TRIFUNJANJE

Godinama se o demograf­skom stanju u Slavoniji ću­talo, a sada će svaki ozbiljan političar morati da računa s ovda­šnjim Srbima.

Neko oružje koje je u Mirkovce, kod Vinkovaca, stiglo preko “Solidarnosti” uručeno je najvećem šljamu.

“Solidarnost” sačinjavaju lju­di iz državne bezbednosti.

Poslednjih nedelja, u “nacionalno-frekventnim” televizij­skim emisijama pojavljuje se izvesni Triva Iv­ković, tamo pred­st­avljan kao bivši upravnik zatvora, za koga be­ogradske novine “Alo” kažu da je “na početku karijere bio policajac, a sredinom osamdesetih godina prošlog veka se aktivirao i u politici”.

Nije mi bilo do njegovog trabunjanja, nijednu mu ne bih ve­ro­va­o, pod­setio me je kako je “nezatvorski” delovao pre tridesetak godi­na (1991), u najranijoj fazi srbskog otpora neousta­škom teroru u Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu (SlBa­ZS), kada je svoje “po­litičko znanje” – sudeći po sačuvanim zapisima iz to­ga vre­mena (u kome je bio zaustavljen rad političkih stranaka) – usme­rio na razbijanje tamo ostvarene srbske sloge.

15. april
Zvao me dopisnik Politike iz Srem­ske Mitro­vice; kad god me on zovne, ili treba da zovnem ja njega, uvek mi na um padne reč “obaveštajac”. Tako i sad jer on mi od­mah saop­štava da na raz­bijanju Srbskoga nacionalnog veća Slavonije, Baranje i Zapad­nog Srema (Veće, SNV SlBaZS) intenzivno radi “Solidar­nost”, dok Vojislav Šešelj verbalno podržavajući Veće i Srbe sa zapad­ne stra­ne, hoće da svojim angažovanjem u Zapadnom Sremu i Ba­ra­nji zaradi koji politički poen “za u Srbiji”. Uz njih se na­ka­lemio i Mirko Jović iz Srpske narodne obnove, koji priča o svojih petnaest hiljada lju­di, a bila su viđena svega tro­jica; uz Še­šelja bilo ih je više, pošto njega prati či­tava svita, ali naj­manje spremna za rat.

19. april
Generalni sekretar SNV misli da je u najnovije događaje naj­više upet­ljan Šešelj i da on zbog nekoga svog stranačkog inte­resa raz­bija stvar. Čuje, takođe, da tamo deluje “Solidarnost”, ho­će da se pro­širi, a nije isključeno da je u sve umešana i Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) koja inten­zivno radi na razbijanju svega što je srbsko. Ni Šešelj, ni “So­lidarnost”, ni njihovi istomišljenici, ne žele da shva­te, ili im to ne stiže do onoga što se kod normalnog sveta zove pamet, u šta se sve petljaju i na koliku i kakvu štetu srbskog naroda rade…


Od Milice Grković (1937-2016), profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu i jedne od “krup­ni­jih” lič­nosti u “So­li­darnosti”, čujem da Triva Ivković, takođe iz “Solidarnosti”, radi “za nekoga”, a čega god se do sada podu­hvatio, upropastio je.

Ponovo razgovaram sa Slobodanom Grahovcem, nastavnikom u milicijskoj ško­li u Srem­skoj Kamenici, čovekom iz Vukovara ili njegove okoli­ne. Tokom poslednje tri ne­delje boravio je u Bo­rovu Selu i tamo “pomagao”. Grahovac oseća da nešto nedostaje. Poku­ša­vam da mu uka­žem na velike “zasluge” Vukašina Šoškoćanin, člana SNV, ali i vrlo “zaslužnog” za trud u koji se sa raznih stra­na ulaže u razbijanje istoga tog Veća. Ne može se pregova­ra­ti s oružjem u ruci. Veće je imalo svoje predstav­ni­ke u od­nosima sa Sr­bijom, a Vukašin se okrenuo Šešelju, Jo­viću, i drugim raznim “so­lidarnostima” nasedajući na obećanjima da će mu oni dati oružje.

