SINIŠA LJEPOJEVIČ: Iluzije „zelene agende”
Autor: Glas javnosti
Mnoge vlade u zapadnom svetu su se obavezale da u skoroj budućnosti uspostave nultu emisiju ugljenika. Amerika i Britanija kažu da će to uspeti do 2050. godine. Realnost je drugačija
U zapadnim zemljama je dominantna vizija razvoja takozvane „zelene agende” koja, pored ostalog, podrazumeva i proizvodnju energije bez trunke oslobađanja ugljen-dioksida. Sve su međutim glasnija upozorenja da je celi koncept jedna velika iluzija i u stvari obmana koja će prvo opljačkati građane a onda i urnisati privrede zapadnih društava. Trenutno 85 odsto svetske energije dolazi iz fosilnih goriva.
Mnoge vlade u zapadnom svetu su se obavezale da u skoroj budućnosti uspostave nultu emisiju ugljenika („net zero”). Amerika i Britanija kažu da će to uspeti do 2050. godine. To znači napuštanje tradicionalnih elektrana i opšte je zvanično uverenje da se to može postići solarnim i vetro parkovima, strujom od sunca i vetra. Ali, realnost je potpuno drugačija.
Fatalna greška
Ti planovi, kako upozorava Brajan Lejland, britanski stručnjak sa više od 60 godina iskustva u energetskoj industriji, imaju jednu fatalnu grešku: oslanjaju se na snove da postoji dostupan način da se skladišti višak tako stvorene električne energije.
U stvarnosti, proizvodnja struje u vetro parkovima često pada ispod 10 odsto zvanično proglašenog kapaciteta i to u kontinuitetu. Solarna proizvodnja kompletno nestane svake noći i pada za 50 odsto tokom oblačnih dana. Drugim rečima, i dalje će biti neophodne tradicionalne električne centrale.
U zvaničnim saopštenjima se tvrdi da bi nulta emisije mogla da se postigne samo daljom izgradnjom vetro i solarnih parkova. Ali, u realnosti te iste zemlje koje su toliko uložile u te nove izvore energije i dalje svoja svetla održavaju starim elektranama, kada nema vetra i sunca. Neravnomerna snaga vetra i sunca dovodi do kvarova i veoma skupog održavanja a neki vetroparkovi moraju da budu i kompletno ugašeni.
Za sada se to donekle prikriva od javnosti jer zemlje sa tradicionalnim elektranama pozajmljuju svoje viškove drugima koje su se oslonile na solarne i vetrove. I tako se javnost zamajavala da solarni i ostali sistemi mogu da funkcionišu, a u stvarnosti to je pozajmljena i skupa struja.
(Ne)zdrav način
To, međutim, nije održivo na duži rok. Jer će i te zemlje pod pritiskom EU ili Svetske banke morati da pređu na solarnu i energiju vetra i onda neće imati struje da pozajmljuju. I ako će je imaju drugi, zbog terora „zelene agende” oni neće smeti da je kupe jer će to biti zabranjeno pošto je napravljena na „nezdrav način”.
Cene električne energije će drastično da porastu što će, naravno, poskupeti i sve ostalo a nestanci struje će biti česti. Tu ne može da pomogne izgradnja novih i novih solarnih i vetroparkova. Čak i kada bi njihov kapacitet bio i stotinu puta veći ne može da pomogne u hladnim i noćima bez vetra.
Ima samo jedno rešenje za te obnovljive izvore energije. Da se naprave ogromni akumulatori koji bi mogli da imaju energiju za nekoliko dana minimalno. Ali…
Na primer, jednostavna računica pokazuje da bi Kaliforniji bilo potrebno više od 200 megavat-časova u akumulatorima za svaki instalirani megavat u vetrovnim i solarnim izvorima. Nemačka bi verovatno prošla sa 150 megavati.
Trenutna cena akumulacije u akumulatorima je oko 600.000 dolara po megavat času. To znači da bi za svaki megavat struje u Kaliforniji trebalo izdvojiti 120 miliona dolara za čuvanje u akumulatorima. U Nemačkoj bi to bilo 90 miliona dolara. Struja dobijena od vetra košta oko 1,5 miliona dolara po megavat času a cena čuvanja u akumulatorima bi bila astronomska: 80 puta veća nego što košta vetro turbina.
I ključno, toliki broj akumulatora jednostavno ne postoji. Nema toliko litijuma, kobalta i drugih retkih minerala na tržištu. Ako bi ih i bilo onda bi cene bile astronomske i niko to ne bi mogao da plati.
Druge ideje
Neke zemlje pokušavaju sa pumpanjem vode u akumulaciona jezera. Ideja je da se voda, u vreme kada solarne i turbine na vetar daju struju, pumpa u ta jezera koja su na većoj visini i onda se voda pušta u hidrocentrale kada je mračno i bez vetra. Mnogi su takvi sistemi već izgrađeni u Kini, Americi i Japanu, ali oni imaju kapacitete za samo šest do deset sati rada elektrana. Pored toga što je teško pronaći adekvatnu lokaciju, 400 do 700 metara iznad elektrane i na prostoru između pet do deset kilometara problem je što se pumpanjem vode izgubi najmanje 25 procenata energije. I taj sistem ne može da reši problem na nacionalnom nivou.
