VUKAN MARKOVIĆ: Nešto je trulo u državi Engleskoj

Nedavno je i MMF zloslutno potvrdio da je britanska ekonomija u 2022. propala više od ruske. Ekonomista Dankan Veldon piše da je ovo najbrže opadanje Britanije u istoriji

Danas se Britanija suočava sa ogromnim troškovima života, abnormalnim cenama nekretnina i rente, porastom spoljnog duga, hroničnom neproduktivnošću industrije i mogućnošću recesije. Slaba funta i najveća inflacija u poslednjih nekoliko decenija, deficit u budžetu, treća najviša cena struje na svetu i gorivo među najskupljim, doveli su do toga da 69% Britanaca smatra da im je zemlja u nepopravljivom opadanju. Pored dugotrajnijeg procesa vojnog i geopolitičkog opadanja od kraja Drugog svetskog rata i gubitka carstva, ovakvi ekonomski trendovi prete da ubrzaju stogodišnju tranziciju od globalnog hegemona ka sili srednje veličine ograničenog dometa.

U svom remek-delu Moja borba, norveški pisac Karl Uve Knausgor opisuje Britaniju kao „posrnulu, ali još ponositu imperiju”. Fascinacija Britanijom, pre svega britanskom kulturom, tipična je za Knausgorovu generaciju rođenu krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina 20. veka.

Veliki kulturni prestiž, od književnosti i nauke, preko filma, televizije i muzike, do Premijer lige, pop-kulture i rijaliti fascinacije engleskim džet setom (koju smo nedavno videli na krunisanju novog kralja), doneo je Britaniji posle Drugog svetskog rata daleko veću vidljivost nego ostalim bivšim evropskim imperijama. Naravno, ulogu su igrali i engleski jezik i veze sa Amerikom, a naročito s Holivudom. Imperiju je zamenila ogromna kulturna moć, a Britanija, posrnula i smanjena, postala je kul. Drugim rečima, činjenica da su Bitlsi iz Liverpula od jednakog je značaja za projekciju moći kao i ceo nuklearni arsenal ili stalno mesto u Savetu bezbednosti.

U tom kontekstu su odrastale sve generacije u zapadnom svetu u poslednjih pedesetak godina, uključujući i one rođene na prelazu milenijuma, kojima su Hari Poter i Gospodar prstenova, na primer, značajno obeležili detinjstvo. Kulturna moć je uspevala da preusmeri pažnju sa činjenice da je Britanija tokom posleratnog perioda većinom bila u ozbiljnoj krizi, ali kulturna projekcija je davala posebnu patinu britanskom opadanju.

Mućke su najbolji primer kako se od postimperijalnog raspada može napraviti kultna serija, čiji su glavni likovi sjajno napisane karikature gubitnika britanskog 20. veka. (Zanimljivo, od svih zemalja, Mućke imaju kultni status jedino kod nas i u samoj Britaniji)

Ovo je bilo moguće sve do sada. Sadašnja kriza je mnogo dublja, i preti da bude ozbiljnija od one sedamdesetih i početka osamdesetih, kada su štrajkovi sindikata paralisali zemlju, IRA terorisala, a narod znatno osiromašio.

Paradoksalno, ili možda baš usled krize, Britanija je u tom periodu, naslanjajući se na šezdesete, doživela još jednu kreativnu eksploziju, od Rodžera Penrouza i Stivena Hokinga, preko Monti Pajtona, do Dejvida Bouvija, Pink Flojda i pojave panka.

Danas se Britanija suočava sa ogromnim troškovima života, abnormalnim cenama nekretnina i rente, porastom spoljnog duga, hroničnom neproduktivnošću industrije i mogućnošću recesije. Osim ovoga, slaba funta i najveća inflacija u poslednjih nekoliko decenija, deficit u budžetu, treća najviša cena struje na svetu i gorivo među najskupljim doveli su do toga da 69% Britanaca smatra da im je zemlja u nepopravljivom opadanju.

Posebno ih vređa činjenica da Britanija, za razliku od ostatka Evrope, zapravo ima sopstvene izvore gasa i struje, ali zbog komplikovanih odnosa između potpuno privatizovanih proizvođača i distrubutera energije to ne utiče na njihovu cenu.

