SOFIJA POPOVIĆ: Bolest samosvesti čoveka iz podzemlja

Zastupajući stav o složenosti ljudske prirode, čovek podzemlja izražava kritiku filozofije pristalica utopijskog socijalizma, koji su ovu složenost sveli na matematičku računicu

Devetnaesti vek u carskoj Rusiji obeležen je nizom raskola koji su se ticali kulturne i političke orijentacije zemlje. Rastrgnuta između pristalica modernizacije (među kojima je jedan od vodećih ideologa i zagovornika revolucije bio Nikolaj Černiševski), u smislu teženja Zapadnoj Evropi, racionalizmu, utilitarizmu i materijalizmu sa jedne strane i zagovornika povratka tradicionalnim vrednostima sa druge, Rusija je sredinom XIX veka, koji se smatra zlatnim dobom njene književnosti, već posedovala raznovrsnu književnu scenu, koja se takođe podelila u svojim stavovima. U pitanju je period velikih socijalnih i ekonomskih preokreta, kada su se na politička pitanja tražila pretežno intelektualna rešenja, koja su najvećim delom bila razmatrana u romanima vodećih pisaca Rusije. Takvo stanje svesti takođe je predstavljalo plodno tlo da se određene teme iz jenjavajuće epohe romantizma ne iscrpe u potpunosti, već da svoj epilog dožive u periodu koji je nastupio odmah potom, realizmu.

Jedna od tema koje su i dalje inspirisale ruske pisce bila je ideja pojedinca kojeg karakteriše emocionalna zatvorenost i osećaj nepripadnosti okolini, koju su književnici vremenom pretočili u tip suvišnog čoveka – individue koje su, objektivno nametnutim uslovima u društvu (prema kojem imaju izgrađen kritički i potcenjivački stav), sprečene u primeni svojih sposobnosti koje smatraju natprosečnim, a njihove neostvarene želje najčešći su uzrok apatiji i mrzovolji. Takav tip, u raznoliko nijansiranim varijantama i sa različitom motivisanošću junakovih postupaka, pružili su Puškin, kroz lik Onjegina, Turgenjev, kroz lik Ruđina, Ljermontov, kroz lik Pečorina, a Oblomov Ivana Gončarova postao je simbol svih suvišnih ljudi. Premda je na ovaj način omogućena jasnija slika nezadovoljstva tadašnjeg ruskog čoveka, njegove jade, lične agonije, stanja duše i najmračnije misli, u drugoj polovini XIX veka, verno će uspeti da oslika tek Fjodor Mihajlovič Dostojevski.

KAKO POBEDITI ZLO? Dostojevski je dao odgovor

Književna preokupacija Dostojevskog nije se sastojala od pukog površnog prikazivanja savremenog svakodnevnog života, ona je predstavljala temeljno istraživanje težnji i nada pojedinca, ali i njegovih najdubljih i najneugodnijih bolova i strahova, čime se izdvajao od svojih savremenika. Prvi deo književnog stvaralaštva Dostojevskog obeležen je tmurnim i bolnim scenama, pričama o poniženim i uvređenim ljudima, ali uz nadu u humanost čovečanstva i svetliju budućnost njegovih likova (Bele noći, Dvojnik, Bedni ljudi). Književni kritičar Leonid Grosman u biografiji Dostojevski pominje njegovu očaranost Knjigom o Jovu, nevinom patniku koji je sva iskušenja koja mu je Bog poslao (smrt bližnjih, siromaštvo, propast…) podneo ne gubeći veru u njega i zbog toga je nagrađen isceljenjem i povratkom u blagostanje. Grosman navodi i citat Dostojevskog koji govori o njegovom divljenju Jovu: „Ta knjiga (…) čudno je to – jedna je od prvih koja me je u životu potresla, tada sam još bio dete!“¹⁾.

