NEBOJŠA VASOVIĆ: Da li je Treći svetski rat blizu?

Mnogi pametni i dobronamerni ljudi danas govore da je Treći svetski rat veoma blizu. Neki tvrde da je već počeo. Oni koji su uvereni da će razum prevladati trebalo bi da se sete 20. veka

Hristova krv (Sangre de Cristo) je planinski venac koji se nalazi u jednom od najzabačenijih krajeva Sjedinjenih Američkih Država. U usamljenoj kući na ranču okupljaju se najveći naučnici sveta, među kojima je mnogo Evropljana. Blizu kuće, u tami, sa vrha čeličnog tornja visi bomba, koja tog dana treba da bude isprobana. Proba nosi kodni naziv „Triniti”, a inspiracija za taj naziv je Džon Don, omiljeni pesnik Roberta Openhajmera, naučnog direktora projekta.

Robert Openhajmer, jedan od najpoznatijih naučnika svog doba, voleo je književnost i pustinju na jugozapadu Sjedinjenih Država. Bio je miroljubiv čovek kome je sudbina odredila da stvori najrazornije oružje svih vremena.

U poslednjih nekoliko minuta svi su zaćutali jer je odbrojavanje počelo. U pet sati, 29 minuta i 45 sekundi, ujutru, šesnaestog jula 1945. godine, atomska bomba je eksplodirala. Svetlost je bila sjajnija od sunca, a neki od naučnika uplašili su se da su zapalili i samu atmosferu. Posmatrajući eksploziju, Openhajmer se setio stihova iz indijskog speva Bhagavad Gita, „postao sam smrt, uništitelj svetova”.

Samo nekoliko kilometara dalje, nalazi se vojni komandant projekta, tog najvažnijeg poduhvata američke države u drugom svetskom ratu, brigadni general Lesli Gruvs (Leslie Groves). On ne voli nepouzdane civilne naučnike i kristalno mu je jasno da je Rusija glavna meta za bombu, a ne Nemačka ili Japan.

„Samo dve nedelje posle preuzimanja odgovornosti za projekat, shvatio sam da je zapravo Rusija naš glavni neprijatelj i da se ceo projekat zasniva na tome”, govorio je posle rata Gruvs. Saradnici tvrde da je Gruvs jedan od najbeskrupuloznijih ljudi u američkoj vojsci, a po mišljenju Henrija Volasa, potpredsednika SAD-a, koji je pratio naučni razvoj, on je „patološki antisemita i otvoreni fašista”.

Tokom dvadesetak dana koji su protekli od uspešne probe do bacanja bombe na Hirošimu, Gruvs je učestvovao u lažiranju izveštaja ministarstvu rata SAD, zahtevajući od komandanata na terenu da iz svojih depeša izbace delove u kojima se opisuju efekti konvencionalnog bombardovanja i ističe spremnost na kapitulaciju Japana. „Posle tri godine rada u uslovima neprekidne napetosti, nisam želeo da Makartur i ostali dođu u situaciju da kažu da će rat biti dobijen bez upotrebe bombe”, izjavljivao je posle rata.

Sa ovim zastrašujućim oružjem, SAD su se, od mirnog utočišta svojih osnivača, pretvorile u militarizovanu državu-monstruma. Veliki Frenklin Delano više nije bio živ. SAD vodio je Hari Truman i njegovi ljudi od poverenja, među kojima su najistaknutiji bili Džimi Barns i Džejms Forestal. Oni su verovali, da će demonstracija bombe na tlu Japana izvršiti uticaj na SSSR (kako se u jednom periodu istorije nazivala država Rusija) i naterati Ruse da ustuknu i povuku se iz Evrope.

Suprotno tom uverenju, bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, nije Sovjetski Savez učinilo ništa popustljivijim. Proračun Trumana i njegovog najbližeg kruga, tih nadmenih neznalica, bio je pogrešan. Rusi se nisu povukli…

Partijski puč

Malo ko se seća sparne čikaške noći i kongresa Demokratske partije, u julu 1944. godine, kada je Henri Volas bio skoro imenovan za potpredsedničkog kandidata na predstojećim izborima u SAD. Mada mu je zdravlje slabilo, Ruzvelt je lako obezbedio kandidaturu za četvrti mandat. Henri Volas, njegov potpredsednik, bio je verovatno drugi najpopularniji čovek u Americi. Vremenom je stekao mnogo neprijatelja. U maju 1942. godine, održao je svoj čuveni govor o jednakim ljudima:

„Neki govore o američkoj eri, a ja kažem da era u koju ulazimo, era koja dolazi posle ovog rata može i mora da bude era jednakih ljudi. U njoj ne sme biti ni vojnog ni ekonomskog imperijalizma. U poslednjih 150 godina odvija se marš ka slobodi kao velika narodna revolucija. Imali smo Američku revoluciju, Francusku revoluciju, Latinoameričke revolucije, Oktobarsku revoluciju. Sve su se borile za jednakost među ljudima.”

