MIT O ZAPADNIM VREDNOSTIMA
Autor: Glas javnosti
Naša akademska i medijska elita nije u stanju da kritički posmatra „zapadne vrednosti". Ona im se jednostavno divi, slično kao što se nekada divila Brozu i njegovom titoizmu
Ako često imate opravdane sumnje u EU ili se ne slažete u celosti sa politikom Brisela, nesporno je da i tada svi moramo težiti evropskim vrednostima – ponavljaju nam svakodnevno posle Petog oktobra u medijima – jer su zapadne vrednosti univerzalne i nemaju alternativu u drugim civilizacijama. Odavde logično ishoduje da su evropske (zapadne) vrednosti nastale u Evropi kao kolektivnoj političkoj zajednici, i da zato prevashodno čine skup vrlina jednog istorijskog društva. Suprotno od njih, hrišćanske vrednosti stvaraju unutrašnju vrlinu svakog pojedinačnog čoveka, koji samo iskušenjem sopstvenog srca sledi put do „carstva nebeskog“. Ako su nekada te evropske zajednice i taj hrišćanski čovek možda i koračali zajedno, danas u EU nema mesta za oboje: nepoželjan je ne samo hrišćanski čovek već je nepoželjan i Hristos vere, jer obojica smetaju evropskom čoveku na putu do „carstva zemaljskog“. Iz istog razloga kao i pre dva milenijuma kada je razapet istorijski Isus.
Fariseji iz Judeje su ispod hramskih terasa imali narod, koji je činio njihovo javno mnjenje. Savremeni fariseji i njihovi izvestioci imaju medije preko kojih se obraćaju našem narodu. Zato je predstava našeg čoveka o evropskim vrednostima poput veštačkog sunca u medijskom solarijumu, njegov utisak „u boji“, najčešće suprotan sopstvenom iskustvu „od krvi i mesa“. I zato u medijskom prostoru caruju beskonačne reprize o nužnosti našeg evropskog puta, patetične sapunice o evropskim vrednostima i malograđanski polet osvajanja nekakvih poglavlja na putu ka „uređenoj porodici evropskih naroda“.
Raspeće logike
Samo dosadne fraze, samo isprazne parole, samo nesadržajne reči. Bodrijar je zapisao da je zapadna civilizacija u prednosti nad drugim civilizacijama zbog dva specifikuma koje poseduje: individualnost i sveobuhvatnost. Ko danas na Zapadu (i kod nas) izučava Kanta, uči Getea ili čita Prusta kada govori, mašta ili razmišlja o zapadnim vrednostima?! Špengler je Zapadu predvideo nužnu propast zbog organskog karaktera civilizacija koje se rađaju, stasavaju, zreju, postoje, stare i umiru. Smatrao je da će zapadnu civilizaciju postepeno ali i neumitno sahraniti unutrašnji razvrat i truljenje kulture. Ko danas sme da porekne ove tvrdnje okružen masivnom medijskom paljbom čija municija gađa tradicionalne porodice ili pojedince sa jasnim polnim i nacionalnim identitetom?!
Naša akademska i medijska elita nije u stanju da kritički posmatra „zapadne vrednosti“, više zbog neobrazovanja, a manje zbog kukavičluka. Ona se jednostavno divi: slično kao što se nekada divila Brozu i njegovom titoizmu. Za nju je sve što dolazi sa Zapada napredno i uzorno, sve treba prihvatiti bez rezerve. Mnogi iz ove elite nisu blagonakloni prema američkom svetonazoru, neki su protiv EU, a ima čak i onih koji sa simpatijama gledaju prema Rusiji. Ali niko se ne usuđuje da postane jeretik koji se drznuo da posumnja u zapadne (evropske) vrednosti. Kao na raspeću Logike: svi znaju da nas je Zapad kroz istoriju ili pokoravao ili podržavao naše okupatore, u prošlom veku bombardovao nekoliko puta, ubijao našu nejač u svim ratovima, varao u mnogim sporazumima, lagao na mnogim zakletvama, uvodio nam zverske sankcije i donosio neprijateljske rezolucije protiv nas, podržavao u kontinuitetu sve naše neprijatelje na Balkanu, pljačkao nas i u ratu i u miru, otimao nam teritorije i najbolje kadrove, satanizovao nas u medijima kao niži narod: i posle svega naša elita zaključuje da su zapadne vrednosti ipak neupitne?! Hoće li posle raspeća Logike doći i njen vaskrs?