Nedavno je i MMF zloslutno tvrdio da je britanska ekonomija propala više od ruske tokom prošle godine. Ekonomista i publicista Dankan Veldon (Duncan Weldon) zaključuje da je ovo najbrže opadanje Britanije u istoriji, i da će zemlja uskoro zvanično početi da zaostaje za drugim bogatim zemljama.

Stanje u zemlji preti da dovede do užasavajućeg scenarija za Britance: ako se ovako nastavi, Francuska i Nemačka bi do 2030. godine mogle da postanu „bogati susedi“. Možda to, pored činjenice da realna plata nije rasla već petnaest godina, od recesije 2008. godine, iako su cene i troškovi života dramatično porasli, objašnjava zašto su u Britaniji gde god da se okreneš štrajkovi.

Savršena oluja

Na ostrvu, za razliku od Francuske, retko je da stotine hiljada iz ključnih sektora štrajkuje: hitna pomoć, medicinske sestre, doktori, poštari, granična policija, celokupan železnički sistem, zatim učitelji i univerziteti. Razlog za štrajk je to što jedva imaju da pokriju kiriju, struju i grejanje, i što nekima od njih sleduju minimalne penzije.

Dakle, pored dugotrajnijeg procesa vojnog i geopolitičkog opadanja od kraja Drugog svetskog rata i gubitka carstva, ovakvi ekonomski trendovi prete da ubrzaju stogodišnju tranziciju od globalnog hegemona ka sili srednje veličine ograničenog dometa.

Uopšteno rečeno, dva su objašnjenja za ovakvu situaciju. Torijevci, desnica i konzervativci, koji su na vlasti od 2010. godine, veruju da se sada savršena oluja stuštila na Britaniju. Nepredviđene posledice Bregzita, pandemija i zatvaranja, i na kraju rat u Ukrajini, do te mere su destabilizovali čitave sisteme u privredi da je sijaset faktora odjednom doveo do krize na svim frontovima.

Laburisti, koji iz dana u dan jačaju, a sa njima i ostatak opozicije svih vrsta, pre svega krive torijevce, što za njihovu nesposobnost da se nose sa izazovima, što za silne skandale. Osim toga, sve veći broj analitičara smatra da sadašnju krizu generišu duboki sistemski problemi neproduktivnosti industrije i potpune deregulacije u finansijskom sektoru.

Nastali u vreme Margaret Tačer, kada je temeljno razorena socijalna država, i perpetuirani tokom vladavine Tonija Blera, koji je zanemario tradicionalnu laburističku bazu i podržao Tačerkin ekonomski model, ovi sistemski problemi dovode do nezapamćene nejednakosti u primanjima, statusu i perspektivi u inače vrlo bogatoj državi. Ova nejednakost i postepeno gašenje atributa socijalne države ozbiljno je dovelo u pitanje društveni ugovor u Britaniji.

Primera radi, u uništenim postindustrijskim zajednicama na severu Engleske, koji danas podsećaju na betonsku distopiju, gde su sindikati brutalno pobeđeni tokom osamdesetih, a cela industrija zatvorena i preseljena u Kinu i bivše kolonije, konstantno opada stopa ljudi koji ima britanski ekvivalent male mature (GCSE). S druge strane, u idiličnim engleskim gradićima na bogatom zelenom jugu, za ljude rođene posle 1985. godine skoro da ne postoji teoretska šansa da će ikada posedovati stan.

Istovremeno, u Londonu, jednom od dva centra svetskih finansija, najbogatiji sloj čovečanstva ulaže stotine milijardi u svoje nekretnine i sebi potrebnu infrastrukuru i servise. Oni u londonskom Sitiju trguju i upravljaju svojim kapitalom, dok je zvanično sedište svog tog novca u poreskim rajevima, to jest na nekadašnjim ostrvskim kolonijama koja su ostala pod britanskom kontrolom.

Ne ulazeći u to da li je kriza posledica savršene oluje nepredvidivih vremena u kojima živimo ili sistemskih nedostataka britanske ekonomije i društva, preterano bi bilo reći da Britanija samo što nije propala. Ujedinjeno Kraljevstvo je i dalje izrazito bogata zemlja (šesta po nominalnom BDP-u) i ostaće bogata u doglednoj budućnosti.

