DRAGAN BISENIĆ: Kosovsko razočaranje Amerike
Autor: Glas javnosti
Američki ambasador u Prištini Džefri Hovenijer je nedavno pomenuo dva modela prema kojima situacija na Kosovu može da se razvija: Palestina i Kipar. Šta stoji iza reči američkog diplomate?
Stanje na Kosovu je postalo komplikovano iako se na sve strane očekuje da će uskoro biti postignut takozvani Sveobuhvatni sporazum o normalizaciji koji je u suštini francusko-nemačkog papira o kojem se raspravlja već mesecima. Sve to ima još dodatnu dimenziju koju je neočekivano predstavio američki ambasador u Prištini Džefri Hovenijer, otvarajući mogućnost da se sadašnji pregovarački proces okonča na sasvim neočekivani način.
Nakon ponovljenih odbijanja prištinske vlade da sarađuje sa SAD, u trenutku jasnog i javnog američkog nezadovoljstva, Hovenijer je rekao da se ide ka potpunom inostranom protektoratu na severu Kosova. Kada se kaže „inostranom”, onda se to može čitati kao američki protektorat. Prvi korak u tom pravcu jeste povećanje broja i sastava NATO trupa. Već stiže prvi kontigent od 700 vojnika, a za njim će verovatno i drugi, kako bi se jasno signaliziralo američko raspoloženje u kojem se strpljenje bliži kraju. Uostalom, specijalni izaslanik Gabrijel Eskobar je saopštio da će Zajednica srpskih opština biti stvorena sa Kurtijem ili bez njega. Ali, ovo nije ostalo bez odgovora od strane predsednika privremenih organa vlasti Kosova. „Premijera bira narod. Neko postavlja izaslanika. Narod se ne potčinjava izaslaniku”, odgovorio je Kurtijev savetnik, Elvis Hodža.
Hovenijer je pri tome napomenuo dva modela prema kojima situacija na Kosovu može da se razvija: Palestina i Kipar. „Više NATO trupa na Kosovu znači više stranih trupa, a to znači manje moći i ovlašćenja za Kosovo. Više stranog prisustva na Kosovu znači manje mogućnosti za lokalno stanovništvo i Albance da sami odlučuju”, istakao je Hovenijer. Upozorio je još da postoji veoma ozbiljan rizik da će stranci uspostaviti „de fakto”, a možda i „de jure” protektorat nad severom Kosova. Pri tome je naglasio da „kratkovida politika u najgorem slučaju stvara Palestinu, a u najboljem slučaju Kipar”.
Modeli koje je uzeo američki ambasador nisu isti, niti bi imali isto značenje za Kosovo. Palestina je sličnija protektoratu ili okupaciji, dok Kipar predstavlja nikada ozvaničenu podelu zemlje do koje je došlo pre skoro pola veka, ali kiparski model nije tako često istican javno kao model za Kosovo. Od kada je Kosovo dospelo na meni „međunarodne zajednice” pravljene su paralele sa Palestinom i Izraelom. Isprva, trebalo je da se pokaže kako je Srbija Izrael koja drži pod okupacijom Albance, odnosno Palestince. Ali, taj model nisu prihvatili ni Palestinci, a ni Izraelci.
O podeli Kosova svojevremeno se mnogo govorilo, a nju je pominjao i tadašnji kosovski predsednik Hašim Tači. Sadašnji kosovski premijer Aljbin Kurti izričito se protivi stvaranju Zajednice srpskih opština, u čemu se direktno konfrontirao sa SAD koje su mu dale ultimatum do petka da prihvati njihove zahteve. Iako se činilo da je pitanje podele Kosova skinuto s dnevnog reda, Ramuš Haradinaj, sada kao predsednik Saveza za budućnost Kosova, ukazao pre dva dana je da je ta opcija ponovo na stolu. „Postoji sumnja da će premijer Aljbin Kurti podeliti Kosovo da bi izbegao Zajednicu srpskih opština. Mogućno je da se Kurti zaljubio u plan o podeli Kosova”, rekao je Haradinaj.
