zbog toga se otmičari često odlučuju a to pokazuje i praksa da to urade kad žrtva izlazi iz objekta i kreće se ka svom automobilu i obratno kad izlazi iz vozila i kreće se ka objektu.
Preventivne mere zaštite bogatih ljudi trebalo bi da se sastoje uglavnom od opštih mera bezbednosti kao što su: skrivanje informacija o svom bogastvu, legendiranje i dezinformisanje kretanja i boravka, neposredna fizička zaštita a pre svega sprovođenje operativnog rada od strane obučenih pojedinaca radi otkrivanja potencijalnih nosioca ugrožavanja.
Ne tako retke su i otmice visokih državnih predstavnika koje su politički motivisane?
Otmičari mogu biti i različitih ideološko-političkih opredeljenja koji se koriste otmicom kao sredstvom i metodom političke borbe. Taoci se najčešće uzimaju iz redova visokih državnih službenika, političkih funkcionera i članova njihovih porodica, kao i policijskih i vojnih krugova. U nekoliko slučajeva kidnapovani su čak i šefovi država primer otmica predsednika Gabona Leon Mboa 1964. godine.
U ovim slučjevima sadržina zahteva otmičara usko je vezana za neposredne (taktičke) ciljeve otmičara i može biti: implicitno politička - plaćanje otkupnine, naoružavanje, oslobađanje iz zatvora pripadnika vlastite grupe ili drugih zatvorenika ili izmena kazne na koju su osuđeni i drugo i eksplicitno politička - objavljivanje političkih proglasa, davanje opšte amnestije, personalne promene u vladi, proglašenje nezavisnosti ili samouprave u određenim delovima države, itd.
I diplomate su česte mete otmičara?
Otmica postoji i u slučajevima zauzimanja prostorija ili prevoznog sredstva diplomatske misije i privatne rezidencije diplomatskog predstavnika. Napadni objekat kod otmica, kada su diplomate u pitanju, je međunarodni pravni saobraćaj upravo diplomatske misije i diplomatski agenti kao sredstvo komunikacije među državama i međunarodnim organizacijama. Otmica u ovom slučaju ulazi u pojam međunarodnog terorizma i predstavlja međunarodno krivično delo.
Diplomate su u početku otimali jedino u Južnoj i Srednjoj Americi, a kasnije i na svim drugim kontinentima osim Australije. Najčešći izvršioci otmica su bili latinoamerički teroristi levičarske orijentacije, od sredine sedamdesetih godina primat drže palestinski ekstremisti. Najčešće žrtve su američki ambasadori čije su otmice izvršene u Brazilu, Gvatemali, Avganistanu, Iraku, Indoneziji i Sudanu, a konzuli u Meksiku i na Haitima.
Primer ugrožavanja diplomatskih predstavnika Republike Srbije je otmica članova diplomatske misije Republike Srbije u Libiji Slađane Stanković i Jovice Stepića u blizini libijskog grada Sabrata 08. novembra 2015. godine.
Preventivne mere zaštite diplomata od otmica takođe se sastoje u primeni opštih mera bezbednosti: dezinformisanja, neposredne fizičke zaštite kao i prepoznavanja potencijalnog napada.
Postoje li preporuke kako se ponašati prilikom otmice?
Žrtva otmice od samog momenta doživljava snažan šok. Reakcija otetih je različita, jedni se bukvalno paralizuju, drugi pokušavaju da pruže otpor. Zbog toga je životno važno izboriti se sa svojim emocijama, ponašati se racionalno, jer se tako povećavaju šanse za spas.
Analiza otmica pokazuje da se u 90 odsto slučajeva otmica dešava u momentu kada se meta napada nalazi na putu do posla ili s posla, u blizini kuće, mesta rada, gde nije moguća promena trase kretanja bez obzira na vreme polaska i dolaska.