Ova priča o pravedniku koji trpi, a nije zgrešio, imala je izraženi uticaj na Dostojevskog u njegovoj mladosti. Nakon izbegnute smrtne kazne u poslednjem trenutku i višegodišnje robije u Sibiru, gde je imao prilike da se uveri u svu surovost, ne samo političkog sistema i prirode, već i samog čoveka, Dostojevski se opet vraća pisanju i tada započinje drugi deo njegovog stvaralaštva. Svi proživljeni događaji u značajnoj meri uticali su na njegovo psihičko i fizičko stanje, a posledice su se osetile i u književnim delima. Dostojevski je napustio svoje prethodno uverenje o nadmoćnosti dobra nad zlom i stupio je u borbu protiv idealizma i ulepšane realnosti izgrađene na lažnim nadama, postao je protivnik liberalizma i socijalizma, a novo poimanje stvarnosti istraživao je i potvrdio u kratkom romanu koji piše među prvima nakon povratka iz Sibira, Zapisi iz podzemlja.

Pojava raznočnika

Zapise Dostojevski piše velikim delom kao reakciju na roman Šta da se radi? Nikolaja Černiševskog, revoltiran prikazom ljudske prirode, naivnog optimizma i pojednostavljenih rešenja za određena kompleksna društvena pitanja koja su tada potresala Rusiju. Oba dela su nastala 60-ih godina XIX veka, u periodu kada ruski narod, ubeđen da je vođen ka napretku i potpunom ukidanju feudalizma, biva izigran i, umesto društvenog preporoda, prisustvuje očuvanju u osnovi nepromenjene društvene stratifikacije. Bilo je jasno da reforma nije uspela da reši socijalno pitanje, već je predstavljala samo privremeni kompromis, za koji se ispostavilo da je doneo više štete nego koristi ruskom narodu. Nezadovoljstvo društva dovodi do novih pokreta i promena, koji izazivaju pometnju, uskomešanost i osećanje nesigurnosti koje je potreslo sve društvene slojeve. Dolazi do pojave nove grupe intelektualaca neplemićkog porekla, tzv. raznočinci, koji sačinjavaju većinu tadašnjeg ruskog društva, a koje će Dostojevski najčešće opisivati u svojim delima.

CITAT DANA! Fjodor Dostojevski: Ne postoji u logici inteligentnog bića ta vrsta niskosti kojom bi se borio protiv glupaka

U pitanju je srednji, još uvek nevidljivi, sloj društva, koji tek treba da doživi svoj uspon, a kojem pripada i glavni junak Zapisa. Iako su prve promene već vidljive, njihovo ignorisanje od strane pripadnika viših slojeva i dalje traje. To je činjenica na koju Dostojevski ukazuje opisujući scene „obračuna“ jednog oficira i čoveka iz podzemlja, prvo u kafani, a potom na Nevskom prospektu, glavnoj ulici u Sankt Peterburgu. U oba slučaja najveća borba odigrava se u svesti autora Zapisa, činovnika koji, zbog svoje pripadnosti srednjem sloju, ostaje neprimećen čak i kada se nađe na putu aristokratiji i, stoga, uvređen i ponižen, ali i, pre svega, nemoćan, on se postepeno sve više povlači u svoje podzemlje, gde započinju mučna i beskrajna preispitivanja sopstvenih postupaka. Ipak, ono što čoveka iz podzemlja razlikuje od Lopuhova Nikolaja Černiševskog, koji takođe pokuša da vodi borbu protiv autoriteta, jeste duboko razmišljanje koje je prethodilo delanju, a potom i samo izvršenje čina suprotstavljanja bez povlačenja. Opisana dešavanja zbila su se mnogo godina pre nego što autor odlučuje da piše svoje ispovesti, u periodu kada ga „bolest“ svesti još uvek ne obuzima potpuno i kada robovanje sopstvenim misaonim tokovima i dalje nije preuzelo maha.

