Azerbejdžan nije ponovio greške Gruzije i Ukrajine
Autor: Glas javnosti
Dok su druge postsovjetske države težile članstvu u EU, Azerbejdžan se nije svrstavao u saveze da ne bi provocirao našeg severnog suseda. Posledice takve politike smo videli u Gruziji i Ukrajini
Intervju sa Rusifom Husejnovim, direktorom i saosnivačem Topčubašov centra, azerbejdžanskog tink-tenka smeštenog u Bakuu.
***
U Poljskoj, na trideset drugom ekonomskom forumu, susreli su se Ferenc Almaši, urednik Višegrad posta, i Rusih Husejnov, direktor azerbejdžanskog tink-tenka, voljan da promoviše azerbejdžanske nacionalne interese i da predstavi evropskim građanima gledišta ove zemlje koja se često olako odbacuju.
U međuvremenu, u Evropi postoji sve veće interesovanje za Azerbejdžan, posebno od početka ruske „Specijalne vojne operacije” u Ukrajini koja je navela evropske lidere da odustanu od ruskih energenata – iako se na tome radi postepeno, a ruski nafta i gas i dalje teku prema EU, u količinama koje su se već sada dramatično smanjile.
U ovom kontekstu EU – a posebno pojedine zemlje članice – pojačale su svoju saradnju sa Azerbejdžanom. Mađarska, Rumunija, Austrija, Italija, Bugarska, Grčka, ali i druge evropske države koje nisu članice EU – poput Albanije i Srbije – postali su važni kupci azerbejdžanskih resursa.
Za Višegrad post, Ferenc Almaši je postavio različita pitanja Rusifu Husejnovu o azerbejdžanskoj strategiji prema EU, tekućim projektima u vezi sa gasom, naftom, električnom energijom i izvozom usluga, i šta Azerbejdžan želi od Evropske unije.
Očigledno, sadašnja situacija je profitabilna za Azerbejdžan. Sa vaše tačke gledišta, koje će posledice nastupiti po vašu zemlju i šta se može očekivati u vezi sa razvojem bilateralnih odnosa? Koja je strategija vaše zemlje u pogledu Evrope i EU?
– Azerbejdžan i EU imaju snažne političke i ekonomske veze. EU je najveći azerbejdžanski trgovinski partner, i sve do poznih 2000-ih godina Azerbejdžan je vodio politiku tešnjih integracija u transatlantsku porodicu.
Iako je ova politika kasnije promenjena u korist politike balansiranja, Azerbejdžan je nastavio saradnju sa EU i pojedinačnim državama članicama Unije. Prema navodima azerbejdžanskog predsednika Alijeva, jedna trećina članica EU, odnosno devet država, su strateški partneri Bakua. Ovo uključuje države poput Mađarske i Italije. To znači da se Azerbejdžan oslanja ne samo na Brisel, nego i na različite prestonice [pojedinih država] kada donosi političke, geopolitičke i ekonomske odluke.
EU je takođe značajna za Azerbejdžan i u geopolitičkom pogledu. Azerbejdžan je bio član Istočnog partnerstva, iako je projekat sada – recimo to tako – u krizi, ali iz različitih razloga, zato što tri države-članice Istočnog partnerstva sada teže bližim odnosima sa EU. One teže članstvu. Belorusija je suspendovala svoje učešće. Jermenija je u ruskom taboru. Stoga, čini mi se da bi trebalo da reformišemo Istočno partnerstvo i nadam se da će prilikom ovog reformisanja ili prestrojavanja Azerbejdžan odigrati konstruktivnu ulogu.
Sada, Baku i Brisel pregovaraju o novom okviru za saradnju. Prema zvaničnicima koji vode ove pregovore, 90% sadržine sporazuma je već usaglašeno. Postoji nekoliko stavki o kojima se još uvek raspravlja, i onoga trenutka kada i one budu razrešene biće postignut novi sporazum između Azerbejdžana i EU.