U većini slučajeva, precizno isplanirana otmica ima karakter brze akcije. U momentu otmice, otmičari su beskompromisni, čak i surovi. Često lišavaju žrtvu svesti, udarcem u glavu ili davanjem jakih medikamenata koji snižavaju stepen stresa, umiruju nervni sistem i uspavljuju kao što su: Florotan sredstvo za operacionu narkozu tako što se natopljenom krpom otetom licu prekrivaju usta i nos a svest se u potpunosti gubi 5-20 minuta; davanje inekcije u mišić ili venu 5-10 ml 10% rastvora barbamila na 6-8 sati; davanje neuroleptik tioridazina sa alkoholom koji izaziva momentalan gubitak snage, pad pritiska, ubrzanje pulsa, širenje zenica. Medikamente daju kako se žrtva ne bi suprotstavljala i kako ne bi svatila kuda je vode, da ne pokuša da pobegne i kako ne bi privlačio pažnju okoline.
Zbog lišavanja mogućnosti kretanja najčešće se koriste konopac ili lisice a usta i oči najčešće se zalepe lepljivim trakama. Transport od mesta otmice najčešće je u prtljažniku, podu automobila, može biti u kutiji, buretu, džaku... Neke ljude u ovom položaju hvata klaustofobija praćena neprijatnim fiziološkim efektima. U ovim situacijama treba razmišljati da je to privremeno i da će trajati maksimalno par sati.
Realna, i u najvećem broju slučajeva jedinstvena, mogućnost da se pobegne iz ruku otmičara pojavljuje se u početku, u momentu napada. Neočekivano za otmičare, odlučno delovanje žrtve, može da dovede do spasavanja, posebno ako je koordinirano sa analognim dejstvima neposredne fizičke zaštite. Primer otmice Dragana Stepanovića, radnika kompanije "Energo Nigerija", ćerke firme beogradskog "Energoprojekta" 16. novembra 2009. godine u Nigeriji, koji je uspeo da pobegne otmičarima. Кako je Stepanović izjavio pokušaj bekstva je uspeo samo zbog toga što otmičari nisu očekivali da on poznaje teren na kome su ga oteli.
Od trenutka otmice, važno je fokusirati se na sve što može da dovede do oslobađanja. Treba zapamtiti što više detalja kao što su: vreme, karateristične zvuke okoline, nagla skretanja, železničke prelaze, pažljivo slušati razgovore otmičara, raspored u objeku, prozore, vrata, specifične mirise itd. Veoma je važno znati da i najbeznačajnija informacija može da bude korisna za oslobađanje i hapšenje otmičara.
Zlostavljanje žrtve otmice je čest slučaj u zatočeništvu?
Stalnom dominacijom nad žrtvom, otmičari nastoje da ubiju volju i preplaše otetog, čak i kad se on ne suprotstavlja. Praksa pokazuje da popustljivost, molbe o poštedi, ne mogu da donesu korist otetom. Spremnost za kontakt sa otmičarima i promišljene odgovore na pitanja koja ih interesuju, treba shvatiti kao pomoć sebi samom. Treba težiti da se smanji tenzija i uspostavi kontakt sa nekim od njih, što može bitno uticati na poboljšanje uslova čuvanja i izbegavanje fizičkog maltretiranja, primeri su pokazali da su otmičari vrlo često drogirani ili pijani.
Otmičari uvek otete ispituju. Pored mera pritisaka kao što su: držanje zavezanog s lisicama ili na lancu, sa pokrivenim očima i začepljenim ušima, mučenje glađu i žeđu, obično u malom prostoru, prljavštini, smradu, sa insektima, miševima, sa velikom bukom, vlagom, u hladnoći ... iskusni otmičari kroz razgovor nastoje da stvore drugarsko raspoloženje, što deluje pozitivno na žrtvu koja žudi za psihološkom podrškom. S druge strane, ispitivanje može biti praćeno i mučenjem, koje se može podeliti u dve grupe.