Dok pere ruke, o čemu naša intelektualna javnost misli kada govori o tim „evropskim (zapadnim) vrednostima“? O provincijalnoj iluziji kroz koju se prelamaju svetla zapadnih metropola? O političkoj religiji više civilizacije koja se mora nametnuti kolonizovanim provincijama? Ili bez ikakve ideologije samo o punom stomaku: o putovanjima, provodima, garderobi, restoranima, šopinzima, komforu i luksuzu preko kojeg se nada da će zatrpati duhovnu deponiju unutar sebe? Možda u samoporicanju sopstvene tradicije i samomržnji prema narodu iz koga potiču slute jedini put do evropskih vrednosti? A možda je i naš kolektivni kompleks niže vrednosti prema zapadnoj civilizaciji – bez obzira na generaciju, obrazovanje, bogatstvo ili ugled – toliko jak da naša elita samo smelije govori u ime svih nas?
Naš mit
Ali ako za sve navedeno postoji i neko opravdanje kad je u pitanju malobrojni narod poput Srba, šta reći za Ruse – kako piše Danilevski – čiji je kompleks prema zapadnoj civilizaciji još snažniji? Ako su u Srbiji nekada takvi nacionalni divovi poput Skerlića, Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića obožavali Carstvo zapadne kulture, kako se onda mi – koji smo se klanjali polupismenom mašinbravaru iz Kumrovca – usuđujemo da postanemo jeretici? Ili je možda zlatno tele koje su obožavale naše generacije imalo dve srodne glave: Titovu i zapadnu? Jer za ovu generaciju (termin treba shvatiti znatno šire od jednog godišta) Zapad nije ni istorija, ni teritorija, ni ekonomija, ni politika: Zapad je prevashodno mit. Jedan od tri na kojima se – javno ili tajno, voljno ili nevoljno – generacija konstituisala.
Prvi, skrajnuti i prapočetni, bio je Kosovski mit. Odrastao je u generaciji kroz kolektivno-nesvesni zapis, mnogo više u porodici nego u školi. I kada ga „ispred očiju“ nismo videli, bio je u nama od rođenja, u svakom uspavanom atomu, u svakoj anesteziranoj moždanoj ćeliji. Njegova snaga se osetila kada su mnogi iz generacije ponovo primili hrišćanstvo. Opevan još od prvog Vidovdana, bilo kao vera, bilo kao tradicija, bilo kao običajnost, kroz svest o postojanju Kosovski mit je stvorio predstavu o Knezu Lazaru kao o „našem Hristu“, koji sopstvenim izborom kroz sopstvenu žrtvu bira Carstvo nebesko.
Nametnuti mitovi
Drugi, novokomponovani i nametnuti, bio je komunističko-partizanski mit. Odrastao je u generaciji kroz školske programe, obrazovne lekcije, medijske sadržaje u kojima su partizani proglašeni mesijanskim pokretom, a fabrički radnici mesijanskom klasom. Ratne i političke žrtve koje su podneli smatrane su zalogom za komunizam, nužno istorijsko carstvo „u kome svako radi koliko hoće i uzima koliko mu treba“. Ova politička religija je kao novu dogmu proglasila dijalektički materijalizam, sam pomen „carstva nebeskog“ je bio zabranjen. Od pagana su nasledili idolatriju i kult ličnosti: kroz kolektivnu histeriju rođen je „najveći sin naših naroda i narodnosti“ – Josip Broz Tito.
