OSTOJA VOJINOVIĆ: Turska na istorijskoj raskrsnici

Istraživanja blagu prednost daju Erdoganovom glavnom izazivaču Kemalu Kiličdaroglou. Rezultati anketa pokazuju da se može očekivati napet obračun između njih dvojice

Turska u nedelju 14.maja bira predsednika i parlament na izborima, koji se ocenjuju kao najneizvesniji u poslednjih dve decenije, uz uverenje da su to najvažniji izbori na stogodišnjicu osnivanja Republike Turske, kao i da se ta zemlja nalazi na prekretnici.

Predsednik Redžep Tajip Erdogan izbore je raspisao na talasu spoljnopolitičkih uspeha u vezi sa ratom u Ukrajini.  Zemlju već duže vreme potresa ekonomska nestabilnost i posledice nedavnog razornog zemljotresa, pa procene govore da će o rezultatima odlučivati unutrašnja pitanja. Predstojeći izbori će takođe direktno uticati i na formulisanje geopolitičkih odnosa u kontekstu vojnog sukoba između istočnog i zapadnog bloka koji se odvija na tlu Ukrajine.

Turski birači u maju će odlučiti ne samo o tome ko će vladati zemljom, već i kojim će ekonomskim putem Turska krenuti i koju će ulogu imati u ublažavanju ili jačanju globalnih i regionalnih sukoba.

Rat u Ukrajini, komplikovani i zategnuti odnosi sa Grčkom, dugo i bezuspešno čekanje za prijem u EU, pozicija u NATO-u, laviranje između SAD i Rusije – sve su to faktori koji će imati veliki uticaj na birače koji će odlučivati da li da glas daju Erdoganu, iskusnom političkom „liscu”, ili protiv njega.

Predsedničke izbore u Turskoj svetski mediji nazivaju najvažnijim izborima u 2023. godini, navodeći da su možda poslednji demokratski za tu zemlju, i da je sadašnji predsednik zemlje Redžep Tajip Erdogan “slabiji nego ikad“, pa je opozicija skupila svoje redove u nameri da okonča njegovu više od dvadeset godina dugu vladavinu. Erdogan  je opoziciju  nazvao “višestrukom, pohlepnom i bez smera“, rekavši da ne može Tursku ostaviti na milost i nemilost jer bi to bila “katastrofa“. On je u najavi predstojećih izbora rekao: “Turska će ovim izborima poslati signal Zapadu. Ova država više ne obraća pažnju šta Zapad kaže, ni u borbi protiv terorizma, ni u određivanju svoje ekonomske politike“.

Prema zakonima koji su na snazi u Turskoj, ako nijedan od kandidata ne dobije najmanje 50 odsto glasova, biće održan drugi krug, koji je zakazan za 28. maj. Birači će 14. maja glasati ne samo za predsednika, već i za kandidate iz redova 36 stranaka za 600 mesta u parlamentu zemlje.

Tursko vrhovno izborno veće objavilo je da pravo glasa ima 60 miliona i 904.499 birača u zemlji i tri miliona i 286.786 birača u inostranstvu.

Na glasačkom listiću za novog predsednika Turske stajaće imena četiri kandidata.

Četiri kandidata

Prvi, Redžep Tajip Erdogan, šezdesetdevetogodišnji lider kojeg opozicija kritikuje zbog monopola moći i kontrole nad medijima, kao i zbog skretanja Turske iz sekularnog vektora razvoja koji je pokrenuo Ataturk.

Osnivač i lider Stranke pravde i razvoja (AKP) vodi zemlju otkako je postao premijer 2002. godine. Imenovan je za predsednika Republike Turske od strane parlamenta 2014.godine, njegova ovlašćenja su u početku bila simbolična, premda kritičari tvrde da je on već uspostavio de fakto  predsednički sistem od dolaska na tu dužnost. Referendumom 2017.godine otvoren je put ka predsedničkom sistemu, a na izborima 2018.godine Erdogan je izabran za predsednika sa 52,59 odsto osvojenih glasova birača uz veliku izbornu izlaznost od 86,24 odsto. Erdogan je na ovim izborima kandididat u okviru koalicije Narodnog saveza , osnovane u februaru 2018.godine između vladajuće Stranke pravde i razvoja (AKP Partija) i Partije nacionalističkog pokreta (MHP).