Ima i drugih ideja. Na primer, da se ugljen-dioksid od fosilnih elektrana sprovodi (hvata) i skladišti kako bi se izbegli problemi sa vetro i solarnim turbinama. Ali, to je samo pusta želja, za to nema tehnologije. Iako je za tu ideju potrošen ogroman novac niko do sada nije uspeo da razvije takvu tehnologiju. Uz sve, skladištenje ugljen-dioksida je veliki problem jer na svaku tonu uglja u termoelektranama oslobodi se tri tone ugljen-dioksida.
Druga ideja je da se energija skladišti korišćenjem hidrogen tehnologije. Ali i tu je problem. Hidrogen se pravi od prirodnog gasa (tzv. plavi hidrogen) ali prema „zelenoj agendi” biće zabranjena upotreba prirodnog gasa. A čist, takozvani „zeleni” hidrogen se pravi od vode ali uz upotrebu ogromne količine električne energije, od koje se 60 odsto izgubi tokom procesa. Dodatni problem je skladištenje i rukovanje hidrogenom. On je sastavljen od veoma malih molekula i curi kroz skoro sve. U najboljem slučaju, veliki deo hidrogena će da nestane dok se ne upotrebi, a u najgorem slučaju desiće se veliki požar i eksplozije. I sve je to i skupo i rizično.
Verovanje u čuda
Britanski stručnjak ukazuje da je zaključak veoma jednostavan: ukoliko se ne desi neko čudo, ne postoje mogućnost da se pronađe tehnologija za prihvatljivo skladištenje. Lejland kaže da bi se aktuelna politika forsiranja vetro i solarnih parkova, u nadi da će se desiti neko čudo, mogla opisati kao kada neko „skoči iz aviona bez padobrana, nadajući se da će padobran biti izmišljen, dostavljen i otvoren tokom pada i na vreme i da će ga tako spasiti da ne udari u zemlju”.
Turbine na vetar i solarni paneli treba da imaju podršku skoro 100 odsto, sa nekim drugim izvorima struje. Drugim rečima, takozvani „net zero” neće nikada biti dostignut.
Ima doduše, ukazuje Lejland, jedan izvor jeftine i pouzdane struje i sa malo zagađenosti – to su nuklearne elektrane. Moderna tehnologija omogućava jeftinu i bezbednu proizvodnju struje u tim elektranama. A ako bi se one koristile samo za podršku vetru i suncu onda ti novi izumi više ne bi bili ni potrebni. Vetar i solarni paneli su u stvari kompletno besmisleni, kaže taj britanski stručnjak.
I on nije usamljen u svojim upozorenjima. Fizičar i matematičar, profesor Univerziteta na Oksfordu Vejd Alison kaže da ideja sa strujom od vetra propada na svim poljima, nije uspešna kada se pogleda sa svih strana, ali da vlade ignorišu razumnu diskusiju o tome. Istovremeno, sunčani paneli kao izvor struje su ekstremno slabi. Alison je izračunao da na vetru brzine od 35 kilometara na čas vetrenjače proizvedu 600 vati po kvadratnom metru, kad su u punoj snazi. Da bi se proizvela ista količina struje, koju na primer pravi „Point C”, nuklearna elektrana u Britaniji, a to je 3.200 miliona vati, biće potrebno 5,5 miliona kvadratnih metara za turbine. A da se i ne govori o uništavanju životne okoline i biljnog i životinjskog sveta i na kopnu i u moru.
Faktor osam
Alison je takođe izračunao da je generalna efikasnost turbina na vetar veoma upitna. Ako brzina vetra opadne za polovinu, proizvodnja struje opadne za faktor osam. A ako se vetar pojača za polovinu onda se daje osam puta više struje ali tada turbina mora da bude ugašena da bi se sačuvala i zaštitila. Generalno, turbine na vetar su krajnje nepouzdane.
U EU i u Britaniji je do sada instalirana nominalna snaga turbina na vetar od 236 gigavata, a do sada je samo 26. marta 2022. dala najviše – 103 gigavata, a svim ostalim danima tokom godina znatno manje. Alison takođe upozorava da je problem sigurnost, kada je reč o ogromnim akumulatorima za skladištenje energije, a i nema dovoljno materijala za njih. I oni ne mogu da budu zamena za struju. Nema materijala za toliko akumulatora, a i da se menjaju svakih deset godina potrebno je 2,5 milijarde tona akumulatora.
Slično misli i nuklearni fizičar Dr Volas Manhajmer. On upozorava da to ne samo da neće biti uspešno „nego će da košta hiljade milijardi, uništiće velike površine životne okoline a potpuno nepotrebno”.
Američki matematičar i advokat Fransis Menton ocenjuje da oni koji govore o nultoj emisiji „nemaju uopšte ideju o čemu govore i šta rade”. Mora da se menja i kompletna prenosna mreža koja bi samo u Velikoj Britaniji koštala oko hiljadu milijardi funti.
Ta zelena ideja će da uništi Evropu koja je preko EU postala njen glavni zagovornik. Nemačka je, na primer, uložila stotine milijardi u vetro parkove i solarne panele, ali time obezbeđuje samo osam odsto potreba za električnom energijom. U Americi je mnogo licemernije. Amerika propoveda te ideje, a još uvek ima 6.250 elektrana na ugalj.
Po svemu sudeći, na delu su još jedna istorijska obmana i velika pljačka.
SKINI APLIKACIJU
.png)