Grahovcu skrećem pažnju na Tri­vu Ivkovića. Čuo je za njega, ali ga ne zna. Veli, proveriće. Na mo­ju uzgrednu primedbu da će­mo Ilija Končarević, generalni sekretar SNV, i ja razmisli­ti o izdavanju saopštenja za javnost, kojim bismo se dis­tanci­rali od događanja u SlBaZS, Grahovac skoro vapiju­ćim gla­som moli da to ne činimo. Kaže da oni što tamo ne­što rade, čine to iz očaja – njima je potrebna pomoć, ali valjda ne ume­ju da odaberu ono što je pravo.


24. april
Po dostupnim informacijama, dr Časlav Ocić, rođen u Da­lju, član Ve­ća, glavnu reč protiv SNV, naročito protiv Kon­ča­revića i me­ne, vodi Trifun Ivković iz “Solidarnosti”. Čini se da se ta­mo­šnji “lideri” trude da za svoje greške i promašaje na bari­ka­dama okrive nekog dru­gog, a nas dvo­jica koji nismo “o­tud” i ne­ma­mo oslonac u nekom selu, najpri­k­ladniji smo “krivci”.

Končarević i ja dogovaramo se da prestanemo sa radom do da­ljeg, da se ne petljamo u ova govna, dok se neprilike do kra­ja ne raščiste. Valjda će sve stvari doći na svoje mesto.

25. april
Iz Knina došao u Novi Sad, raz­nim poslovima, profesor Mi­lan Štrbac iz Kistanja. Pola sata sa­m razgovarao sa njim o događajima u Zapadnom Sremu i Ba­ranji, a u vezi sa razbijačkim delovanjem nekih osoba iz SDS: Mom­či­la Kosovića iz Beograda (rodom iz okoline Knina), Jove Ostojića iz Prigrevice i Vuka­šina Šoškoćanina iz Borova Sela. Štrbac i vođstvo Srbske demokratske stranke (SDS) ocenjuju da deluje mnog­o raz­bijača u ok­vi­ru srbskih stra­na­ka, te da SDS čini og­romne na­po­re da se unu­tar nje nešto sredi; pripre­ma se skup­ština za kraj maja. Ko bude kriv, biće isključen iz stran­ke, preti on. I slično…

Započinjući priču o razbijačkom delovanju “Solidarnosti” po Zapadnom Sremu, onaj “Politikin” dopisnik ponavlja da su glavni u tome Trifun Ivković i Jovo Glamočanin, ovaj drugi iz Pančeva. Oni ne samo da rade za “svoju” stvar, već idu di­rektno protiv Veća čija je polovina članova, obr­laćena lažnim obeća­njima ove dvojice, već ušla u “Solidar­nost”. Na nekom skupu u zgradi sremskomitrovačke Opšti­ne, Trifun i Jo­van dočekali su delegaciju iz Borova Sela pa­tetičnim pozdra­vom “Srećna vam Srbija, junaci”, grlili se i ljubili kao da su sve to njihove za­slu­ge. Ivković tražio od pomenutog dopisnika da piše o radu “Solidarnosti” u Borovu, ali je on to odbio. Rekao je Trifunu da nije dobro što on i njegovi rade jer su razbili jedini stvar­ni autoritet u tom kraju. Sada, nema nikog ko bi tamo mogao iz­ra­žavati intere­se srbskog na­roda, ni ko bi mogao pregovarati sa hrvatskom stra­nom. Svojim delovanjem oni su “suptilno razbili jedinstvo Srba u Slavo­niji”. Ivković se tome čudi.