Volas je pozivao ljude širom sveta na revoluciju protiv kolonijalizma, a njegova mržnja prema imperijalizmu bila je dobro poznata i ljudima se dopadala. Bio je veoma omiljen kod radničke klase jer je govorio:„Budućnost mora doneti iste plate za isti rad, bez obzira na pol i rasu.”

U Britaniji nisu bili oduševljeni njegovim govorom. Čerčil je zadužio svoje tajne agente da špijuniraju Volasa. Volas je prezirao britansku imperiju, govoreći: „Ja otvoreno kažem da je pojam anglosaksonske superiornosti, oličen u Čerčilovom pristupu, uvredljiv za mnoge”. Drugom prilikom, Čerčil je posle dosta viskija odgovorio: „Zašto bih se izvinjavao. Mi jesmo superiorni. Imamo zajedničku baštinu koja je razvijena tokom vekova u Engleskoj i usavršena našim ustavom.”

U martu 1943. godine, Ruzvelt je poslao „Volasa na turneju dobre volje” po južnoj Americi. Trebao je da tajno vrbuje te države da se priključe SAD u ratu koji se vodio. 65.000 ljudi ga je pozdravilo u Kostariki, 15 procenata celokupnog stanovništva. Više od million ljudi mu je klicalo dok je prolazio ulicama Santjaga u Čileu. Po njegovom povratku u SAD, desetak zemalja je objavilo rat Nemačkoj, više nego što je iko očekivao.

U Americi, prema Galupovoj anketi, 57 procenata birača bilo je za to da Volas nasledi Ruzvelta, ali je unutar same stranke imao ogromnu opoziciju, moćnu grupu partijskih lidera Demokratske partije, ujedinjenih mržnjom prema njemu. Volasovi protivnici rekli su Ruzveltu da će Volasov ponovni izbor za potpredsednika razoriti partiju. Predsednik na taj ultimatum nije odgovorio. Izabrao je ćutanje.

Kada je kongres počeo, Volas je očekivao podršku. Ruzvelt, verovatno zbog bolesti, nije došao, već je uputio poruku iz San Dijega: „Da sam na toj konvenciji, glasao bih za Henrija A. Volasa”. Osim tih reči, nije učinio ništa više. Predsednik nije bio voljan da se bori za svog potpredsednika. Volas je ipak ostao favorit.

Očajnim partijskim liderima predvođenim Edvinom Polijem, Robertom Haneganom, Edom Flinom, Edom Kelijem i ostalima očajnički je bila potrebna zamena u poslednji čas. Odabrali su senatora iz Misurija Harija Trumana, čoveka krajnje skromnih mogućnosti, ali sa malo neprijatelja. Završio je samo srednju školu i imao je tri propala biznisa. Njegov najveći poslovni poduhvat, prodavnica galanterije, propala je 1922. godine.

Godine 1933. je napisao: „Sutra punim 49 godina, a s obzirom koliko sam postigao, 40 godina mogu da bacim u vodu”. Sledeće godine je izabran u Senat, a njegov mentor, Tom Pendergast, govorio je da je želeo da pokaže da se i „kancelarijski momak” može poslati u Senat, zahvaljujući „dobro podmazanoj partijskoj mašineriji”. Većina drugih senatora ga je prezirala.

Volas je izgubio nominaciju krađom glasova i partijskim pučem, koji su izvele partijske vođe Demokratske partije, u bliskom kontaktu sa agentima britanske obaveštajne službe, užasnute mogućnošću da on ponovo postane potpredsednik i zatim, u budućnosti, nasledi velikog Frenklina Delana. Mnogim glasačima su ponuđena mesta ambasadora, upravni položaji i novac.

Uprkos tome, posle prvog izbornog kruga Volas je imao 429 glasova, a Truman 319. U drugom krugu, posle dodatnih ponuda, dogovori šefova stupili su na snagu. Policija gradonačelnika Čikaga Kelija onemogućila je ulazak hiljada Volasovih pristalica-glasača u zgradu gde se odvijala izborna konvencija. Na kraju, Truman je pobedio rezultatom 1031 prema 35. Sve je bilo gotovo. Henri Volas je prihvatio poraz i obećao lojalnost Ruzvelt-Trumanovoj listi.