Drugi kandidat je Kemal Kiličdaroglu, kojeg zbog sličnosti sa slavnim Indijcem nazivaju “turskim Gandijem“ i smatraju upornim sledbenikom Ataturkovih ideja. Rođen 17. decembra 1948.godine, već 13 godina je glavni opozicioni lider u državi. Lider je Republikanske narodne partije (CHP), kojeg je kandididovala Nacionalna alijansa, poznata i kao  „Sto šestorice“ . Iskusan je političar, ali mu se spočitava nedostatak harizme, ali podržavaju ga tri ličnosti koje u velikoj meri imaju taj kapacitet: Meral Akšener , predsednica Iji partije, Mansur Javaš , gradonačelnik Ankare i Ekrem Imamoglu, gradonačelnik Istanbula. Javaš i Imamoglu su zaslužni za poraz AKP u dva najvažnija grada na lokalnim izborima 2019. godine, što je bio prvi signal da vladajuća stranka AKP gubi podršku birača.

Treći kandidat, Muharem Inče, po drugi put učestvuje u predsedničkoj trci. Prethodno je bio član turske grupe Parlamentarne skupštine zemalja turskog govornog područja (TURKPA), a 2021. godine stvorio je Otadžbinsku stranku iz koje se kandiduje na izborima. Sada ga neki mediji optužuju da je “spojler“ – odnosno da igra na strani Erdogana i da je izabran da bi ometao opoziciju. Istovremeno, njegova jača strana je aktivno prisustvo na društvenim mrežama (njegovi plesovi koji su postali viralni na TikTok-u su posebno popularni među mladima). Rođen je 4.maja 1964.godine, i on će se po drugi put nadmetati protiv Erdogana nakon poslednjih predsedničkih izbora 2018.godine. Uprkos pozivima opozicije, da povuče svoju kandidaturu, kako ne bi raspršio opozicione glasove, Inče je uveren da će se ući u drugi krug.

Četvrti kandidat je Sinan Ogan, političar azerbejdžanskog porekla rođen 1. septembra 1967.godine.Kandidovala ga je njegova Alijansa ATA sa prikupljenih 100.000 potpisa građana potrebnih za kandidaturu. Bio je  član Velike narodne skupštine Turske iz Partije nacionalističkog pokreta 2011-2015.godine. Dva puta je isključen iz stranke zbog kritikovanja kursa i sada je nezavisni političar, manje poznat javnosti od ostalih kandidata, što mu daje i najmanje šanse među biračkim telom.

Pitanje strateškog kursa

Rezultati ovih izbora mogu imati veoma ozbiljan uticaj na strateški kurs kojim se Ankara kreće.

Erdogan je predsednik od 2014.godine, ali je pre toga više od decenije bio premijer, u to vreme smatran najvažnijim u zemlji. On je zapravo pretvorio Tursku iz parlamentarne republike u predsedničku.

Dva glavna kandidata koji pretenduju sa najvećim šansama na mesto šefa države, Erdogan i Kiličdaroglu, imaju sasvim različite stavove o daljem razvoju Turske, uključujući i njenu spoljnu politiku. Da bismo razumeli ovu razliku, valjalo bi se vratiti u prošlost i podsetiti da se moderna turska država pojavila 1923. godine kao rezultat raspada Osmanskog carstva, koje je postojalo skoro pet stotina godina.

Osnivač Turske Republike, Mustafa Kemal Ataturk, u početku se oslanjao na distanciranje od carskog nasleđa. Sama reč “Turci“ počela je da se koristi kao etnonim upravo pod njim, pre toga su se starosedeoci carstva nazivali isključivo Osmanlijama.

