ANDREJ SUŠENCOV: Kremlj zna da ne može izgubiti u Ukrajini
Autor: Glas javnosti
Intervju sa Andrejom Sušencovim, dekanom Fakulteta međunarodnih odnosa MGIMO, direktorom Valdajskog kluba i jednim od vodećih ruskih stručnjaka za međunarodne odnose
Pre godinu dana mnogima se činilo da će sukob Rusije i Zapada u Ukrajini biti izuzetno žestok, izuzetno intenzivan, ali istovremeno i relativno kratak. Dvanaest meseci kasnije postalo je jasno da su sve te računice bile samo strategijske iluzije. Sukob u susednoj nam zemlji prešao je u stadijum dugotrajnog sukoba. A glavno pitanje današnjeg dana – a takođe, po svemu sudeći, i sutrašnjeg, prekosutrašnjeg – izgleda ovako: ko će uspeti da preživi u ovom maratonskom sukobu? Ko će, na kraju sadašnjeg ukrajinskog sukoba imati moralno pravo da se „poslednji smeje“?
Andrej Sušencov, dekan fakulteta međunarodnih odnosa MGIMO, programski direktor Valdajskog kluba – jedna je od najsjajnijih zvezda ruske spoljnopolitičke analitike. A ovako izgleda njegova verzija odgovora na ovo glavno pitanje za Rusiju (i ne samo za Rusiju).
Andrej, Rusija samo što je povukla potez koji je donedavno izgledao apsolutno nezamisliv: objavila je informaciju o razmeštanju svog nuklearnog oružja na teritoriji druge države – Belorusije. Kakve to konkretne strateške rezultate, po Vašem mišljenju, može doneti Moskvi?
— Amerikanci, Britanci i Poljaci, shvatajući da ukrajinska kriza dobija dugoročan karakter, počinju da stvaraju za Rusiju krizne tačke po čitavom perimetru njenih granica. Šta predstavljaju, na primer, poljske vojne vežbe na granici sa Kalinjingradskom oblašću? Predstavljaju nagoveštaj da to može biti sledeća tačka udara. Šta predstavljaju poljski manevri u blizini granica Belorusije? Isto to.
Letovi američkih bespilotnih letelica do obala Krima, igre oko Pridnjestrovlja – sve je to pokušaj odvlačenja i skretanja pažnje Rusije, mešanja u njene vojne planove, primoravanje da se izdvoje dopunski resursi na sve te pravce.
Iz svih ovih potencijalno problematičnih tačaka, mnoge su tesno povezane sa Poljskom. Među svim zemljama NATO pakta u Varšavi se oseća najveća strast za direktnim učešćem u vojnoj krizi. Po brojnosti, armija Poljske otprilike šest puta prevazilazi oružane snage Belorusije.
Jedan od zadataka Zapada predstavlja onemogućavanje zajedničkih dejstava Rusiji i Belorusiji tokom te krize. Razmeštanje taktičkog nuklearnog oružja – zajednički je korak Moskve i Minska koji očigledno pokazuje raspoloženje naših zemalja, polazeći od trezvene procene poljskih mogućnosti i namera po pitanju Belorusije i nosi sputavajući karakter koji Varšavu lišava iluzija.
Ovde je najvažnije to što u nekom trenutku sadašnja ukrajinska kriza može prestati da bude čisto ukrajinska. U tome bi glavnu ulogu mogla da dobije Poljska. Neposredni zadatak Varšave i razlog njene transformacije u glavnog evropskog militaristu jeste stvaranje krupne vojne protivteže Rusiji na teritoriji Poljske, u slučaju poraza Ukrajine. Nije isključeno da će u budućnosti kriza sa Zapadom početi da podseća na zrele godine Hladnog rata, sa sistemom uzajamnog vojnog obuzdavanja. Moskva i Minsk upravo rade na stvaranju takvog sistema na osnovu novih geopolitičkih realnosti.
A kako su Poljaci uspeli postati tako jaki? Mi smo navikli da Berlin posmatramo neformalnom prestonicom ujedinjene Evrope, a Varšavu – evropskom periferijom. Zašto je periferija odjednom postala centar zbivanja?