Isto tako, mnogi će reći da Britanija i dalje ima neke od najboljih univerziteta na svetu, da dominira u kreativnim industrijama i medijima, kao i da ima globalni domet u raznoraznim uslužnim delatnostima, od finansija, osiguranja, do advokata i arhitekata. Kao i u prethodnoj generaciji, deluje da će jedino kreativna proizvodnja održati britanski prestiž uprkos ekonomskom propadanju.

Bolesnik na Lamanšu

Međutim, ovo je tačno samo ako se uzme da je ekonomija jedina u krizi. Ekonomskim problemima mogu se dodati i politički. Česte smene premijera propraćene skandalima svih vrsta napravile su od „majke svih parlamenata“, kako Britanci vole da zovu Vestminster, u sprdnju.

Politička nestabilnost se može izraziti i brojevima: od 1979. do Bregzita, dakle u preko trideset godina, Britanija je promenila pet premijera, a zatim je u narednih manje od sedam godina uspela da promeni još pet (isto kao i poslovično nestabilna Italija).

Nejasan položaj prema Evropi nakon Bregzita, još manje jasan položaj prema ostatku sveta, neposustajanje težnji za nezavisnošću Škotske i politička blokada u Severnoj Irskoj odaju utisak da Britanija počinje da liči na bolesnika na Lamanšu.

U poslednjih šest meseci, Britanija je prešla put od najdugovečnijeg monarha, preko najkratkoročnije premijerke, do prvog Indusa u Dauning stritu. Ovako dinamična politika, zajedno sa činjenicom da vladajući konzervativci već neko vreme stavljaju na ključna ministarska mesta predstavnike manjina i imigranata, mogla bi da posvedoči o tome kako je demokratska kultura u Britaniji zdrava i inkluzivna. To je, međutim, samo delimično tačno.

Riši Sunak je, poput Fredija Merkjurija, dete imperije, Indus od roditelja iz Istočne Afrike. Tu se sličnost završava. Sunak je pohađao najelitnije škole, Vinčester i Oksford, nakon čega je imao visoku funkciju u „Goldman Saksu”. Tamo je stekao milionski imetak, pa se oženio naslednicom indijskog tajkuna. Niko u familiji ne plaća poreze u Britaniji. Dakle, klasičan pripadnik više klase, daleko od prosečnog indijskog migranta.

Nakon trinaest godina na vlasti i poluneuspešnog Bregzita, torijevci počinju da odaju znake umora i nesposobnosti da dalje vode zemlju. Sunovrat Liz Tras je dosta dobar pokazatelj krize u Konzervativnoj partiji.

Želeći da bude nova Margaret Tačer, Trasova je donela budžet koji je trebalo da saseče poreze i olakša investicije. Međutim, samo tržište se pobunilo. Najbogatiji deo stanovništva, koji se uglavnom poslednji zalaže za opšte dobro, odbio je da poveruje u premijerku koja je htela upravo njima da smanji poreze, ne iz altruizma već iz nepoverenja u fiskalnu stabilnost države.

Dakle, suočene sa zadivljujuće nesposobnom Liz Tras, neoliberalne elite su se pobunile protiv radikalno neoliberalne politike. Ironija je to što je zadatak da reši fijasko dobio multimilioner Riši Sunak.

Nasleđena elita

Politički problemi se ne zaustavljaju u ovih dinamičnih šest meseci. Parodiji Margaret Tačer prethodila je parodija Vinstona Čerčila u vidu Borisa Džonsona, najkontroverznijeg Britanca savremenog doba.

Boris Džonson je 2019. godine obezbedio najveću parlamentarnu većinu za torijevce još od Tačerke 1979. godine, obećavši da će sprovesti Bregzit „kako treba”. Ista ta većina i dalje vlada Britanijom, s tim da je u međuvremenu oterala Borisa iz fotelje, i posle promenila još dva premijera.