Osmanska luka je bila muslimanska teokratija, etničko poreklo predstavnika njenog stanovništva nije bilo od fundamentalnog značaja: religija je bila odlučujuća. Ataturk je pokrenuo i izgradnju sekularne nacionalne države evropskog tipa. Više puta je isticao da je cilj Republike Turske da postane evropska zemlja. Turska je 1952. godine ušla u NATO, 1999. godine dobila je status kandidata za članstvo u EU. U to vreme, potreba za evropskim integracijama bila je konsenzus za sve glavne grupe unutar turske političke klase.

Turski sekularni nacionalizam, koji je u čast svog osnivača dobio naziv “kemalizam“, u određenom trenutku je izgubio ideološku dominaciju na turskoj političkoj sceni, gde su, pored kemalista, bili sve aktivniji islamisti i panturkisti. Istovremeno, vojska je tradicionalno bila okosnica kemalizma i garancija protiv klizanja zemlje u politički haos, koji bi bukvalno svakog trenutka mogao da ukloni vlast i da na njeno mesto postavi novu.

Uspon turske privrede a potom i raspad SSSR-a, doveo je do obnavljanja imperijalnih ambicija Ankare, koje su se oslanjale na jačanje turskog uticaja ne samo na teritorijama koje su nekada bile deo Osmanskog carstva, već i u krajevima čiju većinu stanovništva čine narodi koji pripadaju turskoj jezičkoj grupi.

Ova politika, nekada nazvana neoosmanizmom, dobila je svoj najupečatljiviji izraz upravo u godinama mandata Redžepa Erdogana. Turska danas deluje sasvim nezavisno, imajući priliku da pretenduje na status jednog od polova  “multipolarnog sveta“.

Ankara danas hrabro prigovara Vašingtonu po svim principijelnim pitanjima. Erdogan je početkom aprila izjavio da odbija dalje sastanke sa američkim ambasadorom u Ankari, koji se ranije sastao sa liderom CHP i kandidatom Kiličdarogluom. “Ambasador Džozefa Bajdena se sastaje sa Kemalom?! Sram te bilo, misli svojom glavom. Ti si ambasador. Tvoj sagovornik u ovoj zemlji je predsednik. Kako ćeš imati obraza da dođeš posle toga i da tražiš sastanak sa predsednikom? Moja vrata su za njega zatvorena, on više ne može da uđe“, rekao je tada Erdogan. Iako je Turska jedan od najbližih saveznika Sjedinjenih Američkih Država, posebno u NATO-u, odnosi su sve više zategnuti zbog niza pitanja.

Partner i rival

Turska aktivno razvija ekonomske odnose sa Rusijom i odbija da joj uvede bilo kakve sankcije, ali istovremeno pruža vojnu podršku Ukrajini, pali Zakavkazje i sve jasnije ukazuje na svoje prisustvo ne samo u tradicionalnoj sferi uticaja Rusije, već i direktno u nekim ruskim regionima. Sasvim je očigledno da je za Moskvu Ankara i ključni ekonomski partner i najopasniji rival, koji gradi konkurentski imperijalni projekat pretendujući na značajan deo nasleđa Ruske imperije i SSSR-a.

Ruski eksperti su u više navrata izražavali bojazan da bi Kiličdaroglu u slučaju pobede mogao ozbiljno da približi Tursku Zapadu, od kojeg se poslednjih godina udaljila. Može li se to zaista desiti i da li Kiličdaroglu, koji predstavlja prilično ideološki raznoliku “Nacionalnu alijansu“, ima realnu šansu da dođe na vlast? I koliko je Zapad ozbiljno zainteresovan da se kladi na njega, pa shodno tome i na smenu Erdogana?

Pojedini analitičari predviđaju da će Redžep Erdogan, ako ponovo pobedi, dodatno konsolidovati predsedničku vlast, proširiti svoja ovlašćenja, a da će zemlja preći na konzervativniji i religiozni model.