Dijalog bez sabesednika

Književni kritičar Entoni Nutol pružio je sledeći sažetak Zapisa: U pitanju je „Dugotrajan dijalog vođen bez sabesednika, navodno od strane otrcanog činovnika protiv doktrine nama poznate kao utilitarizam, stava da čovek mora uvek delati u nastojanju da stanje sreće dovede do najviše tačke, a patnju svede na minimalan nivo.“²⁾ Sam roman obuhvata gotovo sve fenomene i ideje kojima se Dostojevski bavio i koje je detaljnije analizirao u svom kasnijem stvaralaštvu. Tematski je podeljen na dva dela, pri čemu prvi deo, Podzemlje, predstavlja pogled na svet i refleksije neimenovanog čoveka iz podzemlja (Podzemlje istovremeno kao simbol varljivog i opasnog terena samosvesti u koji se autor Zapisa ukopava duboko, izlažući na taj način svoje najmračnije strahove i želje, ali i [uklapajući se u istorijski kontekst] simbol tajnosti u kojoj su, zbog zabrana javnog iznošenja istih, nastajali novi politički stavovi i težnje u tadašnjoj Rusiji) date u formi dugačkog monologa (tuđa reč je nevidljivo prisutna, ali se ispoljava i u formi anticipiranih replika³⁾), dok se drugi deo bavi njegovim podsećanjem na određene događaje iz svoje mladosti, dvadeset godina pre pripovednog vremena, gde cinično prikazuje svoje odnose sa drugim ljudima i postepenu alijenaciju. Opisani događaji poslužili su Dostojevskom da na delu prikaže prethodne refleksije i filozofske stavove čoveka iz podzemlja.

Na početku romana Dostojevski u napomeni ističe fiktivnost, kako samih zapisa, tako i njihovog autora, ali istovremeno implicira nužnost postojanja takvih osoba u okolnostima koje su zadesile tadašnje društvo: „Jasno je da osobe kao što je pisac ovih zapisa, ne samo da mogu, već moraju postojati u našem društvu“⁴⁾. Čovek iz podzemlja na taj način predstavlja određeni moderan tip čoveka, zajednički evropskoj kulturi i duhu, otuđenog pojedinca koji takav postaje usled srušenih ideala i nada koje je polagao u istinu, lepotu i društvenu pravdu. Mihail Bahtin, ruski teoretičar i književni kritičar, tvrdi da „Čovek iz podzemlja ne samo što rastvara u sebi sva moguća ’čvrsta’ svojstva svoga lika, čineći ih predmetom refleksije, već u njemu ta svojstva više i ne postoje, ne postoje ’čvrsta’ određenja, o njemu nema šta da se kaže.“⁵⁾

Pitanje ljudske prirode

Čovek podzemlja je „bolestan čovek“⁶⁾, sumnja na bolesnu jetru, ali odbija da poseti lekara. Ova svojevrsna vrsta mazohizma krije u sebi deo hrišćanskog morala o pokornom trpljenju patnji, koji Dostojevski deformiše u izopačen oblik, a on, kao takav, izaziva podsmeh. Inat protagoniste povlači za sobom još jedno važno pitanje kojeg se Dostojevski u Zapisima dotiče, a koje je u najvećoj meri obradio u svom poslednjem romanu Braća Karamazovi (pre svega u narativu Veliki Inkvizitor, koji se nalazi u sklopu romana), a to je pitanje čovekove slobode. Pritisnut nametnutim stavovima koje propagira, između ostalog, utilitarizam, u nameri da sačuva svoju individualnost i slobodu izbora, čovek je u stanju da se ogluši o opcije koji mu se nude kao najkorisnija rešenja, birajući na taj način vođenje iracionalnim podsticajima: „Nečiji slobodan, nesmetani izbor, nečiji hir, kako god bio neobuzdan, nečija mašta, ponekad kao pomama – je baš ta ’najkorisnija korist’ koju smo prevideli, koja ne potpada ni pod jednu klasifikaciju i zbog koje se svi sistemi i teorije stalno raspadaju na atome (…)