Temelj celokupne saradnje između dve strane je energetska sigurnost, ili uloga Azerbejdžana u bezbednosnoj arhitekturi EU. Svi azerbejdžanski cevovodi usmereni su prema Zapadu i Azerbejdžan otprema svoju naftu i gas na evropska tržišta.
Dakle govorimo o Transjadranskom cevovodu i Jugoistočnom evropskom cevovodu?
– Imamo naftovod Baku-Tbilisi-Džejhan kao i gasovod Baku-Tbilisi-Džejhan. Svi oni se završavaju u turskim energetskim habovima, ali glavni klijenti su evropske kompanije, tako da proizvodi na kraju završavaju na evropskim tržištima. A takođe mislim i na nedavni Južni gasni koridor, koji je kombinacija TANAP-a, Transanadolskog gasovoda i TAP-a, Transjadranskog cevovoda. Južni gasni koridor zamenjuju projekat Nabuko, koji je nekada bio obećavajuća inicijativa, ali koja nikada nije ostvarena.
Južni gasni koridor je azerbejdžanska inicijativa. Ako ne grešim, ranije kada je Azerbejdžan ulagao velike napore da ostvari ovu inicijativu, bilo je dosta skepticizma, posebno u evropskim prestonicama, i mnogi deoničari nisu obezbedili dovoljan iznos investicija za ovaj mega-projekat. Trebalo bi da imate na umu da je to bilo u vreme kada je EU mogla da koristi obilje ruskog gasa. Stvari su se promenile kada je Rusija napala Ukrajinu. Kako bi pronašle zamenu za ruski gas, strukture EU – kao i pojedinačne države-članice Unije – odlučile su da se okrenu različitim snabdevačima. Azerbejdžan je među najvećim snabdevačima kojem su se obratile. Sve više rastu pažnja i interesovanje prema projektima TAP i TANAP.
Postoji mit – nije mi jasno ko ga je formulisao i ko ga je proširio – da Azerbejdžan tvrdi kako će zameniti snabdevanje ruskim gasom na evropskom nivou. To nije tačno. Azerbejdžan ne raspolaže tolikim kapacitetima, i zapravo nikada nismo ni tvrdili da smo sposobni da u potpunosti zamenimo Rusiju. To nije moguće.
Međutim, Azerbejdžan je važan zato što je spreman – i sposoban – da zameni ruski gas u nekoliko država članica EU i u državama koje se nalaze u neposrednom okruženju EU. Mislim pre svega na Italiju, Hrvatsku, Bugarsku i Grčku, kao i na neke zapadnobalkanske države, kao što je Albanija. A sada su u toku pregovori da se proširi snabdevanje azerbejdžanskim gasom na nova tržišta kao što su Severna Makedonija i Rumunija. Zainteresovana je takođe i Mađarska. Tako bi Azerbejdžan mogao u izvesnoj meri da zameni ruski gas u nekoliko evropskih zemalja, što je već veliko olakšanje za Brisel.
Da, Mađarska, na primer, se takođe veoma oslanjala na snabdevanje ruskom energijom ali mora da pronađe izlaz iz te situacije. Pretpostavljam da je to razlog zbog čega je Azerbejdžan najveća nada za Mađarsku da ovo postigne. Da dodatno razjasnimo ovo pitanje, kako sarađujete sa različitim državama-članicama EU, ili državama sa Balkana koje nisu članice? Da li su nastupile velike promene posle tzv. „Specijalne vojne operacije” ili ste već radili na diplomatskim i trgovinskim sporazumima sa ovim državama tokom više godina? Šta ste činili da razvijete vaša partnerstva?
– Pre nego što odgovorim na vaše naredno pitanje, samo jedna kratka dopuna odgovora na prethodno pitanje. Spomenuli ste mađarske pokušaje da postigne dogovor sa Azerbejdžanom. Kada je u pitanju uvoz gasa, tu nije reč samo o količini gasa koja pristiže. Važno je i pitanje diversifikovanosti. Što su vaši snabdevači više diversifikovani, osećate se sigurnije. To je razlog zbog kojeg evropske zemlje pokušavaju da diversifikuju svoje snabdevače. Siguran sam da razgovaraju sa Katarcima, sa Amerikancima – pokušavajući da obezbede tečni prirodni gas (LNG) od različitih snabdevača. To je važno u pogledu njihove bezbednosne arhitekture, uključujući energetsku bezbednost.