Džonson je u mnogo čemu kontradiktorna ličnost. S jedne strane je izrazito inteligentan i vešt političar, zbog čijeg je spinovanja i harizme Evropska unija ostala bez svoje treće po veličini članice. Sa druge strane, njegove sposobnosti da zaista vlada su upitne, što se videlo i u traljavim pokušajima da sprovede bolne elemente Bregzita, i u načinu na koji je vodio pandemiju.

Međutim, nije ga to koštalo vlasti. Dosta tipično za britansku političku kulturu, nakon što godinama nisu uspeli da ga smene zbog loših poteza, fotelje ga je koštalo to što je organizovao pijanke u Dauning stritu tokom kovida, a kap koja je prelila čašu bilo je to što je za saradnike birao kadrove optužene za seksualno uznemiravanje.

Džonson, kao i njegov prethodnik Dejvid Kameron, i cela njihova generacija torijevaca (skoro svi vodeći konzervativci zajedno su išli u srednju školu u Itonu, pa onda na Oksford) više podsećaju na rimske patricije nego na savremene političare. Oni pripadaju klasi koja smatra da im po pravu, po rođenju, pripada da vladaju Britanijom.

Duh koji se neguje na Itonu i na pojedinim koledžima na Oksbridžu podrazumeva to da je vladati Britanijom (sa idejom da to istovremeno znači i uticati na ceo svet) više stvar stava, džentlmenskog ponašanja i načina govora, nego konkretnih sposobnosti. Naravno, i pozamašnog porodičnog imetka. Taj duh provejava i kroz Sunaka, s tim da se njegova boja kože može podvesti pod napredak.

Iako se svi u Britaniji od prošlog leta najviše bave Borisovim običajem da otvoreno laže i krši pravila koja je sam smišljao, to, kao ni generalni problem sa elitizmom u engleskoj politici, nije koren političke krize. Ipak, u Džonsonovoj vladavini se nazire ono što je zaista trulo u državi Engleskoj, što prevazilazi trenutne ekonomske i političke probleme.

Zanemarujući Džonsonove dosta patetične pokušaje da postane novi Čerčil i da dostigne veličinu koja očigledno prevazilazi njegove sposobnosti, treba zastati na osnovnoj premisi njegove, i ne samo njegove, političke misli.

Prelomna godina

Legenda kaže da je Boris Džonson u jeku kampanje za referendum o izlasku iz Unije napisao dve kolumne: jednu za ostanak u EU, jednu za izlazak. Standardna interpretacija u medijima kaže da je kalkulisao koji stav će ga brže dovesti na vlast. Imajući u vidu da se nakon sastančenja s nekim od najuticajnijih spin majstora na svetu, poput Dominika Kamingsa, opredelio za izlazak iz EU, lako je zaključiti da je Borisova namera bila da postane zaštitni znak kampanje za Bregzit, a u slučaju pobede da preuzme i partiju i državu.

Tako se, sa manje ili više prepreka, i dogodilo. Iako se ne može isključiti cinična borba za vlast (uostalom, da se Dejvid Kameron nije igrao vatrom i obećao referendum za ostanak u EU ne bi nikad dobio potpunu većinu na izborima 2015. godine), ova interpretacija zanemaruje nešto mnogo bitnije.

Bregzit treba posmatrati kao prvi u nizu događaja koji su zapretili da promene paradigmu u zapadnim liberalnim demokratijama od pada Berlinskog zida. Počevši od 2016. godine, Bregzit u Britaniji i dolazak Donalda Trampa na vlast u Americi često se tumače kao početak populističkog talasa zasnovanog na desničarskom shvatanju suverenizma, koji je zapljusnuo zapadni svet i imao odjeka kako u Francuskoj i Italiji, tako i u Brazilu.

Štaviše, može se reći da su događaji iz 2016. konačno pocepali medije i ceo politički spektar – veći deo levice, liberali, zeleni, kao i centristi svih boja, iako i dalje posvađani, sebe prikazuju kao tzv. progresivne snage koje pokušavaju da zaustave širenje talasa primitivnog i retrogradnog, premda heterogenog desničarskog diskursa. I jedni i drugi tvrde da su upravo oni ti koji čuvaju „sve što je sveto” u svojim društvima i vide u protivniku opasnost po budućnost. To se makar da naslutiti iz narativa u medijima.

