Kazahstanska kriza: umesto ruske, glavobolja za SAD!
Autor: Glas javnosti
Interes Rusije je samo jedan, da njoj susedne zemlje iz nekadašnje zajedničke države (tu spada i Ukrajina) s njom normalno sarađuju tamo gde za to postoje zajednički interesi, a ne da postaju platforme za proturusko delovanje u ime tuđih interesa.
Zanimljivo je i da je ne tako davno, predsednik Takayev, na Valdajskom klubu u Sočiju, u svom govoru Kazahstan predstavio kao primer svim državama jer je otvoren za investicije iz svih zemalja i da time jača svoj međunarodni položaj. Putin mu je, pola u šali pola u zbilji, tom prigodom dobacio da je „tako mislio i Sadam Husein“. Drugim rečima dao mu je do znanja da nikakve strane investicije nisu garancija bilo čije nacionalne sigurnosti ma o kako se moćnim kompanijama pri tom radilo.
I poslednja država bivšeg SSSR-a (ako izuzmemo tri pribaltičke), Kazahstan, našao se od prošle nedelje u vrtlogu pokušaja nasilne smene vlasti tj. klasične revolucije, koja je, kao i obično, i tamo počela više-manje mirnim protestima sa zahtevima vladi za smanjenjem cena plina. Iako je vlada u strahu od širenja protesta vrlo brzo reagovala i spustila njihove cene čak i na nižu razinu od tražene (odnosno vratila regulaciju istih u svoje ruke, preuzevši ih od berzi koje se rukovode isključivo tržnim zakonima i kojima ih je prethodno predala time se dovevši u stanje slično onom u EU), čitav je protest brzo eskalirao u velike nerede koji su zahvatili čitavu zemlju, a ranije zaheve za nižim cenama zamenili su oni politički – za smenu čitave državne vlasti.
„Do zuba naoružani” i krajnje agresivni demonstranti izvrsnom taktikom uličnih borbi u velikoj su meri sprečili učinkovit otpor policijskih snaga, zauzeli brojne administrativne zgrade, pa čak i neke policijske postaje i skladišta naoružanja, ured državne sigurnosti u Almatyiju, čak nakratko i tamošnju zračnu luku, i izvrsno su koordinirali akcijama širom zemlje. To ne može biti i nije slučajno, već je jasno kako neko moćan iza svega ovog stoji. Ko, ne želim tvrditi bez konkretnih dokaza (a kako je to bilo na primer u Ukrajini gde se „američka veza“ nije niti skrivala), već ću to prepustiti svakome od vas nakon iznošenja poznatih i manje poznatih a proverenih podataka, prikaza geopolitičke pozadine i tajminga same operacije, uz donošenje završne prosudbe čime sve to može rezultirati.
Od prava na „švajcarski standard“ do „Allahu Akbar“
Kako je u neredima sve više i brže počeo rasti broj žrtava, sve su češće stizale vesti i dobro poznate slike poput onih s nekih drugih, Kazahstanu ne tako dalekih prostora – odrubljivanja glava policijskim službenicima, pljačke, dilanja automatskog oružja demonstrantima i sl. Opravdanu pobunu ljudi nezadovoljnih socijalnim stanjem u zemlji, kojima se gotovo u pravilu od nekud nude obećanja o boljem životu poput onog u Švajcarskoj ili Švedskoj – vrlo su brzo zamenile parole „Allahu Akbar“ i pozivi na rušenje „prokremaljske vlade“.