Sada bih se vratio na vaše pitanje o azerbejdžanskoj spoljnoj politici na Zapadnom Balkanu, koju posmatram kao azerbejdžansko okretanje ka Balkanu. Tokom mnogih godina bili smo preokupirani našim sopstvenim regionom, odnosno Kavkazom i postsovjetskim prostorom. Ali sada, zbog geopolitičkih promena, Azerbejdžan, svidelo mu se to ili ne, mora da okrene svoju pažnju i ka istoku, ka Srednjoj Aziji, ka zapadu, prema Balkanu i Srednjoj Evropi.
Kada je u pitanju Srednja Azija, to je potpuno razumljivo, zato što je Središnji koridor sada dobio istorijsku šansu kada se u obzir uzme da je tradicionalna ruta snabdevanja kroz Rusiju onemogućena ratom. Središnji koridor ima šansu da u izvesnoj meri zameni rusku rutu – ne u potpunosti, ali u izvesnoj meri bi mogao. Tako Azerbejdžan, zajedno sa srednjoazijskim državama, sa entuzijazmom očekuje da odigra važnu ulogu u povezivanju Istoka i Zapada.
Što se tiče zapadnog pravca, svidelo se to nama ili ne, mi smo postali činilac koji ima interese na Balkanu zato što snabdevamo gasom balkanske države kroz Transjadranski gasovod. To je azerbejdžansko delo i tako smo postali faktor u ovom regionu. To je razlog zbog čega je Azerbejdžan prilično aktivan, i ako pregledate posete azerbejdžanskih zvaničnika balkanskim državama, one su se intenzivirale u prethodnih nekoliko godina. Mi smo postali geopolitički činilac na Zapadnom Balkanu.
Kao što EU vodi odvojenu politiku prema pojedinačnim državama-članicama, Azerbejdžan takođe pristupa svakoj balkanskom državi posebno, a ne smešta ih sve u isti koš. Na primer, mi imamo odlične odnose sa Srbijom – zato što tu sarađujemo u energetici i zato što imamo trgovinske i graditeljske veze, plus što povrh toga Azerbejdžan i Srbija dele istu zabrinutost u pogledu secesija. Mi nikada nismo priznali Kosovo. Srbi nisu nikada priznali tzv. Republiku Nagorno Karabah. Tako da postoje izvesne tačke zajedničkog interesa.
Mi posebno pristupamo Hrvatskoj. Isto važi za Albaniju, BiH ili Grčku, na primer. Azerbejdžan i Turska su najvažnije partnerske države jedna drugoj kada su posredi spoljnopolitički prioriteti. Ali u isto vreme, uprkos tursko-grčkim problemima, Azerbejdžan pokušava da ne provocira Atinu i pokušava da održi pozitivne odnose [sa Grčkom], i ovo zapravo donosi dobre rezultate. Ovaj pristup gde se svakoj državi individualno pristupa daje rezultate.
Na primer, najnovija sednica Saveta bezbednosti UN sazvana je na inicijativu jermenske strane pošto su oni želeli da se usvoji neka antiazerbejdžanska rezolucija u vezi sa Nagorno Karabahom. Azerbejdžan je pokušao da se suprotstavi ovom jermenskom pokušaju i jedna od država koja nam je pružila podršku u Savetu bezbednosti bila je Albanija. Albanci su stali u prilog azerbejdžanske pozicije, verujem da je to zato što Azerbejdžan vodi pozitivnu spoljnu politiku na Balkanu.
Kako stoje stvari sa Mađarskom, Rumunijom ili Italijom?
