SLOBODAN ANTONIĆ: Napred – ka Vizantiji
Autor: Glas javnosti
Ukrajinski rat delovao je kao katalizator političkih ideja Rusije. Razvile su se nove koncepcije, a neke stare su obnovljene. Među ponovo rođenim vizijama našla se i ideja vizantizma.
Ukrajinski rat delovao je kao katalizator u laboratoriji političkih ideja Rusije. Razvile su se nove koncepcije, a neke stare su obnovljene. Među ponovo rođenim vizijama našla se i ideja vizantizma.
Tako je Vladimir Možegov objavio tekst „Napred – u prošlost, ili Vizantija kao ideal“ (ovde; srp. ovde). On kaže da je Romejsko carstvo u petom-šestom veku bilo „najviša tačka u svetskoj istoriji uopšte. Takav uspon u svim oblastima ljudskog života – u filosofiji, kulturi, antropologiji, jurisprudenciji, socijalnim i društveno-političkim odnosima – ljudska civilizacija nikada nije poznavala i verovatno nikada neće“.
Duhovni osnov Vizantije, u trenutku njenog rađanja, činili su, piše Možegov, „najveći filosofi evropske civilizacije“: Vasilije Veliki, Grigorije Niski i Grigorije Bogoslov na Istoku, odnosno Aurelije Avgustin na Zapadu. „U vreme kad je evropski Zapad bio u stanju potpunog divljaštva“, kaže on – recimo, reč je o germanskim carevima: Oton I je naučio da čita tek u 30. godini, a Konrad II nije umeo ni da se potpiše (ovde 104) – u Carigradu se 851. otvara ugledni romejski univerzitet (up. ovde 153-154).
Justinijan objavljuje zbornik hiljadugodišnjeg rimskog prava, kao osnov vizantijskog građanskog društva – dok se na Zapadu pisano pravo obnavlja tek od 12. veka (ovde 149). Dotle, poluvarvarski zapadnjaci pravdu dele „sudskim dvobojem“, „božijim sudom“ ili nadmetanjem stranaka – koja će od njih naći više „svedoka“ da se zakunu kako je „pravo“ na njenoj strani (ovde 425).
Svetsko čudo arhitekture
Carigradska Sveta Sofija (537 g.), kaže Možegov, bila je hiljadu godina neprevaziđeno svetsko čudo arhitekture. Nadmašiće je, tek 1593, kupola Bazilike Svetog Petra. Tehnološkim čudima Romeja svakako valja dodati i „grčku vatru“. To je čuveno tajno oružje, čiji je sastav bio i ostao poznat samo Vizantincima (ovde 138). Njom su odbili arabljansku opsadu Carigrada (ovde 165), te kod Carigrada spržili flotu od 10.000 brodova kneza Igora (ovde 88; ovde 266-267).
Možegov slavi i „uravnoteženu imperijalnu ekonomiju, s državnom regulacijom i kontrolom trgovačke delatnosti“. I zaista, dok je Zapad spao na puku naturalnu ekonomiju, prestavši da kuje zlatnike (ovde 91; ovde 16; up. ovde 54), Romeji imaju razvijenu novčanu privredu (ovde 53; ovde 49; 302-3). Vizantijski zlatnik nomizma univerzalni je novac, od Švedske do Cejlona (ovde 178; 185; 192; ovde 297-9). Njegov kurs je stabilan čitavih šest vekova – „jedinstveni rekord u istoriji neke monete“ (ovde 297).
Vizantija je bogato carstvo. Godišnji budžet je, u doba Justinijana, 3,2 miliona nomizmi (ovde 179), plus tribut u žitu iz Egipta (0,8 miliona; ovde 8). Vasilije II pak raspolaže riznicom od 720 miliona nomizmi (ovde 201). Samo obiljem obdarena imperija može da izdržava veličanstvenu prestonicu. Ona u doba Justinijana ima 350.000-400.000 stanovnika (ovde 57; ovde 257), a neke procene idu i do 650.000 (ovde 7), pa i milion (ovde 87).
I docnije, Carigrad je najveći grad na planeti. Procene brojnosti žitelja za 11. vek iznose 400.000 duša (ovde 135; ovde 107), 500.000 (ovde 88), pa čak i 600.000 (ovde 257). U to vreme, najveći zapadnoevropski gradovi tek su blatnjave varošice. Prestoni London Edvarda III, u 14. veku, nema više od 40.000 žitelja (ovde II 11), a tek 1593. ovo središte novorođenog svetskog kapitalističkog sistema uspeva da pređe 100.000 stanovnika (ovde 285).
Istinski ideal
Možegov hvali i „vizantijski socijalizam“. Opisuje ga kao „ogromnu seljačku zajednicu, iznutra slobodnu i zaštićenu carskom vlašću od samovolje bogatih namesnika i zemljoposednika“. U tome prepoznajemo odjeke današnjih ruskih rasprava o mogućnosti izgradnje „pravoslavnog socijalizma“.
