GORAN NIKOLIĆ: Može li Zapad da izvede ekonomsko odvajanje od Kine?
Autor: Glas javnosti
Imajući u vidu složenu ekonomsku strukturu modernog sveta, čak i parcijalno smanjenje zavisnosti od ekonomije Kine, što je cilj Brisela i Vašingtona, izgleda teško izvodljivo
Ekonomsko razdvajanje („decoupling“) Zapada i Kine izvesno će stvoriti gubitke, ali u prestonicama vodećih planetarnih sila raste uverenje da se dobija nešto daleko više vredno: rezistentnost, odnosno bezbednost, kako za kompanije tako i za državu. Naime, prepoznavanje geopolitičke kompeticije kao nove realnosti, i iz nje proizašao „decoupling“, odražava preispitivanje nacionalnih prioriteta i stavljanje interesa društva reprezentovanog kroz izabrane političare ispred tradicionalnijeg fokusa na biznis elitu. To je svakako negativna tendencija gledajući opšte blagostanje na globalnom nivou, kao i životni standard prosečnog stanovnika planete, na šta i ukazuju brojne studije uglednih međunarodnih institucija.
Kada je ministarka finansija SAD prvi put pomenula „friend-shoring”, ideja je bila da zbog rastućih tenzija između SAD i Kine (i izrazitog neprijateljstva Zapada prema Rusiji) američke kompanije treba da prebace svoje lance snabdevanja na veliki broj „prijateljskih zemalja”. Izvesno, Dženet Jelen nije očekivala da će ubrzo taj koncept postati predmet snažnog osporavanja iz akademske zajednice (kojoj i sama pripada). Naime, ekonomisti MMF-a su, analizirajući podatke o stranim direktnim investicijama (SDI), zaključili da se iste usmeravaju u politički usklađene blokove počevši od 2008, da se trend geoekonomske fragmentacije sada ubrzava, te da bi ako se nastavi mogao da smanji globalni BDP za čak 2%. Dodatno, moglo bi doći i do finansijskih potresa jer bi porast političkih tenzija mogao da izazove preraspodelu tokova kapitala.
Procena troškova
Usled toga, MMF sugeriše zemljama članicama da ponovo prihvate globalizaciju, posebno imajući u vidu da je već više od polovine globalnih kompanija reorganizovalo svoju proizvodnju u poslednje dve godine, te da čak tri četvrtine njih planira još „onshoring-a“ i „reshoring-a“, što će neminovno doneti dodatne troškove zbog niže efikasnosti i viših cena.
Jednako je sumorna i procena Economist Intelligence Unit-a. Naime, 100% povećanje carina na svu kinesku robu i usluge, uz potpuni embargo na celokupnu tehnologiju i sektore vezane za nacionalnu bezbednost bi redukovalo globalni BDP za 52,8 hiljada milijardi dolara u narednih 10 godina (trošak jednak „nestanku“ Japana iz globalne ekonomije tokom jedne decenije).
Svetska trgovinska organizacija je izračunala da bi podela sveta na dva trgovinska bloka smanjila globalni BDP za 5%. MMF, koji se fokusirao na „high-tech“ razdvajanje (decoupling) procenio je gubitke na 0,6%-3,9% kineskog i 0,4%-0,9% američkog BDP-a (dok bi ukupni gubici za ekonomiju SAD mogli dostići čak 550 milijardi dolara godišnje). Istraživanje Kiel Instituta pokazalo je da bi „decoupling“ EU od Kine doveo do gubitka BDP-a od 0,8% u Evropi i 0,9% u Kini.
Kina je tokom decenija postala kritično važna za evropske ekonomije (nemački proizvođači automobila su dobar primer te zavisnosti), na šta ukazuje i snažno rastući uvoz EU iz te zemlje. Prepoznajući sve rizike kidanja veza sa Pekingom, i Pariz i Berlin su protiv decouplinga sa Kinom, iako žele da ublaže zavisnost od iste. U tom kontekstu, indikativna je izjava francuskog predsednika (s kojim se privatno slaže većina zvaničnika zemalja Evrope, a koje je izazvala gnev u Vašingtonu) da EU treba da izbegne involviranje u američki spor sa Kinom.