– Italija je glavni trgovinski i izvozni partner Azerbejdžana i to već poslednjih 12 godina, pošto je najveći uvoznik azerbejdžanske nafte i gasa. Azerbejdžan je najveći italijanski trgovinski partner među državama Južnog Kavkaza. Azerbejdžan obuhvata više od 90% italijanske trgovine u ovom regionu.
Iako je uvek igrala neutralnu ulogu u geopolitičkom razvoju na Kavkazu, Italija je uvek branila azerbejdžanski teritorijalni integritet i stoga je smatrana prijateljskom državom i strateškim partnerom u Bakuu. Trenutno, više od 100 italijanskih kompanija posluje u industriji, graditeljstvu, trgovini, poljoprivredi, komunikacijama, uslužnim delatnostima i drugim oblastima u Azerbejdžanu. Nekoliko kompanija je takođe uključeno u obnovu i izgradnju oslobođenog Nagorno Karabaha, što znači mnogo, ne samo ekonomski već i politički azerbejdžanskoj strani.
Rumunija je bila druga država u svetu i prva među članicama EU koja je priznala nezavisnost Azerbejdžana, kada je ova proglašena u decembru 1991. godine. Dve države imaju odlične političke i diplomatske odnose, koji su 2009. godine unapređeni na nivo strateškog partnerstva. Opet je Rumunija bila prva među državama EU koja je uspostavila ovaj nivo odnosa sa Azerbejdžanom.
Bukurešt je uvek podržavao čvršće odnose EU i NATO pakta sa Bakuom, i zastupao ih je [u međunarodnim telima, prim. prev]. Poslednji razvoj u ovim odnosima odigrao se ranije tokom ove godine, kada su azerbejdžanska kompanija SOKAR i rumunski Romgaz potpisali sporazum prema kojem će Azerbejdžan isporučiti milijardu kubnih metara gasa između 2023. i 2024. godine.
U slučaju Mađarske, postoje pozitivni i sve razgranatiji odnosi na nivou političkih elita, koje dalje unapređuju političke, ekonomske i kulturne veze. Među najopipljivijim oblicima saradnje, kojih mogu da se prisetim, jeste uspostavljanje direktnih i jeftinijih letova između Bakua i Budimpešte, program stipendiranja Stipendium Hungaricum koji je omogućio godišnje školovanje 200 azerbejdžanskih omladinaca.
Mi smo takođe pozdravili mađarsku politiku o Nagorno Karabahu, kao i aktivnu uključenost u njegovo oslobađanje. Vode se razgovori o uključenju nekih mađarskih firmi u megaprojekte koji su osmišljeni da ožive ovo sukobom razoreno ali lepo područje. Njaskorije, mađarski gradovi Đenđeš i Tisavašvari postali su gradovi pobratili azerbejdžanskom gradu Šuši, odnosno gradu Agdam u Karabahu. Ali više od toga, Mađarska, verovatli ili ne, ima veliki nivo meke moći u azerbejdžanskom društvu.
Kako to objašnjavate?
– Azerbejdžanci smatraju Mađare turkijskom sabraćom. I dok neki ljudi, uključujući i mene, razumeju da sadašnji Mađari pripadaju drugoj lingvističkoj porodici, ovo hunsko nasleđe u Panoniji igralo je važnu ulogu u oblikovanju azerbejdžanskih osećanja prema Mađarskoj.
To je vrlo zanimljivo. Hoćete da kažete da je u Azerbejdžanu, ovaj turanizam zaista prisutan među stanovništvom? Zaista postoji i predstavlja prisutan sentiment među narodom?
– U pitanju je istinski osećaj, koji bi se mogao objasniti time što su nam tokom 1990-ih godina prošlog veka – kada je Azerbejdžan patio zbog rata u Nagorno Karabahu, preseljavanja i etničkog čišćenja – bili potrebni saveznici. Bile su nam potrebne neke države sa kojima bismo mogli da se zbližimo emotivno, lingvistički ili istorijski. Mađarska stoga zauzima posebno mesto u azerbejdžanskom pogledu na svet.