Realnost je komplikovanija. Iako postoje bitne razlike u odnosu na Trampa, osnovna ideja iza Bregzita bila je da Britanija treba da povrati svoju suverenost i samim tim ostvari svoju istorijsku ulogu. Obe pretpostavke su zasnovane na shvatanju da postoji inherentna veličina i značaj u samom postojanju Britanije.

Britanska izuzetnost

Ako bismo se vratili na Knausgora, može se reći da je ideja iza Bregzita bila kako da posrnula Britanija (p)ostane ponosita. Iako je teško objektivno tvrditi da je Britancima bilo previše loše u EU (ili makar gore nego ostalima), medijski narativ kod protivnika Bregzita često zanemaruje činjenicu da pokušaji da Britanija „nađe svoj put” kroz istoriju ima dugu predistoriju.

Zapravo, u engleskoj istoriji su prilično česti događaji koji se smatraju trenucima kada su Englezi krenuli „svojim putem”. Oslanjajući se na vigovsko shvatanje istorije, gde je prošlost neizbežna akumulacija progresivnih događaja i principa što kulminiraju u slavnoj sadašnjici, često se izdvajaju tri trenutka.

Vladavina Tjudora i doba Šekspira, kao momenat kada je Engleska konačno prevazišla svoje unutrašnje razlike, razvila svoj ogroman kulturni doprinos, i najvažnije: uništila pretnju s Kontinenta (pobeda nad Armadom i odricanje od papstva) – omogućio je Engleskoj da počne sa osvajanjem sveta.

Sledeći momenat su previranja tokom 17. veka i Slavna revolucija iz 1688. godine. Skršivši vlast monarha i uspostavivši dominaciju parlamenta, Britanija polako postaje demokratska država i kreće da se razvija zavidna demokratska politička praksa, koja je po ovom narativu osnova britanske stabilnosti. I naravno, treći momenat je Pax Britannica, viktorijansko doba kada je Britanija zagospodarila morima i kontrolisala trećinu zemaljske kugle.

Naravno, ovakvo vigovsko shvatanje istorije odavno je zastarelo i neprihvatljivo. S punim pravom, svest o rasizmu i robovlasništvu, dva glavna užasa imperijalizma i kolonijalizma, uveliko postaje dominantan narativ, makar među akademskim elitama.

Međutim, ovde je poenta to da Britanci svoju istoriju često shvataju kao neku vrstu alternative evropskim istorijskim tokovima, a sebe i svoju državu kao nešto što ima auru posebnosti. U tom shvatanju, oni jedino mogu biti deo evropskih tokova ako ih predvode, kao tokom Industrijske revolucije.

Podrazumeva se da je ovo tumačenje plitko i da su kontakti između Ostrva i Kontinenta jako duboki i dinamični, a da je svaka ideja o inherentnoj posebnosti bilo koje nacije sama po sebi upitna.

Smisao imperije

Međutim, nisu samo tzv. primitivni populisti ti koji u savremenom svetu traže takvu alternativu. Mnogi su pisali o tome da je doajen radničkog pokreta i najveći laburistički premijer Klement Atli upravo u stvaranju države blagostanja posle Drugog svetskog rata tražio kompenzaciju za propast imperijalnog okvira.

Ideja je bila da moramo da stvorimo novo, posebno društvo ako smo već izgubili moć. I logika Margaret Tačer je vrlo slična. Pošto je sedamdesetih Britanija očigledno propadala, trebalo je naći posebno rešenje, koje će što pre dovesti do toga da kraljevstvo odskoči u odnosu na ostale zapadne zemlje.

Tako je neoliberalizam ekperimentalno počeo da se uvodi u Britaniju 1979, tri godine pre Reganove revolucije u Americi. Drugim rečima, dobar deo druge polovine 20. veka, Britanci su pokušavali da nađu model koji je i samo britanski i globalno značajan.

Ponekad su ti modeli bili otvoreniji za druge. Čerčilova ideja o večnom značaju naroda koji govore engleski (English-speaking peoples) osvojila je Nobelovu nagradu za književnost (iz neknjiževnih razloga) i postala je osnova za Anglosferu kao prostor za najtešnju geopolitiču saradnju.

