ČERČILOVE REČI I DANAS ODZVANJAJU SVETOM: Kako zadaviti boljševičku bebu

Nije neka velika tajna da Amerikanci naprasno dožive amneziju kad se govori o invazijama njihovih oružanih snaga – iako ih je bilo, takoreći, bezbroj. To je za njih „neprijatna“ istorija.

Na jednu takvu „epizodu“ iskrcavanja u Arhangelsk na severu i Vladivostok na istoku Rusije,  podsetio ih je, ni manje ni više, nego Nikita Hruščov prilikom legendarne posete SAD 1959. Štampa je mnogo pažljivije ispratila njegovu primedbu da mu nije omogućeno da poseti Diznilend nego opasku za vreme ručka u Kaliforniji.

„Vaša oružana intervencija u Rusiji bila je najneprijatnija stvar koja se ikada dogodila u odnosima naše dve zemlje; nikada do tada nismo ratovali protiv Amerike; naše trupe nikada nisu kročile na američko tlo, dok su vaše trupe kročile na sovjetsko“.

Srećom, ruska javnost u kolektivnom sećanju drži i pamti ne samo Nemačku već i Napoleonovu okupaciju. Zato Rusi, između ostalog, od pada Berlinskog zida tako gnevno reaguju na širenje NATO-a ka njihovim granicama uprkos obećanjima SAD da to neće činiti.  Da i ne govorimo o nemačkoj i britanskoj reviziji Drugog svetskog rata koja kaže da su za rat krivi svi, a da je Staljin isto što i vođa nacističke Nemačke, Hitler.

Invazija koju je Hruščov pomenuo dogodila se pre nešto više od jednog veka, posle Oktobarske revolucije a tokom građanskog rata koji je usledio između Crvene armije i “belih” Rusa.

Sa svih strana invazija „saveznika na Rusiju“

Dok je Austrougarska s nemačkom imperijom  okupirala zapad i jug Rusije, „saveznici“  su 1918. pokrenuli sopstvene oružane intervencije na ruskom severu i Dalekom istoku. Britanija, Francuska, Italija, Japan i SAD su kao formalni i opravdan razlog za slanje trupa u Rusiju, navele „spasavanje“ čeških trupa regrutovanih da se bore protiv Centralnih sila; obezbeđivanje Transsibirske železnice; zaštitu savezničkih vojnih zaliha od Nemaca, a verovatno i ponovno otvaranje istočnog fronta.

Ali pravi cilj, kako je Vinston Čerčil kasnije pisao, bio je da se „u kolevci zadavi boljševička beba“ odnosno uspostavi „prihvatljiva” ruska vlada.

Tako su se, pored Sibira, američke trupe pridružile britanskim i francuskim snagama u invaziji na Arhangelsk, na severu Rusije, septembra 1918.

Dokument o američkoj vojnoj akciji u Rusiji, predsednik Vudro Vilson je u leto 1918. predao sekreteru odbrane, a ovaj lično u ruke generalu Viljemu Grejvzu, komandantu operacije.

Vilsonov dokument (vidi: pored memoara generala Grejvza, uvid u elektronsku stranicu vlade SAD The U.S. National Archives and Records Administration) nije bio jasno strateški i politički sročen, možda i zbog toga što je Bela kuća znala da je nedopustivo mešanje u unutrašnje stvari Rusije ili što je ovaj čin došao u, za Kremlj, izuzetno teško, revolucionarno vreme.

Iskrcavanje američke vojske u Vladivostok

Bilo kako bilo, u avgustu 1918. američka vojska povučena sa okupiranih Filipina, iskrcala se u Vladivostok da „pripitomi kozake“. Bilo je predviđeno da u invaziji učestvuje ukupno 8.000 američkih vojnika. General je bio zbunjen koliko su stvari na terenu izgledale drugačije nego što su sugerisala njegova nejasna uputstva – na primer, uopšte nije bilo potrebno izbavljati Čehe.  Stejt dipartment i njegove kolege saveznički oficiri su imali daleko „širi“ pogled od striktnog nemešanja u ruske poslove i držanja stroge neutralnosti spram ruskih frakcija.

