Slavko Živanov: Ukrajinski metak za Evropu

Ruska intervencija u Ukrajini promenila je mnogo štošta već sad, a verovatno će se u budućnosti verifikovati kao još jedan prekretnički istorijski događaj koji, ne samo što je okrenuo novi list u međunarodnim odnosima, nego je označio i početak nove epohe u koju svet ulazi. Novi svetski poredak nije se pošteno ni ukorenio, a već je značajno uzdrman od strane ozbiljnog, snažnog kontraglobalističkog

Spoljna politika Rusije već desetinama godina ukazuje na svoje crvene linije otvoreno, jasno i nedvosmisleno. Zapad na to odgovara tipično vatikanski, špekulantski i džukački, odričući Rusiji pravo na bilo kakave interese, a naročito bezbednosne. Sada Zapad, suočen sa gvozdenom odlučnošću ruske armije, takođe postupa u skladu sa vlastitom suštinom – beskrupulozno, iskreno i besavesno. Ni danas ne bismo videli ogoljenu praksu Zapada, koja formuliše njihovu suštinsku prirodu i karakter, da nisu ostali bez ozbiljnih protivmera. Zapad je zapravo toliko očajan da mu nije stalo da prikrije svoju bestijalnu srž. I time su razorili i najtvrđi ruski optimizam i nadu da su njihovi zapadni „partneri“ možda više protivnici ili konkurenti, ali ne i zakleti smrtni neprijatelji. Sada i ruski paraolimpijci znaju šta o njima misli Zapad, samo zato jer su Rusi. Čak su i oni došli pod udar rastuće mržnje čiji je cilj krematorijum.

Amerika i njeni vazali ne mogu više ničim da sakriju želju i nameru da unište sve rusko, a osobito ruski suverenizam, sprovodeći bezobalnu, grubu imperijalističku politiku porobljavanja i eksploatacije. Oni jasno ogoljuju načelo sopstvene politike da je „dobar Rus – mrtav Rus“, a da pravo na apsolutnu slobodu ima samo američki hegemon; da poslušni vazali imaju pravo na relativnu slobodu; a da svi ostali imaju pravo na smrt ili ropstvo.

Nad tim, sve one oči koje pažljivo prate promenu međunarodnih okolnosti izazvanu ne samo ruskom intervencijom, nego, intervencijom Amerike i Engleske na intervenciju Rusije, mogu da uoče lako predvidivu agendu postupanja zapadne alijanse prema svima koji toj alijansi ne pripadaju. Svi koji sebe ne vide u toj alijansi, ili svi koje alijansa ne želi u svojim redovima, mogu da se pronađu ili na njenom jelovniku, ili među ostacima potkusurivačkog procesa u redu za konačnu propast.

Ova teška i užasna činjenica ne može biti toliko neprijatna koliko je lekovita za uočavanje, prepoznavanje i prihvatanje istine. Ona je poput oštrog bola koji ugrožen organ šalje telu. To je svojevrsan Es-O-Es signal vapijućeg. Ako biće prepozna opasnost i pravilno shvati upozorenje – spašće se, ako ga ignoriše – umreće.

Na drugoj strani, svi oni slobodnomisleći pojedinci koji žive u korpusu zapadne alijanse mogu lako da uoče razmere i dubinu kontrole javnog života koju sprovode upravljački centri moći, oko kojih se okreće ceo anglocentrični sistem. Ceo svet može da se uveri da na delu ne gledamo uplitanje politike u sport, nauku, kulturu, obrazovanje, turizam, ekonomiju itd, nego vidimo apsolutno potčinjavanje ovih oblasti totalitarističkoj hegemoniji centara moći koji svime upravljaju. Politika se odavno ne meša u druga polja, ona je prožela sav zapadni svet i potpuno ga potčinila, a osobito je to učinila onim sferama društvenog života u kojima se okreće novac. Čini se da je i sam NATO deo te potčinjene strukture, kao da neki paralelni upravljački mehanizam diriguje svakovrsnim regulacijama i pokretačkim principima svih segmenta zapadnog sveta po neformalnim, ali besprekorno funkcionalnim komandnim lancima.

Autodestrukcija i profiterstvo

Zapadni svet odbacio je sva svoja lažna svojstva: slobodarstvo, kritički osvrt, vladavinu prava i pravnu državu, slobodu misli, izražavanja i delanja, dijalog… Odbacio je celokupnu agendu suštinskih sastojaka Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, da bi pokazao svoje lice dresiranog zombija kojem upravljaju neki ljudi čudnih načela. Recimo, ako Nemac, Fancuz ili Italijan odustanu od kupovine jevtinijeg energenta kojeg ima u izobilju, da bi se opredelili za imaginarno skuplji (kojeg zapravo nema) teško bismo to mogli da razumemo kao ma kakvu normalnost. Da li tzv. građani država Zapada uopšte imaju nešto sačuvanog zdravog mozga?! Ili je mržnja prema svemu ruskom, pa i ruskom gasu, tolika da će pre skapati nego što će ga kupovati. A da sve ovo bude i tragikomično dokazuje to što ta transakcija Rusiji ni približno ne stvara težak problem.

Evropa zapravo bojkotuje rusku robu. Nema tu sankcija, jer se sankcije ne mogu namicati nekome ko svu tu robu poseduje, već je Evropa sama sebi namakla sankcije opredeljujući se za bojkot ruskih proizvoda, kao onomad što je Srbija pokušala da bojkotuje slovenačku robu, još u propaloj Jugoslaviji.

No, ne može se (van Amerike, razume se) Evropi diktirati šta ona hoće, a šta neće da učini. Ako hoće da polomi kičmu svojoj ekonomiji, a da ojača američki izvoz, koji će od ove bojkotaške akcije jedini imati koristi, na to ima pravo. Drugo je pitanje da li je jedino mržnja prema Rusima za to zaslužna?