Treći, samostvoreni i novokomponovani, bio je mit o Zapadu (Zapadni mit). Nastao je u predstavi generacije isključivo kroz popularnu kulturu i prateći nagon konzumerizma. Njegov najjači magnetizam je bio u prividu slobode koji se ogledao u nepostojanju brutalnih zabrana, u neisključivosti, u odsustvu verbalne cenzure. I pored prividne različitosti u odnosu na „sivi i teški“ komunističko-partizanski mit, ovaj svetlucavi i zavodljivi mit je imao sa njim i puno sličnosti: materijalizam, ateizam, progresivizam, kao i ideologiju utemeljenu na ljudskom snu o zemlji dembeliji. Za razliku od dva prethodna mita, ovaj nije imao nikakve potrebe za duhovnim sadržajem: nije tražio žrtvu zbog višeg bića; nije tražio žrtvu za nova pokoljenja; nije tražio žrtvu zbog iščekivanja blagostanja u neizvesnoj budućnosti. Zapadni mit je ponudio blagostanje „sad i ovde“. Ako bi predstavu o njemu trebalo da simbolizujemo u nekom događaju ili ličnosti, onda bi najlogičniji izbor bio segment iz „Legende o velikom inkvizitoru“ u kome Seviljski kardinal pita vaskrslog Hrista zašto se vratio, jer niko od ljudi ne želi da ga sleduje žrtvujući se zbog „carstva nebeskog“, već samo traži sreću u „hlebu zemaljskom“.
I upravo je ovaj treći, Zapadni mit, zbog svoje nepodnošljive lakoće postojanja, uzrokovao najsnažniju samoobmanu u generaciji. Igrao je na naše slabosti, dodvoravao se našim nagonima, pročitao je naše komplekse niže vrednosti. Između svega ostalog, ovo je rodni grad „evropskih vrednosti“, magijske iluzije našeg akademskog čoveka iz generacije. Pored nesumnjivih vrlina koje golim okom možemo uočiti u istorijskom spektru zapadnih vrednosti, postoje i mnoge dokumentovane i više voljno nego nevoljno skrajnute činjenice, bez kojih bi predstava o ovim „evropskim“ vrednostima ostala samo omot bez sadržaja. Imaju li „evropske vrednosti“ i tamnu stranu medalje? Čime je natopljena zemlja koja je odhranila biljku zapadne slobode? Da krenemo redom.
Genocid(i) kao vrednost
Zapadni čovek je u biti rasista. Veruje u svoju sudbinsku misiju da vlada nad drugima, on je ubeđen u sopstvenu posebnost, sebe smatra višim u odnosu na nezapadnjake. Njegov nemirni faustovski karakter, opterećen brojevima i merenjima, samo u osvajanjima zadovoljava sopstvenu prirodu. Njemu i samo njemu pripada prirodno pravo da u „fizici daljine“ prisvaja osvojeno, jer „što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno volu“. Zapadni čovek je ubeđen da je njegova superiornost dovoljna moć kojom se zaustavlja svetska istorija. Među sobom će zapadni narodi poštovati određena pravila ponašanja bez obzira da li su u ratu ili miru; prema drugim „nižim“ narodima važiće drugačija, primitivnija pravila. Vera u sopstvenu izuzetnost će biti nepromenljiva istorijska komponenta svih zapadnih naroda. Nekada će se ta izuzetnost ispoljavati u brutalnom i krvavom rasizmu kao kod Nemaca i kao kod Belgijanaca; nekada će dobiti odlike versko-civilizacijske netrpeljivosti kao kod španskih i britansko-irskih osvajanja drugih kontinenata; nekada će se prepoznati u anglo-američkoj kulturnoj diskriminaciji prema trećim zemljama. I uvek će u pozadini zveckati moćno oružje spremno za paljbu, koje će biti upotrebljeno kad god se „niži narodi“ usude da sopstvene interese suprotstave zapadnim. Kao mnogo puta u istoriji, kao i 1999. godine u Jugoslaviji u doba NATO agresije. Zbog posledice ovog, u zapadnog čoveka fabrički ugrađenog uverenja izuzetnosti, nastali su mnogi zločini prema nezapadnim narodima.