Zakulisna zbivanja

Danas su događaji sa konvencije Demokratske partije u julu 1944. godine uglavnom zaboravljeni. Međutim, oni su promenili tok istorije. Čovek koji je mogao da bude predsednik, sada je samo sa strane mogao da posmatra tok događaja. Ovakav ishod ne bi bio moguć da je Ruzvelt bio lično prisutan i borio se za svog kandidata, Volasa, jednog od neopevanih junaka Drugog svetskog rata, koji je svetu pokazao bolje lice Amerike.

Bilo je i drugih zakulisnih zbivanja te kritične 1944. godine. Čerčil leti u Moskvu oktobra 1944. godine da Staljina vidi nasamo. Na poleđini jednog papira, Čerčil je napravio nacrt koliki će biti čiji „udeo uticaja” u posleratnoj Evropi. SSSR će dobiti 90 procenata uticaja u Rumuniji, 75 procenata u Mađarskoj i Bugarskoj, 50 procenata u Jugoslaviji, svega 10 procenata u Grčkoj (jer je Grčka bila od vitalnog značaja za britanski položaj na Mediteranu i trgovinu sa Indijom, blizu Egipta i strateškog Sueckog kanala). Staljin je uzeo papir i krupno štiklirao plavom olovkom. Tražio je da Čerčil zadrži to istorijsko parče papira, koje je premijer Velike Britanije nazvao „opakim dokumentom”.

Istoričari tvrde da je Čerčil putovao u Moskvu jer je bio nepoverljiv prema Ruzveltovom optimizmu u vezi Evrope, da ni on ni Staljin, imajući iskustvo sa izolacionizmom SAD posle Prvog svetskog rata, nisu ozbiljno verovali da će američke trupe ostati u Evropi posle rata i još da je Čerčil morao da ojača britanske pozicije koliko može.

Pisci savremene istorije kažu još da je Ruzvelt napravio najveću grešku u svojoj sjajnoj karijeri prihvativši Harija Trumana, da bi uz podršku naroda imao Volasa za potpredsednika, uprkos otporima, da je to bilo zato, što se umorio braneći svoju viziju mira u svetu, i da je bio vrlo umoran i blizu smrti.

Pametni ljudi nastavljaju: „Kakve bi SAD bile da je Volas nasledio Ruzvelta aprila 1945. godine umesto Trumana? Možda atomske bombe ne bi bile bačene na Japan? Možda bi izbegli trku u nuklearnom naoružavanju i hladni rat? Možda bi građanska, rasna i prava žena trijumfovala u prvim godinama posle rata? Možda bi se kolonijalizam završio decenijama ranije, a plodovi nauke i marljivog rada se raširili mnogo pravednije po svetu? To nikada nećemo saznati.”

I kada su pametni, pošteni i dobronamerni, istoričari greše. Stvari su se, najverovatnije, ovako odvijale. Partijskim pučem na Kongresu Demokratske partije u julu 1944. godine u Čikagu, izabran je Truman umesto Volasa. Volas i Ruzvelt su bili neprijatelji britanske imperije i kolonijalizma, pa zbog toga i smrtni neprijatelji samog Čerčila. Puč i krađu glasova organizovala je mreža britanskih agenata i špijuna, i domaćih pomagača-plaćenika Amerikanaca. Mrežu su organizovale i njome rukovodile engleske obaveštajne službe, sa Čerčilom na čelu. Zatim, Čerčil putuje u Moskvu da se sa Staljinom dogovori o podeli sveta. Staljin je odmah razumeo o čemu se radi, da je Velika Britanija preuzela upravljanje SAD i da sa Čerčilom treba i mora da se o svemu dogovori, kao da Ruzvelt više nije živ.

Posle dogovora Staljin-Čerčil u Moskvi, engleske obaveštajne službe su mogle na miru da pripreme ubistvo Velikog Frenklina i da sačekaju Čerčilovo naređenje. Veliki Frenklin Delano, predsednik sa najdužim mandatom u američkoj istoriji, umro je 12. aprila 1945. godine. Čovek koji je decenijama, ozbiljno bolestan, živeo u senci smrti, umro je od posledica masivnog moždanog udara, najverovatnije izazvanog injekcijom, koju mu je dao neki britanski agent.

