Posledice kineske ofanzive na Bliskom istoku
Autor: Glas javnosti
Biće interesantno videti sledeće poteze američke administracije nakon kineske diplomatske ofanzive na Bliskom istoku. SAD neće ostaviti Izrael u kineskoj zoni uticaja
Desetog marta ove godine predstavnici Irana i Saudijske Arabije su na tajnom sastanku, posle pet dana razgovora, u Pekingu proglasili ponovnu uspostavu iransko-saudijskih diplomatskih odnosa, a glavni pokrovitelj je bila Narodna Republika Kina. Tenzije između dve države datiraju još od 1979. godine i svgavanja Reze Pahlavija u Iranu, a dve zemlje su zvanično prekinule diplomatske odnose 2016. godine.
Ovi pregovori nisu počeli skoro jer su Irak i Oman posredovali prilikom normalizacije poslednjih godina, iako se najviše ističe kineski uticaj prilikom finalizacije ove diplomatske inicijative.
Neki analitičari su već požurili da proglase odlazak SAD i dolazak Kine u region, ali obzirom da SAD imaju preko dvadeset baza i odličnu političku i vojnu saradnju sa Izraelom, ti stručnjaci su se po pravilu prerano ponadali, kao kada su krajem 2018. godine proglasili odlazak američke vojske iz severoistočnih delova Sirije.
SAD će pre napustiti Poljsku, baltičke države i Nemačku nego što će ostaviti Izrael u kineskoj geopolitičkoj zoni.
Šta može Peking?
Postavlja se i opravdano pitanje da li Peking može da reši brojne bliskoistočne probleme i žarišta koja traju decenijama. Iran i Saudijska Arabija imaju potpuno različite ciljeve u regionu, a ovaj dogovor se nekako poklopio sa protestima koji od jeseni besne u velikim iranskim gradovima. Teheran i Rijad se nalaze u klinču u Iraku, Siriji, Libanu i Jemenu.
Sa druge strane Izrael vidi iranski nuklerani program i vojno angažovanje u regionu kao opasnost za svoj opstanak. Takođe, sličnog su mišljenja zalivske monarhije koje su od svog osnivanja američke saveznice i samim tim u istom geopolitičkom bloku sa Izraelom sa kim je u poslednje tri godine došlo do potpune normalizacije političkih odnosa, i ta saradnja se ogleda u ekonomiji, vojnoj industriji i tehnologiji. Izraelske firme se otvaraju u Zalivu i Saudijskoj Arabiji, a kapital iz tih država se vrti u Izraelu.
Normalizacija može da spusti tenzije koje postoje u regionu, ali ih neće potpuno neutralisati jer Iran još uvek nije odustao od nuklearnog programa koji je sporan kako za Izrael i SAD, tako i za arapske monarhije u regionu.
Saudijska Arabija planira da uloži novac u Iran i pitanje je nedelje kada će se ambasade ponovo otvoriti u prestonicama ovih država.
Dogovor bi trebalo da bude koristan za obe strane i generalno je pozdravljen u Emiratima, Kuvajtu i Omanu. Zalivske države su proteklih sedam godina bile podeljene po pitanju saradnje sa Teheranom: dok su Emirati, Bahrein i Saudijska Arabija podržavali sankcije koje je uvodio američki predsednik Donald Tramp, Kuvajt, Katar i Oman su održavali veze sa Iranom.
Provera normalizacije odnosa biće prestanak neprijateljstava na terenu gde obe strane imaju svoje proksi grupe koje ratuju u Iraku, Siriji, Libanu i Jemenu. S tim u vezi, Kina se obavezala da organizuje poseban sastanak između Irana i zalivskih država tokom 2023. godine.
Poprište sukoba
Irak je tokom zadnjih dvadeset godina bio poprište sukoba sunita i šiita. Američke okupacione vlasti, vojska i raznorazni saveznici koji su tobože održavali mir, trudili su se da rasplamsaju međureligijski rat. Iran direktno pomaže šiitske grupe u Iraku, dok je Rijad imao uticaj na sunitska plemena na zapadu zemlje koja su bila oslonac Islamske države i drugih takfirista.
Pet sesija pregovora u Bagdadu su utrli put ka uspešnim pregovorima u Pekingu ove godine. Ipak, teško je očekivati da će nestati iranski uticaj u Iraku, državi gde su šiiti većina.
Izrael ne gleda blagonaklono na ove uspešno završene pregovore. Iako je došlo do velikog napretka u izraelsko-arapskim odnosima poslednjih godina i čeka se povoljan politički momenat da se uspostave puni diplomatski odnosi Tel Aviva i Rijada, glavni kamen spoticanja je iranski nuklerani program,. Avramovski dogovori mogu i ne moraju da budu pod uticajem normalizacije šiitsko-sunitskih odnosa u regionu. Izrael ima odlične ekonomske odnosa sa Kinom, bez obzira na američko-kineske tenzije. Jedan od potencijalnih scenarija je normalizacija izraelsko-saudijskih odnosa u isto vreme kada se normalizuju iransko-saudijski.
Liban je država gde se takođe prelamaju saudijsko-iranski uticaji s obzirom na mozaik različitih verskih grupa. Ta država je već četiri godine u velikoj ekonomskoj krizi koja parališe i političke procese gde su polarizovana dva tabora, iranski oko Hezbolaha i saudijski, koji preko familija kao što je Haririjeva ima uticaj na lokalne sunite.
Čekajući odgovor SAD
Oni koji podržavaju Hezbolah smatraju da će pomenuti pregovori prekinuti diplomatsku i ekonomsku izolaciju Irana, kao i da je to pokazatelj samostalnije saudijske spoljne politike u odnosu na Vašington.
U svakom slučaju ekonomske poteškoće ostaju, a model koji je uspostavljen od 1990. godine, gde su se preko familije Hariri upumpavale saudijske pare, stvar je prošlosti.
Za Siriju pozitivan ishod ovih pregovora ima veliki značaj i poklapa se sa priključenjem te države Arapskoj ligi i ponovnim otvaranjem ambasada u do skora neprijateljskim arapskim državama u Damasku, kao i otvaranjem sirijskih ambasada u tim zemljama. Malo šta sugeriše da će Sirija prekinuti vojnu saradnju sa Iranom i da će sa svoje teritorije povući iransku vojsku i oficire, kao i da će odustati od reintegracije svih teritorija koje se momentalno ne nalaze pod kontrolom Asadovog režima. To znači i uklanjanje proturskih islamističkih grupa u Idlibu.
U Jemenu je već došlo do prvih razmena zarobljenika između zaraćenih strana i za tu ratom opustošenu zemlju rešavanje saudijsko-iranskih trzavica može da ima samo pozitivan ishod. Za osam godina rata saudijska vojska i vojske njenih saveznika nisu uspeli da poraze Hute koje je naoružavao Teheran. Huti i dalje čvrsto drže sever države, dok je Aden pod kontrolom saudijskih proksija. Ukoliko dođe do trajnog primirja između zaraćenih strana na terenu, to bi bio prvi veliki korak ka okončanju ovog konflikta.
Na kraju, veoma je naivno očekivati trajno ili značajno povlačenje američke vojske i političkog uticaja u regionu u kojem se nalazi više od 30 američkih baza. Stoga će biti veoma interesantno videti sledeće poteze američke administracije nakon kineske diplomatske ofanzive na Bliskom istoku.
AUTOR: Stefan Branisavljević
SKINI APLIKACIJU
.png)