Predveče, iz Zapadnog Srema stigao Zoran Beldar. Majka mu je nešto bolesna, lek nije mogao tražiti u Vin­kov­cima. I Zoran je u nekom strahu da bi, ako uđe u trag nekakvim mutnim radnjama u vezi sa snabdevanjem oružjem, mo­gao stradati. Uticaj Tri­vuna Ivkovića vrlo je jak; on se lično ne izjašnjava, ali drugi za njega rade posao…

Končarević obavio jedan petnaestominutni razgovor sa đeneralom Dušanom Pe­ki­ćem (1921-2007) i rekao da nas dvojica nameravamo da se za izvesno vreme primirimo. Pekić veli da ne­ treba na to misliti, “znaćete vi da izvučete stvar do kraja”. Pr­vi put čuo je za de­lovanje Tri­vuna Ivkovića. Oružje nije išlo jer nije bilo para. Od Armije ne može se dobiti nijedna cev. Što se tiče ranijih tek­stova SNV, saopštenih javnosti ili upućenih pojedinim in­sti­tucijama, Sr­bija stoji iza njih jer ih je prihvatila sa sadr­ži­nom takvom kakva je. A ako poslanici u Skup­štini Srbije onako različito ras­pra­v­ljaju o temama in­te­resantnim za nas , ne smeta ništa; svi oni misle isto.

29. april
Na proširenoj sednici SNV, dr Ocić kaže da je “probijen informativni zid o posto­ja­nju Srba u ovim krajevima”, što je naj­veći uspeh našeg dosada­šnjeg rada. Godinama se o demograf­skom stanju na ovim prosto­rima ću­talo, a sada će svaki ozbiljan političar morati da računa s ovda­šnjim Srbima. Jedna od važ­nih stvari jeste i pritisak hrvat­skog tiska da se ponište odlu­ke SNV, što se pokušava putem razbijanja Veća. Tokom na­rednih nekoliko nedelja mo­raće se situacija držati pod kon­trolom, koordinacija na te­renu mora se ojačati, a Veće se mora povezati sa većima iz Bosne i Hercegovine i Knina.


Ponešto sam izgovorio o dosadašnjem radu SNV i o član­stvu u njemu (pošto je to pitanje, po prilici, predstav­lja­lo veli­ku “brigu” mnogima) podsećajući da se radi o izbornim licima; ako sednicama Veća prisustvuju i druge osobe, to je samo znak da Veće nije zatvoreno telo, da ono ne radi ništa tajno i da je do­prinos svakog od prisutnih uvek dobro došao. I dalje se smatra da imena pojedinih članova ne treba saopšta­vati javno, pošto je to vrlo značajan bezbednosni faktor ne samo za članove Veća ne­go i za one koji prisustvuju sednicama u proširenom sastavu.

Sa nekoliko dosta grubih komentara osvrnuo sam se i na “So­lidarnost” Trifuna Ivkovića, upravnika zatvora u Srem­skoj Mit­rovici. Ta organizacija stvorena u Novom Sadu, na srbskoj političkoj sceni pokazala je potpunu nespo­sob­nost za bavljenje društvenim problemima i tamo se, u svoj svojoj jalovo­sti, sasvim izgubila. Željan afirmacije i raču­na­jući sa svojim mestom i službenim vezama i poznanstvima u državnom (polici­j­skom) apa­ratu, Ivković je naveo jedan krug zabrinutih Srba iz Za­padnog Srema da poveruju u navodnu po­litičku, “državnu” i vojnu sposo­b­nost njegovu i njegove “Soli­darnosti” i ohrabrio ih da se, u svojoj neizmernoj dobrodu­šnosti, odmetnu od sebe samih, od­nos­no od ideje za kojom su krenuli u odbranu svoga nacionalnog do­stojanstva. Trenutak je da se trgnu i da se iz “Solidarnosti” vra­te tamo gde im je me­sto, u SlBaZS.

Bogdan Bošnjak, iz Orolika, pita se kakva je to “Solidar­nost” kad su se svi iz nje vratili tužni. Niko ne pominje Veće, a neki deseti se pojavljuju. Ništa korisno ne može se ostva­riti bez vrhovne ko­mande, bez jedno pet-šest ljudi koji bi o naj­važ­nijim pita­njima od­lučivali i za svoje odluke odgovarali.

Da bi se rasprava privela kraju, Končarević predlaže da se formira izvršno telo SNV, u čijem bi sastavu trebalo da se nađe sedam članova. To se i čini izborom devetorice.