Erdoganov glavni konkurent Kiličdaroglu obećava da će moći da odmrzne pregovore o pristupanju Turske Evropskoj uniji, kao i da oslobodi političke zatvorenike, te da će koordinisati migracionu politiku sa zemljama EU. Pod njegovim rukovodstvom Turska će nastaviti da deluje kao posrednik između Rusije i zemalja NATO-a, ali će jače isticati svoj status članice Alijanse.

Međutim da bi sprovela sve obećane reforme, opoziciji je potrebno da pobedi ne samo na predsedničkim, već i na parlamentarnim izborima. Ako Erdoganova stranka izgubi na parlamentarnim izborima, a on sam zadrži predsedničku funkciju, to bi moglo da dovede do daljeg jačanja njegove predsedničke moći, poništavajući sve pobede opozicije. U ovom slučaju neće biti sprovedene reforme, zemlja će se suočiti sa političkim i ekonomskim teškoćama, a ako i predsednik i sastav parlamenta ostanu isti, državno upravljanje privredom i stroga kontrola će se nastaviti.

Ruski pogled

Izbori u Turskoj svakako će značajno uticati na Rusiju. Ukoliko dođe do promene predsednika, Turska može da preispita svoju ulogu u NATO-u, da nastavi pregovore o pridruživanju EU, “resetuje“ svoje odnose sa SAD, Evropom i Rusijom, promeni migracionu politiku, kao i unutrašnju ekonomsku politiku. Za Rusiju je to i pitanje spoljnotrgovinskih odnosa u sadašnjim uslovima.

Potencijalni okret Turske ka Zapadu može značajno uticati na rusku ekonomiju. Valja podsetiti da je u 2022. trgovinski promet između ove dve zemlje iznosio rekordnih 65 milijardi dolara. Turska je značajno pomogla Rusiji da prevaziđe izolaciju kroz snabdevanje robom i opremom iz zapadnih zemalja kroz paralelni uvoz. Sve ovo može da se završi, ali ipak treba naglasiti da Turska pre svega misli na svoju korist, a trgovina sa Rusijom joj svakako ide od koristi.

Neki analitičari smatraju da je teško razumeti kako će opozicija zapravo upravljati državom. Nacionalna alijansa, koju predvodi Kiličdaroglu, ideološki je razuđena koalicija, jedina ideja koja ih objedinjuje je mržnja prema Erdoganu.

Istraživanja blagu prednost daju Erdoganovom glavnom izazivaču Kemalu Kiličdaroglou. Rezultati anketa pokazuju da se može očekivati napet obračun između njih dvojice. Iste ankete svedoče o tome da je malo verovatno da će proći bez drugog kruga, a zbog primetne polarizacije društva u zemlji i eventualnih nereda, na dan izbora zabranjena je prodaja alkohola i nošenje oružja, za svaki slučaj moraju se zatvoriti svi zabavni objekti, uključujući kafeterije i internet kafee.

Analitičari smatraju da će omladina i prokurdska opozicija biti glavni problem za Erdogana u prvom krugu. Prvi put će glasati pet miliona mladih, koji za drugu vlast do Erdoganove ne znaju.

Savezi i ponude

Turska je zemlja koja je danas prilično rascepkana u političkom smislu, pa su političari prinuđeni da sklapaju saveze u pokušaju da apsorbuju što više birača ka svojoj platformi. Dve glavne liste koje su u stanju da dobiju konkretne rezultate na izborima su Narodni savez i Narodna alijansa.

Erdoganov Narodni savez uključuje njegovu Partiju pravde i razvoja (AKP), Partiju nacionalističkog pokreta (MHP) i Partiju velikog jedinstva.