— Kod radikalnih elemnata u poljskoj postoje argumenti, vizije, ambicije, mnogo testosterona i osećaj da su njihovi ciljevi ujedno i ciljevi cele Evrope. A Nemačka nije sposobna da formuliše sopstvenu viziju, autonomnu od Poljske.
Berlin je paralizovan osećanjem da, ako želite da zastupate zajednički evropski interes, morate uzeti u obzir poljsku viziju. Usled toga Evropa je suštinski dospela u ćorsokak. Jer u očima Poljaka neprijatelji su Rusi i Nemci, a saveznici – Amerikanci, Britanci i pribaltički narodi.
Evropsko shvatanje svojih interesa danas je zamenjeno transatlanskim. Evropska unija u njenom sadašnjem labavom vidu, u suštini je izgubila svoju autonomiju u svetskoj politici od strane SAD. Jer je početkom 90-ih godina prošlog veka postojala realna mogućnost stvaranja punopravne evropske države, evropske konfederacije. Zemlje zapadne Evrope su tada htele da kreiraju sopstvenu odbrambenu politiku, odvojenu od Sjedinjenih Država, i da idu putem stvaranja Sjedinjenih Evropskih Država. To bi u velikoj meri ojačalo evropsku autonomiju – ne samo od SAD, već i od Rusije ili Kine.
Međutim, ova jedinstvena šansa nije iskorišćena. Umesto toga Zapadna Evropa je podlegla iskušenju da se proširi praktično do granica Rusije. A kad se takvo širenje zaista odigralo, odjednom je postalo jasno da je staro evropsko jezgro postalo maglovito. U unutrašnjim evropskim diskusijama sada su dominantni glasovi istočnih Evropljana. Ispalo je da je Evropa samu sebe lišila strateškog izbora.
Naravno, tokom 90-ih godina Moskva je takođe bila zarobljena iluzijama: Rusija je mislila da može ući u sastav Zapada, biti zajedno sa SAD, njihov drugi oslonac. Međutim uspeli smo da na vreme shvatimo iluzornost takvih nadanja i da povratimo sopstvenu slobodu strateškog izbora. A Evropska unija je, ušavši u potpunu zavisnost od SAD, takvu slobodu izgubila, možda i zauvek.
Ali da li je moguće tvrditi da se, „iako je izgubila slobodu strateškog izbora“, EU ne oseća tako loše? U jesen su se u Rusiji mogle čuti prognoze da će se „Evropa smrznuti bez ruskog gasa”. Međutim, kao što vidimo, niko u Evropi se nije smrznuo.
— Pogledajte podatke o porastu smrtnih slučajeva u Velikoj Britaniji zbog hladnoće u domovima prošle zime. Ovoj slici treba dodati još nekoliko detalja: odlaganje proizvodnje, zatvaranje velikih preduzeća. Slične vesti sada neprekidno stižu iz Evrope.
Naravno, slične krupne odluke donose saveti direktora kompanija na osnovu duboke analize nove realnosti. A za krupni nemački biznis nova realnost nije do kraja jasna. Za sada taj biznis preduzima samo najneophodnija, protipožarna dejstva. Međutim, ukoliko su rusko-evropske ekonomske veze zaista nepovratno prekinute, onda je sve ovo što mi sada vidimo tek početak problema. Pogledajte kako su Nemci morali da progutaju terorističke napade na Severni tok i kako su njihovi američki saveznici, izgubivši veru u njihovu lojalnost, obrisali noge o njih.
Nemačku industriju i nemačke građane osudili su na trostruko veće troškove energenata nego ranije. Pored toga, Nemci su veoma dugo zadržavali rast realnih plata u svojoj privredi, a upravo je jeftina ruska energija učinila da Nemačka bude zemlja koja će imati najviše koristi od evropskih integracija.
Sada su oba ova temelja potkopana. Više nema jeftinih ruskih izvora energije. Mogućnosti za odlaganje rasta plata takođe uskoro neće biti, moraće ih povećati radi izbegavanja eksplozije socijalnog nezadovoljstva. To će dovesti u pitanje funkcionalnost nemačkog ekonomskog modela. Zbog toga gubitak slobode „strateškog izbora“ nije samo pusta fraza. Iza ovog pojma kriju se sasvim realni i veoma teški problemi.
