Jermenska lekcija za Srbe
Autor: Glas javnosti
Za srpski narod je višestruko poučno ono što se dešava(lo) u politici Jermenije i u bivšoj samoproglašenoj Nagorno-Karabaškoj Republici, ne samo poslednjih dana, nego i godina.
U prethodnom tekstu smo pošli od teze, da „međunarodni izazovi s kojima se suočava Srbija postaju znatno razumljiviji kada se uporede sa tekućim trendovima u bivšim sovjetskim republikama Crnomorskog i Zakavkaskog regiona”. S tim u vezi, za srpski narod je višestruko poučno ono što se ne samo poslednjih dana, nego i poslednjih godina dešavalo u politici Jermenije i u bivšoj samoproglašenoj Nagorno-Karabaškoj Republici (tzv. Republika Arcah).
Pritom, teza o instruktivnosti jermenske lekcije za srpsku nacionalnu i državnu politiku ne znači istovremeno, da ima bilo kakvih istorijskih, a naročito međunarodnopravnih sličnosti između statusa Nagorno-Karabaha i Kosova i Metohije ili Republike Srpske – kao što se to neretko čini srpskoj javnosti kada sadašnje političke događaje u Zakavkazju isključivo posmatra kao sukob hrišćana Jermena i muslimana Azerbejdžanaca. Na području zakavkaskog etničkog i verskog kalidoskopa stvari su ne samo u prošlosti, već i danas znatno složenije nego na Balkanu.
Nezavisno od tih razlika, savremeni jermenski i srpski politički život obeležile su tri važne sličnosti: postojanje dugogodišnjeg „zamrznutog konflikta” na istorijski važnoj teritoriji, uspešno izvedena „obojena revolucija” i pozicija u visko konfliktnoj zoni gde se preklapaju uticaji i interesi brojnih država – a naročito SAD i Rusije. Imajući u vidu ove sličnosti, za srpsku javnost je itekako važno da uoči uzroke koji su doveli Jermeniju do toga da kapitulira pred Azerbejdžanom i konačno izgubi teritoriju Nagorno-Karabaha, u čijim su gudurama čak i pod turskom i persijskom vlašću sve do 18. veka opstajali u vazalnoj formi poslednji ostaci drevne jermenske državnosti.
Kavkaski Izrael
Često se zanemaruje činjenica da je jermenska nezavisnost, nakon više od četiri veka (ako se ne računa provizorijum tzv. Prve Jermenske Republike koja je trajala tek nekih godinu i po dana od 1918. do 1920), obnovljena upravo na talasu žestokog sukoba Jermenske SSR i Azerbejanske SSR oko azerbejdžanske autonomne oblasti Nagorno-Karabah većinski naseljene Jermenima (77% prema popisu iz 1989. godine).
Naime, međusobni etnički sukobi Jermena i Azerbejdžanaca koji su započeli u terminalnoj gorbačevljevskoj fazi SSSR, 1988. godine, poslužili su Jermenskoj SSR kao povod da krene u obnovu državne nezavisnosti. Formiranje tzv. Treće Jermenske Republike 1990. i 1991. godine (već u nazivu države vidi se očigledna težnja za podržavanjem Francuske), izvedeno je pod parolom „zbacivanja 70-ogodišnjeg kolonijalnog ropstva” (reči Lava Ter-Petrosjana predsednika Vrhovnog sovjeta Jermenije, a potom i njenog prvog predsednika).
U avgustu 1990. godine zvanično je objavljena „Deklaracija nezavisnosti Jermenije”, a u septembru 1991. godine 99% birača od izašlih 94,99% izjasnilo se za državnu nezavisnost. Čitav proces razdruživanja od SSSR-a odvijao se u okolnostima izrazite nacionalne mobilizacije zbog sukoba oko Nagorno-Karabaha (u 1991. počinje oružana faza), kao i pod utiskom planski isprovociranog oružanog sukoba između naoružanih jeremenskih paravojski i jedinica sovjetske 7. armije u Jerevanu krajem maja 1990. godine. Tada se u jermenskoj javnosti širio narativ o pro-azerbejdžanskoj poziciji sovjetske vojske.