Na sličnom fonu je bilo i saopštenje, inače „atlantistički nastrojene“, Ursule fon der Lajen da „nije izvodljivo niti je u interesu Evrope da se odvoji od Kine“. Imajući u vidu složenu i isprepletenu strukturu moderne globalizacije, čak i parcijalno smanjenje zavisnosti od ekonomije ove zemlje, što je cilj Brisela i naravno Vašingtona, izgleda teško izvodljivo.
Dvostruki paradoks
Pokušaj zapadnih lidera da „ponište decenije globalizacije“ otežava i to što države Azije od Bangladeša i Indonezije do Malezije i Tajlanda vide Kinu kao centralnu za svoju ekonomsku budućnost. Imajući u vidu snažne otpore, nije iznenađenje ublažavanje diskursa već pomenute ministarke SAD u govoru od 20. aprila 2023, kada je rekla da bi odvajanje od Kine bilo „katastrofalno”. Dženet Jelen je, uz potenciranje da tzv. mere nacionalne bezbednosti nisu dizajnirane da „uguše“ kinesku ekonomiju, pozvala na „konstruktivan i pošten“ ekonomski odnos između Pekinga i Vašingtona, uz saradnju na makroekonomskim i klimatskim pitanjima.
Ipak, njen nagoveštaj da se pripremaju nove mere koje će pogoditi Kinu, poput ograničavanja investicija u tu državu za specifične tehnologije bitne za „nacionalnu bezbednost“, ukazuje da Bela kuća ne menja kurs iako se retorika povremeno ublažava. Da američke elite počinju da shvataju ozbiljnost situacije ukazuje i izjava bivšeg američkog ministra finansija i referentnog ekonomiste Larija Samersa koji je upozorio na „zabrinjavajuće“ znake da SAD gube globalni uticaj dok se druge sile udružuju i dobijaju naklonost drugih država. U svakom slučaju, rat u Ukrajini pojačao je strah da bi Peking, dominantan snadbevač mnogim robama i mineralima, mogao slično Moskvi da preseče dotok istih u slučaju konflikta, te su pooštreni stavovi Zapada prema Kini, koja se posmatra kao najopasniji geopolitički rival.
Na sve teškoće s kojima se suočava Vašington i saveznici u naporu da smanje ekonomski značaj Kine plastično ukazuje odluka Samsunga 2020. da prebaci proizvodnju u Vijetnam. Južnokorejski gigant sada sklapa milione telefona u ovoj državi, od kojih se većina izvozi na Zapad. Međutim, ogroman broj komponenti za te telefone se proizvodi u Kini, tako da se trgovina Vijetnama sa Kinom dramatično uvećala poslednjih godina, a slični obrasci se mogu uočiti i kada su u pitanju drugi proizvodi kao i druge azijske zemlje. Ovo potvrđuje i istraživanje Aditje Matua, ekonomiste Svetske banke, koje ukazuje da istočnoazijske zemlje u poslednje vreme više izvoze u SAD, ali istovremeno mnogo više uvoze iz Kine, koja ima epitet „svetske radionice“.
Na neki način suočeni smo sa dvostrukim paradoksom. Prvo, umesto da zemlje u razvoju čvršće povežu sa Zapadom, „decoupling“ najčešće te iste ekonomije (posebno u jugoistočnoj Aziji) pravi ekonomski više zavisnim od Kine. Drugo, promena lanaca snabdevanja, čija je intencija da se smanji zavisnost Zapada od Kine, u stvari je samo prividna jer sada zemlje u koje su prebačena postrojenja uvoze neophodne komponente iz Kine.
Jasan znak da se „decoupling“ sa Azijom ne dešava je rast kineskog izvoza u deset zemalja jugoistočne Azije (ASEAN) od čak 34% međugodišnje u martu 2023. Sličan tempo imao je i izvoz u Indiju, čije fabrike zavise od kineskih komponenti i kapitalne opeme, dok njene telekom kompanije dominantno koriste kinesku opremu.
