DUŠAN PROROKOVIĆ: Evropa klizi ka statusu drugoligaša
Autor: Glas javnosti
Zbog nepostojanja strateške autonomije Evrope, preterane vezanosti za SAD i NATO, azijske zemlje predvođene Kinom izmicaće pred Evropom sve dalje
Kina postaje najveći izvoznik automobila na svetu. Tokom ove godine pretekla je Japan, prošle godine Nemačku, a 2021. godine SAD i Južnu Koreju. Za poslednjih 40 meseci izvoz je učetvorostručen, u odnosu na 2010. godinu ovaj indikator uvećan je za neverovatnih 20 puta.
Posebno zanimljivo je što se ova dominacija na svetskom tržištu odigrava eksportom električnih vozila. Konkurentnost je uvećana i zbog razvoja novih tehnologija (investicije u natrijum – jonske baterije) i zbog cene.
Najjeftinije vozilo vodeće kompanije iz Šenžena (BYD) košta oko 11.000 dolara, dok su vozila srednje klase u rasponu od 20 – 30.000 dolara. Za američke i evropske ponuđače to je u ovom trenutku nedostižno.
Paralelno sa tim, u Aziji se razvijaju projekti koji prosečnim Evropljanima i Amerikancima deluju nezamislivo. Voz Maglev već povezuje aerodrom u Pudongu i Šangaj prevozeći putnike brzinom od preko 400 km/sat, a novi brzi voz u vakuumskom tunelu bi do 2035. godine trebao da saobraća između Šangaja i Hangdžoua brzinom od 1000 km/sat.
Menjanje globalnih procesa
Dinamičan tehnološki razvoj zasnovan na primenjenim inovacijama, uparen sa eksponencijalnim rastom unutrašnje potrošnje do kojeg dolazi usled naglog povećavanja „brojnosti” srednje klase menja globalne procese.
Istovremeno, kratkoročna predviđanja moguće recesije govore o relativno niskoj izloženosti ovoj pretnji Kine (12,5%) i Brazila (15%) i gotovo nikakvoj Saudijske Arabije (5%), Indonezije (2%) i Indije (nula!), ali i visokoj izloženosti Francuske (50%), Nemačke (60%), SAD (65%) i Velike Britanije (75%).
Rusija je po ovom parametru na 37,5%, otprilike na istom nivou sa Japanom i Južnom Korejom, u situaciji daleko povoljnijoj od zapadnih ekonomija. Ovo nam govori da globalne procese menjaju, pa čak i ubrzavaju i trendovi na „kolektivnom Zapadu”.
Zona drugoligaša
Do skora „najvažniji deo sveta” polako postaje „zona drugoligaša” ne samo zbog dinamičnog tehnološkog razvoja i eksponencijalnog rasta unutrašnje potrošnje kod nezapadnih aktera (pre svega u Kini koja je motor globalnog razvoja), nego i zbog sopstvene gluposti.
Kolektivni Zapad umesto u razvoj ulaže u ukrajinsku vojsku, umesto u povećavanje konkurentnosti u sumanutu politiku takozvane „energetske nezavisnosti”. Posledično, štampanje novca za finansiranje rata uzrokuje inflaciju, a plaćanje energenata po abnormalnim cenama gubitak konkurentnosti i pogoršavanje pozicije na svetskom tržištu. SAD i Evropa gube tržišnu utakmicu, sve im je lošiji položaj i u „tehnološkoj utakmici”. Za Evropu je ovo pogotovo kritično, pošto se čini kako je trend nepovratan. SAD ipak imaju širu marginu za osmišljavanje strategije izlaska iz krize.
Naravno, ta strategija uključuje „prebacivanje troškova krize” na račun Evrope. U politici nema ljubavi, postoje samo interesi. Kao što su troškovi vođenja „energetskog rata” protiv Rusije „prebačeni” na evropske potrošače (zahvaljujući kojima američki proizvođači i dalje ostvaruju pristojne profite), tako će tokom vremena biti i u ostalim segmentima. Evropa ostaje zaglavljena u ukrajinskom blatu, uz rizik da se u njemu naposletku i udavi. Postoji li tome alternativa?