1. maj
Predveče, oglašava se Zoran Beldar. Kao da govori uzgred­no, ali ga je to zaista peklo, kaže da se bojao da sednica Veća neće dobro proći, a sada je prezado­vo­ljan. Oni koji su pričali protiv “dvojice Ilija”, ni­su imali hrabrosti ni da pisnu. Meni zahvaljuje što sam onako otvoreno i jasno govorio o zlu koje za sobom nosi takozvana “Solidarnost” Trive Ivkovića.


5. maj
U novosadskom smo “Dnevniku”. Pošto je od Končarevića i me­ne čuo da Tri­fun Ivković i njegova “Solidarnost” rade protiv SNV, Dragan Mladenović, jedan od urednika, poziva Trivu i pi­ta ga šta to on ima protiv Veća i “hoćeš li ti da vas Franjo ujedini u Jasenovcu”. Prema Draga­no­vim komentarima, čini se da Triva vodi neka­kvu politiku koja se ne može nazvati srbskom. Kad je Dragan pomenuo odred “Dušan Silni” i neke izjave Stipe Mesića (ili nekoga drugog) o njemu, Triva veli da su to četnici, a Mla­de­nović ga ispravlja: “Ne čet­nici nego Srbi”. U stvari, pri­ča­jući koješta o svojim vojnim formacijama (koje, uglavnom, i ne postoje), Jović i Šešelj daju za pravo Mesiću da kuka na Pred­sedništvo što nije razoružalo paravojne organizacije kojih, očigledno, ima i na srbskoj strani. Mora biti da Triva govori nešto loše o Veću jer Mladenović kaže: “Verovatno i oni ta­ko o vama misle”.

Mladenović je bio u Zapadnom Sremu i čini se da je tamo čuo onu staru Šoškoćaninovu priču o papirologiji. Kao, lako je Iliji Petroviću da sedi tamo i piše saopštenja, što ne do­đe ovde na barikade. Ne znamo šta im je onda rekao, verovatno im je takvo razmišljanje potvrdio, ali ovde, “u šest očiju”, kaže da je korisnije odavde obaviti jedan dobar politički posao, no biti stalno na barikadi, nositi automat i, možda, po­ginuti.

14. maj
Došao je Zoran Beldar. Neko oružje koje je u Mirkovce, kod Vinkovaca, stiglo preko Tri­ve Ivkovića iz “Solidarnosti” uručeno je najvećem šljamu. Triva se hvali da mu ga je dao mi­nistar unutrašnjih poslova Srbije, Radmilo Bogda­nović.


Beldar je obećao da će mi, kad se vrati, telefaksom poslati tekst koji mu je “Solidarnost” pripremila da se odrekne SNV.

Bilo je zamišljeno da se u Boboti formira “Solidar­nost” koja bi bila iznad SNV. Na tom sastanku čuli su se i neki su­prot­ni stavovi, a Beldar je odmah izjavio da bezrezervno podržava Ve­će. Kad je Trivun video da se stvar ne odmotava po njegovim oče­ki­vanjima, izjavio je da će SNV “voditi poli­tiku” a “Soli­dar­nost” će “pratiti kako se ta politika vodi”. Posle svega, u Bo­bo­ti je formirana “Solidarnost”, a za njenog predsednika iz­a­bran je Rade Bogojević-Tašak, ložač u mesnoj školi, izabran, da­kle, da prati “kako se politika vodi”. U “S­o­li­darnost” je ušao i Vukašin Šoškoćanin. Njihov ataše za štam­pu je neki pravnik iz Borova, “ispravan čovek” kako re­če Beldar. Ako je ispravan, otkud tamo, pitam. Muk.

Trifun pre­ti svim članovima Veća da će biti uhapšeni čim do­đu u Beograd, “po odluci Srbije” koja je to Veće i “uki­nula”. Bel­dar je opstao jer je, navodno, prihvatio neke njegove uslove.