Istovremeno je i izvoz u Brazil zabeležio rast od 17%, udvostručivši se u poslednje tri godine. Sve ovo, zajedno sa snažno rastućim izvozom Kine u Rusiju, kao i u većinu zemalja Afrike, odražava rastuće prisustvo druge ekonomije sveta u lancima snabdevanja zemalja u razvoju, što je dobrim delom posledica liderstva Pekinga u digitalnoj infrastrukturi.
Znaci odvajanja
Nakon skoro pet godina otvorenog ekonomskog sukoba, trgovinski odnosi SAD i Kine počinju da pokazuju generalni obrazac razdvajanja, iako globalizacija u širem smislu ostaje otporna. Rekordni obim trgovine između dve zemlje (od čak 690 milijardi dolara), posebno američkog izvoza u Kinu, je zavaravajući znak. Naime, u 2022. udeo uvoza iz Kine pao je na 16,6% sa 21,6% američkog uvoza u 2017. (poslednja godina pre trgovinskog rata, koji je primarni razlog ovog trenda), dok je američki izvoz u Kinu 2022. smanjen na 7,3%, sa 8,4% ukupnog izvoza te zemlje u 2017. Na primer, uvoz kineske robe koja je bila podvrgnuta najvišim carinama bio je sredinom 2022. za 22% manji nego pre početka trgovinskog rata, dok je istovremeno uvoz kineske robe koja nije bila predmet američkih carina porastao za 50%.
S druge strane, „okretanje“ Kine od američkog izvoza počelo je zajedno sa uvođenjem carina kao odgovor na Trampov trgovinski rat započet 2018. Podaci za 2022. ukazuju da američki izvoz sve više zaostaje za stranim konkurentima na kineskom tržištu. Nekada veliki izvoz automobila i aviona (Boing) gotovo da je nestao. Prodaja u sektoru poluprovodnika je opala, dok je izvoz američkih usluga snažno pao tokom pandemije i još se nije vratio na pređašnji nivo.
Iako je prodaja američkih firmi u domenu agrara dostigla rekordne vrednosti 2022, pojavili su se zabrinjavajući znaci. Naime, veliki deo prirasta izvoza poljoprivrednog sektora nije rezultat povećanih isporuka, već viših cena povezanih sa rastom zabrinutosti zbog globalne prehrambene nesigurnosti uslovljene ratom Rusije i Ukrajine. Štaviše, kineski kupci diverzifikovali su svoj uvoz prema drugim dobavljačima, dok poljoprivredni sektor SAD ostaje veoma zavisan od kineskog tržišta za svoj izvoz. Ako se američki izvoz u Kinu posmatra u odnosu na njihove projektovane nivoe, pod uslovom da je rastao istom stopom kao i kineski ukupni uvoz 2018-22, uzimajući u obzir i inflaciju, vidi se da je u 2022. izvoz SAD u Kinu 2022. za 23% niži od trenda, te da bi se jaz vremenom mogao povećavati.
U studiji DHL-a, u kojoj su analizirani različiti podaci (SDI, migracioni trendovi, saradnju u naučno-istraživačkom radu) ukazuje se da je udeo skoro svih ovih prekograničnih tokova između SAD i Kine opao od 2016. Takođe, nema dovoljno jakih naznaka da su se američki saveznici odvojili od Kine po pitanju trgovine robom.
Ipak, „decoupling“ je tek počeo, a zabrana izvoza čipova u Kinu je njegova najznačajna emanacija. Dakle, uprkos pričama o „smanjenju rizika“ i „povećanju otpornosti“ lanaca snabdevanja, u sektorima koji ne koriste visoke tehnologije ne postoje jasni znaci razdvajanja (iako same najave pogoršanja odnosa utiču na poslovne odluke kompanija). Zapadne korporacije pokušavaju sa strategijom „Kina+1“, u kojoj nastavljaju da prave stvari u Kini, ali takođe biraju drugu proizvodnu bazu (npr. Maleziju), kao hedžing.