Ogromna i resursima bogata zemlja
Kazahstan je 9. po veličini zemlja sveta (više od 2 700 000 km2) ali tek 50. prema broju stanovnika (oko 19 000 000) čime spada među najređe naseljene države sveta. Od najstarijeg doba ljudske civilizacije na tim su golemim i uglavnom stepskim prostorima nicala i propadala različita carstva. Od 18. veka taj je prostor u približno sadašnjim granicama pripadao Ruskom carstvu, a od 20. veka SSSR-u gde je dobio status sovjetske kazahstanske socijalističke republike tj. dobio prvi nacionalno određen državni oblik makar i u ograničenom obliku. Etnički je to izrazito raznolika država. Najbrojniji su Kazaci (60%), Rusi (24% ili, u brojevima, oko 4 miliona i žive većinom u severnim regijama zemlje), 3% čine Uzbeci, 2% Ukrajinci, oko 1,5% ima Ujgura uglavnom na istoku zemlje i td. Islam je dominantna religija sa 70% ukupnog udela, a sledi ga pravoslavno hrišćanstvo s 26% i td.
Raspadom SSSR-a u decembru 1991. g. Kazahstan je dobio državnu samostalnost. Dobio – u doslovnom smislu te reči s obzirom da tadašnji predsednik te sovjetske republike, Nursultan Nazarbajev, nije niti želeo samostalnost zemlje, već ga je na isto gotovo primorao tadašnji predsednik RSFSR Boris Jeljcin. Naime, u to vreme ne samo kako nije bilo nikakvih kazahstanskih težnji za nezavisnošću, već je i stanovništvo etnički bilo znatno drugačije strukturirano: Kazasi su činili svega oko 51% stanovništva, a Rusi i Ukrajinci oko 47%.
Prirodna bogatstva Kazahstana su golema: bogat je naftom i plinom, a najveći je svetski proizvođač strateški važnog urana s oko 40% udjela kojeg najviše izvozi u Rusiju i Kinu. Ima i velike mogućnosti za razvoj poljoprivrede, a u sovjetsko doba bio je i jedan od najvećih svetskih proizvođača pamuka.
Poveznica s „arapskim prolećem“
Neuspeh bliskoistočnih revolucija „arapskog proleća“ s krajem prvih decenija XXI. veka doveo je do potpunog sloma nekad važnih država poput Iraka i Libije, ili pak njihovog nepovratnog slabljenja poput Sirije, koja je uspela sačuvati vlast i veći deo teritorija ali samo zahvaljujući ruskoj vojnoj intervenciji na poziv Assadove vlade. Kao posledica toga došlo je do pojave brojnih novih terorističkih organizacija islamističkog smera, uz već od ranije poznatu Al-Qaidu. Najpoznatija je tzv. Islamska država (IS). Nakon sloma njenog „kalifata“ džihadisti su se disperzirali širom regije, a deo ih je stigao (ne pešice i stihijski, već vrlo organizirano što nije tema ove analize) i u Afganistan i države Srednje Azije. Između ostaklih – i u Kazahstan.
Nakon američkog i NATO povlačenja iz Afganistana u avgustu prošle godine bilo je jasno da će se deo tih radikalnih islamista od tamo želeti prebaciti u susedne zemlje Srednje Azije. Pri tom, u geostrateškom i geopolitičkom smislu za to prebacivanje puno manju težinu od Kazahstana imaju susedni Tadžikistan ali i znatno veći Uzbekistan (iako i sami imaju snažne islamističke organizacije na svom teritoriju pa se čine za to „pogodnim tlom“) iz jednog ključnog razloga: Kazahstan je geostrateški i geopolitički ključna zemlja za Rusiju. S njom ima zajedničku granicu dužu od 7500 kilometara (višestruko veću od ruske s Ukrajinom) – gotovo od ušća Volge u Kaspijsko more na zapadu do Altajskog gorja na istoku, pri čemu graničnih kontrola gotovo i nema s obzirom da su dve zemlje u istim integracijskim strukturama – pre svega Euroazijskoj ekonomskoj zajednici i vojnoj ODKB (CSTO). Drugim rečima, teroristima i radikalnim islamistima prebacivati se iz Kazahstana u Rusiju bilo bi lakše nego preko drugih zemalja regije koje nemaju zajedničku granicu s Rusijom ili je ona mala.