„Neoubičajena kombinacija”
Palestina i Kosovo se suštinski razlikuju u statusu u Ujedinjenim nacijama. Palestina je kao država utemeljena Rezolucijom 181 Generalne skupštine UN od 29. novembra 1947. koja je preporučila stvaranje nezavisnih arapskih i jevrejskih država i posebnog međunarodnog režima za grad Jerusalim. Za razliku od Palestine, kosovska državnost nema nikakvo utemeljenje u dokumentima UN. Umesto toga, SAD i zapadne zemlje kosovsku državnost smatraju slučajem „sui generis”.
Podsetimo se kako se stiglo do toga da Kosovo postane navodno „jedinstveni slučaj” prema američkoj i EU interpretaciji, jer je reč o sasvim nesvakidašnjem obrazloženju. Američka državna sekretarka Kondoliza Rajs u svojoj izjavi 18. februara 2008, kojom su SAD priznale nezavisnost Kosova, navela je šta je osnova je „jedinstvenosti”. Ona je rekla sledeće: „Neuobičajena kombinacija faktora koja se nalazi u situaciji na Kosovu – uključujući kontekst raspada Jugoslavije, istoriju etničkog čišćenja i zločina nad civilima na Kosovu, i produženi period administracije UN – ne nalazi se nigde drugde i stoga Kosovo čini posebnan slučaj. Kosovo se danas ne može posmatrati kao presedan za bilo koju drugu situaciju u svetu.”
Dakle, Kosovo je jedinstveni slučaj zbog „neuobičajene kombinacije faktora” („The unusual combination of factors found in the Kosovo situation”) i ta „neobična kombinacija faktora” trebalo bi da postane osnova za odluke i pozicije koje će da se pretvore u međunarodnu praksu i međunarodno pravo samo u jednom slučaju. Na stranu to što „neobičnost” ni u kom slučaju ne može da postane pravna kategorija, niti bi nešto što je „više neobično” moglo da postane „više pravno” ili ono „manje neobično” da bude „manje pravno”, jasno je da svaki slučaj, od Nagorno Karabaha do Južnog Sudana, Katalonije, Irske ili Krima i istočne Ukrajine, ima svoju „neobičnu kombinaciju faktora”, pa tako ono što bi trebalo da potvrdi „izuzetnost” Kosova, zapravo samo pojačava njegovu poziciju presedana.
Danas se evropske i američke diplomate u slučaju Ukrajine na forumima i sastancima bez straha pozivaju na zaštitu suvereniteta i teritorijalnog integriteta svake zemlje, a sa tog spiska je izuzeta Srbija, jer smatraju da je „neobična kombinacija faktora” dovoljna zaštita od neke druge „neuobičajene kombinacije” i dovoljno objašnjenje za devijaciju od ustaljenog.
U svom govoru 21. septembra 2011. u Ujedinjenim nacijama, tadašnji predsednik SAD Barak Obama je najavio da će staviti veto na priznavanje palestinske države od strane UN, jer njena nezavisnost nije rezultat dogovora sa Izraelom. Rekao je da „mir zavisi od kompromisa među ljudima koji moraju da žive zajedno dugo nakon što se naši glasovi zbroje… To je lekcija Sudana, gde je dogovoreno rešenje dovelo do nezavisne države. A to jeste i biće put do palestinske države – pregovori između strana”.
Tada su američkom predsedniku javno postavljena pitanja da je zanemario da pomene nedavni istaknuti primer jednostrane nezavisnosti Kosova, koju su SAD priznale tri godine ranije – iako do njene državnosti nije došlo sporazumom sa Srbijom. Ako nezavisnu državu Palestinu treba priznati samo uz odobrenje Izraela, zašto su onda SAD priznale nezavisnost Kosova 2008. godine bez saglasnosti Srbije?
Vašingtonski profesor Zoltan Grosman naglasio je da je razlika u tome „što je Kosovo pod okupacijom stranog vojnog saveza koji podržava samoopredeljenje njegove etničke albanske većine”, a „Zapadna obala i istočni Jerusalim su pod okupacijom strane vojne sile koja nastoji da spreči samoopredeljenje svog većinskog palestinskog stanovništva i nastoji da naseli svoje stanovništvo”.
Zapadna obala
U evoluciji kosovskog pitanja i odnosu prema njemu, Palestina i Izrael imali su „obrnuto proporcionalne” pristupe. Palestina nije priznala Kosovo, dok je Izrael to učinio i pored mnogih inhibicija zbog mogućnog uticaja upravo na odnose Palestine i Izraela.