U čemu se zapravo ogleda ta sloboda strateškog izbora, kojom, po vašim rečima, raspolaže Rusija?
— Počevši od vremena Petra I, ključni zadatak Rusije je da bude strateški autonomna sile u međunarodnoj hijerarhiji, sposobna da svojom voljom utiče na sopstvenu sudbinu. Tokom poslednjih 300 godina, Zapad je bio glavni izvor naših problema i naših mogućnosti.
Danas je vektor našeg interesa, kao i ranije, okrenut Zapadu. Međutim, prvi put od kako postojimo kao velika država centar svetske gravitacije u smislu glavnih događaja u oblasti politike i ekonomije premešta se sa Zapada na Istok.
Istočni pravac ruske politike prvi put u njenoj istoriji ima realnu težinu. Rusija sada ima jednu zapadnu „nogu“ koja se oslanja na veze sa Kinom, Indijom, Turskom, Arapima, Jugoistočnom Azijom, Afrikom, Latinskom Amerikom.
U svim tim tačkama na Rusiju gledaju kao na delatnog, nezavisnog i uspešnog aktera. U očima mnogih, sama činjenica da Rusija celu godinu uspešno izdržava zapadni pritisak, sa astronomskim brojem sankcija, predstavlja dokaz da je suprotstavljanje zapadnoj hegemoniji scenario koji je ne samo teoretski moguć, nego i apsolutno održiv u praksi.
Da li će Rusija još dugo morati da realizuje „vruću fazu” tog scenarija. Prvi svetski rat je trajao 4 godine i 106 dana, Drugi svetski rat – 6 godina i jedan dan. Šta vam govore Vaši instikti stručnjaka: da li će ovaj globalni sukob zbog Ukrajine postaviti novi rekord u trajanju?
— U spisak sukoba koji ste nabrojali uključio bih i američki rat u Avganistanu, koji se odužio na 20 godina i postavio rekord po dužini. Njegova sličnost sa ukrajinskom krizom sastoji se u tome što u suštini SAD mogu jednostrano da odrede tačku okončanja ove krize.
U budžetu Pentagona u poslednjih 20 godina uvek se izdvaja otprilike 50-60 milijardi dolara za vojne sukobe. U trenutku završetka rata u Avganistanu ti novci su se našli u novoj finansijskoj godini bez bilo kakve predmetne namene. Kao što se vidi iz američke statistike, sada se ta sredstva u celini usmeravaju u Ukrajinu.
SAD mogu nedefinisano dugo istrajavati u ovom režimu – sve do pojave sledeće krupne krize na koju će morati reagovati, ili dok ne dođu do spoznaje da odugovlačenje ukrajinskog sukoba više ne odgovaara njihovim strateškim interesima.
Ako se nešto slično dogodi – na primer, ako oni spoznau da se dominacija Evropom i blokiranje Rusije „kupuje” isuviše skupom cenom – sukob u Ukrajini bi mogao da se okonča prilično brzo. Podsetimo se, na primer, kako je 2021. godine samo nekoliko meseci pre pada vlade u Kabulu Bajden odlučio da prekine direktno američko mešanje u avganistanski sukob. Međutim ukoliko Amerikanci nastave da u ukrajinski sukob metodično dolivaju novac, onda ta kriza može trajati dugo – sa ogromnim posledicama za Ukrajinu i nekim značajnim posledicama za Rusiju i Evropu.
Za sada se ovaj drugi scenario jasno sprovodi. Sjedinjene Države otvoreno stavljaju do znanja da produžavanje ukrajinske krize u potpunosti odgovara njihovom interesu. Da li Rusija ima protivotrov za ovu američku strategiju?
— Protivotrova nema. Ali ima spremnosti da se prihvati i porazi ova američka opklada. Kompletna istorija Rusije govori da naše akcije daju najbolje rezultate kada mi nametnemo protivniku dugačak sukob. Ovo se odnosi na skoro svako veće vojno-strateško suočavanje Rusije sa svojim protivnicima u istoriji. I u ovoj vrsti uzajamnog dejstva Rusija nikada nije izgubila.