Volas nije imao šanse da bude izabran. Vrlo je moguće da je Ruzvelt shvatio sa kim ima posla i da je pokušao da sačuva svog potpredsednika za budućnost, kada okolnosti budu povoljnije. Ako bi to bilo istina, baš takvo taktiziranje bi onda bila najveća Ruzveltova greška u karijeri.

Čerčil nije mogao da dozvoli da Veliki Frenklin živ dočeka kapitulaciju Nemačke, da u istoriji ostane upisan kao pobednik. Samo je lord Vinston, „spasilac slobodnog sveta”, sociopata i ubica, trebalo da ostane na sceni, da ispriča veliku priču o ratu, koju će onda pamtiti generacije, uverene da je to prava istina, da je sve baš tako i bilo. A nije…

Profil Trumana

Amerikanci i njihovi saučesnici Britanci su, bacivši atomsku bombu, završili jedno poglavlje u ljudskoj istoriji i preobratili prirodu rata. Dva čoveka snose punu odgovornost za ovo delo, direktnu pretnju zatiranjem ljudskoj vrsti, što je mnogo više od ratnog zločina. To su Vinston Čerčil, premijer Velike Britanije i Hari Truman, predsednik SAD.

Senator iz Misurija Hari Truman, čuven je po izjavi, datoj 1941. godine u Senatu: „Ako vidimo da Nemačka pobeđuje – treba da pomognemo Rusiji, a ako Rusija – pobeđuje moramo da pomognemo Nemačkoj. Pustimo neka jedni druge pobiju što više”.
Trumanov otac Džon Truman, izuzetno nizak rastom, često se u Misuriju tukao sa ljudima znatno višim od sebe, kako bi dokazao koliko je čvrst, i to isto je tražio je od svojih sinova.

Hari Truman je imao retko oboljenje oka i morao da nosi debele naočare, pa nije mogao da se bavi sportom. Drugi dečaci su ga zlostavljali, nazivali ćorom i slabićem, jurili ga posle škole da ga tuku. Kada bi stigao kući drhteći, majka ga je tešila govoreći mu da je ionako trebao da bude devojčica. Rodno pitanje, šta je tačno, dečak ili devojčica, mučilo ga je godinama. Više puta se osvrtao na svoje ženske crte i osobine, a ekonomske teškoće bile su dodatak tim nevoljama.

Ovakvo porodično nasleđe moglo bi da objasni njegovo ponašanje na prvom sastanku sa Molotovom, ministrom inostranih poslova SSSR-a, 23. aprila 1945. godine, 11 dana posle Ruzveltove smrti. Truman je tada optužio Sovjete da krše dogovor sa Jalte, naročito u Poljskoj, odbacio svaki pokušaj Molotova da razjasni gledište rukovodstva SSSR-a i brzo završio sastanak rečima: „To bi bilo sve gospodine Molotov”.

Posle sastanka se hvalio: „Rekao sam mu sve bez uvijanja. Pokazao sam mu, zapušio sam mu usta.” Šikaniranjem ministra Molotova dokazivao je da više nije mekušac i da može da se nosi sa liderima druge najmoćnije zemlje sveta. Njegov otac, za čije se pohvale bezuspešno borio celog života, bio bi sada ponosan na njega.

Kao mladić, Truman je pisao svojoj budućoj ženi da „su svi ljudi jednaki, dok su pošteni i pristojni, ali ne i crnčuge i Kinezi. Bog je stvorio belog čoveka od prašine, crnčugu od blata, a od otpadaka je napravio Kineze.” Truman je umesto crni čovek, u komunikaciji sa najbližim okruženjem uvek koristio reč „crnčuga”.

Lord Halifaks, britanski ambasador u SAD, za Trumana je govorio da je „potpuni mediokritet i zbunjeni diletant”, a engleski agenti su ga opisivali kao „budalu okruženu slugama”. Trumana poslednjih decenija uglavnom smatraju dobrim predsednikom, rutinski ga zasipajući pohvalama pripadnici i demokratske i republikanske stranke. Bivši savetnik za bezbednost i državni sekretar Kondoliza Rajs izjavila je za magazin Tajm da je Truman čovek veka.

Milioni gledalaca videli su film „Truman” iz 1995. godine, koji kreira mit o Trumanu kao „malom čoveku koji sledi svoju savest”, boreći se sa moralnim dilemama. Stvarni Trumanov stav prema atomskoj bombi i Japanu prikazan je potpuno lažno, a pravi Hari Truman je mnogo, mnogo mračniji karakter od heroja-autsajdera prikazanog u filmu.