Šta čovek želi je jednostavno nezavisan izbor, koliko god ta nezavisnost mogla da ga košta i kuda god ga odvela“.⁷⁾ Čovek podzemlja protestuje protiv stava britanskog istoričara Henrija Tomasa Bakla da će ljudi u svojoj prirodi postati manje nasilni i agresivni ukoliko shvate da ih je njihovo postupanje u skladu sa sopstvenom koristi dovelo do toga da rade ono što je ispravno (nastojanje da se zdravim razumom i naukom ljudska priroda u potpunosti preobrati i okrene u „normalnom pravcu“, što će u čoveku uništiti želju da svojevoljno radi protiv svojih interesa). Naprotiv, on tvrdi da čovek, kroz razvoj mnogostranosti i veće sposobnosti za osećaje, zapravo počinje da pronalazi uživanje u krvoproliću, koje čini svesnije i strastvenije nego ranije: „U svakom slučaju, ako civilizacija nije napravila čovečanstvo krvoločnijim, napravila ga je podlijim, gnusnije krvoločnijim. U prošlosti čovek je video pravdu u krvoproliću i savesno i mirno je uništavao one koje je smatrao da treba. Danas mislimo da je krvoproliće gnusno, ali ipak učestvujemo u njemu, i to energičnije nego ikada.“ ⁸⁾(Ova misao o ljudskoj prirodi, koja poseduje i vremenom ispoljava destruktivni nagon, poslužila je Dostojevskom kao polazište za stavove koje je kasnije detaljno obradio, a koje, u Braći Karamazovima, zastupa Ivan Karamazov: „Ako đavo postoji i ako ga je, dakle, čovek stvorio, onda ga je stvorio po svojoj slici i prilici.“⁹⁾)

Kristalne palate

Zastupajući stav o složenosti ljudske prirode, čovek podzemlja izražava kritiku filozofije pristalica utopijskog socijalizma, koji su ovu složenost pretežno sveli na svojevrsnu plitku matematčku računicu, prostu sigurnost da je dva i dva jednako četiri (U prirodi sve, pa i čovek, funkcioniše po utvrđenom principu uzroka i posledice, te je stoga jednostavno predvideti ljudsko ponašanje), a ta saznanja poslužiće stvaranju utopijskog društva u kojem će svačije potrebe biti zadovoljene. Ono što ovakvu računicu ugrožava je postojanje razvijene samosvesti kod čoveka, koja ga podstiče da izražava slobodnu volju, koja je superiornija u odnosu na sve matematičke sigurnosti. „Vi verujete u kristalnu palatu koja nikada ne može biti uništena.“¹⁰⁾ – kristalna palata, kao simbol iluzije savršenog društva i društvenog poretka, čoveku koji prihvata činjenicu da dva plus dva može biti jedino četiri ne predstavlja ništa više osim skloništa od prepreka, nesreće i alijenacije, kojima je podložan ako previše aktivira svoju svest i svoje postojanje spozna izvan nametnutih okvira („(…)

Kunem vam se, gospodo, da je biti suviše svestan bolest, prava istinska bolest.“¹¹⁾). Stoga takav čovek ne pridaje značaj vrsti skloništa, sve dok ono služi svojoj primarnoj svrsi (misao koju je Dostojevski potom kompleksnije razvio u Braći Karamazovima, tačnije u Velikom Inkvizitoru: „Ko je rasterao stado i rasuo ga putevima nepoznatim? Ali stado će se opet okupiti i ponovo se pokoriti, i to jednom zauvek.“¹²⁾). Čovek koji se vodi slobodnom voljom, smatra autor Zapisa, sposoban je da se povuče izvan svakog skloništa i dovede u pitanje svoju zavisnost od istog: „Vidite, ako to ne bi bila palata, već kokošinjac, mogao bih da se uvučem u njega da ne pokisnem, ali ipak ne bih kokošinjac nazvao palatom iz zahvalnosti što sam ostao suv. Vi se smejete i kažete da je u takvim okolnostima kokošinjac dobar koliko i palata. Da, odgovaram, ako bi neko živeo samo za to da se zaštiti od kiše.“¹³⁾

ŠTA JE VELIKI DOSTOJEVSKI GOVORIO O ZLU I POBEDI NAD NJIM: Postoji samo JEDAN NAČIN!