Genocid se istorijski u najvećoj meri svrstava u „zapadne vrednosti“. Nije samo Hitler počinio veliki genocid, kada je u holokaustu stradalo oko šest miliona Jevreja ili kada je u istom ratu stradalo nekoliko miliona pravoslavnih Slovena tokom operacije „Barbarosa“, gde su pored nemačkih jedinica masovno učestvovali Finci i Rumuni. I nisu samo tada, u Drugom svetskom ratu, Nemci počinili genocid, već su bili saučesnici genocida nad Jermenima i u Prvom svetskom ratu (Velikom ratu). Ali i pre toga, na samom početku 20. veka Nemci su počinili genocid u Namibiji nad lokalnim narodom, koji su, kao tri decenije kasnije Jevreje, zatvarali u koncentracione logore. Dakle, tri puta za manje od pola veka i na tri različita kontinenta!
Nemcima vrlo srodni Austrijanci (Austrougari) počinili su genocid u Velikom ratu prema srpskom narodu u Podrinju, Pocerju i u Mačvi. O ovim nedelima i pored niza opstrukcija postoji javno saznanje, ali je skoro nepoznata činjenica da su u istom ratu upravo Austrougari osnovali prve koncentracione logore na evropskom kontinentu, u kojima su žrtve bili Srbi, koji su odvođeni u Arad, Doboj, Nežider, Ašah, Broumov, Šopronjek…U Drugom svetskom ratu su nemački saveznici Hrvati počinili nezapamćene zločine nad srpskim življem u okviru sistema koncentracionih logora (Jasenovac je bio centralni), ali i ne samo unutar bodljikave žice: dokazi njihovih zverstava nalaze i po jamama Hercegovine, Like, Krajine, Korduna, Banije…
Prve koncentracione logore u modernoj istoriji osnovali su Britanci u Južnoj Africi na samom kraju 19 veka u kojima se zatvarali bursko i crnačko stanovništvo. Tokom dvovekovne vladavine Indijom, Britanci (Englezi) su direktno ili putem gladi ubili nekoliko desetina miliona Hindusa. Poznata je i njihova neslavna uloga u Velikoj irskoj gladi, kada je umrlo između milion i dva miliona ljudi, a još najmanje toliko emigriralo u Ameriku. Englezi su u današnjoj Australiji ubili kao kolonizatori oko 95% domicilnih Aboridžina. Takođe su drugim kolonijama izvršili genocid nad autohtonim Zulu narodom i kasnije nad Kikiju narodom…
Ideologija rasizma
Belgijanci su za vreme vladavine Leopolda Drugog, koji je Kongo smatrao ličnom teritorijom za pljačku svih resursa, ubili u ovoj afričkoj državi do 10 miliona domorodaca, a osakatili njih oko 15 miliona! Tim krvavim opljačkanim novcem Belgijski kralj je gradio Brisel kao svoj poseban projekat i svoju životnu zaostavštinu. Danas se tamo nalazi sedište EU i NATO pakta. I ovo su „evropske vrednosti“! Da li ima smisla dalje opisivati genocide zapadnih naroda prema nezapadnim? Dovoljno je samo reći da praktično ne postoji zapadni narod čije ruke nisu u krvi do lakata: po istoričaru Dejvidu Stenardu od Kolumbovog otkrića ubijeno je u Južnoj (španski konkvistadori) i Severnoj (Anglosaksonci) Americi oko 100 miliona Indijanaca starosedeoca!