To je razlog zbog kojeg smatram da je prilično mudro što se Mađarska priključila Organizaciji turkijskih zemalja. Ponovo moram istaći: Mađari ne pripadaju lingvistički turkijskoj jezičkoj porodici, ali prisustvo Mađara – koji takođe tvrde da baštine nasleđe turkijskih Huna – u turkijskog integrativnom projektu je prilično simbolično i važno.
Govorili smo o nafti i gasu, ali to nije jedino što Azerbejdžan obezbeđuje EU, pošto Azerbejdžan, u saradnji sa Gruzijom, Rumunijom i Mađarskom, radi na postavljanju najduže svetske podvodne elektroenergetske veze čiji je cilj da obezbedi Evropi i do jednog gigavata električne energije. To je ogroman i veoma ambiciozan projekat. To će doneti tzv. zelenu energiju zato što vi raspolažete priobalnim turbinama na vetar u Kaspijskom jezeru. Da li su ova postrojenja za proizvodnju struje podignuta samo kako bi se ona izvozila u Evropu? Da li je nešto podstaknuto očekivanjem da će, kako ste ranije rekli, EU biti vaš najveći trgovinski partner? Da li je to nešto što radite iz marketinških razloga? Ili je ovaj projekat nešto što radite zbog sebe? Da li je energija koja se tu proizvodi prevashodno namenjena za unutrašnju potrošnju ili za izvoz?
– Tokom više godina nismo mogli da se usredsredimo na obnovljive izvore energije, iz očiglednih razloga. Mi imamo naša sopstvena fosilna goriva, resurs koji izvozimo u Evropu. Ali u prethodnih nekoliko godina, mnogo veća pažnja je posvećena obnovljivim izvorima energije. Mislim da je u planu nekoliko ogromnih projekata, najvećim delom uz podršku saudijskih i emiratskih investitora.
Kompanija sa sedištem u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Masdar, jedna od najvećih svetskih kompanija u sferi čiste energije, potpisala je sporazum o zajedničkom razvoju sa Državnom naftnom kompanijom Azerbejdžana (SOKAR), za gradnju priobalnih turbina na vetar i solarnih projekata, i integrisanje priobalnih i zelenih vodoničnih projekata, sa ukupnim kapacitetom od četiri gigavata. Mi trenutno ne možemo da opredelimo naš novac u ove projekte zato što je gotovo najveći deo našeg budžeta usmeren na obnovu Nagorno Karabaha. Od kada je rat počeo, on crpi veliki deo naše energije i veliki deo naših sredstava. Tako da nam je nužno spoljno finansiranje za ove potrebe, kao i ekspertsko znanje.
Izračunato je da – pošto je Azerbejdžan malo tržište i naša domaća potražnja može biti zadovoljena sa malom količinom električne energije, gasa i nafte – veći deo energije koji ćemo proizvesti narednih godina biće dostupan za izvoz. Tako da je ovaj projekat koji uključuje Azerbejdžan, Gruziju, Crno more, Rumuniju i Mađarsku veoma ambiciozan. On, naravno, ima političku i geopolitičku dimenziju. On udružuje četiri države na Južnom Kavkazu sa EU, tako da ga u većoj meri vidim kao geopolitički projekat.
U isto vreme, iščekujem da pročitam studiju izvodljivosti, zato što je važan i ekonomski aspekt. Projekat će biti sproveden ukoliko je ekonomski održiv. Nadam se da će strane koje sada polažu u njega veliki deo sopstvene reputacije biti kadre da ga sprovedu i učine održivim. Ali, ukoliko ovaj projekat bude bio uspešan, on će biti još jedna stvar koja povezuje, ne samo Azerbejdžan – već čitav Južni Kavkaz sa EU.
To je još jedan korak u povezivanju Azerbejdžana sa EU. Ukoliko uspe, možemo li očekivati i druge slične projekte?