S jedne strane, Amerika Ukrajinu žrtvuje nadajući se da će u sukobu sa Rusijom ovaj verni američki vazal naneti ozbiljne rane ruskoj bezbednosti, integritetu i suverenosti. Poslednji u nizu dokaza ovome je odbacivanje eventualnih garancija koje bi Ukrajini trebalo da daju London i Vašington u budućem mirovnom sporazumu sa Rusijom. Englezi i Amerikanci time su poručili da im je interes rat, a ne mir. Ukrajinci nikako da shvate da su topovsko meso Amerike. Jedan ubijeni Ukrajinac i jedan ubijeni Rus ne daju odnos 1:1, nego predstavljaju odnos 2:0 za Ameriku. Americi bi najviše odgovaralo da se Rusi i Ukrajinci međusobno eliminišu da bi ona, sa Engleskom, mogla da eksploatiše energente, retke i dragocene metale, žitarice, vodu, dijamante i još nebrojano i beskonačno blago ruskog prostranstva.

Istovremeno, Amerikanci guraju Evropu u potpunu zavisnost od američke volje.  Ako se Evropa potčini Americi, Amerikanci će je razoriti. Paradoksalno je to što je Evropa imala koliko god je to moguće, balansiran položaj, slobodniji status dok je uvozila energente i druge proizvode i iz Rusije i Amerike. Bojkotovanjem ruskih proizvoda, vezivanjem za Ameriku, i bojkotovanjem kineskih proizvoda u perspektivi, Evropa samovoljno i dobrovoljno ulazi u status apsolutno zavisnog entiteta s kojim Amerikaci mogu kako hoće i sa i bez NATO.

Od tzv. sankcija Rusiji nemaju svi zapadnjaci istu štetu. Evropa je ima najviše, Amerika manje, ali će Amerikaci svoju štetu nadoknaditi prodajem svojih proizvoda i usluga Evropi, dok Evropa može da moli Ilona Maska (pošto se Bogu odavno ne moli) da ovaj pronalazač što pre pronađe civilizaciju na Marsu pa da Evropljani svoje proizvode prodaju Marsovcima, a od njih uvoze metan kao energent.

Profit – oruđe ideologije

Jesu li evropski političari uistinu toliko glupi da ne vide pokušaj Amerike da ih podjarmi i pretvori u roblje, ili su samo masno potplaćeni? I gde je u toj slagalici tipični Evropljanin, sluđeni, preplašeni egoista uronjen toliko duboko u komfor i predoziran luskuzom da je odavno izgubio razum.

Da li je uistinu profit taj pokretački motiv koji zapadni svet gura u treći svetski rat protiv nekog ko ima ogromne resurse i raspolaže ogromnim bogatim prostranstvima.

Šta bismo učinili ukoliko je i profit samo jedan od instrumenata užasavajuće ideologije koja karakteriše zapadne moćnike i koja je i kroz istoriju, a osobito danas, dobila nova oruđa. Da li je naci-fašizam istorijska slučajnost, i da li je uistinu ta ideologija poražena u vladajućim elitama zapadnog sveta, ili je ona geografska zakonomernost? Šta je pogonsko gorivo ideološkog kružoka najmoćnijih ljudi Zapada kojih možda ima tek koja stotina, a kontrolišu, bezmalo apsolutno, anglosaksonski prostor i šire od toga, sa težnjom da kontrolišu Planetu i sve na njoj. Od kakvog je materijala ta kontrola pa je takvog kvaliteta i snage, da mogu, u tim društvima i državama, da sprovedu šta god im je volja. Od koncentracionih logora, do svakovrsne tiranide, torture i cenzure.

Kada je Tomas Hobs u svom fundamentalnom delu "Levijatan", još pre pet vekova, zaključio da se ljudi ne bave gotovo ničim drugim osim večnom borbom za sticanje časti, bogatstva i moći, nadao se da će napredak čovečanstva, progres, edukacija i disciplina pomiriti antagonizme koji kuljaju iz međusobne borbe ovih ideala. Vekovi nakon Hobsa donosili su promenljivu sreću sticajućim bitkama, prošle su stotine godina neizvesnosti, da bi danas buktala jedino prevlast za bogatstvo i moć. Tom strmoglavom padu čovečanstva i Čoveka svedočimo. Sunovrat nam se odvija pred očima, u realnom vremenu i sa katastrofičnim posledicama. Čini se da je svet danas pred kataklizmom i sa nuklearnim ratom, ali i bez njega. Ako ga bude svaka reč je suvišna, a ako ga ne bude, kud će ova metastazirana i nakazna zapadna civilizacija dublje da tone, i u šta gore će da se pretvori?!

Svaki iskreni hrišćanin, a osobito pravoslavac oseća i vidi da pad čoveka današnjice nije ništa drugo nego početak konačnog sukoba Dobra i Zla. Otuđenje čoveka od Boga dovelo je do bestijalnosti ljudskih bića. Tokom istorije, uz tehnološki napredak, zlo je raslo i jačalo, a danas ugrožava ceo svet. Ne može biti jače od Svetlosti, ali nije beznačajno koliko će nam štete naneti. Jedan deo čovečanstva s tim se ne miri, a i više od toga. Ustao je i brani se svim sredstvima. Brani Slobodu kao duhovnu i civilizacijsku vrednost i načelo. Brani suverenost, integritet, dostojanstvo, brani neropski status. Kako će svet izgledati nakon tzv. ukrajinske krize videćemo, ali je potpuno izvesno da slobode na Zapadu za slobodne ljude biti neće, dokle god je Amerike kao hegemona.