Prema studiji Kimura i saradnika (2023), a na osnovu mesečnih podataka o međunarodnoj trgovini na nivou industrijskih grana zaključno sa krajem 2022, nema jasnih znakova razdvajanja lanaca snabdevanja ili drastične reorganizacije proizvodnih mreža. Kada je u pitanju razmena Japana i Kine nakon američkog targetiranja Huaveja 2020, došlo je do pada japanskog izvoza u Kinu. Naime, analiza ukazuje na smanjenje japanskog izvoza u Kinu (posebno komponenti koji intenzivno koriste poluprovodnike) i to za 3,3% u periodu 2019-2022, uz vidljivi „decoupling“ kada su u pitanju lanci snabdevanja.
Restriktivne mere Vašingtona prema Pekingu, posebno zabrana izvoza poluprovodnika u Kinu od oktobra 2022. dodatno će poremetiti lance snabdevanja u sektoru poluprovodnika i superkompjutera. Međutim, globalno posmatrano, razdvajanje lanaca snabdevanja će biti samo delimično, na šta ukazuje i to što su međunarodne proizvodne mreže ostale aktivne, budući da je globalizacija mnogim privatnim firmama pružila ogromne mogućnosti za profit. Iako se, imajući u vidu politički pritisak, proširenje trgovinskih kontrola čini neizbežnim, „ostatak“ privrede van efektivne kontrole mogao bi ostati ekonomski dinamičan.
Korporativna dilema
Iako kompanije, kao što su Epl, Samsung, Soni, Adidas, u pokušaju da smanje rizike usled geopolitičkih tenzija kao i zbog nižih troškova rada blago smanjuju svoj biznis u Kini, veličina i značaj ekonomije te zemlje je toliko ogroman da ona i dalje čini lavovski deo lanaca snabdevanja, dok njena globalna trgovinska dominacija čini nemogućim njeno eliminisanje iz globalnih lanaca vrednosti. Blagi „decoupling“ je vidljiv i kod vodećih kontejnerskih kompanija, na šta ukazuje i pad obima kontejnerskog uvoza SAD iz Kine za 10 procentnih poena tokom 2022. (na 32% ukupnog), zajedno sa blagim rastom učešća istog uvoza iz Indije i Tajlanda (na 5% i 4%).
Neočekivano snažan kineski oporavak (rast od 4,5% u prvom kvartalu 2023) povećao je profite zapadnih brendova, posebno proizvođača luksuza, poput francuskog Luj Viton Moet Henesi (LVMH) i nemačkog Poršea koji su beležili rast prodaje od 17% i 18% u Kini (luksuzna roba u Kini se može naplatiti 30% više nego u Evropi). Stoga nije iznenađenje da je Folksvagen, koji je vlasnik Poršea, tokom aprila najavio plan da uloži milijardu evra u izgradnju centra za inovacije u Kini (koji je usledio nakon prošlogodišnje odluke da se potroši 2,4 milijarde evra na poduhvat sa kineskim dizajnerom čipova Horizon Robotics). I Intel i Epl preispituju svoje oslanjanje na Kinu i pokušavaju da premeste delove svoje proizvodnje u zemlje kao što su Indija i Vijetnam. Međutim, međuzavisnost sa Kinom izgrađena u protekle dve decenije takva je da to nije lak zadatak, kao što pokazuju poteškoće kompanije Epl u Indiji.
Ako postoji jedna lekcija iz mnogo manjeg „decouplinga“ Rusije i Zapada, to je da je taj proces bolan za zapadne brendove (koji su inače u njega ušli nevoljno). Kineski ekonomski oporavak samo će otežati implementaciju planova za diversifikaciju lanaca snabdevanja, posebno za korporacije koje su listirane na berzama. Sa sve većim pritiskom akcionara i podsticajima za plaćanje koji su povezani sa kretanjem cena akcija, iskušenje će biti veće da se umanje geopolitički rizici ili da se oni ih čak ignorišu.