U novije vreme, Amerikanci su samo u Iraku ubili oko pola miliona iračke dece u napadu na tamošnji režim, koji je navodno pripremao oružje za masovnu upotrebu. Kao dokaz su priložili epruvetu sa belim prahom, kojom je za govornicom UN mahao tadašnji državni sekretar Kolin Pauel. Kasnije je priznao da je obmanjivao svetsku javnost i da u njegovoj ruci nije bio nikakav opasni materijal, već običan kuhinjski prah. Kada su i posle svih ovih saznanja o nevinim žrtvama pitali za komentar bivšeg državnog sekretara Medlin Obrajt, doslovce je odgovorila da su učinili „pravu stvar“…
Francuski genocid nad starosedeocima na Karibima začinjen povratkom ropstva u eri Napoleona ili kasniji zločini u Alžiru koji je bio pune 132 godine francuska kolonija samo su neki od doprinosa ovog velikog galskog naroda „evropskim vrednostima“… Holandski zločini počinjeni u njihovoj bivšoj koloniji nad nekoliko desetina hiljada Indonežana ili nad domorocima u Južnoj Africi i u Novoj Gvineji doprinos su ovog naroda slikara i stočara „evropskim vrednostima“…
Ako su Holanđani bili prvi u istoriji koji su osmislili masovni transport robova, Portugalci su izvezli najviše robova iz Afrike u Ameriku. I oni su dali značajan doprinos „evropskim vrednostim“ tokom nekoliko vekova upravljanja kolonijama u Africi i Latiskoj Americi. Šta tek reći za japanski genocid (iako se nalazi na Dalekom istoku Japan se smatra zapadnim civilizacijskim prostorom) tokom oba svetska rata nad Koreancima i Kinezima, koji se po obimu i surovosti izjednačava sa svime poznatim u istoriji a često ga i nadmašuje po surovosti? Nema potrebe za daljim nabrajanjem istorijskih činjenica koje govore o genocidu ili o teškim zločinima koje su počinili zapadni narodi nad nezapadnim, jer je iz priloženog jasno da je reč o ideologiji latentnog rasizma i praksi permanentne diskriminacije. Zbog toga nije bilo neophodno da se mnogi drugi zločini naroda koji su već pomenuti u prethodnom tekstu dalje navode, kao što nije bilo potrebe ni da se navode zločini nekih drugih zapadnih naroda koji nisu pomenuti u tekstu.
Logičan proizvod
Logičan proizvod rasizma zapadnog čoveka jeste otvoreno licemerje u zapadnoj politici prema nezapadnim državama i narodima. Ako više nisu u prilici da ih brutalno utamnjuju i koriste kao robove, primenjivaće prema njima sofisticiranije metode u istom cilju beskurpulozne pljačke. Jer oni kao viša civilizacija imaju pravo na takvu praksu, njima pripadaju tuđa bogatstva. Nekadašnja „poštena“ trgovina sa domiclnim Indijancima kojima su davali svetlucavu bižuteriju i „vatrenu vodu“ u zamenu za grumenje zlata, danas se sprovodi preko čitavog niza zamaskiranih institucija sa istim ciljem otimanja: MMF, Svetska banka, Pariski klub, Londonski klub, Evropska banka za obnovu i razvoj…
Među sobom, zapadni narodi imaju drugačija pravila poslovanja i opštenja nego sa drugim, nezapadnim narodima. Unutar zapadne porodice postoje korektnost i poštovanje dogovora, a prema nižem neprijatelju ne važe nikakva pravila. Sve je dozvoljeno prema njima, jer oni ne zaslužuju bolje ophođenje. Skoro smo čuli otvoreno priznanje od dva neposredna i visoka svedoka minskih sporazuma kako je čitav događaj bio golema laž da bi se Ukrajina pripremila za napad na ruske teritorije. Bivši francuski presednik Oland i bivša nemačka kancelarka Merkel su otvoreno priznali da su u ime zapadne zajednice varali rusku stranu. I pored toga što Rusija poseduje oružje kojim ih jednim klikom može uništiti, i pored toga što je ovaj događaj bio u fokusu svetske javnosti – patološka, genetska mržnja prema ruskom pravoslavnom čoveku je pomutila tradicionalni pragmatični razum zapadnjaka. Šta onda u pregovorima sa zapadnjacima (koji se uvek odvijaju daleko od očiju javnosti) mogu da očekuju siromašne države i maloljudni narodi, koji nemaju moć da im naude?