Za Možegova Romejsko carstvo je „ideal“, „putokaz“, „Severnjača prema kojoj ide putanja vašeg broda“. On kaže da je „filosofska, društveno-politička, estetska misao Vizantije bila granica mogućeg u našem svetu. Cela potonja istorija Evrope, hrišćanskog sveta, istorija ljudskog duha i evropske filosofske misli“, posle Vizantije, „bila je samo istorija propadanja„.
Vizantija može biti istinski ideal jer, primećuje Možegov, današnji ostaci posthrišćanskog Zapada „dogorevaju nam pred očima: u bezličnom haosu umnožavanja polova i prohteva, oslikanih u hologramima virtuelne realnosti“ (ovde; srp. ovde).
* * *
Možegov ovim člankom još jednom aktuelizuje čuveni spis Konstantina Leontjeva Vizantizam i slovenstvo (1875). U toj knjizi, Leontjev Rusiju vidi kao moćnu sintezu slovenskog supstrata i formativnog romejskog principa (ἀρχή).
„Sistem vizantijskih ideja stvorio je našu veličinu, povezujući se s našim patrijarhalnim, prostim načelima, s našim, drevnim i, u početku, sirovim slovenskim materijalom“ (ovde 33). „Prenet na rusko tle, vizantizam je našao zemlju divlju, novu, jedva dostupnu, zemlju ogromnih prostora, naišao je na narod prost, svež, koji još ništa nije iskusio, na narod prostodušan i iskren u svojim verovanjima.“ (17)
Vizantizam, pun „iskrenosti, lepote, topline, herojstva i poezije“ (15), ukorenio se u ruski narod i oplemenio ga. „Čitavo naše umetničko stvaralaštvo, u svojim najboljim manifestacijama, duboko je prožeto vizantizmom“ (9). Nastala je nova i originalna sinteza: „Naši predmeti od srebra, naše ikone, naši mozaici“ (9), neobični „hram Vasilija Blaženog u Moskvi, čudna građevina s puno nedostataka, ali krajnje originalna, ruska, koja je jasnije od pređašnjih ukazala na naš vlastiti stil u arhitekturi“ (7).
Dva ideala
Dva suštinska ideala vizantizam je usadio duboko u Rusiju: samodržavlje i pravoslavlje. Oni su postali esencijalni deo ruskog identiteta (26). „Šta će nam Rusija, ako nije samodržavna i pravoslavna?“, pita se na drugom mestu Leontjev (ovde 149).
Vizantizam je, smatra Leontjev, dao unutrašnju čvrstinu Rusiji da prebrodi sva iskušenja. „Vizantizam nam je dao snagu da izdržimo tatarski pogrom i dugotrajno plaćanje danka“, omogućivši da se Rusija oslobodi Tatara (ovde 26-27). „Vizantizam nam je dao snagu u borbi s Poljskom, sa Šveđanima, s Francuskom i Turskom. Pod njegovim okriljem, ako mu ostanemo verni, imaćemo snage da izdržimo i pritisak cele internacionalne Evrope – ako bi ona nekad pokušala, pošto kod sebe uništi sve uzvišeno i lepo, da i nama nametne trulež i smrad svojih novih zakona o maloj zemaljskoj svesreći, o zemaljskoj radikalnoj svetrivijalnosti!“ (27).
Leontjev je čak proročki predviđao da je u Rusiji moguć „savez socijalizma s ruskim samodržavljem“. To će, po modelu Konstantinovog prihvatanja hrišćanstva, možda preobraziti Imperiju i sačuvati je od zapadnjačkog truljenja (v. ovde 287-8).
Poznati vizantofil među ruskim misliocima bio je i Nikolaj Trubeckoj. I on je video Rusiju kao svojstvenu sledbenicu Vizantije. „Rusija se do Petra Velikog, po svojoj kulturi, mogla smatrati možda najdarovitijom i najplodotvornijom naslednicom Vizantije“ (ovde 91). Rusi su, svojevremeno, „mogli slobodno da biraju između romano-germanskog Zapada i Vizantije“. Ali, njihov izbor bio je ispravan – pošto je dao „veoma dobre rezultate“ (90).
To je bilo stoga što je u Rusiji „sve što je dobijano iz Vizantije usvajano organski“ – dok je spram religije i kulture Zapada kod Rusa postojalo „instinktivno osećanje repulsije“ (odbijanja; 91). „Na ruskom tlu vizantijska kultura se razvijala i obogaćivala“ (90) sve do Petra Velikog. On je pokušao da na rusko stablo nakalemi zapadni izdanak (91). Ruska elita je posle Petra pozapadnjačena, ali ne i narod. On je organski prihvatio i nadogradio „tradiciju vizantijskog pravoslavlja“ (92).