Ipak, u svom izveštaju o poslovnoj klimi za 2023, Američka privredna komora u Kini navela je da 24% anketiranih članova razmatra ili je počelo da seli proizvodne kapacitete iz zemlje – rast od 10% u odnosu na prethodnu godinu. Ne samo zapadne, već i kineske kompanije prinuđene su da menjaju lance snabdevanja, a indikativan je primer Guangdong Vanward New Electric-a, proizvođača bojlera koji je okrivio američki (i evropski) protekcionizam za promenu lokacije budući da su njegovi američki klijenti zahtevali da premesti proizvodnju iz Kine.
I Peking od 2023. intenzivnije targetira zapadne firme u zemlji. Uvedena su nove sankcije američkim kompanijama za proizvodnju oružja firmi Lockheed Martin i Raytheon, pokrenuta je istragu o američkom proizvođaču čipova Micron, izvršena je pretraga u američkoj firmi Mintz (gde je uhapšen deo lokalnog osoblja), lišen slobode je viši rukovodilac japanske grupe Astellas Pharma, dok će Deloitte morati da plati rekordnu kaznu. Kina trenutno razmatra ograničavanje pristupa Zapada materijalima i tehnologijama kritičnim za globalnu automobilsku industriju (poput baterija), kao i ograničavanje izvoza ključne solarne proizvodne tehnologije. Strategija je ciljana na industrije i kompanije koje su bez većeg potencijala da ugroze ekonomske interese Kine (Peking se uzdržava od akcija protiv kompanija i industrija koje smatra važnim za ekonomiju zemlje).
Nastavak odvajanja?
Iako globalna ekonomija nije kritično fragmentisana, „decoupling“ se dešava u globalnim lancima snabdevanja vezanim za „strateške“, odnosno visoko-tehnološke industrije. „Slowglobalization“ je termin koji možda najbolje opisuje trenutno stanje ukazujući da se globalizacija (ipak) nastavlja (ali) mnogo sporijim tempom (deglobalizacija je ipak „prejak“ termin). Ključni domeni međunarodne razmene: trgovina, globalni lanci vrednosti, transfer tehnologije, kretanje ljudi i finansijski tokovi ukazuju da veze među globalnim akterima (državama i kompanijama) rastu mnogo sporije nego pre početka Velike recesije 2008.
Svetska trgovina od 2008. godine ima stagnatni udeo u globalnom BDP-u, dok je od 1945. do tada njen rast bio dvostruko brži od ekonomskog rasta. S druge strane, stepen integracije globalnih lanaca vrednosti je od tada opao, dobrim delom usled nastojanja SAD da obuzda Kinu u kontekstu međusobnog strateškog nadmetanja, što se takođe negativno odražava i na tokove SDI, kao i na, s tim povezane, ino-transfere tehnologije. Ipak, trenda usporavanja globalizacije nema u finansijama, sa izuzetkom SDI, iako postoje rastući napori da se spreče određene vrste finansijskih tokova iz SAD u Kinu (npr. „de-listing“, odnosno brisanje, kineskih kompanija sa američkih berzi i nametanje sankcija za transakcije sa određenim kineskim kompanijama i pojedincima).
Povezano s globalnim finansijama, Vol Strit ostaje optimističan (bullish) po pitanju Kine. Novi talas investicija je već počeo 2020. nakon što je Peking uklonio ograničenja za strano vlasništva nad lokalnim fondovima 2020. (Goldman Sachs, JP Morgan, Citigroup, Morgan Stanley i drugi uložili su više od 75 milijardi dolara na kineska finansijska tržišta, dok je Blackrock, gigantska američka investiciona kompanija, najavila osnivanje milijardu dolara vrednog „mutual fund-a“, tako postajući prva inostrana firma sa odobrenjem za takvu vrstu fonda u potpunom stranom vlasništvu u Kini).