Sa druge strane, pre Dostojevskog, o kristalnim palatama je pisao Černiševski, uzimajući ih za simbol novih oblika slobode i sreće ruskog naroda ukoliko naprave odlučujući korak ka modernizaciji¹⁴⁾, na način protiv kojeg se Dostojevski pobunio i svoj odgovor pružio u Zapisima: „Možda se ja plašim te građevine jer je od kristala i ne može nikad biti uništena i jer se ne može ni krišom isplaziti.“¹⁵⁾ Iluzije koje poriču postojanje sumnji, patnje, težnji ili želja bilo kakve vrste (sve ono što čini čoveka), a koje su sastavni deo kristalnih palata, sprečavaju narod u nameri da se „isplazi“ – da istupi izvan okvira u borbi za rešavanje ličnih i društvenih problema i sukoba. Stoga, težnja ka očuvanju individualnosti primorava samosvesnog čoveka da pobegne od stega svih uspostavljenih kalupa i sigurnosti, a takvo gledište za sobom povlači potencijalno pribegavanje nerazumnim odlukama koje ne podležu nijednoj matematičkoj računici: „Priznajem da je dva plus dva jednako četiri odlična stvar, ali, ako se zbog toga treba odreći svega, onda je dva plus dva jednako pet ponekad veoma privlačna stvar, isto tako.“¹⁶⁾

Kjerkegorov odjek

Dostojevski pruža kritiku modernizacije kakvu je zastupao Černiševski – bezbrižan poduhvat koji se pretvara u rutinu i vremenom otupljuje pojedinca, koji gubi pojam i o društvu i o samom sebi. Slika individualnosti, kojoj čovek iz podzemlja teži, delom se može posmatrati i kao odjek stavova danskog filozofa Serena Kjerkegora, koji je smatrao da se čovek gubi u masi „ostalih“ i nastojao je da samu individualnost potvrdi kroz veru pojedinca, smatrajući da prava religioznost ne leži u pridržavanju spoljašnjih zahteva vere, nego (a to je stav koji i autor Zapisa zastupa) u samoj činjenici da čovek veruje u ono što prkosi prirodnom poretku, samim tim spoznajući svoju slobodu i svoje postojanje, koje u tom slučaju izmiče opštim saznanjima.

Samospoznaja i beg od ograničenja dovode čoveka u stanje otuđenosti, u kojem on sebe doživljava kao pojedinca odbačenog od strane društva, ali to mučno osećanje vidi kao nužnu posledicu svojih naprednih stavova: „Još jedna okolnost me je, takođe, mučila tih dana: to što nema nikog poput mene i ja nisam sličan bilo kome drugom. ’Ja sam sam, a oni su svi ostali’, mislio sam i razmišljao.“¹⁷⁾ Na ovaj način Dostojevski pruža drugačiji kontekst i izmenjenu sliku „suvišnog čoveka“ u odnosu na prikaze koje su pružili njegovi prethodnici. On nije samo otuđen, već istovremeno sebe vidi i kao intelektualno superiornijeg u odnosu na „ostale“, što dodatno širi stvorenu distancu („Svi su bili glupi i nalik jedni drugima, kao ovce.“¹⁸⁾). Zbog ove superiornosti čovek iz podzemlja oseća se u velikoj meri sputano, a ta sputanost se ispoljava u oba moguća smera. On nije sposoban za dalji napredak – ispoljavanje intelektualne nadmoćnosti o kojoj govori obuzdava njegov odnos prema tuđoj svesti i tuđem sagledavanju njega kao ličnosti, on sebe posmatra iz tuđeg ugla i ono što vidi isprva se sukobljava sa njegovim ličnim mišljenjem, a taj splet stavova budi u njemu osećaj nalik stidu, koji se postepeno pretvara u bes i mržnju:„’Moje lice može biti ružno’, mislio sam, ’ali neka bude plemenito, izražajno i, iznad svega, izuzetno inteligentno.’ Ali ja sam bio bolno siguran u to da moje lice nikada neće moći da izrazi te kvalitete. I, što je najstrašnije, uviđao sam da moje lice potpuno glupo izgleda.“¹⁹⁾

