MIROSLAV STOJANOVIĆ: Vrtoglavi rast Alternative za Nemačku
Autor: Glas javnosti
Prema poslednjim istraživanjima, ukoliko bi se danas održali parlamentarni izbori, Alternativa za Nemačku bi postala druga najjača politička snaga u toj zemlji
Dok vlast zaoštrava politiku prema Rusiji, šok za šokom: Dve trećine građana smatra da je Nemačka u „pogrešnim rukama”, s dramatičnim padom popularnosti vladajuće „semafor koalicije”, dok bi „proskribovana” Alternativa za Nemačku, kad bi se parlamentarni izbori sada organizovali, postala, sa (čak) 18 procenata glasova, druga po snazi politička stranka i snaga u Bundestagu.
Još je to, srećom, u nemačko-ruskim odnosima (samo) diplomatski rat, iako ni od onog pustošnog i razarajućeg nismo daleko ako NATO zaista krene u direktan, a ne samo posredan (preko Ukrajine) obračun s Rusijom.
Novo političko usijanje u sve hladnijim odnosima Berlina i Moskve – nikad ledenijim i gorim u poslednjih nekoliko decenija – izazvala je odluka nemačkih vlasti da do kraja godine zatvore četiri ruska konzulata: u Hamburgu, Lajpcigu, Minhenu i Frankfurtu na Majni. Nemačke vlasti su, uz to, najavile da će zatvoriti svoje konzulate u Kalinjingradu, Jekaterinburgu i Novosibirsku a, uz ambasadu u Moskvi, zadržati (samo) konzulat u Sankt Peterburgu.
Rigorozno radikalan, a po ruskom „čitanju” otvoreno provokativan, potez zvaničnog Berlina usledio je posle zahteva Moskve da Nemačka ograniči broj svojih činovnika u Rusiji, uključujući nastavnike i službenike Gete instituta. I, očekivano, izazvao je oštar ruski odgovor.
Potez Berlina označen je kao „još jedan neprijateljski korak” i „dodatno uništavanje rusko-nemačkih odnosa i višedecenijske intenzivne, obostrano korisne saradnje”. Ruska strana, navedeno je u saopštenju Ministarstva spoljnih poslova RF, kategorički odbacuje bilo kakve pokušaje Berlina da sa sebe skine krivicu za eskalaciju koju neprestano podstiče, te ponovo poziva nemačke vlasti da se s tim prekine, uz opasku da Berlin, očigledno, „u žaru neprijateljske politike, gubi kompas”.
Mnogo je onih i u samoj Nemačkoj koji kritički prate i procenjuju neprimeren radikalizam u spoljnoj politici, u vreme globalnih lomova i kriza, ne samo u odnosu prema „prokazanoj” (zbog rata u Ukrajini) Rusiji (tu je, na primer, i drsko „čitanje lekcija” Kini) „zelene” šefice nemačke diplomatije Analene Berbok.
U tome je, očigledno, sadržan i jedan od razloga osetnog pada popularnosti „nesuđene kancelarke”: Zeleni su pred parlamentarne izbore u septembru 2021. nastupali s velikim ambicijama i aspiracijama. I što je još gore i poraznije: dramatičnog nepoverenja u vladajuću „semafor koaliciju” kancelara Olafa Šolca.
Politički šok
Rezultati najnovijeg istraživanja, koje je krajem maja za potrebe prvog programa televizijskog javnog servisa ARD obavio u redovnom ispipavanju „pulsa nacije” institut „Infratest dimap”, izazvali su pravi politički šok. Dve trećine građana je duboko uvereno da Nemačka „nije u pravim rukama”: dosad nikad toliko drastično nezadovoljstvo u tri stranke na vlasti posve različitih ideoloških i programskih opredeljenja.
I još jedan, za vlast u Berlinu, alarmantan podatak: nikad toliki rast popularnosti „proskribovane” Alternative za Nemačku. Istraživanje je, naime, pokazalo da bi ova stranka, koja je „trn u oku” tradicionalnim strankama, kada bi se u ovom času održali parlamentarni izbori, osvojila (neverovatnih) 18 odsto glasova: koliko (možda i malo više) i stranka kancelara Olafa Šolca, osetno više od dugo favorizovanih Zelenih. Bolje od alternativaca trenutno se kotira (sa 29 procenata) samo unija demohrišćana, Hrišćansko-demokratska unija (CDU) u savezu sa sestrinskom Hrišćanskom-socijalnom unijom (CSU) iz Bavarske.