Viši savetnik palestinskog predsednika Mahmuda Abasa, Jaser Abed Rabo, naveo je primer Kosova za jednostranu nezavisnost kada je rekao: „Kosovo nije bolje od nas. Dostojni smo nezavisnosti i tražimo podršku Sjedinjenih Država i Evropske unije”.
Izraelski ministar spoljnih poslova Avigdor Liberman kategorički je odbio da prizna Kosovo, tvrdeći da je njegova nezavisnost „osetljivo pitanje” koje bi trebalo da bude deo „zaista sveobuhvatnog i mirnog rešenja” uspostavljenog pregovorima. Izrael je u međuvremenu, posle Vašingtonskog sporazuma 2019. koji su sa SAD odvojeno potpisali Srbija i Kosovo, priznao Kosovo kao nezavisnu državu i uspostavio diplomatske odnose, pri čemu je Kosovo postalo tek treća svetska država koja je otvorila ambasadu u Jerusalimu. Objašnjavajući ovaj zaokret, izraelski list Džeruzalem post naveo je da je Izrael odlučio da prihvati „vrapca u ruci”, odnosno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Kosovom, umesto da iščekuje povoljno diplomatsko rešenje pregovora s Palestinom.
Sporazumom iz Osla iz 1995. uspostavljena je administrativna podela palestinske Zapadne obale na oblasti A, B i C, kao prelazni aranžman dok se ne postigne sporazum o konačnom statusu. Podele i dalje postoje, pri čemu je A oblast kojom upravljaju Palestinske vlasti, oblast C Izrael, a zona B pod zajedničkom kontrolom.
Najosetljivija je oblast C, kojom upravlja Izrael i koja pokriva preko 60 odsto Zapadne obale. Procenjuje se da oko 300.000 Palestinaca živi u 532 stambena područja koja se delimično ili u potpunosti nalaze u zoni C, zajedno sa oko 400.000 izraelskih doseljenika koji žive u približno 230 naselja. Odnosi u ovoj zoni su najkompleksniji i u njoj dolazi do čestih sukoba sa izraelskim snagama, pa te slike liče na one koje su se videle na severu Kosova krajem maja. Ambasador Hovenijer najverovatnije je mislio na ovo stanje kada je pomenuo Palestinu.
Zaobilazni put
Što se tiče Kipra, tu je situacija sasvim drugačija. Kipar implicira drugačije rešenje, odnosno nezvaničnu podelu. Kipar ima svoju „neuobičajenu kombinaciju faktora” koja počinje stvaranjem tampon zone Ujedinjenih nacija na Kipru (UNFICIP), koja je uspostavljena 1964. i proširena 1974. posle prekida vatre od 16. avgusta 1974, nakon turske invazije na Kipar, i de fakto podele ostrva na oblast koju kontroliše Republika Kipar (isključujući britanske suverene baze) i uglavnom nepriznatu Tursku Republiku Severni Kipar na severu. Zona, poznata i kao Zelena linija, proteže se 180 kilometara od Paralimnija na istoku do Kato Pirgosa na zapadu, gde okružuje zaseban deo Koskina.
Linija podele se takođe naziva „Atila linija” koja je dobila ime po vojnoj intervenciji Turske 1974. godine, pod kodnim nazivom „Operacija Atila”. Zona preseca centar Nikozije, odvajajući grad na južni i severni deo, ukupno se prostire na površini od 346 kvadratnih kilometara, a širina varira od manje od 20 metara do više od 7 kilometara. Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine, Nikozija ostaje poslednja podeljena prestonica u Evropi.
Kipar je sredinom 1970-ih postao žarište sukoba interesa svetskih sila. Ovo mediteransko ostrvo koje je dugo bilo pod britanskom kontrolom, postalo je značajno početkom Hladnog rata kada su Britanija i Amerika počele takmičenje za uticaj na naftom bogatom Bliskom istoku. U tom procesu, Amerikanci su primorali Britaniju da se odrekne suvereniteta nad Kiprom, a zatim primorali arhiepiskopa Makariosa da prihvati veoma ograničenu nezavisnost.
Kada su sukobi između kiparskih Grka i Turaka pretili da unište ovaj aranžman, a pojavila se bojazan da će Makarios pokušati da uvuče Kipar u sovjetsku interesnu sferu, administracija predsednika Džonsona prvo je pokušala da podeli ostrvo diplomatijom, a zatim osmislila planove da to sprovede silom.