Narodnu alijansu čini šest partija: sama Republikanska narodna partija (CHP), Dobra stranka Meral Aksener (koja se odvojila od sadašnjeg Erdoganovog saveznika, Partije nacionalističkog pokreta) i Partija sreće (koja nema široku zastupljenost u parlamentu, ali ima veliku mrežu ogranaka nacionalno konzervativne, proislamske snage). U alijansi su i dva političara koji su u prošlosti bili veoma bliski Erdoganu – Ahmet Davutoglu, bivši ministar spoljnih poslova i premijer, koji je stvorio Partiju budućnosti, i Ali Babacan, bivši ministar spoljnih poslova, šef Partije demokratije i proboja .

U Turskoj postoji mišljenje da opozicija ne želi toliko da formira vlast koliko želi da se suprotstavi aktuelnom rukovodstvu. Indirektno, o tome svedoči heterogenost saveza. Okupio je nacionaliste, islamiste, pristalice evropskih težnji, prozapadnjake, kemaliste, panturkiste, antizapadnjake. Uz poteškoće, ipak su uspeli da dođu do kompromisa, iako je ovaj proces bio praćen prepirkama u javnosti.

Vredi napomenuti da su nakon proglašenja Kiličdaroglua kao jedinstvenog predsedničkog kandidata pojedini funkcioneri “Stranke sreće“ objavili manifest u kojem su odbili da podrže njegovu kandidaturu, jer “ne odražava njihove interese i težnje“. To su bili pripadnici pokreta “Nacionalni pogled“, ultrakonzervativci u pogledu tradicionalnih turskih i islamskih vrednosti, pristalice “svog puta“ razvoja Turske, koji ne poriču napredak i razvoj, ali su skeptični prema prozapadnim vrednostima i naravno jačanju sekularnih tendencija.

Stranke opozicionog saveza po planu akcije koji su objavili žele da vrate i ojačaju parlamentarni sistem u zemlji, svođenjem statusa predsednika na čisto reprezentativni. U slučaju pobede, tokom perioda tranzicije u parlamentarnu republiku svi šefovi stranaka alijanse će dobiti mesta potpredsednika vlade, a stranke će, u zavisnosti od glasova koje osvoje na izborima, takođe dobiti ministarske resore.

U pozadini heterogene opozicije, AKP, MHP i Erdogan, kao i manje stranke koje su se pridružile njegovom savezu, odaju utisak mnogo kohezivnije snage. Naravno, vladajuće strukture imaju svoje probleme i unutrašnje protivrečnosti, ali i 20 godina neprekidnog vođenja zemlje, uz postojanje jasnog plana razvoja najmanje do 2040. godine. Erdogan je izgradio složen centralizovani sistem državne uprave i konsolidovao skoro sve resore i institucije pod krovom predsedničke administracije.

U toku izborne kampanje Erdogan je predstavio astronaute – prve turske misije u svemiru, predstavljen je najnoviji borbeni dron, kao i električni automobil. Sa Vladimirom Putinom je „onlajn“ otvorio prvu nuklearnu elektranu u  zemlji. Ovakav otvoreni zaokret ka Moskvi, ocenjuju analitičari, mogao bi da bude presudan teg na biračkim vagama. Dok se Erdoganova predizborna kampanja bazirala uglavnom na velikim nacionalnim projektima, opozicioni kandidati fokusirali su se na teške ekonomske uslove.

Uticaj zemljotresa

Glavno pitanje po mnogima jeste kako će glasati 11 provincija pogođenih zemljotresom, koje su tradicionalno Erdoganovo uporište, ali većinski naseljeno Kurdima, i da li će presuditi nezadovoljstvo reakcijom države u prvim trenucima ili državna pomoć potom?

Sve do 6. februara, kada je snažni zemljotres  usmrtio više od 50 hiljada ljudi, stavovi Erdogana i AKP, uprkos određenom padu podrške, bili su dovoljno sigurni da nadoknade nedostajuće interesovanje za kampanju i ostanak na vlasti. Turska opozicija je posle zemljotresa formulisala niz tvrdnji protiv Erdogana, koje su naišle na širok odjek među stanovništvom. Opozicija je pokušala da pokaže da je aktuelna vlast postala nesposobna, trapava i korumpirana.

