Džej Bredford Delong: Poslednje uporište neoliberalizma
Autor: Glas javnosti
Ekonomska paradigma koja stoji u osnovi tačerizma, reganomike i Vašingtonskog konsenzusa još uvek je vitalna barem na jednom mestu: na stranicama britanskog lista Ekonomist
Prethodna decenija nije bila laka za neoliberalizam. Posle četrdeset godina deregulacije, financijalizacije i globalizacije, obećani prosperitet nije stigao ni do koga osim do onih koji su bogati, p su se Sjedinjene Države i druge zapadne liberalne demokratije naizgled odmakle od sprovođenja neoliberalnog eksperimenta i ponovo su prigrlile industrijsku politiku. Ali ekonomska paradigma koja stoji u osnovi tačerizma, reganomije i Vašingtonskog konsenzusa još uvek je vitalna barem na jednom mestu: stranicama lista Ekonomist.
Nedavno je objavljeni esej koji slavi američki „zapanjujući ekonomski učinak“. Nakon što je uputio apel malodušnim Amerikancima da budu srećni zbog „neverovatne priče o uspehu“ svoje zemlje, autori su snishodljivo potcrtali: „Što više Amerikanaca veruje da je njihova ekonomija problem koji bi trebalo da se rešava i popravlja, sve je verovatnije da će je političari upropašćavati tokom narednih trideset godina“. Dok priznaju kako je „američka otvorenost“ donela prosperitet kompanijama i potrošačima, autori takođe beleže da su se prošli predsednik Donald Tramp i sadašnji Džo Bajden „okrenuli protekcionizmu“. Subvencije, upozoravaju, mogu kratkoročno povećati investicije ali „ukorenjuju rasipničko i remetilačko lobiranje“. Kako bi se nosili sa izazovima kao što je uspon Kine ili klimatske promene, Amerikanci moraju „zapamtiti šta im je davalo snagu na dugotrajnom i uspešnom putu“.
Tržišni katehizis
Kao i obično, Ekonomist iskazuje duboko poštovanje neoliberalnoj dogmi sa skrušenošću i uverenjem istinskog vernika. Amerikanci moraju da sednu, umuknu i potom izrecituju svoj katehizis: „Tržište daje, Tržište uzima, blagosloveno neka je ime Tržišno“. Sumnja da su tekući američki ekonomski problemi izazvani bilo čim drugim do intervencionizmom i preteranim vladinim uplivom je bogohuljenje. Ali ono što me zapanjuje kao ekonomskog istoričara jeste zaključak eseja koji objašnjava američko posleratno blagostanje obožavanjem Nepravednog Mamona (koji je šire poznat kao lese fer kapitalizam).
Esej navodi tri „sveža izazova“ sa kojima se suočavaju Sjedinjene Države: bezbednosna pretnja koju predstavlja Kina, potreba da se iznova izvrši globalna podela rada zbog kineske rastuće ekonomske moći i borba protiv klimatskih promena. Klimatski izazov, naravno, teško da je nešto novo, ukoliko se u obzir uzme da svet kasni najmanje tri generacije u suočavanju sa ovim izazovom. Štaviše, naš neuspeh da delujemo blagovremeno znači da će ekonomski uticaj globalnog zagrevanja po svoj prilici usisati većinu, ako ne i sve, očekivane svetske tehnološke dividende tokom naredne dve generacije.
Eksterni šokovi
Iz neoliberalne perspektive, ovi izazovi se smatraju za „eksterne šokove“. Tržišta ekonomija ne može da se njima pozabavi zato što ne može ni da ih uoči. Na kraju krajeva, sprečavanje rata na Pacifiku ili pomaganje Pakistanu da izbegne razarajuće poplave usporavanjem globalnog zagrevanja ne podrazumeva finansijske transakcije. Na isti način, zajedničko istraživanje i razvojni napori inženjera i inovatora širom sveta su primarni pokretač apsolutnog i relativnog ekonomskog prosperiteta. Ali oni su, isto tako, nevidljivi u tržišnoj računici.
Prepoznavanje razmera i hitnosti globalnih izazova kakav su klimatske promene a onda negiranje, kao što to Ekonomist čini, da samo vlade mogu efikasno da se njime pozabave, predstavlja nešto što bismo mogli nazvati intelektualnim nepoštenjem. Sam Adam Smit je podržavao Navigacioni akt – kojim su regulisani trgovina i pomorski saobraćaj izmeću Engleske, njenih kolonija i drugih zemalja – uprkos činjenici da je akt propisivao da se dobra prevoze britanskim brodovima čak iako su druge mogućnosti možda jeftinije. „Odbrana“, pisao je u Bogatstvu nacija, „je mnogo važnija od bogastva“. Denunciranje poželjne bezbednosne politike kao „protekcionizma“ bilo je i tada, kao što je i sada, potpuno besmisleno.
Dve opcije
Štaviše, denuncijacija Bajdenovog navodnog protekcionizma na stranicama lista uparena je sa dvosmislenim zapažanjem da je „politika imigracije postala toksična“. U stvari, postoje samo dve opcije: SAD mogu ili da dočekaju još imigranata (što verujem da bi morale da učine), zato što su oni veoma produktivni i brzo se integrišu, ili se imigracija mora ograničiti zato što neki veruju da je proces asimilacije isuviše spor. Ostajući nedorečeni, autori istovremeno igraju na obe karte, možda se nadajući da će uveriti čitaoce sa različitim gledištima po ovom pitanju da Ekonomist ima podudarna stavove i sa jednima i sa drugima.
U eseju se zapaža da subvencije mogu da „kratkoročno pojačavaju investicije u zapostavljenim područjima“ ali takođe i da „ukorene rasipničko i remetilačko lobiranje“ na dugi rok. I ova tvrdnja je podjednako dvosmislena. Kao da se implicitno upućuje da iako su neuspesi tržišta izazvani spoljnim faktorima loši, još gora su vladina politička rešenja kojima se nastoji da se ovi neuspesi otklone. Amerikanci najsigurnije mogu da igraju ukoliko jednostavno nastave da veruju u tržište.
Pogrešno razumevanje
Ekonomistov argument odražava fundamentalno pogrešno razumevanje američke istorije. Američka ekononska tradicija ukorenjena je u idejama Aleksandra Hamiltona, Abrahama Linkolna, Tedija i Frenklina Ruzvelta i Dvajta Ajzenhauera, koji su prepoznavali potrebu za razvojnom državom kao i opasnosti ekonomije zasnovane na izvlačenju rente.
Moramo naglasiti da je prošlo punih sedamdeset godina od Ajzenhauerovog predsedničkog mandata i da je veliki deo američkog državnog kapaciteta nagrižen tokom duge neoliberalne ere koja je počela izborom Ronalda Regana. Ali lese fer politike koje su bile neadekvatne za ekonomiju masovne proizvodnje pedesetih godina prošlog veka, još slabije odražavaju potrebe ekonomije zasnovane na informatičkoj tehnologiji i biotehnologiji budućnosti. Umesto da odbace Bajdenovu industrijsku politiku, Amerikanci bi trebalo da je prihvate. Ili rečima Margaret Tačer: nema alternative.
Džej Bredford Delong, je profesor ekonomije na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju i istraživač saradnik u Nacionalnom birou za ekonomska istraživanja, kao i autor knjige Slouching Towards Utopia: An Economic History of the Twentieth Century (Basic Books, 2022). Bio je zamenik pomoćnika američkog ministra finansija tokom Klintonove administracije, u kojoj je bio uključen u budžetsku politiku i trgovinske pregovore.
SKINI APLIKACIJU
.png)