Vrsta bolesti

Istovremeno sa sputanim napretkom, razum mu ne dozvoljava ni da nazaduje: „Nisam mogao da postanem čak ni insekt.“²⁰⁾ Pomenutu sputanost takođe potkrepljuje izostanak delanja i donošenja odluka, koji je rezultat odsustva verovanja u bilo kakvu vrstu sigurnosti, odnosno izvesnosti.²¹⁾ Bolest samosvesti najvećim delom sastoji se u svojoj tzv. autokonzumaciji – ona se hrani samom sobom, iza svakog motiva pronalazi drugi motiv, na taj način zabranjujući okončanje beskonačnog kontempliranja pojedinca. Ako se uzme u obzir ostatak književnog opusa Dostojevskog, poimanje „insekta“ u Zapisima moglo bi se dovesti u vezu sa Raskoljnikovom u Zločinu i kazni i njegovom dilemom „Napoleon ili vaš“. Raskoljnikov vrši klasifikaciju ljudi na „obične“ i „neobične“. Prvi tip su „vaši“, oni su pokorni i imaju urođenu poslušnost, a drugi tip, „Napoleon“ čine „gospodari budućnosti“, koji će, zarad viših ciljeva, obarati postojeći sistem. Stoga Raskoljnikov tvrdi: „Kad postavljam pitanje je li čovek vaš, to onda znači da čovek već nije vaš – za mene, ali je vaš za onoga kome takvo pitanje ni na pamet ne pada i koji ide pravo, bez ikakvih pitanja.“²²⁾ Kao ni Raskoljnikov, ni čovek iz podzemlja nije u mogućnosti da se u potpunosti ostvari ni u jednom od predstavljenih tipova, a bezizlazna situacija, u kojoj se zbog toga nalazi, na njega deluje ograničavajuće koliko i već pomenute matematičke sigurnosti. Priroda njegovog unutrašnjeg konflikta, koji ovog puta nije usmeren od pojedinca ka društvu, već ka samom sebi, čini nemogućim prevazilaženje postavljenih granica, jer, u takvom sukobu, pobedniku je suđeno da istovremeno predstavlja i poraženog, iz čega dalje proizlazi pomenuti stav o preteranoj svesti (koja je dovela do ovog konflikta) kao vrsti bolesti koja vremenom izjeda čoveka.

STRAŠNA PROGNOZA OCA ARSENIJA SA OSTROGA: "Evo zašto su nam ludnice sve punije, a deca površna i nevaspitana"

Svoje unutrašnje konflikte čovek iz podzemlja predočio je iz drugačijeg ugla, u drugom delu Zapisa, gde, nakon dugotrajne polemike i ispovesti, prelazi na konkretne događaje. Cilj uključivanja drugih lica u Zapise bio je, po mišljenju Mihaila Bahtina, „razaranje sopstvenog lika u drugom, prljanje u drugom, kao poslednji očajnički pokušaj oslobođenja od dominacije tuđe svesti nad sobom.“²³⁾ Stoga je umetanje drugih likova u već predočeno poslednji pokušaj čoveka iz podzemlja da prekine odnos zavisnosti koji ima prema stavovima drugih tako što će njihovu reč o sebi učiniti „namerno ružnom“²⁴⁾. Ovakva nastojanja čoveka iz podzemlja svoju kulminaciju doživljavaju u njegovom odnosu sa Lizom, mladom prostitutkom.