Pokazalo se da Alternativa za Nemačku bolje od drugih stranaka u ovim vrtložnim vremenima velike neizvesnosti oseća šta građane tišti. Uz nju, istina, i dalje ide pečat ksenofobične stranke, ali su njeni „senzori” šireg spektra. Jeste napravila uzlet na žestokoj kritici migrantske politike (bivše) kancelarke Merkel, politike koja se ispostavila kao nesondirana i, konačno, problematična. Kancelarka je u nastupu napadnog humanizma „zaboravila” da pripremi domaću javnost i obezbedi solidarnu podršku suseda i partnera u Evropskoj uniji, za ulazak stotina hiljada došljaka.
To nije moglo proći bez političkih posledica. I po nju samu. Izbeglička „muti” (majka) se, malo zakasnelo, trgla: počela je da zatvara ona širom otvorena nemačka vrata, ali su posledice ostale. Činilo se da će to, u očigledno pogrešnim procenama političkih analitičara, potkresati krila Alternativi, kao „stranci (dobro iskorišćenog) trenutka”.
Najnovije istraživanje, a ima više razloga da se njime još pozabavimo, pokazalo je da Alternativa za Nemačku ima i dalje kritički stav prema stihijskom prihvatanju izbeglica. Ali, i više od toga, prema aktuelnoj politici savezne vlade u ekonomskoj sferi (energetika) i posebno sve snažnijem ulasku u ratnu lavu – uz nezaustavljivu isporuku naoružanja Ukrajini i izdašno finansiranje, na račun sopstvenih građana, režima u Kijevu.
Još jedan razlog da ostanemo kod ovog istraživanja: jedina od (trenutno) parlamentarnih stranaka koja, kad bi se parlamentarni izbori sada organizovali, ne bi uspela da prekorači prag od pet odsto i ponovo se nađe u Bundestagu je Levica. Očigledno je to posledica raskola koji već duže vreme potresaju stranku u njenom profilisanju i traganju za (izgubljenim) identitetom.
Neposredna posledica unutarstranačkih previranja: Najprepoznatljivije lice Levice, njena doskorašnja „ikona“, „crvena“ Sara Vagenkneht (supruga nekadašnjeg lidera Socijaldemokratske partije i najpoznatijeg među čuvenim Brantovim političkim unucima Oskara Lafontena) najavljuje (skoro) osnivanje sopstvene stranke.
Dve stranke, Alternativa za Nemačku i Levica, „školski” su primer onoga što se ne tako retko dešava: da se, iako na posve različitim političkim polovima, u nekim situacijama „dodiruju“ i u nekim pitanjima saglašavaju. To se pokazalo posebno u našem slučaju. Tokom poslednje rasprave u Bundestagu oko produženja mandata angažovanju Bundesvera na Kosovu i Metohiji, poslanici ove dve stranke govorili su (gotovo) u „jedan glas”: da se radi o pogrešnom priznanju „pogrešne države”.
Poslanik Alternative i njen portparol kad je reč o spoljnoj politici Petr Bistron je i u razgovoru s novinarima „Kosovo onlajna“, pre nekoliko dana, ponovio da je priznanje tzv. Kosova bilo i ostalo greška. Uz poruku i preporuku Srbima da ostanu istrajni i mirni: „Ono što je stvoreno nepravdom, a nasilno otcepljenje teritorije Kosova i Metohije NATO agresijom, bila je i jeste nepravda, ne može (pre)dugo da opstane, Kosovo je Srbija…”
U nizanju grešaka, osvrnuo se i na Kurtijevo upinjanje da Srbe prikaže kao vazale Rusije, a Albance s Kosova kao žrtve. To, međutim, upozorio je, „odgovara narativu u zemljama u kojima dominiraju SAD: svako ko stane na put američkim interesima automatski se diskredituje kao agent Moskve”.
Zašto je, posle i povodom nasilja nad Srbima u Uroševcu, zvanični Berlin, za razliku (čak) od Vašingtona i Pariza, ćutljiv i u najmanju ruku uzdržan? U Berlinu se, kaže poslanik Bistron, često zatvaraju oči pred stvarnošću, ignorišu se činjenice koje se ne uklapaju u (važeći) narativ i koncept: svima je jasno da je region i dalje bure baruta, a u Berlinu „buncaju kako je situacija mirna”.