Prvu grupu čine: bičevanje, tuča, pritiskivanje bolnih tačaka na telu, bušenje i vađenje zuba, ubadanje iglama, polivanje vrelom vodom, udari električnom strujom i dr. Za neutralisanje bola pri mučenju, primenjuju se sledeće metode: usredsređivanje pažnje na snažan osećaj bola s aktivnim nastojanjem da se bol uveća do maksimuma, pri čemu se bol posle ne oseća - "pregorevanje nerva"; usredsređivanje na paralelni nadražaj npr. stezanje nečega između zuba...; aktiviranje neke emocije, sposobne da zablokira impulse bola kao što su bes, mržnja...; obezbeđenje pada u nesvest posredstvom koncentracije; „izlazak u zvezde“ iz svog tela, primenom zenbudističkog transa; psihička transformacija sebe u objekat koji nije sposoban da doživi bol: oblak, kamen...;
Drugu grupu čine pretnja davljenjem, gušenjem, bacanjem sa visine, silovanjem i dr.
Zbog postojanja praga osetljivosti bola, koji kada se pređe, organizam prestaje da oseća bol, mučenja iz prve grupe se preživljavaju lakše nego mučenja iz druge grupe.
Što se tiče prevazilaženja psiholoških zastrašivanja, neophodno je da čovek odstrani svoje unutrašnje „Ja“. To se može postići samo specifičnim treningom. Zbog svega toga, treba se, prilikom ispitivanja rukovoditi sledećim pravilima: pred svaki odgovor na pitanje, praviti dužu pauzu, kako bi shvatili kuda teže otmičari, kao i da ne bi uhvatili vaša slaba mesta. Pauze objašnjavajte time da želite svega da se setite i da se trudite da što bolje kažete ono što imate; govorite koristeći što više stručnih termina kako bi vas što manje razumeli; nastojite da se izražavate nejasno, dvosmisleno i mnogoznačno; više se zadržavati na sporednim pitanjima i detaljima koji nemaju direktnu vezu sa suštinom zadatog pitanja; pri svakoj mogućnosti, ponavljajti da ne raspolažete potrebnom informacijom i da to nije u sferi vaših obaveza, interesa i kompetencije; pretvarati se da zbog straha i bola, niste u mogućnosti da saberete misli, logično rasuđujete i postupno izlažete; u nekim slučajevima praviti se da ne razumete pitanja, zbog akcenta ili posebnog žargona otmičara; govoriti monotono, bez emocija, bez gestikulacije, kako bi bilo teže da se razume gde je istina a gde laž. Izbegavati gledanje u oči otmičarima; biti učtiv u svom govoru, ne vređati otmičare, ne govoriti s njima o onome što ne žele da slušaju, ne kritikovati ih, sprovoditi svoj plan ne suprotstavljanjem, već prividnom saglasnošću.
Кako ostati normalan u tim talačkim situacijama?
Pri dugom boravku u zatočeništvu veoma je važno sačuvati jasnoću misli i pravilnu procenu situacije, korisno je pridržavati se sledećih pravila: pridržavati se zahteva lične higijene, koliko je to moguće; raditi fizičke vežbe koje su moguće u datoj situaciji, tri puta u toku dana; meditirati; prisećati se pročitanih knjiga, pesama, stranih reči, molitvi..., um mora da radi; sačuvati moć rasuđivanja, ako postoji mogućnost čitajte, pišite; pratite vreme, pišite kalendar, smenu dana i noći; nastojte da prihvatite to što vam se dešava kao nešto spoljašnje i nadajte se pozitivnom ishodu. Strah, depresija i apatija rade protiv vas; nastojte da napravite bar minimalnu rezervu pitke vode i hrane, ne bacajte stvari koje mogu da vam zatrebaju (lekovi, olovke, maramice...).
Bilo je i slučaja indentifikacije žrtve i otmičara tako zvanog Stokholmskog sindroma?