Tako se Jermenija u trenutku razbijanja SSSR našla u istom frontu sa republikama koje su odbile da 17. marta 1991. godine sprovedu federalni referendum za očuvanje SSSR: Letonskom, Litvanskom, Estonskom, Moldavskom (sa izuzetkom Pridnjestrovlja i Gagauzije) i Gruzijskom SSR (sa izuzetkom Južne Osetije). Za razliku od Jermenske SSR, Azerbejanska SSR je ne samo sprovela na svojoj teritoriji federalni referendum za očuvanje SSSR, nego je i na njemu učestvovalo 75,1% birača od kojih je čak 93,3% bilo za očuvanje zajedničke države. Cink bi primetio da je učestvovanje Jermenije u ovakvom secesionističkom društvu početkom devdesetih moralo na kraju da dovede do podizanja 2016. godine spomenika jermenskom nacističkom kolaboracionisti Gareginu Nidžeu u centru Jerevana, a u organizaciji jermenske države.
Kao što je karabaški sukob u početnoj fazi bio glavni instrument nacionalne mobilizacije i služio kao opravdanje za obnovu državne nezavisnosti, tako je i pobeda u karabaškom ratu protiv Azerbejdžana, u periodu od 1992-1994. godine, postala izvor nacionalnog ponosa, ali i jedan od najvažnijih faktora u političkom životu Jermenije, naročito tokom dve decenije (1998-2018), vladavine tzv. karabaškog klana (predsednici Jermenije Robert Kočarjan i Serž Sargasjan). Pobeda u ratu protiv Azerbejdžana formirala je u to vreme u jermenskom društvu i delu političke elite sindrom „kavkaskog Izraela”. Nacionalnu megalomaniju dodatno je pothranjivala ogromna jermenska dijaspora i verbalna podrška Zapada, koju Azerbejdžan nije imao.
Kako je tokom prvog rata samoproglašena Nagorno-Karabaška Republika (proglašena 1991. godine) stavila pod kontrolu ne samo 92,5% teritorije nekadašnje azerbejdžanska autonomne oblasti Nagorno-Karabah, već i u cilju stvaranja tampon zone sedam pograničnih azerbejdžanskih regiona (oko osam odsto od ukupne teritorije Azerbejdžana), vlasti iz Jerevana su odbijale da Azerbejdžanu vrate makar i tih sedam regiona.
Prema nekim izvorima upravo je to 1990-ih godina prošlog veka Jevgenij Primakov predlagao tadašnjem jermenskom predsedniku Petrosjanu, kako bi se postigao kakav-takav trajniji kompromis sa Azerbejdžanom. Pritom je direktor Službe spoljne bezbednost Rusije upozorio jermenskog predsednika na posledice odbijanja takvog predloga: „Azerbejdžan ume da radi i čeka. Oni imaju resurse. Kada prođe 10, 20, 30 godina – prikupiće snagu i uzeće vam sve.” Petrosjan je zaista 1990-ih predložio demilitrazaciju konfliktnih zona kao način da se dođe do kompromisa sa Azerbejdžanom, ali je pod pritiskom ondašnjih jermenskih političkih elita morao da podnese ostavku. Veliki svetski „igrači” su, po svemu sudeći, hteli da sačuvaju eksplozivni potencijal ovog postsovjetskog „zamrznutog konflikta” za neka buduća vremena i kod i kamo korisnije prilike.
