MIHAILO MEDENICA: Počini, Srbine, večnost ti je data da je živiš

Baba bi sela na „mošti“ stare bukve, ćutala i gledala gde manitamo. Satima je znala da sedi i ćuti, činilo se ko da je nikla iz tog panja, ko da će da razgrana i olista.

Satima tako dok ne udari šakama o kolena i podvikne: „Počinite, đeco!“
I sve bi tad stalo.

Ne samo mi, izgledalo je kao da sve stane da- počine.
Ni vetra, ni ptica, ni potoka, ni točka više kuće, ni dima iz sulundara, ni klepetuša s livada, ni Zemlja u krug, ni otkosa u ropcu…ništa!
Kao da planine odahnu i zgure se da počinu.

Onolike planine a stale bi u dve šake, pod nokte, činilo se…
E, to nam fali! Tu je jad svih naših jada- zaboravili smo da počinemo, zaboravili smo šta to znači.
Nije to da skrasiš guzicu i odmoriš, no da skrasiš dušu.

Da ustaviš sebe pred sobom, da se pitaš sa sobom, da vidiš dokle si i kuda ćeš?
Počineš da sebe od sebe, i druge od sebe, rasteretiš.
Da se tišine porazgovaraju, da se mir namiri, da se protegneš mimo sebe- od postanja do večnosti.
Jurcamo ko gonjeni, ko progonjeni…

Danas živimo za sutra, sutra za prekosutra, prekosutra za…unapred proživimo živote, još ko deca ostarimo, a ko starci prebiramo po sitnini dana, sirotinja što se muke nagledala da dobra ne vidi.
Laktamo se da steknemo sve što nam ne treba, samo nek ga je što više pa će se, valjda, u besmislu naći kakav smisao..?

Deci ostavljamo zidove ubeđeni da su dvori, a ne tamnice…
Đedovi su nam ostavljali livade, ikone i obraz.
Ostavili su nam po kamen da ga uzidamo u manastire i da se dozidamo manastirima, a mi kamen u cipelu- nek žulja, nek krvari, nek oči ispadaju, i ovako su se muke nagledale da dobra ne vide.
Zaboravili smo da počinemo…


Boga se setimo kad ga prokažemo i raspnemo.
Molimo se da ne čuje tuđe molitve.
Sreća je ako zlo zakuca na vrata do nas.
Ljubav je koliko uspemo da skrijemo prezir.
Osmeh je grimasa.

I tako: danas za sutra, sutra za prekosutra, prekosutra za…ni grobovi nam neće znati počinuti.
Kud se to rvemo sa životom slaveći ako ga pobedimo..?
Zaboravili smo da počinemo. Zaboravili smo i šta to znači.
U većim cipelama se ne stiže dalje…


Pitaj se prvo sa sobom, čoveče, pa ćeš i u drugima čuti najbolje od sebe.
Iskreno ćeš se sebi obradovati u tuđoj radosti.

Nek se tišine porazgovaraju, nek se mir namiri, neka te sutra za sutra, a danas za juče…
Počini, Srbine, večnost ti je data da je živiš a ti se o svoje korake saplićeš.
Počini, ne daj da ti umore dušu, ne ostaje za tobom dokle si stigao, no odakle si pošao.
Đedovi su ti ostavljali livade, pa jesu li zidovi jedino što će o tebi govoriti, prećutkujući te..?