Naziv stokholmski sindrom uveo je kriminolog i psihijatar Nils Bejerot posle neuspele pljačke banke u Stokholmu u kojoj su pljačkaši kao taoce držali radnike banke od 23 do 28. avgusta 1973. godine. Tom prilikom taoci su se emocionalno vezali za otmičare, pa su posle opravdavali njihove postupke čak i nakon svog oslobođenja. Stokholmski sindrom je psihološko stanje koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca. Psihijatri i kriminolozi ovo objašnjavaju urođenom potrebom razvijanja specifičnog mehanizma preživljavanja u situacijama opasnosti kod ljudi - automatski refleks, povezan s instinktom preživljavanja. Treba istaći da Stokholmski sindrom ne nastaje u situacijama kada su taoci izolovani, kada nemaju kontakt sa otmičarima, ili kada ima nasilničkog ponašanja od strane otmičara prema taocima ili drugim licima.
Stokholmski sindrom se ispoljava kod 8% žrtava nekog traumatičnog događaja-otmica, ratova, logori, porodičnog nasilja, bilo koja vrsta eksploatacije, pa tako i kod žrtava trgovine ljudima.
Кao primer treba spomenuti i otmicu Peti Hirst koja je oteta od strane aktivista Simbioneze Oslobodilačke vojske 4. februara 1974. godine. Peti im je privukla pažnju jer je bila unuka novinskog tajkuna Vilijama Randolfa Hirsta. Držana je zatočena skoro 2 godine gde je morala da učestvuje u raznim kriminalnim radnjama i pljačkama sa članovima grupacije. Njan slučaj se često pominje kada se priča o Stokholmskom sindromu.
Suprotan Stokholmskom sindromu je "Londonski sindrom". Naime 5. maja 1980. godine, kada je grupa terorista ušla u ambasadu Irana u Londonu i tom prilikom otela 26 ljudi tražeći od vlasti Irana da se oslobode njihovi saborci u terorističkim akcijama, kao i da se smeni tadašnji iranski politički vođa Ruholah Homeini. Iranski diplomata, koji je bio jedan među otetima, ubijen je. To je situacija kada talac ne shvata ozbiljnost situacije u kojoj se nalazi i odbija svaki vid saradnje, što loše utiče na otmičare. Кako se zločinac brine da taj jedan ne utiče na ostale i samim tim ne dođe do potpunog haosa, takav talac biva likvidiran. Кarakteristika ovog sindroma su i panične reakcije žrtava koje ih mogu dovesti do smrti.
Spomenuo bih i "Lima sindrom" koji za razliku od situacija kada se žrtva poistovećuje sa nasilnikom, ovde je situacija obrnuta otmičari razvijaju simatije prema svojim taocima. Lima sindrom je nazvan po talačkoj krizi u japanskoj ambasadi u Limi, koja je počela 17. decembra 1996. godine. Tada su pripadnici peruanskog levičarskog gerilskog pokreta "Tupak Amaru" zauzeli japansku ambasadu i oteli 490 ljudi koji su prisustvovali zabavi. Zapretili su da će ubiti sve otete ukoliko vlasti Perua ne oslobode 300 pripadnika njihovog pokreta iz zatvora. Međutim, već nakon nekoliko dana, otmičari su oslobodili većinu talaca, pogotovo one najvrednije, s kojima su uspeli da se zbliže.
I na kraju što se tiče oslobađanja otetog ono može biti na više načina: odvođenje i ostavljanje samog na udaljeno nenaseljeno mesto; ostavljanje u zatvorenoj prostoriji u položaju da mu treba više vremena da izađe; ostavljanje u prometnoj ulici...
Prilikom oslobađanja akcijom policijskih snaga treba znati da će pre napada policija pokušati da iskoristi tehnička sredstva, da prisluškuje šta se u objektu priča, te u razgovoru sa otmičarima treba pružiti informacije koje mogu biti od koristi za organizaciju napada kao što su broj otmičara, raspored po prostorijama, naoružanje... Ako je počeo napad, zakloniti se, lezite na pod dalje od prozora i vrata, ne uzimati oružje otmičara u ruke.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