Moguće je, pak, da navedene reči Primakov uopšte nije izrekao, ali su se strane u sukobu tokom prve i druge decenije 21. veka ponašale upravo onako kako je opisano u navedenom citatu. Azerbejdžan je odlučno odbijao svako rešenje koje nije podrzumevalo ponovno uspostavljanje punog suvereniteta nad otcepljenom oblašću i istovremeno je veliki deo svojih nimalo skromnih resursa trošio na opremanje i obučavanje vojske. Jermenija je, takođe, sve vreme bila na rečima beskompromisna – isključivo se zalažući za pravo samoproglašene Nagorno-Karabaške Republike na samoopredeljenje, kao i za pravo na teritorijalnu vezu Nagorno-Karabaha sa matičnom teritorijom Jermenije preko Lačinskog koridora, koji je zvanično pripadao Azerbejdžanu, a koga je u rat 1990-ih vojska Nagorno-Karabaha stavila pod svoju kontrolu.
Za razliku od zvaničnog Bakua, Jerevan je malo šta učinio tokom tri decenije da materijalno podupre svoju rezolutnu verbalnu poziciju u karabaškom pitanju. Jermenske vlasti nisu imale čak ni toliko političke smelosti da zvanično priznaju nezavisnost Nagorno-Karabaške Republike, a o prisajedinjenju matici da i ne govorimo. Umesto toga, u Jermeniji je tokom poslednje dve decenije počela da opada nacionalna energija akumulirana tokom pobedonosnog rata iz 1990-ih godina, država se davila u korupciji, povećavao se odliv radnosposobnog stanovništva u inostranstvo, kao što se iz godine u godinu povećavao broj Jermenaca koji su se rukovodili principom – predaćemo Arcah i živećemo dobro.
Osvrćući se na duhovne uzoroke jermenskog poraza u ratu sa Azerbejdžanom za Nagorno-Karabah episkop Ruske crkve Sava (Tutunov) i uredništvo poznatog pravoslavnog ruskog portala Ruska narodna linija konstatuju kako su uticaj potrošačke kulture i posledice sekularizacije mnogo vidljiviji u Jermeniji, nego u Azerbejdžanu. Uz to, Jermenija se za razliku od Azerbejdžana nalazi u ozbiljnoj demografskoj krizi. U zemlji trenutno, prema nezvaničnim podacima, nema više od 2 miliona stanovnika (zvanično 3 miliona), dok u svetu ima oko 20 miliona Jermena (zvanično više od 11 miliona). U samoj Rusiji živi više Jermena nego u matičnoj državi. Vera da Jermeni mogu kao Jevreji uz pomoć ogromne dijaspore izgraditi „kavkaski Izrael” pokazala se neosnovanom, jer Jermeni u dijaspori, čak i oni u najbližoj Rusiji, nisu projavili bilo kakvu državotvornu svest.
Rat na polju svesti
Ishod svakog rata određen je unapred ishodom borbe koja se vodi na polju svesti i duha. Upravo tu borbu je Jermenija izgubila tokom poslednje dve decenije, dozvoljavajući zapadnim državama i subverzivnim NVO strukturama da u pozadini karabaškog fronta vode rat za promenu svesti jermenskog naroda. Stvari su se na ovom polju naročito ubrzale nakon otvaranja novog ogromnog zdanja američke ambasade u Jerevanu 2005. godine. Posle toga je ubrzano krenuo rad na promeni svesti Jermena, čiji rezultat je bila trajna destabilizacija političkih prilika u zemlji. Sledstveno tome, u prvom neuspešnom pokušaju izvođenja „obojene revolucije” 2008. godine, demonstranti su na ulici već nosili transparente sa natpisima „Rusi, idite kući”, ciljajući na rusku vojnu bazu u jermenskoj Gjumri.
Takve rusofbske izjave su te 2008. godine bile još uvek u nivou incidenta, da bi nakon 13 godina po prvi put u istoriji Jermenije u istraživanjima javnog mnjenja broj onih koji imaju negativan odnos prema Rusiji prevazišao one koji imaju pozitivno mišljenje o ovoj zemlji. Promena pogleda na tradicionalnog saveznika – pod čijom zaštitom je sačuvano teritorijalno, demografsko i državno jezgro Jermena – važno je sredstvo u psihološkom ratu koji se vodi u naciji koja je suočena sa stalnom spoljnom pretnjom. Takva konverzija koja uklanja arhetipsko uporište izaziva ozbiljnu i trajnu političku dezorjentaciju i neminovno uvodi naciju u stanje defetizma i apatije.