Profil Čerčila

„Istorija će prema meni biti blagonaklona jer nameravam da je lično pišem”, rekao je jednom Vinston Čerčil. Bio je veliki masovni ubica, ali, za razliku od Hitlera nije omražen na Zapadu.

Čerčilova slava počiva skoro isključivo na govorničkom umeću koje je došlo do izražaja tokom Drugog svetskog rata. Reči su jedno, a dela nešto sasvim drugo. Tokom Drugog svetskog rata, Čerčil se zalagao za „teror sa neba”, za „apsolutno razorne, istrebljivačke napade teškim bombarderima”. Rezultat je, između ostalog, bilo bombardovanje Drezdena zapaljivim bombama.

U noći 13. februara 1945. godine, lepi barokni grad Drezden na reci Elbi, prepun izbeglica pred Crvenom armijom, gotovo bez vojnog značaja, nestao je sa lica zemlje. 25 000 ljudi stradalo je u britanskom noćnom bombardovanju, koje su američke snage nastavile sledećeg jutra.

Zločinački i krvavi trag Vinstona Čerčila može se pratiti preko Irske, Iraka, Avganistana, Kenije, Grčke. Najistaknutije njegove žrtve bili su Indijci, „zverski narod sa zverskom religijom”, kako je o njima govorio taj šarmantni engleski lord.
Odbijao je da za ljude drugačije boje kože, obojene, važe ista prava kao za njega samog. Pogledi po pitanju rase bili su mu toliko ekstremni da se ne mogu pravdati duhom vremena. Leopold Ejmeri, ministar za Indiju, isticao je „da gotovo ne vidi razliku u stavovima između Čerčila i Adolfa Hitlera”.

Čerčil je direktno zaslužan za smrt oko četiri miliona stanovnika Bengala, koji su pomrli od gladi tokom 1943. godine, jer je on lično zabranio raspodelu hrane ugroženom stanovništvu. Kada su ga podsetili na patnje i žrtve Indijaca, odgovorio je da su za glad sami krivi jer se „množe kao zečevi”.

Teško je razumeti zašto je nekoliko bombastičnih govora bilo dovoljno da spere krv sa Čerčilovih rasističkih ruku.
Treba da ga pamtimo kao ratnog zločinca, neprijatelja pristojnosti i ljudskosti, imperijalistu uskih vidika, koji nije brinuo za stradanje nižih rasa, obojenih, pa i Slovena.

Atomska bomba

U decembru 1938. godine, dva nemačka fizičara, Fric Strasman (Fritz Srassman) i Oto Han (Otto Hahn) zapanjili su naučni svet cepanjem atoma uranijuma što je razvoj atomske bombe učinilo teoretski mogućim. Prvi deo posla obavljen je u Velikoj Britaniji, a kada je bio prebačen i koncentrisan u SAD, u njemu su učestvovali i engleski naučnici.

U početku, projekat je bio mali, ali je u septembru 1942. godine, sada pod nazivom „Menhetn”, predat američkoj vojsci. General Gruvs je referisao pretpostavljenima da očekuje konkretne rezultate vrlo brzo. Začudo, na čelo projekta u Los Alamosu, Gruvs je postavio Roberta Openhajmera, koji je bio deklarisani levičar i priznavao da je član svih komunističkih partijskih organizacija na Zapadnoj obali SAD, i koji je jedno vreme davao 10 odsto mesečne plate za pomoć republikanskim snagama u Španiji.

Iako potpuno suprotne naravi, Gruvs je, uz pomoć Openhajmera okupio neverovatan internacionalni tim naučnika, među kojima su bili Enriko Fermi i Leo Zilard, koji je prvi izazvao lančanu reakciju u nuklearnom reaktoru, izgrađenom u sali za skvoš Univerziteta u Čikagu. Naučnici u pustinji su davali sve od sebe, bojeći se da će ih Nemačka, u poslednji čas, pobediti u atomskoj trci.

Krajem 1944. godine se ispostavilo da je Nemačka napustila rad na bombi još 1942. godine i svoje vrhunske naučnike i resurse usmerila na razvoj raketa Fau1 i Fau2. Uprkos tim saznanjima, američki naučnici su nastavili svoj rad.