Prvi svetski rat nije izuzetak, jer poraz Rusije tada je bio izazvan unutrašnjim razlozima – vlast je izgubila inicijativu u definisanju vektora razvoja zemlje. To se nije dogodilo za vreme trajanja Prvog svetskog rata, nego mnogo ranije.
Setimo se, na primer, da se tokom nekoliko decenija uoči početka Prvog svetskog rata Rusijom širio talas terorizma, sa ukupnim brojem žrtava koji se merio desetinama hiljada ljudi. U nekom trenutku kao podrška revolucionarnom pokretu pridružili su se ne samo ruski intelektualci, nego i aristokratija, koja nije shvatala da će za nju taj korak biti samoubilački. Prvi svetski rat je postao kulminacijska tačka dugog procesa unutrašnjeg slabljenja Ruske imperije.
Ne vidimo ništa slično u savremenoj Rusiji. Ruska država danas je veoma aktivan i sposoban organizam, koji mnogo jasnije od svojih protivnika razume sebe, svoje mesto u svetu, svoje prave interese i resurse, razume svoje protivnike, međunarodno okruženje i dosledno ispunjava konkretan strateški zadatak, koji kao takav nije shvatila elita Ruske imperije u godinama Prvog svetskog rata.
Da, Rusija se drži. No, drži se i Amerika – i pritom ništa ne gubi, osim tih 50-60 milijardi dolara, koji bi u suprotnom bili neopredeljeni u budžetu Pentagona. Nije li to zaključak koji proizilazi direktno iz vaših reči?
— Sa tačke gledišta toga ko šta gubi, a ko šta dobija, prošla godina je proticala sinusoidno. U prvoj fazi sukoba, koja je trajala do sredine 2022. godine. SAD su uspele da naglo povećaju obim svog geopolitičkog kapitala. Neprekidno su povećavali pritisak na Rusiju i dominirali u proizvodnji obrazaca i metafora za formiranje međunarodnog shvatanja onoga što se događalo.
U mnogim zemljama u svetu zavladala je konfuzija i osećaj da se svet vraća unipolarnom sistemu: Amerikanci su svuda dominirali, a Rusija se našla u najtežoj situaciji u čitavom postsovjetskom periodu svoje istorije. Mnoge zemlje su tada posumnjale: možda je kucnuo čas da se Amerikancima oda priznanje? No, počevši od jeseni 2022. godine, kriva je krenula u suprotnom smeru. Amerikanci su pogrešili u svojoj glavnoj računici – da je pobeda nad Rusijom ne samo moguća, nego da će biti i brza.
Zapadni političari i generali sada mnogo govore o pražnjenju svojih skladišta oružja. Moskva se takođe nije spremala za dugotrajan sukob ovakvog tipa, ali sada vidimo da je Rusija sposobna da se i sama suprotstavi celoj vojnoj industriji Zapada.
Drugi važan pokazatelj jeste – ekonomska i socijalna stabilnost. Na čuđenje mnogih, Rusija se sa svojim obimom BNP-a (bruto nacionalni proizvod) od 2-3 odsto udela u svetskoj ekonomiji uspešno suprotstavlja zemljama koje čine polovinu svetskog BNP-a. Pored toga, u Rusiji nema masovnih nemira, čak se ni izborni ciklus u zemlji ne menja. Kako je postalo očigledno da se Rusija dobro drži protiv masovnog zapadnog udara, poverenje u američku strategiju počelo je da opada. Opšti trend se promenio – od pokušaja Amerike da slomi Rusiju došlo se do toga da ona sada pokušava da obuzda trend multipolarnosti koji u svetu raste poput testa.
Možete li navesti konkretan primer takvih trendova u svetu?
— Mogu. I vi takođe možete. Najviša tačka američke moći i jednopolarnog svetskog poretka odigrala se 20. marta 2003. godine. Toga dana SAD su upale u Irak. I tačno dve decenije posle tog događaja, 20 marta 2023. godine, u Moskvi je započeo samit lidera Rusije i Kine. To je jedan od pokazatelja policentričnosti koji se sada pojavljuju u svetu – a pojavljuju se uveliko zahvaljujući delovanju SAD.
Ranije je Amerika sebe prikazivala pred svetom kao garanta globalizacije, svetske zajednice, zemlju koja stvara pogodne uslove za razvoj drugih država. Oni su govorili: naš finansijski sistem nije samo naš. To je zajednički finansijski sistem za sve zemlje sveta!