Šef države nije pokušavao da razbije argumente opozicije, već je izabrao drugačiju taktiku komunikacije sa narodom. Posle dosta kritika na društvenim mrežama, optužbi za nedovoljnu efikasnost pri saniranju posledica zemljotresa, ne korupcju i nedostatak brige za ljude, ostaje nepoznanica kako ljudi na terenu sve to doživljavaju i da li će Erdogan sačuvati taj rezervoar glasova, jer su to po pravilu njegovi birači, deo nove srednje klase.

AKP ne stupa u kontakt sa PDN-om, štaviše, slučaj još nije okončan na sudu, što bi moglo dovesti do raspuštanja ove stranke. A vojne operacije protiv kurdskih organizacija koje Ankara smatra terorističkim se nastavljaju ne samo unutar zemlje, već i u Iraku i Siriji. Međutim, Erdogan je zatražio podršku druge prokurdske stranke, Partije slobodne akcije. Ova stranka je manja od PDN-a i njeno koketiranje sa Erdoganom iritira njene pristalice, ali reč je o  oportunističkoj stranci, i umerenijoj kad su u pitanju interesi vladajućeg saveza

Istraživanja javnog mnjenja u Turskoj radi više desetina velikih kompanija. Njihova tačnost zavisi od metoda, pokrivenosti i drugih parametara. U međuvremenu, postoje i zatvorene ankete stranaka, ili studije javnog mnjenja koje se posebno naručuju, pa su su često odlučujuće za političke snage u odlučivanju kako i sa kim da vode kampanju. Osim toga, treba razumeti da su ankete napravljene u roku od dve do tri nedelje nakon zemljotresa u većoj meri odražavale emocije stanovništva. Ali kako je datum tragedije odmicao, biračko telo se sve više smirivalo, a podrška Erdoganu i AKP postepeno se vraćala u uobičajenu normu sa trendom rasta.

Sudeći po sadašnjim prognozama, opozicija je sasvim sposobna da zauzme bar mesto blizu većine u parlamentu. A ako kasnije ne počne frakcijska borba unutar Narodnog saveza, onda će to zakomplikovati život Erdoganovog saveza i njegove partije. Što se tiče preuzimanja predsedničke funkcije, situacija je još uvek nejasna. Kiličdaroglu je iskusan i zanimljiv političar, ali ne veruju svi u Turskoj da on može biti tako glasan i hrabar šef države kao Erdogan.

Kuda dalje

Za Tursku su predstojeći izbori više od pitanja koja će stranka ili koji političar biti na vlasti. U pitanju je budućnost projekta Turske kao velike sile, na kojem Erdogan radi već 20 godina.

Valja imati na umu da je pod Erdoganom glas Turske u međunarodnoj areni postao primetno glasniji. Ankara može da postavlja ultimatume velikim silama, da vodi vojne operacije zasnovane na nacionalnim interesima i da se ne pridružuje, na primer, zapadnim sankcijama Rusiji. Za običnog Turčina, viđenje ovakvih manifestacija snage svoje otadžbine je dovoljno emotivan argument za ponos na zemlju i predsednika.

Erdogan je Tursku učinio uticajnim azijskim, pa čak i evropskim centrom moći. Izgradio je odličnu konekciju Ankare i Bakua. Turski biznis je čvrsto ukorenjen u Gruziji. Turska je takođe postala platforma za pregovore trećih zemalja (u njoj se odvija barem nekakav dijalog između Moskve i Kijeva).

Erdogan je jasno pozicionirao svoj status čuvara crnomorskih moreuza, koji održava red u celom crnomorskom regionu. On je lično inicirao i garantovao „žitni dogovor“, globalno utičući na svetsko tržište hrane. Turska ekonomija je postala logistički centar za ruske međuvalutne transakcije sa stranim kompanijama koje zarađuju zaobilazeći sankcije, ubirajući masne profite.