Žensko pitanje

U književnom stvaralaštvu Dostojevskog (izuzev nekoliko kratkih priča) uočava se nedostatak žena kao centralnih likova. Tip čestite prostitutke i ugnjetavane žene možda je i najčešći fenomen koji je Dostojevski uvrstio u svoja dela, barem kada su u pitanju ženski likovi. One trpe nasilje i poniženja, ali, istovremeno, premda su u pitanju likovi koji skoro nikad nisu u potpunosti razvijeni, gotovo uvek im je dodeljena uloga inicijatora moralnog iskupljenja muških likova. Dostojevski to jasno postiže u Zločinu i kazni, sa likovima Sonje i Raskoljnikova. U Zapisima je ishod nešto drugačiji – kod čoveka iz podzemlja se na početku razgovora sa Lizom javlja želja da joj pomogne u njenom iskupljenju, a potom i izbavljenju iz sveta prostitucije, u kojem je neminovno čeka život bez sreće, ljubavi i slobode, što joj on strastveno predočava. Međutim, postavlja se pitanje iskrenosti ovakve njegove ispovesti. Ono što predstavlja samo iskaljivanje besa zbog prethodno nanete uvrede, autor Zapisa prikazaće u određenim situacijama kao njemu svojstven način da dopre do mlade devojke. Njegove grube i okrutne reči dopiru do Lize, ali, nasuprot prethodnih sagovornika, koje je takav način govora razdraživao ili nasmejavao, Liza isprva prihvata rečeno sa određenom dozom nežnosti i, pre svega, sa razumevanjem. Takav Lizin pristup na trenutak uplaši čoveka iz podzemlja, jer on uviđa da neko, po prvi put, možda vidi iza predstave koju on o sebi nameće drugima.

Liza će slučajno videti mnogo više nego što on može da podnese, njen potencijalni heroj i spasitelj uhvaćen je u momentu posrtanja, zbog čega će je on, u tom sramu i poniženju, prezreti: „I nikada ti neću oprostiti za suze koje nisam uspeo zadržim pred tobom, kao neka blesava osramoćena žena! I za ovo što ti sada priznajem, ni to ti nikada neću oprostiti! Da – ti moraš da odgovaraš za to jer si se tako pojavila, jer sam ja nitkov, jer sam najgadniji, najgluplji, najbesmisleniji i najzavidniji od svih crva na zemlji, koji nisu nimalo bolji od mene, ali se, đavo zna zbog čega, nikada ne zbune; dok ću ja uvek biti uvređen od strane svake bitange, to je moja sudbina!“²⁵⁾

Kroz ovaj izliv emocija, on prvi put iskreno progovara o sebi, bez cinizma i ironije, opisavši sebe kao najpodlijeg među ljudima, što njegov stid pred njom čini većim, ali i čini Lizu prvom osobom koja će u potpunosti razumeti njegova osećanja: „Desilo se to da je Liza, koju sam izvređao i slomio, mnogo više razumela nego što sam ja mislio da će razumeti. Ona je iz svega ovoga shvatila ono što žena najpre shvati ako oseća istinsku ljubav, a to je da sam ja nesrećan.“²⁶⁾

Lizina funkcija

Ipak, čovek iz podzemlja svestan je svoje prirode („Za mene je voleti značilo tiranisati i pokazivati moju moralnu nadmoć.“²⁷⁾), nakon sloma koji doživi pred Lizom, istrajan je u nameri da iskali svoj bes na njoj (što je ujedno i jedini razlog svih njihovih razgovora:„Bio sam ponižen, pa sam želeo ja da ponizim; sa mnom su postupili kao sa krpom, pa sam želeo da pokažem svoju moć.“²⁸⁾), i da je udalji od sebe, na što okrutniji način. Uspeva u tome – stavlja joj novac u ruku, u nastojanju da pokaže kako ona za njega i dalje ne predstavlja ništa više od prostitutke, naglašavajući u ispovestima da ovaj čin nije potekao iz njegovog srca, već iz „zlog mozga“. Pod izgovorom da će joj nanešena uvreda pomoći da se u životu izdigne mržnjom i, nada se, oproštajem, iznad prljavština koje je u budućnosti čekaju („I zaista, postaviću za svoj račun uzaludno pitanje ovde: šta je bolje – jeftina sreća ili uzvišena patnja?“²⁹⁾) on ubeđuje sebe u ispravnost svojih postupaka, premda se čini da nikada u nju nije poverovao, što navodi na misao da možda ipak postoje delovi njegove ličnosti koje on još uvek nije upoznao i razumeo, a to čini njegov stav o poznavanju sopstvene svesti u velikoj meri diskutabilnim.