Vi otvarate korespodentne račune u američkim bankama ne zato što vas mi teramo, nego zato što je to udobna i logična šema za sve nas! Dolar je glavna svetska rezervna valuta ne zato što je naš, nego zato što je naugodniji, predvidiv i jeftin način uzajamnih plaćanja!
SAD su bile arbitar koji je presuđivao ekonomske i političke „bokserske mečeve“ u raznim tačkama sveta. Ali 24. februara prošle godine oni su se iz arbitra pretvorili u aktera, i stupili u ring. Svi resursi koji su ranije predlagni svima kao metod dostizanja sveopšteg dobra, počeli su da se koriste kao oružje. Poruka je glasila: to više nije zajednički finansijski sistem; to je naš finasijski sitem, uz pomoć kojeg ćemo mi kažnjavati krivce. To nije prosto dolar: to je naš dolar!
Na taj način Amerika je oštro promenila karakter svog učešća u međunarodnom sistemu. Njihova poruka sada zvuči ovako: vi ste obavezni da budete sa nama. U suprotnom ste protiv nas! To govore svima: njihovim saveznicima, neutralnim zemljama, saveznicima Rusije.
Polazeći od dugoročnih strateških interesa SAD, za njih bi bilo isplativije i najlogičnije da zauzmu stav: ukrajinska kriza je lokalna situacija u Istočnoj Evropi koju ćemo mi pre ili kasnije rešiti u odnosima sa Rusijom. Da su tako postupili, Amerikanci bi možda mogli zadržati ulogu dostavljača „sveopšteg dobra”. Ali oni su ukrajinsku krizu nazvali prekretnicom koja će definisati karakter XXI veka: ili će se zapadna hegemonija nastaviti ili će svet, kako oni govore, otići u haotičan scenario. Kao rezultat toga, ukrajinska kriza je počela da se pretvara u takvu prekretnicu.
Ne mogu se složiti sa postavkom vašeg pitanja. Samo Amerikanci pokušavaju da podele zemlje sveta na blokove. Kina i Rusija deluju obrnuto: mi ne želimo da se delimo na blokove, jednostavno ćemo okončati jednostranu dominaciju SAD. Svet će nastaviti da bude globalizovan i tesno uzajamno povezan. On će i dalje imati zajedničku osnovu za razvoj. Ali ta osnova više neće biti vezana za dolar ili podržana od strane udarnih grupa nosača aviona američke mornarice.
Protiv tog starog sistema postoji dobar protivlek u vidu politike obuzdavanja od strane Rusije i Kine. A pošto je Kina glavni trgovački partner većine svetskih zemalja, uključujući i američke saveznike, prelazak na trgovinu u juanima, koja se sada ubrzala – predstavljaće apsolutno prirodan proces. On se možda i ne bi tako ubrzao da nije bilo američkog pritiska na Rusiju i nepromišljenih poteza Zapada po pitanju blokade ruskih deviznih rezervi.
Najznačajnija posledica ukrajinske krize biće značajno smanjenje uloge SAD i njihovog finansijskog sistema u međunarodnim poslovima. Ni sami nisu shvatili da prelaskom sa pozicije arbitra na poziciju aktivnog igrača stavljaju toliko mnogo na kocku u svom globalnom uticaju. U takvoj situaciji postoji opasnost – oni sebi ne mogu priuštiti poraz i težiće da zadrže inicijativu, podižući tenzije u različitim delovima sveta. Moguće je da će u budućnosti geografija istočne Evrope prestati da bude glavni predmet svetske politike, ostajući u senci krupnijih potresa.
Vratimo se ipak na sadašnji trenutak, gde je glavna tema „geografija istočne Evrope“. Šta je, po Vašem mišljenju, pravo značenje kineskih „12 tačaka” za Ukrajinu? Da li je to potez sračunat na kreiranje određenog međunarodnog imidža Kine ili sasvim ozbiljan mirovni plan na čijem će sprovođenju Peking sistematski raditi?
— Daleko od toga da je to pitanje imidža. Peking je stavio veliki ulog na učešće u ovom važnom međunarodnom procesu. Više se ne radi prosto o procesu u Ukrajini – radi se o procesu definisanja kontura novog globalnog poretka.