Sledećih godinu i po dana general Grejvz se, po svemu sudeći pošten profesionalni vojnik, namučio da razume i izvrši svoj mandat, ali je već tokom leta 1918. preuzeo kontrolu nad Vladivostokom i hiljadu milja Transsibirske železnice.

Suočen sa pristrasnošću nadležnih iz Stejt dipartmenta i savezničkih komandanata aktivnih u podršci „pravim“ ljudima u Rusiji, Grejvz je više puta pitao Vašington da li njegove prvobitne instrukcije o političkom nemešanju treba da budu modifikovane. Niko, naravno, nije bio voljan da piše drugačiju politiku i general je nastavio da održava svoju neutralnost.

Do proleća i leta 1919. godine, međutim, SAD su se pridružile saveznicima u pružanju otvorene vojne podrške “belom” režimu admirala Aleksandra Kolčaka, sa sedištem u Omsku u zapadnom Sibiru. U početku se ovo obavljalo diskretno preko Crvenog krsta, ali je kasnije poprimilo oblik direktnih pošiljki vojnih zaliha, uključujući vagone pušaka čiju je isporuku Grejvz trebalo da nadgleda.

Ali, izgledi za pobedu Kolčaka brzo su bledeli, a “beli” u Sibiru se pokazali kao izgubljen slučaj pa je donesena odluka o povlačenju američkih trupa. General Grejvz je, sa svojim štabom, otišao iz Vladivostoka aprila 1920. godine. Pedantno je zabeleženo da su ukupno, tokom invazije na Rusiju, ubijena 174 američka vojnika. Rusi su, na žaleći živote kao ni mnogo puta pre i posle, odbranili otadžbinu. Decembra 28. godine 1922, formiran je Sovjetski Savez.

Sa stanovišta tadašnjih američkih vlasti, postojalo je mnogo razloga zašto su došli u Rusiju, ali je samo jedan bio pravi, osnovni i suštinski – da se iskoriste okolnosti građanskog rata i intervencijom omogući američka kontrola nad ovom ogromnom zemljom i njenim bogatstvom.

Američki kongresmen poziva na ubistvo Putina

Izvan akademskih krugova i Stejt dipartmenta, američka intervencija nikada nije bila pomenuta tokom hladnog rata i kasnije je zaboravljena. Nema nacije na zemlji koja ne bi zamerila strancima što vojno pomaže ovu ili onu frakciju kako bi „prava“ došla na čelo. General Grejvz je pisao o ratu u Sibiru 1918. godine, ali to je i bio i rat u Vijetnamu 1960-ih, ili Sirijski masakr od 2010. godine, kao i desetine hiljada NATO vojnika na ruskim granicama 2022. godine uvek bio vojni atak i pritisak na celovitost Rusije.



Antiruska propaganda je ovih dana doživela kulminaciju otvorenim pozivom senatora Lindzija Grejema za ubistvo predsednika Putina i smenu ruskog režima. Pozivu se posredno pridružio i  MarkZakerberg, vlasnik Fejsbuka odobravajući, inače strogo zabranjen, govor mržnje ka ruskom narodu.

Opkoljavanje Rusije sigurno nije put do mirne i sigurne globalne budućnosti. O tome je general Grejvz pisao pre sto godina. Sjedinjene Države su uništile Vijetnam, Irak, Siriju, Avganistan i Libiju i mnogo drugih država, ali to neće moći da urade sa Rusijom – mnogo većom i jačom nuklearnom silom, a da smrtno ne ugroze samu sebe. Neverovatno, ali izgleda da to američka elita, trenutni stanar Bele kuće i Demokratska stranka, ne razumeju, ili iz nekog sebi znanog razloga ignorišu.

Ipak, biće novih žrtava. To će biti cela Evropa, koja danas može da kinji već napaćeni Balkan, ali svetski ekonomski rat koji besni već osećaju i Grci i Nemci, a i mnogi drugi.

A Srbija? Srbiju se to ne tiče, ona je postavila novu „vrlu“ ambasadorku u Zagrebu.

„Narod je ovaj umirati sviko…“