Rat protiv Nemačke završen je u maju 1945. godine, kada je bomba bila još samo projekat i, zapravo, još nije postojala, ali u junu je već bilo poznato da će uskoro biti gotova. Vesti o tome da će biti dovršena i stavljena na raspolaganje za rat protiv Japana već su bile poznate veoma malom krugu ljudi koji su, u ovoj fazi rata, radili na stvaranju američke politike.

Čim je dobio vesti o uspešnim probama novog i strahovitog oružja, Truman je rešio da bombu upotrebi. Smatrao je da nije potrebno raspravljati o tome. Trećeg avgusta 1945. godine, on je naredio da se protiv Japana upotrebi atomska bomba, čim vremenske prilike to dozvole. Sa druge strane, Čerčil i svi oko „njegovog stola” (u Ratnom savetu) nikada nisu raspravljali o tome da li treba upotrebiti atomsku bombu protiv Japana. Odluka je doneta jednoglasno, automatski.

Protivljenje bombardovanju

Važno je istaći da je šest od sedam američkih generala armije, čina sa pet zvezdica, koji su poslednju zvezdu dobili u drugom svetskom ratu, smatralo da je bomba moralno neprihvatljiva, vojno nepotrebna, ili i jedno i drugo. Ajzenhauer je bio protiv bacanja bombe na Japan iz dva razloga: 1) smatrao je da su Japanci već bili spremni na predaju i nije bilo potrebe da im se učini nešto tako užasno i; 2) nije mu bilo po volji da njegova zemlja, SAD, bude prva koja će upotrebiti takvo oružje.

General Makartur, vrhovni komandant savezničkih snaga na Pacifiku, smatrao je da je bomba sasvim nepotrebna sa vojnog stanovišta, i da bi se Japanci predali još u maju 1945. godine – da su im SAD garantovale da neće dirati cara, kako je na kraju i bilo.

Japanski gradovi su bili uništavani i civili ubijani tokom čitave 1945. godine, zastrašujućim konvencionalnim „teror bombardovanjem”, nezapamćenim u analima ratovanja. Samo u noći devetog marta 1945. godine, 330 američkih bombardera je napalo Tokio, glavni grad istočne imperije. Nosili su zapaljive bombe od napalma, belog fosfora i drugih zapaljivih supstanci.

Tokio je 1000 godina građen od bambusa i drveta, nazivan je gradom od papira. Avioni B-29 su uništili više od 40 kvadratnih kilometara grada i ubili preko 100.000 civila, ostavivši oko million ljudi bez krova nad glavom. U tom uzavrelom paklu ključali su kanali, metal se topio a ljudi spontano goreli. Smrad izgorelog ljudskog mesa bio je toliko jak da su posade povraćale u avionima.

Američka avijacija je te, 1945. godine, zasula zapaljivim bombama više od sto japanskih gradova, od kojih su neki bili bez ikakvog vojnog značaja, usmrtivši na taj način više od pola miliona ljudi. Niko se nije bunio zbog krvničkog bombardovanja japanskih civila, verovatno jednog od najsurovijih i najnecivilizovanijih ubijanja civila u istoriji. Organizator tih masovnih ubistava bio je beskrupulozni američki general Kertis Limej. „Demon Limej”, kako su ga Japanci nazivali, govorio je: „Treba ubijati ljude. Kada ih pobijete dovoljno, prestaće da ratuju”.

U svetlu tih zastrašujućih Limejevih bombardovanja, bacanje atomske bombe se može posmatrati kao jeziv, ali logičan sledeći korak. Atomska bomba je na prvi izabrani cilj, Hirošimu, bačena šestog avgusta 1945. godine. Grad Hirošima namerno nije bombardovan konvencionalnim oružjem da bi SAD baš tu mogle da isprobaju svoje novo užasno oružje. Napad je izvršen sa ostrva Tinian, nedaleko od Guama, koji je osvojen prethodne godine.

Avion, bombarder B-29, za ovu akciju blagoslovio je jedan katolički sveštenik. Šestog avgusta 1945. godine, u dva sata i 45 minuta ujutru, tri aviona B-29 poletela su sa ostrva Tinian ka Japanu. Prvi avion „Enola Gej” nosio je uranijumsku bombu „Mališa” (Little boy). Pilot Pol Tibets nazvao je avion po svojoj majci (Enola Gay Haggard).

Let do cilja trajao je šest sati i tridesetak minuta. Nesrećni grad ležao je mirno, okupan jutarnjim suncem. Cilj je bio most blizu centra grada. U osam sati i petnaest minuta, tačno prema planu, ogromni avion je prešao u režim leta nad ciljem, na visinu od 9450 metara, pri brzini od 530 kilometara na sat. Čim je bomba izbačena iz aviona, avion je naglo skrenuo da bi se što više udaljio od eksplozije.