Opisujući kiparski problem, Džejms Ker Lindzi je naveo da je najveća pretnja za Britance na ostrvu, pored žive ideje o Enozisu („enozis”, na grčkom „unija”, pokret različitih grčkih zajednica koje žive van Grčke radi uključivanja regiona u jedinstvenu grčku državu), bila komunistička partija AKEL, za koju se već tada verovalo da ima snažne veze sa Moskvom. Ipak, snažna propagandna, pa i svaka druga, borba Velike Britanije protiv AKEL-a urodila je plodom, te je uticaj partije počeo da opada u godinama pre pojave Makariosa.
Svoju podršku u narodu AKEL je gubio u korist pristalica ideje Enozisa, pretežno iz crkvenih krugova. Kako je 1951. na vlast u Britaniji došla konzervativna vlada (prvo na čelu sa Vinstonom Čerčilom, kasnije i Entoni Idnom), bila je nezadovoljna radom prethodne, laburističke, vlade, a imala je manjak poverenja prema kiparskim Grcima.
Brana Mediteranu
U februaru 1964. razvijeni su američki planovi kako bi se dozvolila ograničena turska okupacija ostrva i predlozi koje su razmotrili Džordž Bol i američki državni sekretar Din Ačeson da primoraju Grčku i Tursku da podele ostrvo – uključujući jedan predlog da Grci proglase aneksiju i da potom dođu do unapred dogovorenog sporazuma sa Turcima da ustupaju komad Kipra za vojnu bazu.
Brendon O’Mali i Jan Krejg u klasičnoj knjizi The Cyprus Conspiracy, America, Espionage and the Turkish Invasion ukazuju da je deset godina kasnije, „kada su elektronski nadzor i špijuniranje postali bitni za održavanje Zapada u trci u nuklearnom naoružanju”, Harold Vilson (za koga, opet, neki sumnjaju da je sovjetski agent) zapretio povlačenjem Britanije sa Kipra.
Jedan od faktora koji će izazvati povećano interesovanje SAD i posebno Henrija Kisindžera za dešavanja na Kipru biće događaji u regionu. Kako je Dom Mintof već naredio uklanjanje britanskih baza sa Malte, a Sovjetski Savez počeo ponovo isporuke naoružanja bliskoistočnim saveznicima, grčka hunta je u januaru 1973. potpisala sporazum sa SAD, kojim je dozvoljeno korišćenje grčkih luka za američku Šestu flotu. Ključna tačka je bila Jomkipurski rat, kada je Egipat napao Izrael 6. oktobra iste godine. Tom prilikom, korišćenje vazdušnih luka nije dozvoljeno od strane hunte, a kako su i druge evropske zemlje odbile da pruže pomoć SAD u vidu vazdušne infrastrukture, Kisindžer se okrenuo Kipru, smatrajući da bi uklanjanje Makariosa i dovođenje prijateljski nastrojenog režima omogućilo dobijanje novih instalacija za potrebe pomoći Izraelu.
Kada je 1973. godine izbio skandal „Votergejt” u SAD, administracija SAD bila je paralisana. Afera će rezultirati ostavkom predsednika SAD-a, Ričarda Niksona avgusta 1974, a ostaviti Kisindžera kao čoveka koji će biti ključni činilac američke spoljne politike prema Kipru.
Podela Kipra
Kada je Makarios upozorio da je „nevidljiva ruka” atinske hunte kovala zaveru da ga likvidira, to je odmah izazvalo odmazdu u obliku puča. U roku od pet dana turske trupe su se iskrcale na ostrvo i do danas su tamo. Ostala su dalje pitanja kakva je bila američka umešanost u te događaje, da li su Amerikanci znali za njih unapred, da li su ih ohrabrili i da li je postojao motiv?