Kina je jedna od onih zemalja koje imaju direktan ulog u ovom procesu. Peking izražava svoju poziciju jer će buduće rešenje uticati i na kineske interese. Ako analiziramo sadržaj tih 12 tačaka, možemo videti zašto su izazvale takvo nezadovoljstvo na Zapadu. Radi se o sistemskom prikazu principa policentričnog svetskog poretka, koji ne odgovara američkim planovima. SAD u tome vide pretnju jer shvataju da je kineska težina na međunarodnom planu tolika da joj treba samo pola koraka da tu težinu pretvori u stvarni politički uticaj.
A koliko su važni potezi koje Zapad povlaći u okvirima hibridnog rata, kao što je „nalog za hapšenje Putina” izdan od strane suda u Hagu? Da li će taj „nalog” dovesti do, na primer, ograničavanja slobode putovanja predsednika RF u inostranstvo ili do pogoršanja ugleda Ruske Federacije u zemljama trećeg sveta?
— Mi ne vidimo nikakve posledice tog koraka u zemljama koje su značajne za Rusiju. Pokušaj zadržavanja lidera Rusije na teritoriji bilo koje zemlje – to je casus belli, povod za rat sa Rusijom, nuklearnom državom.
Ljudi koji su doneli takvu odluku žive unutar svog informativnog balona, u okvirima koga oni neizbežno pobeđuju – njima se čini da je Rusija na granici propasti i da će uskoro početi da izdaje sopstvenu elitu. Kao stručnjaku za međunarodne odnose dugo mi je trebalo da shvatim da se principi zdravog razuma različito shvataju u različitim zemljama. Grupa ljudi u Hagu iznenada je odlučila da može sebi priuštiti da presuđuje na osnovu podataka koje im je pružila grupa pristrasnih istraživača sa Univerziteta Jejl, koji finansira Stejt department SAD. Sama ova činjenica jasno pokazuje kakav je bio njihov racionani osnov za donošenje takve odluke.
Ništa manje zabavna je i druga činjenica: SAD se na sve načine trude da izbegnu progon sopstvenih građana od strane suda u Hagu. SAD su u vreme Trampa izjavile da će krivično goniti međunarodne sudije ukoliko budu sudili nekom od američkih državljana za zločine koje su počinili u Avganistanu ili Iraku.
Da li je bilo slučajeva kada vas tok događaja u svetu gurne u depresiju? Da li Vas je Vaša profesija učinila optimistom ili pesimistom?
— Pošto se radi o profesiji, važno je znati vladati emocijama. Hirurg ne može sebi priuštiti da se uplaši kada ugleda krv. Vatrogasac nema pravo da izgubi živce pri pogledu na požar. Slično tome, analitičar nema pravo da se rukovodi emocijama.
Međunarodni odnosi su nauka u punom smislu te reči samo ako ih posmatramo iz ugla dugih istorijskih ciklusa. Tendencija preusmeravanja centra međunarodne gravitacije sa Zapada na Istok postoji već tri decenije. Pojava određene krize koje će dodatno ubrzati ovaj proces bila je samo pitanje mesta i trenutka.
Tragično je što je to mesto postala Ukrajina. Ali ni to ne bi trebalo da nas čudi kada ukrajinsku krizu sagledamo iz ugla dugih istorijskih ciklusa. Najrelevantnije knjige za čitanje danas su Gogoljev „Taras Buljba“, zatim „Poltava“ od Puškina i „Bela garda“ od Bulgakova, koje su napisane na osnovu bliskih istorijskih događaja iz prošlosti.
Svaka država predstavlja eksperiment koji prolazi kroz proveru održivosti u nizu kriza. I Rusija će sigurno položiti ovaj test. Nama su naši interesi u Ukrajini mnogo važniji nego Amerikancima njihovi. Takve situacije uvek smanjuju nivo neizvesnosti. Mi ne smemo sebi dozvoliti da izgubimo. Amerikanci uviđaju da njihova ukrajinska strategija nailazi na tačke otpora u međunarodnom okruženju, koje se sve jasnije pokazuju. Rusija to takođe vidi, i pokušava da to iskoristi.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