Bomba je padala više od osam kilometara, do visine od 580 metara, kada su se dve mase uranijuma spojile i trenutno oslobodile ogromnu energiju, ekvivalentnu energiji od 13 do 18 kilotona trotila. Avion je bio udaljen oko 14,5 kilometara kada ga je sustigao i prodrmao udarni talas.

Vatrena lopta je progutala gusto naseljeni centar grada. Užasna toplota i eksplozija drobile su zgrade i palile krhotine. Bomba je potpuno uništila površinu od oko dva kilometra u prečniku, u svim pravcima. Sat i po kasnije, sa udaljenosti od 560 kilometara, posada aviona je, još uvek, mogla iza sebe da vidi oblak u obliku pečurke visok preko dvanaest kilometara.

U samom centru, gde je temperature dostigla 3.000 stepeni celzijusa, vatrena lopta je potpuno ugljenisala ljude. Unutrašnji organi su im isparili u deliću sekunde. Između 70.000 i 80.000 ljudi umrlo je odmah, oko 140.000 do kraja godine, a do 1950. godine taj broj je premašio 200.000 ljudi. SAD su službeno izvestile samo o 3243 ubijena japanska vojnika.

Tri dana kasnije, devetog avgusta ujutro, SAD su bacile drugu atomsku bombu, implozivnu plutonijumsku bombu zvanu „Debeljko” (Fat man), eksplozivne snage oko 21 kiloton trotila, na civilnu luku Nagasaki. Nanela je nešto manje štete jer nije prouzrokovala takozvanu vatrenu oluju, ali je njena eksplozija bila veća nego u Hirošimi.

Ovoga puta, da bi se ukazalo na zajedničku odgovornost SAD i Velike Britanije, za avionom smrti je leteo drugi avion sa britanskim posmatračima. 40.000 ljudi umrlo je trenutno, od kojih vojnika samo 250. Do kraja godine broj žrtava porastao je na oko 70.000, a pet godina kasnije iznosio je više od 140.000.

Zapanjujuće vesti o spaljivanju i pretvaranju u prah ljudskih bića, o šteti izazvanoj radijacijom, o čitavoj toj neopisivoj patnji, ostavile su dubok trag na većinu ljudi koji su živeli u tim danima. Po podacima japanskih listova Mainichi Shimbun i Yomiuri Shimbun, od pre desetak godina, broj umrlih, kao direktna ili indirektna posledica atomskih eksplozija, je oko 450.000, 287.000 u Hirošimi i 163.000 u Nagasakiju.

Strah od SSSR-a

Nizom neverovatno nepoštenih poteza i prema SSSR-u i prema Japanu, Velika Britanija, koja je u non-pejper maniru stajala iza svega toga, i Sjedinjene Države, su održali Japan u uverenju da SSSR neće ući u rat na Dalekom istoku i da zapadni saveznici neće dozvoliti japanskom caru da ostane na prestolu. Cilj zapadnjaka bio je da Japan ostane u ratu da bi mogli da upotrebe atomsku bombu na japanskom tlu, a da SSSR za njihov – zapadnjački račun – porazi japanske snage u kopnenom ratu u Mandžuriji.

Staljin je održao reč datu Ruzveltu. Milion i 500 hiljada vojnika SSSR-a napalo je Japan devetog avgusta, na tri fronta u Mandžuriji. Borbe su bile krvave a Kvantunška armija je praktično zbrisana. Oko 700.000 Japanaca je poginulo, ranjeno ili zarobljeno.

Crvena Armija je napala Japance i u Koreji, na Kurilskim ostrvima i na ostrvu Sahalin. Taj događaj od ogromne važnosti zapadnjačka istorija gotovo je zaboravila, jer su istog tog jutra, devetog avgusta, pre nego što je Japan stigao da odgovori na Sovjetsku invaziju, SAD su bacile drugu atomsku bombu na grad Nagasaki. Datum je izabran sa jasnom namerom da se ulazak SSSR-a u rat sa Japanom izbriše iz medija, da se pažnja zapadnjaka usmeri na drugi događaj – što se danas naziva „spinovanje”.

Posle Nagasakija, Tokio i dalje nije bio spreman da kapitulira. U toj godini smrti, dve stotine aviona i hiljade bombi ili jedan avion i jedna bomba, nije se činilo kao neka velika razlika. Za japanske vođe, poražavajuća vest tog devetog avgusta bila je sovjetska invazija.