Rešavanje problema mora krenuti od samog početka. Ili od temelja. Od načela i principa. Osnovno načelo glasi da se sve zasniva na bezbednosti. Ukoliko nema bezbednosti kao temelja, ne može biti ni ekonomskog rasta, društvene stabilnosti, tehnološkog razvoja i održavanja zadovoljavajućeg nivoa unutrašnje potrošnje.
Evropa gubi u globalnoj utakmici zbog toga što nije osigurala sopstvenu bezbednost. Posmatrano sa stanovišta geografije i istorije, Evropa ne može ni osigurati sopstvenu bezbednost bez dogovora sa Rusijom. Deo tih ogromnih budžeta namenjenih za finansiranje rata u Ukrajini upotrebljava se i za propagandne aktivnosti i utvrđivanje politički korektnog narativa. Prema tom narativu, svakako – za sve su krivi Rusi. Što je poslužilo za ubeđivanje vaskolike javnosti kako se mir u Evropi ne osigurava dogovorom sa Rusijom, već pobedom nad Rusijom.
Ulje na vatru
Tim putem se i nastavlja, poslednje odluke Saveta Evrope samo su dolivanje ulja na vatru. Sukobu se kraj ne vidi, krajnje su nepredvidive i sve njegove posledice, procene se kreću od loših, preko gorih do katastrofalnih. U međuvremenu, pozicija Evrope u „globalnom okviru”, bilo da se posmatra iz uglova politike, ekonomije ili strateških studija do te mere je narušena, da se iz nje ne može osmisliti ili projektovati bilo kakva „pobeda”. Pogotovo se ne može osmisliti ili projektovati „pobeda” nad akterom veličine i snage Rusije. Uzrok problema je na drugoj strani i on se tiče nepostojanja strateške autonomije Evrope, preterane vezanosti za SAD i uloge NATO zahvaljujući kojima su evropske zemlje postale puki vazali Vašingtona.
Cena koju Evropa zbog toga plaća postaje previsoka. To više nije samo stvar „unutrašnjeg karaktera” i „tekućeg konflikta”, ne tiče se samo doštampavanja novih milijardi kojima će biti subvencionisan režim Vladimira Zelenskog, niti pronalaženja novih tenkova i protivavionskih sistema koji će produžiti oružani sukob za još nekoliko meseci, već dugoročnih „kretanja” i „gibanja”.
Tokom tih „kretanja” i „gibanja” azijske zemlje predvođene Kinom izmicaće pred Evropom sve dalje, a potom će Stari kontinent preticati i članice uvećanog BRIKS-a iz raznih delova sveta, sve one države i sva ona regionalna tržišta koja će „kačiti” svoje „vagone” za azijsko-pacifičku „lokomotivu”.
Loše, gore, katastrofalno
Bezbednost Evrope, kao temelj ekonomskog rasta, društvene stabilnosti, tehnološkog razvoja i zadovoljavajućeg nivoa unutrašnje potrošnje neophodnog za održavanje „brojnosti” srednje klase počiva na saradnji sa „evroazijskim divovima”, samim tim i na uređenju odnosa sa Rusijom. Uređenju kojim će se utvrditi nova načela, definisati novi principi o garantovanju bezbednosti na celokupnom prostranstvu, od Lisabona do Vladivostoka.
Ti odnosi nakon eskalacije Ukrajinske krize i svih turbulencija ne mogu se regulisati odmah i sada, ne mogu ni biti isti kao ranije, ali je nužno otpočeti dijalog o njima. Što pre, to bolje!
Podrazumeva se, to bi značilo i evropsko udaljavanje od NATO, pošto se samo tako može osigurati izbavljanje iz neprijatnog vazalnog položaja. U ovom trenutku, takav scenario deluje neverovatno. Čista utopija.
Međutim, postaje sve više izvesno i da alternative tome jednostavno – nema! Rešenje nije u konfrontaciji, već u kooperaciji. Kooperaciji koja će rezultirati strateškom autonomijom Evrope. U suprotnom, obrisi buduće tragedije već se naziru. Ako se ovako nastavi, procene se kreću od loših, preko gorih do katastrofalnih.
SKINI APLIKACIJU