Očigledna kriza patriotske i nacionalne svesti kod Jermena, koja za posledicu ima predaju Azerbejdžanu maltene bez borbe Nagorno-Karabaha, ima svakako veze i sa višegodišnjim dobro isplaniranim i koordinisanim aktivnostima na rušenju tradicionalnog hrišćanskog morala ovog drevnog naroda. Brojne zapadne NVO (Soroševo „Otvoreno društvo”, USAID, „Evropska platforma LGBT”, „Forum LGBT-hrišćana”) i njihove lokalne ispostave (NVO „Novo pokolenje”) su od kraja prve decenije ovog veka sprovodile agresivnu propagandu političkog homoseksualizma. Iako se prema izveštajima samih LGBT organizacija čak 95% Jermena mlađih od 35 godina 2019. godine protivilo, primera radi, ozakonjavanju geja-brakova, a Jermenija prema njihovim ocenama spada u najhomofobnije države Evrope – to propagatore ideologije homoseksualizma nije nimalo sprečavalo da nastave sa akcijama agresivne promocije svojih stavova.
Provocirajući ogromnu većinu jermenskog društva, s ciljem pomeranja praga društveno prihvatljivog, ove organizacije su redovno pokušavale da organizuju gej-parade u Jerevanu, a u novembru 2018. godine bila je najavljena i organizacija jedanesetog po redu „Foruma LGBT-hrišćana Istočne Evrope i Centralne Azije”, ali su njeni organizatori u poslednjem trenutku odustali. Poznati jermenski filmski festivali, kakav je „Zlatna kajsija”, već godinama se koriste za promociju ideologije političkog homoseksualizma. Pritom, akcije promocije ideologije političkog homoseksualizma nisu ograničene samo na Jerevan, već njihovi organizatori zalaze i duboko u unutrašnjost. Tako je 2015. godine izvdena provokativna gej-manifestacija u strateški najosetljivijem delu Jermenije – u oblasti Sjunik, prema kojoj Azerbejan ima teritorijalne aspiracije zbog zahteva za uspostavljanjem Zangezurskog koridora.
Kako izgleda angažman i kakvi su politički stavovi poznatih jermenskih propagatora ideologije političkog homoseksualizma, čini se da najbolje objašnjava priča Vana Burnazjana, profesora na predmetu ljudskih prava na Jerevanskom državnom univerzitetu i otvorenog homoseksualca (kao takav bio je učesnik propagandnog filma Listen to me). On se u Jermeniju vratio iz Kalifornije nakon dekriminalizacije homoseksualnosti. U intervju portalu Open Democracy on objašnjava da korene homofobije kod Jermena treba tražiti „u istoriji nacije, koja se od davnina borila da sačuva svoj identitet”, ali da je „za njeno učvršćivanje (homoobije) ključna bila crkva i njene vrednosti”. Istovremeno ističe kako je za jermensku naciju podjednako bio bolan genocid koji su Turci izvršili 1915. godine i „nasilno prisajedinjenje Prve Jermenske Republike Sovjetskom Savezu”. Burnazjan u tim događajima pronalazi glavne izvore straha za očuvanje nacije i samim tim izvore homofobije. Kao glavni izvor homofobije u savremenoj Jermeniji on markira „karabaški konflikt”, koji „sve do sada pothranjuje taj strah (za očuvanje nacije)”, jer su vlasti Jermenije prethodnih godina stalno plašile narod pričom da „homoseksualizam može uništiti naciju”.