Imajući u vidu procene Bloomberga da „of-shore“ kompanije u poreskim rajevima prikrivaju dodatnih 1.400 milijardi dolara SDI u Kini (tri puta više od zvaničnih podataka), jasno je da je biznis taj koji sprečava brži „decoupling“.
Ipak, eko-sistemi koji uključuju poluprovodnike, veštačku inteligenciju, superkompjutere, biotehnologiju, kvantnu nauku, nastavljaju da se razdvajaju sa intenziviranjem tehno-nacionalističke kompeticije, odnosno hibridnog konflikta, Vašingtona i Pekinga. Rezultat je sve veća bifurkacija globalnog tehnološkog sektora. Američka blokada izvoza poluprovodnika već je razdvojila lance snabdevanja između američkih i većine kineskih tehnoloških kompanija. Ovo uključuje Huawei i ZTE (telekomunikacije); SMIC i YMTC (poluprovodnici); DJI (dronovi); Dahua, Megvii, SenseTime i HikVision (veštačka inteligencija, softver za nadzor, hardver).
Dualne namene
Problem koji se nazire je sa proizvodima dualne namene, gde bi sveobuhvatna kontrola izvoza i sankcije od strane Vašingtona mogla da spreči mnoge američke firme da obavljaju dobar deo poslovnih operacija u Kini. Takav razvoj mogao bi da onemogući rad čitavih poslovnih sektora, uključujući medicinsku i farmaceutsku delatnost, rudarstvo, energetiku, poljoprivredu i ekološke (čiste) tehnologije. Trenutno, Vašington je u procesu uvođenja novih kontrola za investiranje u Kini.
Detektovana je bifurkacija (rascep) i u domenu naučnih istraživanja, te stvaranja odvojenih nacionalnih baza podataka (posledično veštačke inteligencije Kine i Zapada „uče“ iz svojih baza podataka). SDI podležu intenzivnijoj kontroli, što će primorati privatne kompanije da odvoje operacije u kineske i ne-kineske divizije sa „zaštitnim zidovima“ koji sprečavaju mešanje kapitala, ljudi i ideja.
Dok su SAD te koje su pokrenule „decoupling“, Kina postaje saučesnik. Projekat DigiChina Univerziteta Stanford detaljno opisuje energično nametanje kontrole trgovine od strane Pekinga, ograničenja u rukovanju podacima i prekograničnom protoku podataka i šifrovanja, preglede bezbednosti lanaca snabdevanja, finansijski „decoupling“, ograničenja putovanja i izdavanja viza, zabrane veb-sajtova i aplikacija (i opšte napore da se smanjiti zavisnost od inostranstva). Na kraju krajeva, Kina je dugo davala prioritet autonomiji u nauci i tehnologiji, a promocija nacionalnih šampiona je bila stub njene ekonomske politike mnogo pre trgovinskog rata.
Izvesno, „decoupling“ će stvoriti gubitke, ali u prestonicama vodećih planetarnih sila raste uverenje da se dobija nešto daleko više vredno: rezistentnost, odnosno bezbednost, kako za kompanije tako i za državu. Naime, prepoznavanje geopolitičke kompeticije kao nove realnosti, i iz nje proizašao „decoupling“, odražava preispitivanje nacionalnih prioriteta i stavljanje interesa šire grupe zainteresovanih (društva reprezentovanog kroz izabrane političare) ispred tradicionalnijeg fokusa na akcionare, odnosno biznis elitu.
To je svakako negativna tendencija gledajuće opšte blagostanje na globalnom nivou (kao i životni standard prosečnog stanovnika planete), na šta i ukazuju brojne citirane studije uglednih međunarodnih institucija. Međutim, politika se vodi na nivou država, a glavnu ulogu u determinisanju stanja svetske ekonomije i planetarnog mira imaju velike sile. Suboptimalne solucije, kakva je ova koju će proizvesti „decoupling“, još uvek je podnošljiva ako je to način da se kanališu interesi moćnih globalnih aktera a da se istovremeno sačuva mir.
SKINI APLIKACIJU
.png)