Zapadni investitori, organizirani kriminal i radikalni islam
U Kazahstanu deluju i vrlo snažni i uticajni elementi organiziranog kriminala, povezanog s eksploatacijom prirodnih bogatstava kao i klasičnih švercerskih mafijaških struktura, pre svega robama iz Kine, koji deluju u ogromnim razmerama – nama gotovo nezamislivim. Uz to aktivne su i radikalne islamističke organizacije koje sve agresivnije deluju u nametanju svoje ideologije – uglavnom prema mlađem stanovništvu. Jedan od kazahskih krajnje kontroverznih tajkuna, pravomoćno osuđivani bankar, već dugo s azilom u Francuskoj, Mukhtar Ablyazov, čija organizacija za koordinaciju protestima a u Kazahstanu deluje u Kijevu, pre dva dana javno je priznao u eteru ukrajinske televizije Ukrajina 24 kako koordinira delovima protuvladinih protesta u Kazahstanu, daje upute kako reagirati u sukobima s policijom, kako postavljati šatore ispred vladinih institucija i td., na što već ranije upozoravaju ruski političari i mediji, dovodeći opet Ukrajinu u vezu, kako kažu, s pružanjem potpore destabilizaciji stanja na post-sovjetskom prostoru. Slično onom ne tako davnom u Bjelorusiji zbog čega je tamošnji čelnik Aleksandar Lukašenko (Zapad ga ne priznaje predsednikom, op.Z.M.) gotovo prekinuo odnose sa službenim Kijevom koji su do tada bili vrlo dobri (podsećamo da Lukašenko nije hteo niti priznati Krim ruskom teritorijom, o čemu je sada potpuno promenio stav).
I sama kazahstanska vlast svojom je politikom itekako doprinela radikalizaciji stanovništva. Potpuno je pogrešno misliti kako je državna politika te zemlje bila proruska. Upravo suprotno: više-manje otvoreno je bila prozapadna: zapadni kapital i investicije dominantni su u svim ključnim gospodarskim segmentima zemlje, pre svega u energetici i finansijama. Zapadna energetska preduzeća (pre svega američka i britanska) već godinama ubiru oko dve trećine profita iz eksploatacije nafte i plina u zapadnom Kazahstanu (etnički najčistijem kazačkom prostoru i mestu gde je ova pobuna i počela). Značajno je prisutan i kineski kapital, a i nju, naravno, najviše zanimaju tamošnji energenti, pre svega ugljikovodici s obzirom na nedostatak vlastitih. Zanimljivo je i da je ne tako davno, predsednik Takayev, na Valdajskom klubu u Sočiju, u svom govoru Kazahstan predstavio kao primer svim državama jer je otvoren za investicije iz svih zemalja i da time jača svoj međunarodni položaj. Putin mu je, pola u šali pola u zbilji, tom prigodom dobacio da je „tako mislio i Sadam Husein“. Drugim rečima dao mu je do znanja da nikakve strane investicije nisu garancija bilo čije nacionalne sigurnosti ma o kako se moćnim kompanijama pri tom radilo.
Da nije sve bilo u redu u odnosima s Moskvom svedoče i sve snažniji proturuski osećaji većinskog kazačkog stanovništva što se tamošnja vlast uopšte nije trudila sprečavati. Štaviše! Gotovo je otvoreno stajala iza neformalnih civilnih udruga – tzv. jezičnih patrola, koje poslednjih godina neretko fizički na ulicama i u trgovinama maltretiraju i napadaju ljude koji govore ruski, pri čemu policija uglavnom ne reaguje. Postoje i video snimci u kojima te žrtve (uključujući i žene) pred kamerama primoravaju na javno iskazivanje svog žaljenja zato što su govorile ruski i gde se one obvezuju kako to više neće činiti. Na to su često upozoravali pojedini ruski političari i mediji, ali službena Moskva od tih je zabrinjavajućih tendencija radije okretala glavu u ime formalnog savezništva koje ima s Kazahstanom.