Suprotno većinskom stavu svojih građana, jermenske vlasti su 2008. godine prihvatile Deklaraciju UN o seksualnoj orjentaciji i rodnom identitetu, a 2019. i tzv. Instanbulsku konvenciju Saveta Evrope, koja je prvi međunarodnpravni dokument „koji uvodi diskriminaciju na osnovu roda, pri čemu se rod precizno definiše kao socijalni konstrukt”. U aprilu 2019. godine prvi put u istoriji jermenskog parlamenta s njegove govornice obratila se transrodna osoba, predstavljanjjući jednu od ljudskopravaških jermenskih organizacija. Iste godine parlament Jermenije je odbio predlog jedne opozicione političke stranke da se donese zakon o zabrani propagande netradicionalnih seksualnih odnosa deci mlađoj od 16 godina. Organizacije i mediji u službi propagande političkog homoseksualizma u Jermeniji ocenjuju da je Rusija idejni ispirator jermenskih homofoba. Iste organizacije i mediji ocenjuju, s druge strane, da nakon „Plišane revolucije” iz 2018. godine i dolaska na vlast Pašinjana, LGBT-zajednica „lakše diše”. Poznati jermenski homoseksualci otvoreno govore o svom angažmanu u „Plišanoj revoluciji”, kao i o zahtevima koje, s obzirom na revolucionarni staž, imaju prema Pašinjanu.
Ko je izdao ?
Moralna i vrednosna degradacija jednog društva neminovno dovodi i do degradacije politike i njenih nosilaca. Tako je „revolucionar” Pašinjan svoj prvi mandat započeo sa lakrdijaškom predstavom folklornog nacionalizma u nagorno-karabaškoj Šuši, 9. maja 2019. godine, igrajući uveliko pripit tradicionalno jermensko kolo i upućujući verbalne pretnje Azerbejdžanu. Kada je nakon teškog poraza Jermenije 2020. godine u tzv. 44-dnevnom ratu, Azerbejdžan ušao u grad Šušu, nekadašnje sedište Karabaškog kanstva, predsednik Alijev je poručio da je to osveta za verbalne uvrede koje je pijani Pašinjan godinu i po dana ranije na istom mestu izrekao na račun azerbejdžanskog naroda.
Da je nacionalna i politička svest Jermena u ozbiljnoj krizi pokazao je i reizbor Pašinjana neposredno nakon teškog poraza u tzv. 44-dnevnom ratu. Tada su, po rečima ruskog episkopa Save (Tutunova), svi očekivali žestoku reakciju jednog drevnog i ponosnog naroda protiv nesposobne i kapitulantske vlasti, a umesto toga dogodilo se da je „većina bila zainteresovana, ne za budućnost Jermenije, već za ispijanje kafe (uistinu ukusne) po kafeima i trošenje svog malograđanskog životnog veka”. Između manjine koja je tada dala podršku Pašinjanu i manjine koja je bila protiv njegove kapitualantske politike – nalazila se pasivna većina. A onda je 19. i 20. septembra ove godine Azerbejdžan u roku od dva dana prinudio branioce Nagorno-Karabaha da kapituliraju, jer ih je Jermenija ostavila ne samo bez podrške u ljudstvu, već i sa minimalnim količinama streljačkog oružja (900 komada) i artiljerijskog oruđa (47 kom.). U međuvremenu je turska agencija „Anadolija” javila kako će karabaška Šuša, u kojoj je lakrdijaš na mestu predsednika 2019. godine nazdravljao, igrao i patriotski pevao, 2024. godine biti kulturna prestonica islamskog sveta.
U trenutku dok hrabri, i od zvaničnog Jerevana izdati, stanovnici Nagorno-Karabaha kreću na put bez povratka, a jermenski narod u celini preživljava dane nacionalne sramote, dok država Jermenija ulazi u fazu najozbiljnije neizvesnosti, Pašinjan i njegovi najbliži saradnici pilatovski optužuju Rusiju za sopstvenu izdaju i nesposobnost. Zanimljivo je da je odmah posle poraza Jermenije u ratu 2020. godine predsednik Azerbejdžana Alijev u jednom intervju skrenuo pažnju na to da je Pašinjan do tada očekivao „da će se velike države boriti umesto njega”. Pritom, predstavnik za štampu Pašinjana izjavljuje je u pilatovskom maniru da Jermenija nije učestvovala u postizanju sporazuma o kapitulaciji od 20. septembra, već da su to učinili predstavnici Nagorno-Karabaha uz posredovanje ruskih mirovnjaka.