Istovremeno, Erdoganova slaba tačka i dalje je inflacija. Ali ova situacija se može popraviti, i to u dogledno vreme, zahvaljujući infrastrukturnim projektima koji su pokrenuti. Ekonomska situacija je uvek glavni problem, ali i raniji glavni adut Erdogana, jer on je kroz uspešnu ekonomsku politiku podigao kupovnu moć građana i stvorio novu srednju klasu, koja smatra da bi bez njega sve izgubila.

Kao i u vreme Porte, Erdogan vodi Tursku putem velike sile sa perspektivom čak i za stalno članstvo u Savetu bezbednosti UN. A za ove svrhe, Erdoganu je potreban još jedan predsednički mandat. Iza njega stoji moćna, kohezivna vladajuća partija, koja ima razgranatu mrežu i ogromnu podršku stanovništva. Nasuprot tome, opozicija je relativno jaka u metropolitanskim oblastima, ali slaba u provincijama.

Aktuelni predsednik Turske je razumljiv za Rusiju, a kako će je Kiličdaroglu voditi u slučaju pobede, potpuno je nejasno. Štaviše, jedan od njegovih glavnih saradnika je bivši premijer Ahmet Davutoglu , koji je odigrao ozbiljnu ulogu u pogoršanju odnosa sa Rusijom 2015.godine  (u novembru 2015.godine turski lovac je oborio ruski frontalni bombarder u Siriji, a Davutoglu rekao je da je to urađeno po njegovom nalogu).

Kiličdaroglu i Rusija

Sa stanovišta rusko-turskih odnosa moglo bi se još konstatovati da, bez obzira ko će pobediti na izborima, turska politička elita, stručnjaci, naučnici i novinari shvataju da su dobri odnosi sa Rusijom važni i potrebni njihovoj zemlji. U proteklih dvadeset godina pokrenuti su mnogi značajni projekti za Tursku – nuklearna elektrana, Turski tok, gasno čvorište itd. Ankara sada ne sme da izgubi ove projekte. Stoga opozicija shvata da su odnosi sa Rusijom veoma važni i da ne smeju biti zanemareni u slučaju pobede.

Kemal Kiličdaroglu je novi političar za Rusiju, a njegovo ime se praktično ne čuje u ruskim medijima, za razliku od imena aktuelnog šefa države Redžepa Tajipa Erdogana. Međutim, Rusi koji žive u Turskoj već dosta dobro znaju za njega i njegove stavove. Ove zime opozicioni lider je rekao da su stranci u velikoj meri krivi za visoku inflaciju, rast cena i ekonomsku krizu u kojoj zemlja sada živi – gostoljubiva Turska se poslednjih godina suočila sa njihovom dominacijom.

“Zbog pogrešne vladavine, našim stanovnicima je postao san da imaju svoj dom. Kirija vrtoglavo raste. Otadžbina šteti sopstvenim građanima. Za šest meseci zabranićemo prodaju stanova strancima na pet godina. Zabrana neće biti ukinuta dok se ne uspostavi ravnoteža cena. Naš prioritet su naši građani“, rekao je Kiličdaroglu.

Erdogan je tražio od naroda godinu dana za obnovu stambenog fonda, naglašavajući da opozicija neće moći efikasno da se izbori sa ovim ako pobedi. Proces je pokrenut, a posao obavljaju sadašnje vlasti. Problem je, međutim, gde pronaći desetine milijardi dolara za obnovu 11 provincija. Trenutne procene štete kreću se od nekoliko desetina do stotinu milijardi dolara, a to ne uzima u obzir dugoročni uticaj katastrofe na ekonomiju zemlje. I u ovoj situaciji postavlja se pitanje da li sama opozicija želi da preuzme ovaj teret sada, ili joj je pametnije da sačeka još pet godina. Erdogan bi, zbog svojih godina, nesuglasica unutar njegove stranke, i sve veće kritike stanovništva, kao i prevelike složenosti državnog sistema koji je izgradio, do tada mogao izgubiti tlo pod nogama.