Kolonijalizam je u Novom veku (od Kolumbovog otkrića) gotovo isključivo praksa zapadnog sveta. Po Hantingtonu koji je ovu istorijsku pojavu nazvao „organizovano nasilje“, pomenuta praksa je bila ključna prednost Zapada u odnosu na ostale civilizacije. Tako su zapadni narodi utamnjivali starosedeoce po kolonijama i od njih stvarali robove, da bi dobili bukvalno besplatnu radnu snagu. Zatim su po kolonijama pljačkali sva moguća prirodna i rudna bogatstva, i tako dobijali bukvalno besplatne sirovine. I te kolonije su držali bukvalno vekovima. Dakle, za današnje blagostanje Zapada, kao i za „evropske vrednosti“, najzaslužniji su, pored ostalog, genocid, zločini, robovlasništvo i pljačka.
Bog je novac
Zapad je jedina civilizacija u istoriji koja je na vrhuncu sopstvene moći proglasila smrt duhovnog Boga. Natopljeni grižom savesti ili željom za romansiranom istorijom, za sva svoja nedela potražili su krivca u božjem poretku, da bi sebe oslobodili kazne. Hrist nije slučajno ili nemarno prognan po drugi put, On koji je preuzeo našu krivicu postao je krivac, jer je ateizam umesto hrišćanstva ozvaničen kao nova religija Zapada. Umesto duhovnog boga, Zapad je proglasio materijalno za božansko. Novac je postao mera svih stvari, glavni arbitar, potvrda svačijeg uspeha: novac je postao Bog. Ovo je prva ljudska civilizacija koja je tako ogoljeno i primitivno materijalna, nepopravljivo „iščašena iz zgloba“, danas već otvoreno nezainteresovana za duhovnu ravnotežu.
Klanjanje Zlatnom teletu ukinulo je postepeno sve društvene kočnice i vremenom poništavalo lične moralne zakone. Poput sluge Smerdjakova iz remek-dela „Braća Karamazovi“ koji se ne libi da objavi kako je ubio najstarijeg Karamazova ali i da ne oseća krivicu zbog toga, jer pošto više nema Boga – nema ni moralnih zakona. Ovaj Mamonski kult vremenom je prouzrokovao široku mentalnu prekompoziciju zapadnih zajednica u smislu proglašavanja intelektualca „suvišnim čovekom“. Čemu društvena pamet kada samo kritikuje i preispituje? Čemu kritičko mišljenje kada ne pravi pare? Čemu opštost kada nije materijalna? Čemu društvene nauke kada ne pokreću robote? Čemu široko obrazovanje kada tržište traži samo uskostručne kadrove? Čemu mogućnost da običan kadar postavlja nezgodna pitanja jer zna mnogo? Zašto bi civilizacija Mletačkog trgovca rizikovala ako od toga ne vidi profit?
Poništavanje razlika
Pored smrti Boga na nebu koji je simbolizovao bratstvo ljudi, i pored ubistva monarha-domaćina koji je simbolizovao državu, Zapad je krenuo sa ubijanjem i oca – muškarca koji simbolizuje porodicu. Nikada u istoriji nije zabeležena takva promocija „kulture smrti“, takav napad na tradicionalnu porodicu, takav atak na personalni identitet. Danas su najveći neprijatelji vladajuće zapadne agende upravo ljudi koji ističu svoju tradicionalnu polnost, svoju heteroseksualnost, svoje roditeljstvo, svoju nacionalnost, svoju veroispovest, svoju tradiciju, svoju običajnost. Mesto identitetskog čoveka mora biti zamenjeno neidentitetskim androidom. Zapad će u „vrli novi svet“ ući bez muškaraca i žena, bez očeva i majki, bez prezimena koje su im darivali preci, bez istorije od pamtiveka do pojave kompjutera, bez umetnosti koja nije dobila komesarski pečat, bez nacionalne pripadnosti, bez nekorektne kulture i bez neposlušnih intelektualaca, bez crkve i bez Biblije, bez herojskih snova i bez ličnog karaktera.