Iskrenost ispovesti autora Zapisa već je prethodno dovedena u pitanje, stoga se, po završetku umetnute priče o Lizi, javlja nova dilema – u kojoj meri je autor zaista nesvestan ovih delova svoje ličnosti, koji ga navode na očajavanje i nakon zadovoljenja pronađenim izgovorom i opravdanjem, a koliku ulogu na njegovo predočavanje cele priče ima svest o njenom iznošenju, koja utiče i na samu istinitost, budući da se ovaj poslednji čin autora može smatrati najgnusnijim od ostalih prethodno opisanih, i, još važnije, možda i jedinim koji ne podleže njegovoj beskrajnoj kontemplaciji. Svakako, u odnosu Lize i čoveka iz podzemlja, ona je ta koja je podnela žrtvu. Iako autor Zapisa naposletku ipak ne bira put iskupljenja, već odlučuje da ostane nesrećan i nespašen (što njenu svrhu donekle umanjuje), Lizina funkcija se i dalje uklapa u pomenutu koncepciju ženskih likova u delima Dostojevskog.

Bezizlazni krug

Čovek iz podzemlja, samoprozvani „antijunak“ Zapisa, predočio je ovom ispovesti sav teret izražene svesti na pojedinca. Otuđenje, koje zbog toga doživljava, on ne može ni da prihvati ni da odbaci, što se ispoljava i kroz formu samog dela, u koje uvodi nevidljive slušaoce i likove iz svoje prošlosti, iako navodi da ne piše za publiku – on ne može bez suprotstavljenog „drugog“, ali ga istovremeno i mrzi i ne prihvata njegov sud. Ovakav ambivalentan odnos pojedinca prema svom okruženju, ali i samom sebi, predstavlja plodno tlo da se polemika, koju je čovek iz podzemlja započeo, nastavi bez kraja i zaključka, stoga se roman završava napomenom: „Zapisi ovog paradoksaliste se, međutim, ne završavaju ovde. Ne može da se suzdrži da ih ne nastavi, ali nama izgleda da ovde možemo stati.“³⁰⁾

SLOBODAN ANTONIĆ: Napred – ka Vizantiji

U oformljenom bezizlaznom krugu, antijunak Dostojevskog vodi iscrpne borbe na više frontova, nastojeći da u svojoj unutrašnjosti nadjača i eliminiše moć koju na njega imaju tuđa volja i misao, ali i, pre svega, sopstveni um. Iako naglašava da njegovi Zapisi neće imati čitaoce („Ako pišem kao da se obraćam čitaocima, to je prosto zato što mi je lakše da pišem u takvom obliku. To je forma, prazna forma – nikada neću imati čitaoce.“³¹⁾), i da će se on, zahvaljujući izraženoj samosvesti, uspešno pokazati u ogledu da li čovek može biti apsolutno iskren prema samom sebi, njegove ispovesti zapravo uspevaju da potvrde konačnu podređenost i „bespomoćnost pojedinca pred težnjom da izgradi sopstvenu istinu“.³²⁾ „Istina“, koju tom prilikom pojedinac iznese, zato predstavlja samo deo njemu nevidljivog, unapred određenog sistema, u kojem je takav njegov postupak podlegao matematičkoj računici i stoga je bio očekivan. Takav stav navodi na mišljenje da čak i čovek podzemlja, odlučan u borbi protiv nametnutih stega i određenosti, upravo pružanjem otpora, neminovno podleže određenom kalupu, a te borbe, premda izvesno uzaludne, ipak nastavljaju svoje trajanje, negde izvan samog romana.
_________________________________________________________________________________

SKINI APLIKACIJU