A nekad su ti modeli bili naklonjeni i Kontinentu. Shvativši da je ideja o Komonveltu prilično bedna, Britanija je sedamdesetih, pre Tačerke, „kontinentizovala” svoj identitet i ušla u Evropsku ekonomsku zajednicu. Protivnici toga su oduvek, krajnje naivno, želeli da od Britanije naprave neku vrstu Singapura u Atlantiku, mesto gde će se spajati Evropa i Amerika, i gde će svi držati svoj biznis.

Svi ovi modeli su imali za cilj da nađu neki istorijski smisao nakon propasti imerije. Vrlo je zanimljivo da od svih tih modela nijedan eksplicitno ne pokušava da iskoristi englesku kulturu 20. veka – ono što je svima van Britanije jasno da je najglobalniji britanski proizvod.

Kakve veze ima Boris Džonson sa celom ovom pričom? Koliko god da je ciničan i vlastoljubiv, Boris i bregzitaši su osetili da tranzicija od imperije ka Evropskoj uniji ne može zadovoljiti pomenutu pretpostavku o britanskoj veličini i njenoj istorijskoj ulozi.

Povratak u istoriju

Za manje članice Unije, pogotovo one na istoku Evrope, ulazak u EU često se doživljava (a nekada i nameće) kao svojevrstan kraj istorije. Za te države, ako uđeš u Uniju, osim ubrzanog razvoja, vrednosti i stabilnosti institucija, dobijaš neku vrstu potvrde da pripadaš civilizovanom svetu. A naporna i turbulentna istorija, kakvu su imale sve države na istoku i jugoistoku Evrope, biva retroaktivno opravdana i dobija pozitivan smisao. S konačnim dokazom da pripadaju Zapadu, ove države sad mogu mirno da žive postistorijsko doba.

Za veće zapadnoevropske države, EU je okvir koji omogućava prosperitet na svim nivoima, štiti sve sektore ekonomije, ali najbitnije: omogućava da Nemačka i Francuska – dve najveće evropske zemlje – žive i sarađuju u miru. Za Britaniju, EU nije bila ni jedno ni drugo. Naprotiv. Ne samo da EU nije bila kraj istorije, već je onemogućavala da ta istorija krene u „pravilnom” smeru.

Isto tako, iako je Britanija imala koristi tokom četrdeset godina članstva, preveliko integrisanje u Uniju smatralo se odricanjem od onih posebnosti koje su Britaniju činile izuzetnom. Da li su Džonson i bregzitaši bili u pravu ili ne, ovde nije tema.

Poenta je da je Bregzit trebalo da postane jedan od tih istorijskih trenutaka kada će Britanija, odvojivši se od Kontinenta, krenuti svojim posebnim putem, u samo njoj znanu veličinu. Ali nije to bio. I tu dolazimo do suštine sadašnje političke krize u Britaniji.

Nakon pokušaja da se resetuje britanski put u budućnost, Boris Džonson je otkrio da britanski narod naprosto više nije zainteresovan za tu vrstu veličine. I pristalice i protivnici Bregzita su prevideli da to nije samo demokratska odluka da se povrati potpuni suverenitet, već i prilika da poniženi i uvređeni, naraštaji uništeni od Tačerkinih reformi tokom 1980-ih, pljunu u lice političkim i ostalim elitama (sličan slučaj važi i za Trampove protivnike u Americi.) Za njih je Bregzit bio prilika da kažu „ne”. Na šta tačno? To ni oni ne znaju.

Naravno da među glasačima za Bregzit ima dosta i ksenofoba i nacionalista, i da je malo ko od njih racionalno prosudio koliko će komplikovan i skup biti proces odvajanja od Unije. Međutim, to za sam referendum nije presudno. Nije presudan ni tzv. primitivizam, pritajena mržnja prema „drugom”, najčešće ogledana u migrantima, kako tvrde liberalni mediji.

Presudila je činjenica da se milioni Britanaca osećaju sistemski zapostavljenim, da već decenijama ne mogu da utiču ni na jednu iole značajnu političku odluku. Bregzit je bio njihov način da malo zagorčaju život eliti. Zato je i bilo puno laburista i levičara među bregzitašima.