Snažni elementi
Kriza Rusije početkom 20. veka nastala je upravo zbog raskoraka između zapadnjačke elite i vizantofilnog naroda. Ranije se „zdanje ruske kulture završavalo vizantijskom kupolom“. Ali, zbog pozapadnjačenja elite „ova kupola počela je da se zamenjuje gornjim spratom romanogermanske konstrukcije“. Međutim, kulturna osnova naroda tome nije odgovarala – i „vrh je počeo sve više da se nakrivljuje, te se na kraju srušio“ (97).
To se zbilo u revoluciji 1917. „Povratak vizantijskim tradicijama je, naravno nemoguć“ (97), ocenjuje Trubeckoj. Jer, ni narodna kulturna osnova više nije čisto vizantijska: „Ne može sve da stane u vizantijske okvire – mi nismo Vizantijci, nego Rusi“. (98) Ali, sačuvani su snažni elementi vizantijske tradicije u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. A „u budućnosti će ovaj vizantijski element ruske kulture, proističući upravo iz crkvene tradicije, možda čak i jačati“ (98).
* * *
Tokom Ukrajinskog rata, o potrebi da se na Rusiju gleda kao na savremenu Vizantiju, piše i The American Conservative (ovde). Autor E. Konstantini pravi paralelu između hiljadugodišnjeg Vizantijskog i petovekovnog Ruskog carstva (uključiv SSSR i današnju Rusku Federaciju). Tako, rasulu u Vizantiji, tokom 11. veka, odgovara haos u Ruskom carstvu, početkom 20. veka. Pandan Aleksiju I Komninu, koji je obnovio snagu Imperije, bio je Staljin, koji je „oživeo rusku carsku veličinu“. Nadalje, zapadnjačko zauzeće Carigrada 1204. odgovara padu Rusije pod zapadnu hegemoniju 1991. A Mihailu VIII Paleologu, koji je oslobodio Carigrad 1261, obnovivši Carstvo, odgovara Vladimir Putin.
Nastavljajući ovu paralelu, Konstantini upozorava da je Zapad, svojevremeno, napravio dalekosežnu stratešku grešku. On je nastavio da i posle 1261. ruši Vizantiju. Zapadnjaci, naime, vođeni kratkoročnim interesima i pohlepom, nisu videli da uništenjem Vizantije otvaraju put mnogo opasnijem neprijatelju – Turcima Osmanlijama. I upravo će moćno Osmansko carstvo, koje je zamenilo slabu Vizantiju, u naredna tri veka biti glavni vojni izazivač Zapadu – koji će ga na jedvite jade savladati.
Rušeći Rusiju, iz opsesivne želje da rasparča i uništi ovo drevno carstvo, upozorava Konstantini, Zapad neoprezno otvara put daleko pogubnijem neprijatelju – Kini. Jer, ako se Kina, zbog zapadnjačke lakomislenosti u ukrajinskom ratu, dokopa ruskih resursa, kaže Konstantini, SAD i Evropa će se naći licem u lice s protivnikom kudikamo ozbiljnijim no što je današnja Rusija.
Zlatno doba
Šest meseci posle ovog upozorenja, i Aleksandar Plehanov pravi istovetnu paralelu Vizantija=Rusija, opsesivni Zapad i Osmanlije=Kina (ovde). Svojevremeno su Osmanlije, koristeći sulude nasrtaje zapadnjaka na Vizantiju, zaposele njen glavni privredni resurs – Malu Aziju. A onda su zauzele i sam Carigrad, kaže Plehanov. Razmišlja li Zapad šta će se desiti ako slučajno, po istom obrascu, SAD i EU rasparčaju Rusiju – a Kina zauzme istočni Sibir?
Kao što se vidi, Vizantija se, u ovim razmišljanjima, vidi različito: 1. kao društveno istorijski ideal (Možegov); 2. kao istoriosofski aspekat „ruske ideje“ (Leontjev i Trubeckoj); ili, pak, kao 3. analitičko oruđe za strategijsko sagledavanje ukrajinskog rata (Konstantini i Plehanov).
Dakako, Romejsko carstvo ostaje i nadalje večno mesto nadahnuća. Kao recimo, za Jejtsa i njegovo Jedrenje u Vizant (ovde, 76-77). Jer, i ovaj umetnik i mislilac Justinijanovu Vizantiju vidi kao zlatno doba umetnosti:
Nije to zemlja za stare, dok mladi
Grle se, i ptice u krošnji romore,
U obilju smrti pljušte vodopadi
Lososa, od skuša vri nadošlo more (…)
Da im ne zaspi sanjivi car, i
Sa zlatne ću grane tada zapevati
Za vizantsku gospodu i gospođe
O onome što bӥ, biva, il će da dođe.
SKINI APLIKACIJU