Pašinjan i njegovi saradnici optužuju Rusiju da nije ništa u vojnom smislu preduzela da spreči vojnu akciju Azerbejdžana, iako iz članstva Jermenije u ODKB ne proističe nikakva obaveza ove organizacije ili Ruske Federacije da pruži zaštitu teritorijalnom integritetu samoproglašene Nagorno-Karabaške Republike (čl. 7. Statuta ODKB). Naime, ova tvorevina ne samo da nije prisajedinjena Jermeniji, već je sam Pašinjan prošle godine u Pragu zvanično priznao teritorijalni integritet Azerbejdžana u granicama od 1991. godine, odnosno pre proglašenja nezavisnosti Nagorno-Karabaha. Učinio je to u svečanoj izjavi koju je potpisao sa Alijevim, a uz posredovanje Emanuela Makrona i predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela. Rečju Sergeja Lavrova, Rusija je spasila 2020. godine „Jermeniju od potpunog poraza”, ali je tačku na to pitanje stavio Pašinjan kada je u Pragu uz posredovanje EU priznao „da je Karabah jednostavno deo Azerbejdžana”.
S druge strane, ruski mirovni kontingent koji je raspoređen duž linije razdvajanja u Nagorno-Karabahu i na Lačinskom koridoru (teritorijalna veza između Nagorno-Karabaha i Jermenije) nije imao prema Sporazumu o prekidu vatre od 10. novembra 2020. godine ni prava niti obaveze da oružano interveniše u trenutku kada je Azerbejdžan krenuo u akciju uspostavljanja punog suvereniteta nad Nagorno-Karabahom kao svojom međunarodno priznatom teritorijom, prema Rezoluciji SB UN od 1993. Da ruske mirovne snage stacionirane u Nagorno-Karabahu nemaju mandat da upotrebe streljačko oružje za zaštitu drugih lica, već samo u samoodbrani, potvrdio je još u februaru ove godine i profesor Univerziteta Stanford jermenskog porekla Artur Hačikjan. Dok je zvanični Jerevan optuživao Kremlj za izdaju jermenskih interesa, ruski vojnici su i po cenu sopstvenih žrtava (šest poginulih vojnika) evakuisali u svoju bazu i dalje u Jermeniju hiljade Jermena iz Nagorno-Karabaha. Upravo onako kako je tokom 19. i početkom 20. veka carska Rusija naseljavala na teritoriji današnjeg Jermenije i Azerbejana desetine hiljada Jermena iz celog sveta.
„Organizovani haos”
Iz poslednjih otvoreno antiruskih Pašinjanovih izjava postalo je jasno, da je plan njegovih zapadnih mentora da u stanju nacionalne frustracije zbog karabaške katastrofe podstaknu u Jermeniji novi talas rusofobije, kako bi se pod njegovim okriljem inicirao izlazak Jermenije iz ODKB i Evroazijskog saveza, zatvorila ruska vojna baza u gradu Gjumri i iz javnog života Jermenije eliminisali sve proruske političke organizacije i pojedinci ili, rečju Pašinjana, „gubernisti”. Imajući u vidu takav razvoj događaja, postaje jasno zašto je 21. februara ove godine na dužnost ambasadora SAD u Jermeniji stupila Kristina Kvin, koja je pre toga radila u ambasadi SAD u Kijevu.
Ako Jermenija potpuno raskine veze sa Rusijom i ODKB-om rizikuje da ostane sama, uklještena između Azerbejdžana i njegovog saveznika Turske. Pritom je prilikom susreta Alijeva i Erdogana u autonomnoj azerbejdžanskoj oblasti Nahičevan, 26. septembra, u javnost dospeo podatak da će Azerbejdžan od Jerevana zahtevati da plati 100 milijardi dolara kompenzacije za tridesetogodišnju okupaciju Nagorno-Karabaha ili da zauzvrat preda Azerbejdžanu Zangezurski koridor. Time bi Azerbejdžan obezbedi kopnenu vezu između matične teritorije i pokrajine Nahičevan, a preko ove i zajedničku granicu sa glavnim saveznikom Turskom.