– Da. Na primer, „Digitalni put svile” je ambiciozni projekat koji sprovode azerbejdžanske kompanije sa ciljem da povežu Azerbejdžan na globalnu internet mrežu. Projekat predviđa realizaciju velikih infrastrukturnih projekata, polaganje kopnenih i podmorskih optičkih kablova za formiranje digitalnog koridora između Evrope i Azije, kao i izgradnju regionalnog centra podataka u Azerbejdžanu i Gruziji. Ovaj ogromni digitalni telekomunikacioni koridor prolazi kroz teritorije različitih država – Gruzije, Turske, Azerbejdžana, Kazahstana i Turkmenistana – i biće najefikasniji i najkraći put sa velikim propusnim opsegom i najmanjim kašnjenjem u prenosu podataka, te će podstaći regionalnu saradnju i razvoj. Tradicionalno govorimo o nafti i gasu, ali kao što vidite, na stolu su i nove dimenzije i novi aspekti saradnje.
Ovo pokazuje da se gradi sve više i više veza između EU i Azerbejdžana, što nas vodi ka mom sledećem pitanju. Evropa će razviti veću zavisnost spram azerbejdžanske energije i usluga, a vi ćete postati zavisniji od EU kao kupca – tako da će nastati prirodna uzajamna zavisnost. Znate da EU ima snažan ideološki motivisani pristup svojim partnerima i susednim državama? To je vodilo, između ostalog, ka velikoj krizi u odnosima sa Rusijom.
U ovom pogledu, kako se Azerbejdžan priprema da se suoči sa neizbežnim pritiskom koji će uslediti iz EU za političku normalizaciju i društvene promene u skladu sa standardima Unije?
– Kako 21. vek donosi mnogo promena na veoma brz način, moramo da reformišemo sebe, našu zemlju, i sve što nas okružuje. U ovom pogledu, promene i reforme su važne i moraju biti nastavljene. U isto vreme, ne želim ih samo zato što ih zahteva EU. One bi, pre svega, trebale da dođu iz same zemlje i da odgovaraju domaćim potrebama.
Što se tiče EU i njenih zahteva od partnerskih država, u Azerbejdžanu ni politička elita ni zajednica stručnjaka ne gaje snažne iluzije. Naučili smo da živimo u uslovima realpolitike, ako mogu tako da se izrazim, zato što smo jedina zemlje skučena između Rusije i Irana. Tako da smo uvek bili veoma pragmatični i realistični. I dok su druge postsovjetske države očajnički težile članstvu u EU, Azerbejdžanci su stajali po strani odlučni da se neće pridružiti nijednom bloku sila kako ne bi provocirali svog severnog suseda. Videli smo posledice drugačijeg činjenja prvo u Gruziji a sada i u Ukrajini.
Dok su druge države iz Istočnog partnerstva potpisivale relevantne sporazume sa EU, Azerbejdžan nikada nije žurio da ih potpiše i da prihvati uslove koji bi mogli da nam naškode – na primer domaćoj poljoprivredi – uprkos pritiscima iz Brisela. To je zato što je jedan od kamena spoticanja između Azerbejdžana i EU, kada je u pitanju ovaj sporazum ili okvir poljoprivreda, odnosno subvencije u poljoprivredi. Dakle, postoje neka pitanja u kojima Azerbejdžan može čvrsto da zadrži i brani svoju poziciju.
Povrh toga, kao što sam ranije naznačio, mi smo naučili da živimo u skladu sa realističnim pristupom, zato što i kod nas postoji izvesno nezadovoljstvo prema EU, pošto kada god se raspravljalo o Gruziji, Ukrajini ili Moldaviji na različitim nivoima unutar EU, teritorijalni integritet ovih zemalja je prihvatan bez oklevanja ili dvosmislenosti. Ali kada bi se došlo do Nagorno Karabaha ili azerbejdžanskog integriteta – mi nikada nismo čuli nedvosmislenu izjavu institucija EU. Oni bi uvek označili našu situaciju kao „komplikovanu”. To je razlog zbog kojeg smo manje ili više imuni na spoljašnji pritisak – ne govorim samo o EU, već i o pritisku iz najbližeg okruženja.