Odlučujući faktor

U Turskoj rezultat izbora uglavnom formiraju dve komponente: elokventnost kandidata i suptilna međupartijska igra u kojoj se vodi računa o interesima različitih delova biračkog tela, sindikata i biznisa, koji su značajno polarizovani i fragmentisani. Takvi kontakti su prisutni u oba saveza. I sada, kao i tokom nekoliko prošlih izbora, Kurdi postaju jedan od ključnih elemenata ukupne slike.

Prokurdska Partija narodne demokratije sposobna je da dobije oko deset odsto nakon što je prešla izborni cenzus od sedam odsto u parlamentu. Međutim, podrška prokurdskog biračkog tela važna je i za predsedničke kandidate. Nakon objavljivanja Kiličdarogluove kandidature, PDN je jasno stavio do znanja da u najmanju ruku nije protiv njegove nominacije, ali se obratio opoziciji sa zahtevom da stranku tretira kao ravnopravnog partnera u dijalogu i razgovara o demokratizaciji zemlje, posebno o kurdskom pitanju. I sa ovim postoje određene poteškoće.

Kurdi mogu postati prilično toksičan saveznik za brojne stranke. Nacionalistička Dobra stranka je jasno stavila do znanja da ne planira da ostvaruje direktne kontakte i dogovore sa PDN-om. CHP i Kiličdaroglu pokušavaju da pronađu kompromisni format za dijalog sa prokurdskim snagama. Za konzervativnije stranke, takvi kontakti su uglavnom isključeni. Činjenica je da značajan deo turskog biračkog tela Kurde i dalje povezuje sa teroristima, sa kojima se vlasti bore više od 40 godina. Najekstremniji birači uglavnom uskraćuju Kurdima bilo kakva prava i nervira ih i sama činjenica da imaju legitimnu političku opciju.

Njegova izjava se poklopila sa činjenicom da su republičke vlasti prestale da izdaju boravišne dozvole za izdavanje nekretnina Rusima koji su se masovno uselili prošle godine. Kiličdaroglu je za svoje pristalice neumorni borac protiv korupcije, dok je za protivnike – birokrata bez harizme i poželjni kandidat Zapada.

Očigledno je da će se predsednički izbori održati u dva kruga, i Erdogan se za ovo sprema, računajući na raskol unutar opozicione koalicije. On je savršeno savladao umeće dogovora iza scene i teškog pritiska. Da njegov tim nije imao jasan plan, Erdogan bi lako rešio da odloži izbore – za to je odavno stekao zakonske mogućnosti.

Po svemu sudeći, u Erdoganovom štabu su šanse za pobedu ocenili kao zadovoljavajuće. Da li su u pravu, saznaćemo u nedelju.

Svojevremeno, kada je pisao prvu verziju čuvenog rada o sukobu civilizacija, Semjuel Hantington je iznad teritorije Turske nacrtao veliki upitnik. Zbog “istorijske dubine“, geografskog položaja, političke važnosti i narastajuće moći Turska je (p)ostala nezaobilazan akter u islamskom svetu oko koga se vrtelo i vrti dosta toga.

Puno toga zavisi i od izbornog dana, prihvatanja i priznavanja rezultata i legitimiteta pobednika. Čak ni relativno jasna pobeda jednog kandidata nije garancija da će se održati stabilnost, ako mu protivnik tu pobedu ospori.

Od (ne)stabilnosti Turske zavisi čitav niz stvari, povezan sa regionalim pitanjima na Bliskom istoku, u srednjoazijskom i balkanskom prostoru, kontinetalnom (evropskom) bezbednosti, kao i u ukupnim međunarodnim odnosima.

Na stogodišnjicu osnivanja moderne turske republike, pred Turcima je izbor koji će opredeliti sudbinu narednih generacija.

 

Ostoja Vojinović je istoričar i publicista.