Vakuum političkog

Iako se može reći da su Džonson i bregzitaši pogrešno protumačili osnovni sentiment koji je doveo do Bregzita, traljavost ovog procesa i činjenica da nije doneo ono što je obećano nije jedini element krize političkog u Britaniji.

U širem smislu, nedostatak nacionalne vizije i strategije za kojom su tragale istorijske ličnosti u pokušaju poput Džonsona jeste ono što je dovelo do odsustva ozbiljnije perspektive na celom političkom spektrumu u Britaniji.

Naravno, uvek se može postaviti pitanje da li je takva perspektiva potrebna, i da li nacije i države treba da imaju neku vrstu velikog plana i vizije za budućnost. Kako među poniženim masama, tako i među bogatim elitama u Britaniji, deluje da takav način razmišljanja više nije deo svetonazora.

Iako, kao što smo videli, nisu zaboravili na mogućnost da mogu da imaju neku „svetskoistorijsku” perspektivu, ona im naprosto nije visoko na listi prioriteta. Drugim rečima, veliku nacionalnu i državnu viziju teško je shvatiti lično, internalizovati je na način na koji je to bilo moguće u prethodnim epohama.

Tome doprinosi i dominantan politički jezik. Politička korektnost u svakom zvaničnom javnom diskursu ima za cilj da izbaci sve ono što je dosad budilo strasti u političkom životu, da sanitizuje jezik kojim se govori i samim tim uvede neku vrstu posredništva između onoga što se govori i što se zaista misli. Iako se može reći da pristojnost koju korektni jezik uvodi u politiku doprinosi demokratičnosti i inkluzivnosti debate, on isto tako maskira suštinu političkog neslaganja.

Primera radi, Škotska nacionalna partija, koja i pored silnih skandala i dalje suvereno vlada Škotskom i glavna je grupacija koja zagovara nezavisnost, u svojoj suštini je vrlo nacionalistička partija. Međutim, woke narativ i jezik kojim govore je među najprogresivnijim i najliberalnijim u celom zapadnom svetu. Cela debata o odvajanju Škotske, o samom opstanku Ujedinjenog Kraljevstva, dakle nečemu fundamentalno značajnom za budućnost 67 miliona ljudi, vodi se bez puno emocija, u prividno racionalnom registru, koji pokušava da sakrije jezik neprijateljstva između škotskih nacionalista i Engleza.

Izbacivanje neprijatelja iz političkog vokabulara, ako je verovati nemačkom misliocu Karlu Šmitu, onemogućava političko kao takvo. Kao i u debati oko Škotske, čak ni najtvrđi bregzitaši nikada nisu išli toliko daleko da proglase da im je Evropa entitet koji im je suprotstavljen.

No Future

Dakle, velika nacionalna strategija je trebalo da vrati Britaniju na veliku scenu svetske politke, ali samo lepim rečima, jezikom finoće u kojem se nijedna grupacija neće definisati kao antagonistička.

Ispostavlja se da je teško poverovati u takvu strategiju. Interesantno, jedino mesto gde je nedvosmisleno zadržana politika bez dlake na jeziku, sa sve konceptom neprijatelja, jeste rat u Ukrajini. Raspravljanje o Rusiji, starom arhineprijatelju iz Hladnog rata, jedino je mesto gde se suspenduje politički dezinfikovan jezik.

Za razliku od prethodnih kriza koje su zahvatale Britaniju tokom 20. veka i prethodnih pokušaja da se pokrene politička imaginacija iz istorijskog dremeža, sadašnja kriza nema odjeka u kulturnoj proizvodnji, onoj koja je posrnulu imperiju činila ponosnom. Jezik kojim se kritikuje postojeće stanje izbačen je i iz popularne kulture. Ostaju, doduše prethodni pokušaji, kao onaj Seks Pistolsa:

Ako nema budućnosti
Kako može biti greha?
Mi smo cveće
Bačeno u đubre

Bože čuvaj kraljicu
Stvarno je čuvaj
Nema više budućnosti
Za snove Engleske
Bože čuvaj kraljicu