Ključanje ispod površine
Analitičari u Nemačkoj ne zatvaraju, međutim, oči pred činjenicom da u ovoj, tradicionalno politički i socijalno stabilnoj zemlji, „ispod površine” ključa: stižu, naime, opominjući, povremeno veoma alarmantni signali i sa ekstremno leve i sa ekstremno desne scene da bi, u nekom slučaju, vrag mogao da odnese šalu.
Centrističke stranke, malo levo ili malo desno od (političkog) centra, bivale su u ovoj zemlji, gotovo po inerciji, i bez obzira ko je od njih bivao u tom času na vlasti, „alergičnije” na opasnost koja je dolazila s krajnje levice. Iako se zvanično uvek naglašava da se isto postupa prema levičarskom i desničarskom ekstremizmu, kao i prema islamskom terorizmu.
I sada je takav slučaj, premda je broj krivičnih dela u minuloj godini, i prvim mesecima ove, a koja su, po izveštaju Ureda za zaštitu ustavnog poretka (tajna služba) što pomno registruje sve, u procentima, učinili ekstremni levičari osetno manji u odnosu na ono što su počinili ekstremni desničari, uključujući i neonaciste.
Jednim delom je to strah od obnove famoznog RAF-a, levičarske terorističke formacije pod nazivom „Frakcija crvene armije”, koju su osnovali Andreas Bader i Ulrike Majnhof. U višegodišnjem ratu koji su rafovci vodili sa „državnim simbolima kapitalizma” palo je mnogo veoma uticajnih glava među političarima, bankarima, industrijalcima, diplomatama i visokim oficirima, uključujući i neke iz NATO-a.
Bauk RAF-a lebdeo je, očigledno, i nad procesom studentkinji Leni. E (28) iz Lajpciga. Njoj je viši sud u Drezdenu izrekao drastičnu kaznu: pet godina i tri meseca zatvora zbog nanošenja teških povreda jednom neonacisti. I dvojici njenih drugova izrečene su kazne zatvora, do tri godine.
Lena se u zatvoru nalazi već dve i po godine. Proces je izazvao veliko interesovanje medijske i političke javnosti. I burna reagovanja na levom političkom spektru. Pred zgradom suda okupila se masa Leninih istomišljenika koji su sudiju optuživali da je – „fašista”.
Novu pometnju, i strah, uneo je fenomen pokreta „Last dženerejšn” (Poslednja generacija), ponikao takođe sleva. Reč je o mladim ljudima zabrinutim za čovekovu okolinu koji pribegavaju nenasilnim, dosad, po načinu, neuobičajenim protestima: lepe ruke za asfalt na ulicama i auto-putevima i – blokiraju saobraćaj. S njima muke ima policija, ali i pravosuđe: oni ne pružaju nikakav otpor policiji, ne pribegavaju nasilju i teško ih je kvalifikovati kao uobičajene ekstremiste.
A strah da bi vrag zaista mogao da odnese šalu, došao je – zdesna: kad je otkriveno da se družina „Građani rajha”, okupljena oko nesuđenog monarha (regenta) novog nemačkog rajha, stvarnog princa Hajnriha Trinaestog Rojsa, pripremala da „suludo ali opasno”, kako je ocenio novinar „Dojče velea”, izvede puč.
Njihove konstatacije da Nemačka nije suverena država, da se nalazi pod okupacijom i kontrolom saveznika, padale su, očigledno, na plodno tle u raznim društvenim slojevima, institucijama i organizacijama. I što je posebno zabrinjavajuće među onima koji su se, profesijom, zakleli da će, po svaku cenu, čuvati ustavni poredak: u vojsci i policiji.
Među čelnim ljudima „suludih i opasnih” pučista našli su se, naime, pukovnik Maksimilijan Eder, bivši komandant specijalnih jedinica Bundesvera (predlagao je, između ostalog, da specijalne jedinice „odu u Berlin i raskrste s političarima koji vode zemlju”), pa komandant (takođe bivši, otpušten zbog „krađe oružja”) padobranskog bataljona Ridiger fon P, zatim visoko kotirani policajci i sudija iz Berlina, poslanica Bundesvera…
Respektabilno društvo „suludih i opasnih namera”, „Građani rajha”, danima je uzbuđivalo nemačku javnost, s ozbiljnom rezonancom („tako je nekad u ovoj zemlji počelo…”) izvan nemačkih granica. „Građani rajha” su trenutno potonuli u muk i lavirinte istražnog postupka. Sve dok, kao ponornica, ponovo ne grunu u javnost, kao, unapred programirano, spektakularni sudski proces…
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
14 min