To vodi do mog sledećeg pitanja. Govorili ste o činjenici da ste zbijeni između dva velika geopolitička činioca: Rusije i Irana. Takođe ste veoma blizu Turskoj ali očigledno imate veoma dobre odnose sa ovom državom. Iako ovo nije glavna tema intervjua, reč je o temi koja se ne može izbeći – posebno sada kada je obnovljen sukob u Nagorno Karabahu.
Koje garancije sada možete ponuditi vašim evropskim partnerima kako biste ostati dugoročni, pouzdan snabdevač energentima u svetlu sadašnje situacije, koja deluje kao dugoročni problem koji nije lako razrešiti? Neki takođe govore o mogućnosti većeg regionalnog sukoba. Nadam se da se to neće desiti, ali mogućnost se ne može olako odbaciti. Takođe pretpostavljam da se ova tema nameće u vašim razgovorima sa evropskim partnerima. Kako biste na to odgovorili?
– Odgovor je veoma jednostavan. Azerbejdžan vodi veoma konzistentnu energetsku politiku. Pre 15 ili 20 godina, kada smo gradili naše prve cevovode, oni su bili usmereni prema Zapadu. Nisu bili usmereni prema severu ili prema jugu. Uvek smo držali naša obećanja kada je posredi bio izvoz energenata u evropske države.
Podsećam vas da sam ranije rekao da, kada je vladao snažan skepticizam o ovom tzv. Južnom gasnom koridoru, mnogi evropski deoničari nisu bili spremni da investiraju u ovaj projekat, no Azerbejdžan je koristio sopstvena sredstva kako bi izgradio geopolitičku infrastrukturu koju EU sada koristi na veliko sopstveno zadovoljstvo. Sadašnja azerbejdžanska geopolitička i ekonomska strategija zasnovana je na pokušaju da našu zemlju učini mostom koji će povezati Istok i Zapad kroz različite projekte: Središnji koridor, povezivanje u energetici.
I dalje postoji izvesna šansa da se Turkmenistan uključi u izvoz svog gasa u Evropu. Šansa da se to desi postaje sve niža i niža, ali i dalje postoji izvesna šansa. I, kao što sam rekao, internet kablovi između Istoka i Zapada – Digitalni put svile – prolaze kroz Azerbejdžan. Tako da pokušavamo da postanemo most. Naši raniji energetski projekti imaju dugoročnu strategiju, koje se i dalje držimo. Političke posledice su ogromne.
Zbog ovako konzistentne politike, verujem da se Azerbejdžan već dokazao kao pouzdani partner. Sada postoji izvesna nestabilnost u našem regionu zbog jermensko-azerbejdžanskog sukoba, ali verujem da EU može da odigra važnu posredničku ulogu, pružanjem ekspertskog znanja i snižavanjem tenzija.
Ono što Azerbejdžan želi spram Jermenije jeste uzajamno priznanje teritorijalnog integriteta – uključujući Nagorno Karabah kao deo Azerbejdžana. Azerbejdžan želi da deblokira transportne i komunikacione linije. Postojala je ponuda upućena Jermeniji u pogledu njihovog uključivanja u deo Središnjeg koridora.
Celokupna ideja sastoji se u uspostavljanju uzajamne zavisnosti između Jermenije i Azerbejdžana kako bi se izbegli novi sukobi. EU bi mogla biti od pomoći u ovom pogledu, zato što je vizija evropske porodice posle Drugog svetskog rata zasnovana na međusobnoj zavisnosti. Stoga, ukoliko EU dođe u naš region sa takvim ekspertskim znanjem, standardima dobre uprave i svojim novcem, mislim da možemo da rešimo naše probleme sa Jermenijom, koliko god duboko oni zadirali.
AUTOR: Intervju Ferenca Almašija sa Rusifom Husejnovim
Mišljenja i stavovi u Kategoriji "Lični stav" nisu nužno stavovi redakcije "Glasa javnosti"
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
.png)