Ta je zemlja ključni vojni saveznik Rusije na njenom „južnom krilu“ – kroz vojnopolitičku Organizaciju ugovora o Zajedničkoj sigurnosti – ODKB (CSTO, engl), svojevrsnog ruskog pandana NATO savezu. Međutim to, gotovo pa „mrtvorođeno dete“ postsovjetskog političkog i vojnog konstrukta, sve do nedavno je izazivalo podsmeh Zapada a sramotu Rusiji s obzirom na unutrašnje neusklađenosti pa i neretka protivrečnosti između članica iste, koju, osim Rusije, čine još i Belorusija, Armenija, Kazahstan, Kirgistan i Tadžikistan. Naime za bilo kakvu odluku o zajedničkoj vojnoj intervenciji potreban je konsenzus svih članica kojeg je bilo vrlo teško postizati s obzirom na različite vanjskopolitičke interese ali i beneficije koje su pojedine od njih dobivale iz vana – u prvom redu finansijskog karaktera. Možda najveći debakl samoga smisla postojanja ODKB bio je pokušaj Rusije da istog angažira u sklopu svoje vojne operacije u Siriji, što je nakon početnih obećanja vlada zemalja članica vrlo brzo palo u vodu. Ali jedna je činjenica bila potpuno ignorisana od Zapada. Pre više od pet godina u sklopu ODKB ustrojene su tzv. Zajedničke mirovne snage, zapravo trupe za brzo delovanje, sposobne za brza prebacivanja na teritorije gde je to potrebno. Štaviše, zadnjih godina zajednički su izvodile vojne vežbe na prostorima svih zemalja članica i itekako su dobro izvežbane. Upravo one sada imaju glavnu ulogu u Kzahstanu, o čemu više kasnije u tekstu.
Dakle, iznenada se sve dramatično promenilo jer vremena za kalkulacije više nema.
Prvo „vatreno krštenje“ za ODKB (CSTO)
Spomenuta destabilizacija Bliskog istoka sada se i u praksi nastoji preliti na prostore Srednje Azije, a to su već godinama najavljivali brojni svetski analitičari. Povlačenje Amerikanaca iz Afganistana bio je okidač za početak tog procesa i jasan signal da haos može početi po identičnom scenariu kakav je bio u „arapskom proleću“. Možda ne slučajno, početak „operacije Kazahstan“, kako ću ove nerede kolokvijalno nazvati, poklopio se i s američko-ruskim pregovorima koji 10. januara počinju u Ženevi i koji su gotovo pa iznuđeni ultimativnim ruskim zahtevima Zapadu za davanjem garancije za rusku stratešku sigurnost ili će se Moskva, u protivnom, za njih sama pobrinuti (do tada su ove ruske inicijative, upućivane u više navrata proteklih godina, redovito bile ignorisane ili ostavljanje za neka buduća vremena).
Nakon što je kazahstanski predsednik Kassym-Jomart Tokayev shvatio da mu stanje u zemlji izmiče kontroli preuzeo je predsedanje Većem sigurnosti te zemlje, što mu, međutim, nije pomoglo. Uvideo je da neće moći slomiti pobunu. Prema mom mišljenju, ipak se iznenađujuće brzo obratio za pomoć ODKB-u (čitaj Putinu). Svega pola dana trebalo je da od iste dobije pozitivan odgovor (dramatičan otklon od spomenutih, gotovo egzistencijalnih problema unutar te organizacije, koji se tiču samog smisla njenog postojanja).
Jasno je i zašto. Kazahstan je planuo i našao se na rubu ne samo kolapsa već i raspada, a sve zemlje regije dobro znaju što i po njih same to znači. Pre svega zna Rusija koja bi nakon Kazahstana bila prva na redu u nastavku globalnog procesa destabilizacije (kad to već nije uspelo s Bjelorusijom) prelivanjem „revolucije“ u njene pogranične delove i regije većinski nastanjene muslimanskim življem.
Putin je promptno reagovao i nije mu trebalo puno vremena da u potrebu vojne intervencije uveri i ostale čelnike zemalja članica. Jer sve su maske u međunarodnoj politici pale, sve su karte otvoreno na stolu, a kalkulacija i potreba za njima više nema. U igri su ogromni ulozi, po Rusiju i egzistencijalne prirode – gde je ona doslovno primorana oštro reagovati. I čini se da to svi polako počinju shvatati. Zato su u svega jedan dan apokaliptične prognoze brojnih analitičara širom sveta po pitanju Kazahstana prerasle u već dobro poznate fraze tipa onih da je „Putin opet nadigrao svih“.
Zbunjenost Zapada
Slobodno se može reći kako je zajednička sigurnost na post-sovjetskom prostoru odjednom prestala biti virtualni koncept ili koncept koji postoji samo „na papiru“ i „na sramotu“ Moskve, već se pretvorila u realnost tj. praksu.
Zapad je reagovao prilično zbunjeno. Je li to zato što zbog gore navedenih problema nije očekivao združeni odgovor ODKB-a ili je možda očekivao samostalnu rusku vojnu intervenciju kojom bi Moskvu mogao opet vrlo lako diplomatski i medijski prikazati agresorom i gušiteljem demokratije? O tome možemo samo nagađati. Izjave Washingtona, pre svega glasnogovornice Bele kuće Jen Psaki dan nakon pokretanja vojnih snaga ODKB prema Kazahstanu, i koja kategorički odbacuje bilo kakvu mogućnost i optužbe koje stižu s ruske strane da SAD stoje iza destabilizacije Kazahstana, jasno ukazuju na moguću svest Washingtona o (takođe mogućem) neuspehu revolucije, a time i na zauzimanje službenog američkog stava o njoj. Priličnu konfuziju pokazuju i reči državnog sekretara Antonyja Blinkena koji je rekao kako istorija pokazuje da se Rusi, kada negde vojno intervenišu, kasnije vrlo teško odatle povlače. Međutim, zaboravio je na američku politiku intervencionizma i njihovog nastavka večnog uticaja – od Južne Amerike, do Bliskog istoka, J. Koreje, Japana… Što je, na primer s Guantanamom gde Kubanci decenijama traže da Amerikanci napuste tu bazu ali odgovor je uvek isti – ona je tamo u interesu američke nacionalne sigurnosti. Dakle, vidljivo je da su američke službene izjave na promenu stanja u Kazahstanu ulaskom ODKB zapravo proizvod individualnih, a ne strateški promišljenih reakcija.
Možda je po SAD sada najvažniji zadatak očuvati poslovne interese svojih mega-kompanija u Kazahstanu s obzirom da će predsednik Takayev, ako se sve ovo završi u po njega najboljoj varijanti (ostanak na vlasti) imati itekako veliki dug prema Putinu.
Zbunjeno reaguju i evropski čelnici. Predsednica Evropske komisije Ursula von der Layen nakon sastanka s francuskim čelnikom Macronom odbila je odgovoriti na pitanje kako ocenjuje raspoređivanje mirovnih snaga ODKB u Kazahstanu. S druge strane, nemačka vlada saopštila je sledeće:
“Što se tiče rasporeda snaga ODKB-a i uloge Rusije, možemo reći da smo primili na znanje relevantne poruke. Nadamo se da su svi učesnici svesni svoje odgovornosti. Uvereni smo da nasilje nikada ne može biti adekvatan odgovor”, rekao je Christian Hoffman, vladin glasnogovornik. Nemačko MVP pozvalo je vojsku da poštuje ljudska prava, a kazahstanske vlasti da osiguraju zaštitu civilnog stanovništva.
Hoće li Almaty postati novi Aleppo?
Za samu revoluciju mislim kako ona nakon zajedničkog angažovanja ODKB nema šanse za uspeh. Ako „revolucija“, a zapravo klasični rat protiv Assadove vlade nije uspela u jednoj Siriji, koja je u logističkom i geostrateškom smislu (okružena je, osim Izraela, s muslimanskim zemljama, pre svega Turskom koja je članica NATO saveza sa svojim snažnim interesima i uticajima u Siriji na strani posve suprotnoj onoj ruskoj) po rusku vojsku bila kudikamo složenija operacija, teško da će onda revolucija uspeti u njoj susednoj Kazahstanu s kojim ima snažne istorijske, vojno-sigurnosne, gospodarske, prometne i druge veze. U Kazahstanu Rusija iznajmljuje i neverovatnih 18 miliona m2 terena za svoj kozmodrom Bajkonur, a ugovor vredi do 2050. godine i sigurno ga ne namerava nekome prepustiti.
Sama intervencija u Kazahstanu po Rusiju ne izgleda previše rizično, pre svega što su kazahstanske snage sigurnosti preuzele obvezu neposrednog gušenja nereda, dok su intervencionističke snage koje čini oko 2500 vojnika uz oklop i drugu vojnu tehniku (i ruske padobrance, kao njihov najzvučniji deo) uglavnom zadužene za osiguranje državnih institucija i ključnih strateških objekata i komunikacija. (Uostalom, kako to sada pomalo sarkastično naglašavaju pojedini ruski mediji, kazahstanska vojska na tenkovskim i drugim vojnim igrama koje se svako leto odvijaju na poligonima kraj Moskve redovno postiže vrhunske rezultate pa je red da svoje znanje primeni i u praksi – i to kod sebe doma, u vreme dok zemlji preti haos i raspad.). Sama činjenica o angažovanju do 2500 vojnika demantuje brojne zapadne medije koji tvrde kako Rusija želi okupirati Kazahstan. S tolikim brojem vojnika (koji su i multinacionalnog sastava) okupirati skoro 3 miliona km2 nečije teritorije je, naravno – neizvodljivo.
Nekakav gerilski rat od strane „revolucionara“, naravno, uvek je moguć, ali u gotovo ravničarskom stepskom reljefu zemlje i pri retkoj naseljenosti on bi bio krajnje otežan. Urbani rat takođe ne može biti isključen, ali u uslovima odsečenosti od ostatka sveta „revolucionari“ ni u takvim uslovima ne bi dugo opstali. Osim toga, kazahstanskom državnom vrhu, ali i klanski podeljenim društvenim elitama (ne smemo zaboraviti ni mafijaške bosove) nije u bilo kaskvom interesu dovoditi u pitanje svoje dosadašnje sigurne izvore finansiranja. Teško da u tom smislu žele da se od Almatyja stvori novi „Aleppo“ (drugi po važnosti sirijski grad, koji je gotovo potpuno uništen u borbama između združenih terorističkih i oporbenih snaga s jedne i sirijske vojske potpomognute Rusijom i Iranom s druge strane).
Naravno, niko ne zna koliko će vojna intervencija u Kazahstanu trajati, ali bi definitivno bio pravi debakl po one koji su ovu revoluciju i pokrenuli (ništa i nikada se takvoga tipa ne događa slučajno niti isključivo iznutra) da se sve skupa smiri do sutrašnjeg datuma američko-ruskih pregovora u Ženevi.
Prema podacima koji stižu u trenutku zaključenja ovog teksta, u Kazahstanu je privedeno gotovo 5 hiljada učesnika nereda. Među njima je, prema podacima kazahstanskog MUP-a, više od stotinu militanata i pljačkaša. Šteta od pogroma popela se na dvesto miliona dolara. Hapse se i visoki službenici državne sigurnosti, a već se sada vidi da će, kada „propevaju“ biti vrlo velikih iznenađenja.
Podsticaji učvršćenju rusko-kineskog strateškog partnerstva
U petak, 7. januara, kazahstanskom državnom vrhu i njegovim potezima s ciljem slamanja pobune stigla je i potpora kineskog MVP. Istovremeno je kineski čelnik Xi Jinping naglasio kako se Peking snažno protivi spoljašnjim silama koje „organiziraju obojanu revoluciju ili potkopavaju prijateljstvo između dviju zemalja“.
Peking je, zanimljivo, poput Washingtona prilično dugo ćutao, ali se na kraju, za razliku od potonjeg odlučio za jasnu potporu Kazahstanu i ODBK, očigledno shvaćajući koja će strana pobediti. A velike kineske investicije ne dozvoljavaju nikakve krive političke procene.
Zapravo je kazahstanska revolucija izravno poslužila učvršćenju rusko-kineskog strateškog partnera u azijskoj regiji. Kini nikako ne bi bilo u interesu da na vlast dođe bilo nestabilna vlada, koja ne bi bila u stanju pružiti pravnu sigurnost stranim investicijama, bilo neka otvoreno proamerička vlada, ili pak da zemlju zahvati trajni haos i nestabilnost. Ovo dvoje poslednje pre svega se odnosi na činjenicu da Kazahstan graniči s većinski muslimanskim stanovništvom naseljenom kineskom ujgurskom autonomnom regijom, kao i to da Ujgura ima i u samom Kazahstanu, između ostalog i onih koji su prošli „vatrena krštenja“ u postrojbama „Islamske države“. Instrumentalizacija ujgurskim i islamskim čimbenikom u tom bi slučaju bila neposredna ugroza kineskom teritoriju – ovog puta spolja – što je puno opasnije od unutrašnjih separatističkih težnji i akcija.
Koliko je za Rusiju i Kinu bitan Kazahstan vidi se i kroz reakciju Šangajske organizacije – ŠO (SCO, engl.) u kojoj Moskva i Peking imaju ključnu ulogu i čiji je član i Kazahstan kao i ostale srednjoazijske zemlje (osim Turkmenistana) ali i Indija i Pakistan (uskoro i Iran). Glavni sekretar SCO-a Zhang Min kazao je da su stabilnost i društveni sklad u Kazahstanu ključni faktori mira i sigurnosti u regiji. ŠO očekuje da će se stanje u Kazahstanu stabilizovati i da će se voditi računa o pravima i interesima multikonfesionalnog kazahstanskog naroda. Već idući dan ŠO je objavio kako je spreman i u vojnom smislu pružiti pomoć kazhstanskoj vladi, a tom je itekako ozbiljna izjava s obzirom da ruska i kineska vojska i u sklopu ŠO obavljaju zajedničke vežbe, vojne, ali i protuterorističke prirode, pa čak i one za borbu s narko-trgovinom.
Drugim rečima, ni Moskva ni Peking neće dozvoliti „otplovljavanje“ Kazahstana u „vode“ Zapada ili Turske, koja, značajno, takođe ćuti iako su njene ekstremističke i militarističke organizacije poput „Sivih vukova“ koje pak podržava turska Nacionalistička stranka (koalicijski partner Erdoganovoj Stranci pravde i razvoja) odmah nakon apela Tokayeva za vojnu pomoć ODKB otvoreno pozvale kazahstanski narod na rušenje „kremaljske vlasti“ u zemlji. Erdogan si ipak ne može dozvoliti komoditet rušenja odnosa s Putinom zbog Kazahstana ma koliko mu on značio. Turska jednostavno nije u mogućnosti bilo šta konkretno učiniti u vojnom planu u toj po sebe ipak predalekoj zemlji (kako je to učinila u Nagorno Karabahu pre nešto više od godinu dana) koja je i formalni deo ruske sigurnosne arhitekture.
Međutim, upravo se sinoć oglasio i turski ministar obrane Hulusi Akar izjavivši kako je Turska odmah spremna pružiti svaku moguću pomoć bratskom kazahstanskom narodu – ma što to značilo. Nešto ranije su turski mediji počeli jače „podgrevati“ stanje pišući kako „rusko-armenski okupatori“ ponovo žele osvojiti „dragulj turskog sveta“ – bratski Kazahstan.
Bez obzira na sve predviđam kako će Kazahstan u buduće ostati u čvrstom vojnom zagrljaju s Rusijom koja mu je jedina u stanju garantovati stvarnu sigurnost što se i sada pokazalo, kao i u čvrstom gospodarskom zagrljaju s bogatom Kinom. Kako će biti sa Zapadom, pre svega SAD-om, to će od sada zavisiti možda i od ukupnih američko-ruskih odnosa. Jer cenu spašavanja ne samo aktualne vlasti nego i same države Kazahstan će ipak morati platiti Moskvi, koja više nije naivna kao u doba SSSR-a. Ako već ne novcem, a onda sigurno daljim jačanjem vojnih i sigurnosnih integracija – što je po Rusiju puno važnije.
Pokazalo se kako je put od lokalno ograničenih protesta građana protiv visokih cena plina pa do novih bitnih elemenata na globalnoj geopolitičkoj sceni i borbi svetskih sila u Kazahstanu bio neočekivano kratak iako vrlo opasan. Zapravo – to je najbolje upozorenje svima onima koji se revolucijama bave profesionalno da stvari itekako mogu izmaći kontroli i vratiti se poput bumeranga onima koji iza svega stoje s još težim posledicama. Uostalom tehnike pokretanja „obojanih revolucija“ ali i metode njihovom suprotstavljaju Moskva je već apsolvirala. To se potvrdilo u neuspešnim protestima prošle zime širom Rusije nakon povratka Alekseja Navaljnog iz Nemačke usprkos javnim upozorenjima ruskog pravosuđa da će biti uhapšen čim stupi na rusko tlo (očigledno je svesno rizikovao i pogrešno, zajedno sa svojim instruktorima procenio konačni epilog), a još više u uspešnom slamanju „operacije Belorusija“ u režiji tamošnje opozicije i njenih spoljašnjih pokrovitelja, nakon čega je ta zemlja doslovno „na tanjiru“ servirana Rusiji kroz dalje jačanje zajedničkih integracija. Pri tom bi (u to ne treba sumnjati) Putin, da je trebalo, kao što je sada vojno intervenirao u Kazahstanu to isto učinio i u Belorusiji.
Čini se kako je i opasno postavljenu zamku kroz destabilizaciju Kazahstana Putin ponovo pretvorio u svoju pobedu, jasno davši do znanja kako postavljene ruske „crvene crte“ neće dozvoliti nikome preći. Umesto očekivanog slabljenja (u slučaju da je Kazahstan planuo uz ruske granice), čini se kako je ruska pregovaračka pozicija s SAD-om nakon ove vojne intervencije postala još jača. Ona je demonstrirala odlučnost i brzinu reakcije Moskve koja više nikoga o ničemu neće pitati kada je reč o ruskoj strateškoj sigurnosti – na isti način kako to uvek čine i SAD kada procene da su njihovi interesi ugroženi.
I za sam kraj. Putin je nedavno kazao sledeće: “Ko ne žali za Sovjetskim Savezom, nema srca; onaj ko ga želi obnoviti nema glave.”
Time jasno poručuje kako ruski interes ne leži u obnovi SSSR-a jer je to, sve i da se hoće nemoguće s obzirom da se niti jedan narod (a pre svega njegove elite koje ne žele deliti stečene benefite vlasti s tuđim elitama ako to više ne moraju) koji je dobio državu nje neće odreći. Interes Rusije u tom je smislu samo jedan: da njoj susedne zemlje iz nekadašnje zajedničke države (tu spada i Ukrajina) s njom normalno sarađuju tamo gde za to postoje zajednički interesi, a ne da postaju platforme za proturusko delovanje u ime tuđih interesa. To je ono što Zapad za sada ne želi čuti. Hoće li tako ostati i nakon nadolazećih pregovora saznaćemo vrlo brzo – pri čemu su sve opcije otvorene.
Zoran Meter/Geopolitika News
BONUS VIDEO: Poznati astrolog otkriva:Nepoznata žena me je naterala da se bavim astrologijom
SKINI APLIKACIJU
.png)