Britanski načelnik Generalštaba 1974, feldmaršal Majkl Karver, potvrdio je da je kao rezultat drastičnih planova Harolda Vilsona za smanjenje troškova za odbranu, bilo razmatrano povlačenje iz britanskih baza na Kipru kada je Joanides izveo svoj puč. A Barbara Kastl, ministarka u Vilsonovoj vladi, primetila je da su Amerikanci kasnije saopštili Britancima da se plaše da će britanski planovi za povlačenje sa Kipra rezultirati da se Mediteran pretvori u „rusko jezero”. I Karver i Kastl su rekli da je napuštanje kiparskih baza bilo zaboravljeno nakon pritiska Amerikanaca. Kisindžer je negirao da je delio američku zabrinutost zbog gubitka britanskih obaveštajnih lokacija i baza. On je rekao: „Nisam mislio da će ih Britanci napustiti. Ništa od toga se ne nazire u mojim mislima.”
Grčki oficiri izveli su 15. jula 1974. državni udar na Kipru i zbacili predsednika Makariosa u nameri da prisajedine ostrvo Grčkoj. Napetost je zbog toga rasla na svim stranama. Jugoslavija je prebacila svoje trupe na granicu s Grčkom. Isto je učinila i Bugarska. Sovjeti su optužili NATO da stoji iza puča. Sovjetska flotila krstarica i razarača bila je viđena u kiparskim vodama. Turci su svoju ratnu mornaricu stavili u stanje ratne gotovosti i najmanje dva ratna broda plovila su ka Kipru. Amerikanci su primetili sovjetske ratne brodove i poslali su svoje.
Strateški strah u NATO-u bio je da bi Grčka i Turska mogle da zarate zbog Kipra, tako da bi Sovjetski Savez mogao da iskoristi vojnu prednost u Istočnom Mediteranu. Odbrana područja, koje je obuhvatalo i morske prilaze Sueckom kanalu, Izraelu i arapskim zemljama Bliskog Istoka, oslanjao se na grčku i tursku mornaricu, američku šestu flotu, pet eskadrila RAF – uključujući dve eskadrile „Vulkan” bombardera sa nuklearnim raketama sa sedištem u Akrotiriju – i britanski i američki elektronski nadzor objekata na Kipru.
Turski premijer Bulent Edževit je odleteo je 17. jula 1974. u London na konsultacije sa britanskim premijerom Vilsonom i šefom diplomatije, Kalahanom. Tražio je da britanska i turska strana, na osnovu Ugovora o garancijama, vojnički intervenišu, s tim da turske trupe mogu koristiti engleske baze na Kipru u toku vojne operacije. Britanci su odbili njegove predloge, pa je Turska ostala kao jedina legitimna zaštitnica koja sme da vojnički interveniše.
Edževit se nije dvoumio. Ujutro 20. jula 1974. godine, u trenutku kada se „predsednik države” Nikos Sampson pripremao za radio nastup u kojem je trebalo da proglasiti „Enozis” (pripajanje Grčkoj) začuo se zvuk turskih vojnih aviona i brodova za iskrcavanje. Počela je akcija turske intervencije na Kipru. Prvo je pala grčka a potom i kiparska vojna hunta. Turske trupe su oko 5 sati ujutro otpočele operaciju iskrcavanja pod imenom „Atila”.
Turska vojna intervencija na Kipru, kojom je ostrvo praktično podeljeno, izvedena je 20. jula. Jugoslavija i Tito zauzeli su potpuno neočekivani stav, podržavajući intervenciju Turske. Beograd je uvažio obrazloženje turske vlade da je cilj intervencije zaštita turske manjine, očuvanje suvereniteta i integriteta Kipra i zaštita ustavnog poretka te zemlje, čija je ona bila garant na osnovu ugovora potpisanog 1959. godine. Kako se podrška vojnoj intervenciji kosila sa osnovnim načelima međunarodne politike za koju se zalagala, jugoslovenska vlada se pravdala da daje samo „uslovnu podršku” turskoj akciji, osim u slučaju „ako ona nema drugi cilj od onog koji je naveden u izjavu turske vlade”.
Sigurno je da američki američki ambasador u Prištini primere Palestine i Kipra nije pronašao u trenutku kada je davao izjavu, već da su palestinski i kiparski model razmatrani kao opcije u slučaju pogoršanja situacije na Kosovu. Putevi njihove realizacije, kao što smo predstavili, sasvim su različiti, a ishodi drugačiji. U novim okolnostima koje su nastupile krajem maja, otvoreno je i pitanje budućnosti sadašnjih razgovora u Briselu i smisla njihovog nastavljanja, kada se pokazuje da se sporazumu ne postižu da bi se održali, nego da bi bili uvod u novu konfrontaciju.
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
38 min