Zamenik načelnika japanskog generalštaba, naglašavao je da je japanskim zvaničnicima sporo i postepeno postajalo jasno koliko je strašno razaranje Hirošime, a da se, nasuprot tome, vest o ulasku SSSR-a u Mandžuriju, praćena strahom i užasom, proširila brzinom šumskog požara.

Samo je jedan razlog zašto su Truman i Čerčil odlučili da upotrebe bombu protiv Japana. Bilo je to nemilosrdno i krajnje nepotrebno upozorenje, da se SAD i Velika Britanija neće uzdržavati od toga, da tu istu bombu upotrebe protiv SSSR-a, ako nastavi da se meša u poslove zemalja Evrope i Azije.

Završavajući rat sa tako jezivim i strašnim pokoljem, Amerikanci i Britanci su stavili veliku mrlju na svoj trijumf, i to takvu koja, kao što je slučaj kod velikih istorijskih transakcija, u budućnosti može da suoči SAD i Veliku Britaniju sa istim užasima.

Kod Rusa je preovladalo mišljenje da treba sačuvati veliku kopnenu vojsku i rasporediti je na velikoj teritoriji da bi se smanjili gubici od atomskog bombardovanja. To je važilo sve dok u SSSR-u je nije razvijeno i testirano prvo nuklearno oružje, 1949. godine.

Treći svetski rat

Posle Drugog svetskog rata ulagani su veliki napori da se ograniči upotreba i širenje nuklearnog oružja. Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja sklopljen je 1968. godine i tim sporazumom su se države koje imaju nuklearno oružje obavezale da će se razoružati, dok su države bez nuklearnog oružja obećale da ga neće nabaviti. Zapadnjaci, predvođeni SAD i Velikom Britanijom nikada nisu bili iskreni u svojim zalaganjima, pa ni u vezi pitanja nuklearnog oružja.

Mnogi pametni i dobronamerni ljudi danas govore da je Treći svetski rat veoma blizu. Neki tvrde da je već počeo. Oni koji misle da će razum prevladati treba da se sete 20. veka, i toga da su svetski ratovi počinjali uvek kad su mogli da počnu, da se nije dešavalo da uslovi postoje, a da rat ne počne. Drugim rečima, znatno su veće šanse da se takav svetski rat dogodi, nego da se desi suprotno.

Možda je najmoćnije nuklearno oružje danas „Posejdon”, koje poseduje država Rusija. „Posejdon” je interkontinentalni autonomni mega nuklearni torpedo, podvodni robot sa veštačkom inteligencijom, telom od titanijuma, mase oko 100 tona, prečnika oko dva metra, dužine oko 25 metara, sa atomskim mini reaktorom snage osam megavata kao pogonom, praktično neograničenim dometom, proizvodnjom šuma tokom kretanja kao i „Delfin”, brzinom oko 100 čvorova (blizu 200 kilometara na sat), radnom dubinom oko 1000 metara, stelt tehnologijom da se izbegne detekcija, i nuklearnom bojevom glavom od 100 megatona, što je oko 7.000 puta više od atomske bombe bačene na Hirošimu. Služi za uništavanje mornaričkih baza, priobalnih gradova, grupa nosača aviona. Proizvodi cunami-talas visine oko 500 metara.

Samo jedno lansiranje i Engleske više nema, a prelazak radioaktivnog cunamija preko Britanije pretvara to ostrvo, specijalizovano za špijunažu, u radioaktivnu pustinju. Pa kakvi to onda ludaci vode Veliku Britaniju, kad se usuđuju da prete državi Rusiji?

U rukovodstvima vodećih zapadnih zemalja nalazi se preveliki, kritičan broj neznalica, sociopata i glupaka. Ti arogantni mediokriteti nisu sposobni za dogovor sa vodećim državama ostalog, nezapadnog sveta, pre svih sa Rusijom i Kinom. Veliki rat koji je pred nama sigurno će biti nuklearni i, najverovatnije će biti upotrebljen najveći deo nuklearnog oružja koje čovečanstvo poseduje. Veliki delovi kopna u blizini geološki nestabilnih oblasti će potonuti u more. Sibir je siguran, ali Britansko ostrvo, kao i istočna i zapadna obala SAD nisu.

Ko je čitao Bibliju zna da na kraju pobeđuju naši. Bog nas čuvao i dao nam snage. Ne bojte se.

 

Nebojša Vasović je redovni profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu.