U Berlinu, pre tačno 32 godine, 25. decembra 1989. godine, proslavljano je rušenje Berlinskog zida koncertom Leonarda Bernštajna na kojem je izvođena Betovenova „Oda radosti“. Simfoniju je izvodio hor zamenjujući u pesmi imenicu „radost“ iz originala, imenicom „sloboda“. Politička poruka celom svetu odašiljana i iz Berlina i sa cele zapadne polulopte bila je da se rušenjem Berlinskog zida slavi ideal bratstva i ujedinjenosti čovečanstva i da se peva „Oda slobodi“…
Danas sve više ljudi uviđa da pad Berlinskog zida nije ispunio očekivanja dobronamernih ljudi na planeti. Nije doneo mir i stabilnost. Nije inicirao istinsko uspostavljanje demokratije, kao ni njenu konsolidaciju, nije čak doneo ni očekivani ekonomski prosperitet. Na koncu, razjedinjenost čovečanstva danas je ogromna, a bratstvo se više i ne pominje.
Pad Zida razorio je Varšavski pakt i njene članice zakratko učinio suverenim, bližim slobodi. Ali, omogućio je drastičan rast uticaja globalističkog centra moći, prestrukturiranje i koncentrisanje kapitala u manjem broju ruku. Od dva upravljača i ekspoatatora stvorio je jednog, agresivnijeg, bahatijeg i oholijeg jer je njega kao takvog mogao da kontroliše samo suparnik. Međutim, suparnik je rušenjem zida nestao. Otpočeli su transformacija i prenos moći, preuzimanje uloge porobljivača i otvaranje nove adrese imperijalista. Nije uistinu zapevana „Oda slobodi“, nego je okrenuta nova stranica tragične istorije čovečanstva. Uklonjena je, pokazaće se, poslednja ozbiljna prepreka beskrupuloznoj smrtonosnoj trci za nelimitirani profit, za sticanje bogatstva do kojeg mali broj pojedinaca maršira preko stotina miliona leševa.
Vremenom, istoričari i analitičari će ovu istinu, sve ozbiljnije, potkrepljivati neoborivim, notornim dokazima, i u jednom trenutku, prestanak Hladnog rata predstavljaće početak globalnog rata za porobljavanje sveta.
Dakle, pad Berlinskog zida završio se raspadom Varšavskog pakta, ali je njime otpočeo i raspad zapadne Evrope, otpočela je njena transformacija i put u sunovrat.
Hoće li biti novog pada Bastilje
U drugoj deceniji HHI veka, u celom tzv. zapadnom svetu ponovo je nastupio period populizma, devalvacija kritičkog i odgovornog političkog delovanja prožimajući javnu društvenu sferu duhom prostačkog rijaliti programa. S jedne strane, sve više građana tih zemalja gubi poverenje u državne institucije, a s druge, množina građana zabrinuti su nad neizvesnostima scenarija u kojima bi nezadovoljstvo građana moglo da eksplodira nakon još agresivnijeg ograničavanja slobode, prava i demokratije u budućnosti.
U Francuskoj već nekoliko godina desnica beleži kontinuiran rast kod mladih ljudi. Istovremeno, političke opcije centra i levice kod mladih, za isti period, beleže lutanja i nestabilnost, dok se sve argumentovanije o francuskom društvu govori kao pretežno desničarskom.
Međutim, u Francuskoj već godinama raste ogromno nezadovoljstvo građana svih političkih opredeljenja. Podjednako su nezadovoljni i „žuti prsluci“, i „antivakseri“, i građani koji su protiv „kovid propusnica“, klasa koja želi bolja socijalna i radnička prava, i druge, bolje ili lošije organizovane grupacije. Svi oni danas imaju mnogo veće šanse za pobedu jer su se stekli ozbiljni uslovi da građani u Francuskoj dobrim delom glasaju protiv dosadašnje državne politike i uopšte globalističke politike, što su u Francuskoj sprovodile mnoge vladajuće garniture do danas. Na sledećim izborima kandidat desnice ima velike šanse jer može da računa na mnoge glasove onih koji će glasati protiv Makrona, a u istraživanjima je pokazano da više od 30 odsto Francuza želi da glasa za kandidata desnice u prvom krugu. Sve više savremenih Francuza razume da su poslednje decenije francuske političke istorije predstavljale period obnove razorene Bastilje koja je, tako obnovljena i utvrđena, počela opet smrtno da tlači slobodu, pravdu i bratstvo.
Nemci opet izgubili strpljenje
Politički odlazak Angele Merkel, sigurno mnogi u francuskoj vlasti, vide kao dobru priliku da u sedlo operativnog komandanta EU uskoči Francuska. Da konačno zaleče frustraciju što su u svim ozbiljnim pregovorima s Anglosaksoncima drugorazredni ili marginalni partner koji češće prolazi sa ćuškama nego sa pristojnim benefitima. No, slaba je vajda od te nade. Francusko javno mnjenje i znatan antinemački/antiamerički potencijal preslaba su moneta i kredibilna preporuka čak i za najlojalnije francuske vlasti gospodarima Novog svetskog poretka. [Kad je reč o perspektivi Balkana u odnosu na eventuelno preseljenje centra EU-moći iz Berlina u Pariz, učinci na Balkan neće biti pozitivni, kao i do sada. Možda će biti gori jer je Nemačka ovde postavila svoje mehanizme eksploatacije, dok bi se od Francuske taj (po nas) bolni poces tek očekivao.]
Nemačka, pak, nastavlja da klizi udaljavajući se od politike suverenosti delimično zbog kompromitacije demohrišćana, delimično zbog inercije, pokornosti nemačkog biračkog tela i prejakog anglosaksonskog zagrljaja. Jasno je da Anglosanksoncima nije prijala ambivalentnost Angele Merkel, njena dvoličnost u odnosima sa Amerikom, kao i njena ozbiljna kalkulacija sa dugoročnim interesima Nemačke. Amerikancima više odgovaraju slepi poslušnici koji će više voditi računa o američkim, nego o istinskim interesima Nemačke.
Izgleda da prosečnom nemačkom glasaču nedostaje optika za primećivanje ovog kolorita pa se opredelio za sasvim proste političare sa crveno-zelenog spektra čiji misaoni aparati raspolažu samo kratkotalasnim dometom, a nikako srednjeročnim ili nedajbože dugoročnim.
Zbog toga je nova nemačka vlast po volji nemačkih prekookeanskih okupatora koji se ponajviše raduju nastupanju i jačanju nemačkih Zelenih – brigade američkih špijuna, hohštaplera, arogantnih budala i ignoranata, koji se kriju iza tzv. zelene agende, omogućavajući nesmetani proces globalizacije. Uzgred, proces globalizacije svakom istinskom ekologu predstavlja prvi problem na listi prioriteta očivanja životne sredine. Globalizam je neprijatelj Broj jedan zdravih i čistih: flore, faune, vazduha, zemlje i vode, a ne cena benzina.
Najslikovitiji primer ove teze personifikuje novi ministar spoljnih poslova Nemačke, Analena Berbok, američki stažista, plagijator, beskrupulozni političar zadojen evrounijatstvom, muvator i kratkovidi sitnosopstvenik, kojem su Amerikanci očistili manevarski prostor kako bi im se odužila sprovođenjem agresivne antiruske i antikineske politike i bezalternativne proameričke strategije. Upravo na toj vododelnici potpuno je jasno i izvesno koliko je nova nemačka politika zapravo u interesu Nemačke, kada se oblikuje kao primarno i naglašeno antiruska i antikineska. Zapravo, Nemačkoj šteti i jasna antiamerička politika, ali joj intenzivna proamerička politika u kojoj se ovaj nekadašnji nacistički džin zapravo troši do elementarne supstance a za američke interese, srednjeročno i dugoročno uvodi u buran i neizvestan period.
Ovoga puta neće samoinicijativno pokrenuti Četvrti rajh, ali su dobili političko rukovodstvo koje može lako, uspešno i dugoročno da služi Anglosaksoncima koliko god im to nemački birač dozvoli. Ako mu, u međuvremenu, ne ukinu pravo da bira ili ga propagandom dovoljno slude i ne obesmisle pravo na izbor.
Severnije, u Finskoj, recimo, od 2018. naovamo raste procenat zabrinutih građana zbog ekstremističkih pokreta i njihovih eventualnih jačanja u budućnosti. Više od 80 odsto ispitanih je zabrinuto, a od toga oko 40 odsto veoma je zabrinutih, dok se broj onih koji nisu zabrinuti, ili su malo zabrinuti smanjuje iz dana u dan.
Još i migranti
U ovoj godini beleži se drastičan rast ilegalnih prelazaka spoljnih granica Evropske unije. Zabeleženo je gotovo 200 hiljada ilegalnih ulazaka migranata i pored rigoroznih kontrola, graničnih i zdravstvenih karantina. To je za 60 odsto više nego prošle godine i gotovo 50 odsto više nego 2019. godine.
Migranti najčešće dolaze iz Avganistana, Iraka, Sirije, ali i Maroka, Egipta, Tunisa, Bangladeša… Ove godine otkriveno je oko 55.310 ilegalnih ulazaka u EU preko zapadnobalkanske rute. Ova cifra veća je za 138 odsto u odnosu na isti period 2021. godine i 387 odsto u poređenju sa 2019. godinom (11 362).
Iako je broj ilegalnih ulazaka mnogo manji nego što je to bilo 2015. godine kada je u EU došlo oko dva miliona ljudi, vidljiv je trend povećanja ilegalnih ulazaka, a kad uzmemo u obzir odsustvo održive politike EU prema ovom problemu, odnosno ako imamo u vidu probleme sa Turskom koja je na ovom polju primaran i najvažniji igrač, možemo prilično sigurno da očekujemo dalje pogoršanje. Tursku sve više pritiskaju ekonomski i geopolitički problemi, što daje ozbiljan potencijal da Erdogan agresivnije nastupi. Nedemokratski i autoritarni režimi pritisnuti ekonomskom krizom lakše i brže klize u militarizam. Izgleda da je podložen i osmanlijski kotao.
Čini se da Evropska unija ulazi u period kriza koje će formalno rešavati bez Engleza, što ne mora da bude uopšte loša stvar. Evropa je jedno sa Englezima i nešto sasvim drugo bez njih.
Evropska desnica ima potencijala da se pogleda u ogledalu, britanska ne. Britanci nemaju elementarne pretpostavke kako bi odlučivali van američkog patronata. I zato su pred evropskom desnicom dva velika izazova od čijeg uspešnog savladavanja zavisi dalji, zdrav i normalan život evropskih zemalja.
Prvi izazov je shvatanje da Rusija nije neprijatelj. A drugi izazov je suočavanje sa bolnom istinom da Amerika to jeste. Ova ogromna promena u spoljnoj politici i strateškom pozicioniranju većeg dela evropskih zemalja zbirno je najveći izazov pred kojim će se svet naći od Drugog svetskog rata naovamo i on je danas vidljiviji zahvaljujući pokušaju globalističkog porobljavanja sveta preko epidemije i navodne brige za zdravlje, u čemu su najveće žrtve države zapadne Evrope.
Tzv. pandemija Kovid-19 samo je jedna od nastupajućih ofanziva Globalne vlade u vođenju trećeg svetskog (specijalnog i nekonvencijalnog) rata.
Evropa danas može da vidi šta od nje treba toj moćnoj anglosaksonskoj kasti Globalne vlade koja odseda na tronu sadašnje američke vlasti i može da razume koliko su Amerikanci namerili slobode da ostave Nemcima, Francuzima, Dancima, Italijanima, Špancima… Daće im nešto slobode ako budu poslušni, lojalni i pokorni i revnosno izvršavaju ulogu boksera koji treba da se žrtvuje u prethodnici konačnog obračuna sa Rusijom. Tek onoliko da bi Amerika imala više šanse u drugoj, nastupajućoj bitki. Ukoliko Evropljani izvršavaju direktive, potapšaće ih po ramenu, u suprotnom, ili će biti robovi ili ih neće biti. Na tome radi cela administracija Evropske unije koja preuzima delić po delić nacionalnih suvereniteta država članica i sve više i sve češće sprovodi politiku koja je u interesu globalističkih centara moći, a ne u interesu država članica EU i njenih građana. Posle američke Demokratske stranke, Globalna vlada preuzela je gotovo sve važne leve, konzervativne i zelene stranke u Evropi, a preuzeli su i administraciju Evropske unije.
Sve ono što je u Evropi otrovano i potkupljeno globalizom nastaviće da služi anglosaksonskom božanstvu Dolaru, a sijaset konzervativnih stranaka odavno je zbog vlasti i moći napustilo istinsku vrednost na desnoj strani političke lestvice – suverenizam. Ispostavilo se da je danas suverenizam jedina garancija slobode jer se novi svetski poredak hitro pretvara u očito totalitarni represivni aparat sa tendencijom da porobi ceo svet. Jasno je već danas da odlaganje političkog protivljenja tom procesu smanjuje politički manevarski prostor i otvara prostor upotrebi militarnih sredstava u odbrani prava na slobodni život. Sasvim sigurno, i mnogo lakše, brže i besavesno oružana sredstva upotrebiće i Globalna vlada preko para svojih svetskih žandarma – NATO i Pentagona.
Svet je danas mnogo trusnije mesto za život nego što je to bilo juče, a nekmoli u vreme Hladnog rata. U zapadnoj Evropi danas zrak razuma pada jedino na desnicu, pod pretpostavkom da se sve ove godine nisu kompromitovali i kontaminirali globalizom, da ne igraju za njega kao njihovi levi ili zeleni kolege. Od desnice, dakle, očekuje se mnogo – da pobedi na izborima i da zauzda globalizam. Ovo prvo je nakon kovid-ludila bliže nego ikad.
Izmedju sna i jave