Kolektivni Zapad, kome se potpuno priklonio Pašinjan, nema naročitog razloga da ulazi u sukob sa NATO članicom Turskom oko jermenskog Zangezurskog koridora, posebno što bi njegovom predajom Azerbejdžanu Jermenija izgubila kopnenu vezu sa Iranom. Povezivanje Turske i Azerbejdžana preko Zangezurskog koridora se, prema nekim informacima, uklapa u američki plan „Oluja nad Kaspijskim morem”, koji je razrađen još sredinom 1990-ih godina. Prema tom planu kavkaski region, koji je ključan za energetsko zaobilaženje Rusije (gasovod Turkmenistan-Azerbejdžan-Turska), SAD i NATO treba najpre da destabilizuju, provociranjem čitavog niza lokalnih sukoba, a potom da ga stave pod svoju potpunu kontrolu.
Rusija i Iran su, nasuprot tome, zainteresovani za očuvanje kakve-takve ravnoteže snaga u Zakavkazuju, a očuvanje jermenskog suvereniteta nad Zangezurskim koridorom, kao i očuvanje zajedničke jermensko-iranske granice je nužni uslov za postojanje takvog balansa. Otuda nije slučajno što je već 26. septembra Putin imao telefonski razgovor sa iranskim predsednikom na temu normalizacije odnosa između Jermenije i Azerbejdžana. Jednom rečju, kod rešenja nagorno-karabaškog pitanja Rusija nije imala ni jedan razlog da se nakon Pašinjanovog potpunog okretnja kolektivnom Zapadu konfrontira sa Azerbejdžanom, sa kojim je 22. februara 2022. godine zaključila Deklaraciju o savezništvu.
Drugačije stoje stvari sa Zangezurskim koridorom i zajedničkom jermensko-iranskom granicom. Uz to, ukrajinska, pa i sirijska kriza, pokazale su, da ni Turska, kao glavni saveznik Azerbejdžana, ne mora u Zakavkazju da isključivo „igra” za američke interese. Ako SAD ne uspeju da ostvare svoje ciljeve u Ukrajini, onda će Zakavkazje neminovno postati region balansa ruskih, turskih i iranskih interesa. Do tada će nestabilni režimi u Jermeniji i Gruziji – pre nego Azerbejdžan – predstavljati potencijalni izvor nestabilnosti u ovom regionu. Uostalom, Jermenija i Gruzija su već dokazale da su idealni objekti za primenu strategije „organizovanog haosa” Zbignjeva Bžežinskog, koja je, čini se, postala glavni instrument SAD u njegovom pokušaju da po svaku cenu sačuva ranije stečene hegemonističke pozicije.
Mnoštvo je dokaza da na svim svetskim meridijanima prisustvujemo punoj afirmaciji politike koja se vodi u nacionalnom interesu. U tom smislu je politička pozicija jermenskog rukovodstva čist anahronizam, preuzet iz epohe dominacije neoliberalnog globalističkog poretka. Utoliko je Jermenija morala biti neuspešna u konfliktu sa režimom koji se rukovodi nacionalnim interesom ili dobro usklađenim interesima vladajuće elite i nacije. Zato se ni od današnje Rusije, koja je uz to angažovana u egzistencijalnom ratu sa Zapadom na tlu Ukrajine, ne može očekivati da u Zakavkazuju vodi politiku „Trećeg Rima” i spasava hrišćane od inovernih. Današnja Rusija je „Katehon”, jer je ustala u odbranu tradicionalnih, hrišćanskih i porodičnih vrednosti, ali nije pravoslavno Carstvo koje vodi soteriološki usmerenu politiku, već politiku koja je u nacionalnom interesu, ali koja pritom svoj nacionalni inters ne proglašava univerzalnom vrednošću.
AUTOR: Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu.
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
.png)