Sve ovo će uskoro biti „evropske vrednosti“, a ako neko misli da je u pitanju preterivanje, neka pogleda tendencije koje ukazuju na izrečeno. Neka samo malo dublje analizira procese koji su toku. Deca se uče da nemaju svest o sopstvenom polu, ohrabruju se da donose odluke o promeni pola u godinama kada nisu u stanju da pređu ulicu, očevi i majke se polako izbacuju iz čitanki i uvode brojevi pored roditelja, ohrabruju se novi polovi koji su protivprirodni i najčešće nečovečni, uvodi se ideologija homoseksualnosti bez čije podrške nema napretka u karijeri, Crkve se masovno zatvaraju i pretvaraju u kazina i diskoteke, cenzurišu se i prepravljaju remek-dela najvećih stvaraoca, zabranjuju se delovi istorije i ruše spomenici, društvene i kompjuterske mreže postaju poligini za masovno špijuniranje pojedinaca, forsira se veštačka intiligencija nauštrb humane pod izgovorom manjih troškova i većeg učinka…
Srećan Uskrs!
Još dugo možemo nabrajati sva nedela zapadne civilizacije, kao što još duže možemo nabrajati sva njena velika dela. Nema sumnje da je zapadna civilizacija ogledna i po mnogo čemu uzorna za čovečanstvo. Ali njene vrline su nama postale svetinje, predstava o evropskim vrednostima postala je dogma. Zapadni mit je ovladao nama – generacijom – ovladao našom intiligencijom, mit o nekavim neistorijskim i neupitnim vrednostima. Ali svaki atom tih vrednosti, svaki molekul njihovog sjaja, smrdi na zloduh prošlosti. Kada se naša malograđanska javnost divi evropskim prestonicama i njihovim grandioznim građevinama, morala bi bar da zna da su svaki kamen na pločniku i svaka cigla na zgradi natoljeni krvlju nekog nezapadnog mučenika – „nižeg bića“. Na nesreću, često i nakog našeg direktnog pretka.
Kada naša intelektualna javnost poštuje zapadnjake kao građansku gospodu i kao džentlmene, neka se seti koliko je puta ta ista gospoda skinula masku sa plemićkog lica i pokazala svoj satanski izraz. Neka se samo zapitaju koje bombardovanje Beograda i Jugoslavije je bilo zlokobnije po nedužan srpski svet: ono nemačko iz 1941. godine ili ono savezničko iz 1943. i 1944. godine? Nije samo besomučna količina bačenih bombi na srpski narod spojila ova dva naizgled suprotna bombardovanja, a nisu ih spojili ni samo identični civilni ciljevi: bolnice, škole, porodilišta, sirotišta, internati, biblioteke…
Spojilo ih je i to što su i Nemci sa okupatorke strane, kao i Englezi i Amerikanci sa savezničke strane, ispisivali ćirilicom po bombama koje su bacali: Srećan Uskrs! U vreme kada genaral Mihailović po šumama i proplancima spašava preko 500 američkih pilota tokom 1944. godine u operaciji „Halijard“, njihove kolege bombarduju srpsku decu po gradovima! Samo pola veka kasnije njihovi sinovi bombarduju nedozvoljenim kasetnim bombama novomučenicu Milicu Rakić.
A nama, kao generaciji okrenutoj Zapadu i u odnosu sa Zapadom, šta drugo preostaje nego da, braneći se od nevolja oporim humorom, izgovorimo parafrazu čuvene replike: „Nadam se da će nam Đura oprostiti što nas je tukao“. Ili da zagrljeni oko logorske vatre zapevamo parafrazu stihova kojima su nas u školama učili od malena: „Druže Tito mi ti se kunemo, da sa evropskog puta ne skrenemo“.
AUTOR: Igor Ivanović
SKINI APLIKACIJU
.png)