16. maj
Predveče se oglašava dr Hadžić. Nije uspeo da utiče na ideo­ložače iz Bobote. Ka­ž­e: podneće ostav­ku na član­stvo u Veću i povući se iz svega. Pou­čen iskustvom sa našim “nacionalnim borcima” iz onih krajeva, kažem mu da ne pomišlja na ostavku jer u pravom tre­nutku mora­će poslove obav­ljati neko ko to zna. Ne­će­mo ozbilj­ne poslove mo­ći prepustiti jednom budalastom ložaču u školi i njegovom štetozaštitniku Trifunu Ivkoviću. Ma­da, najgore u Trifunovom slučaju jeste to što je on lični pri­jatelj Radmila Bogdanovića koji, tako, “istresa” neke da li svoje, da li tu­đe adute protiv SNV. A možda je ne znajući dovoljno Tri­vu Iv­kovića, kako to misli Pekić, radio u najbo­ljoj nameri.


18. maj
Beldar juče bio u Beogradu kod Pekića; izneo mu je čitav niz zapažanja o događa­ji­ma u vinkovačkom kraju. Po svoj prilici tamo je jedna grupa Sr­ba naoružana linijom “Solidarnosti”, počela da spro­vo­di svoj privatni teror, čak i protiv Srba.

22. maj
Sednici Izvršnog saveta SNV prisustvuju predstavnici be­o­gradskog Udruženja Srba i Jugoslav Kostić iz Predsedništva Vojvodine.

Goran Hadžić prihvata da pomoć ide kako ide, u kontinu­i­tetu koji je ostvarljiv. Nešto je, kaže, “shvatio i iz baze i iz Veća”, ali sada kao najveću opasnost za srbski narod u Zapad­nom Sremu vidi “Solidarnost” koja je svojim delovanjem poče­la da ruši Ve­će. “Našim aktivistima mora se stalno stavljati na zna­nje ko za­ista pomaže a ko se natura. Narod mora znati ko daje oružje i ko bi se morao slušati. Na drugoj strani, poslanici u Skupštini Srbije tre­balo bi da znaju kak­va je stvarnost u Za­padnom Sremu i Baranji… Nismo u situ­aciji da se delimo, ljudi još ni­su shva­ti­li ko stvarno pomaže”. Iako je dobar deo stanovništva sa pra­vom glasa (žene) izbegao, u Boboti se insistiralo na refe­ren­du­mu, isključivo po nalozi­ma Trive Ivkovića iz “Solidar­no­sti” da tako mora.

Zoran Beldar veli da je u vezi sa svim selima iz vinko­vačkog kraja. Mirkovci, kao najveće selo, nije bilo naroči­to složno, ali je sada više od dve trećine uz SDS. Kad je krenulo oružje, dve pošiljke prošle su bez problema. Onda je preko “So­lidar­no­sti” i Trive Ivkovića došlo nešto automata. Tom gvož­đu­ri­jom naoružani su šverceri, mešetari, mirkova­č­ki šljam, tipovi koji ne izlaze iz kafane. Zaposeli su centar sela, pljačkaju selo. Neki Stanković koji se pred­stavlja kao predsed­nik Mesne zajed­nice, “svojima” je dao inst­rukciju da pe­lješe sve i sva­koga. Pre neku noć nije bilo straže, pa su narednog dana mno­gi vraćali oružje, razočarani.

Pekić kratko izjavljuje da će grupa odmetnutog Stanko­vi­ća i njegovog “mentora” Trifuna Ivkovića ubrzo biti onespo­sob­lje­na, “ne mislite više o njima”.


Bora Bogunović potvrđuje da je u jednom delu Zapadnog Sre­ma oružje došlo do ljudi koji ga nisu smeli dobiti. “Stanković je psihički bolestan. ‘Solidarnost’ i Stanković napravili su plan za tihu likvidaciju Srba. Sinoć je u Negoslavcima ubi­jen čovek koji je prethodno opomenut da se opredeli između SNV ili ‘Solidarnosti’. Mnogi po ovim selima kažu za Kon­ča­re­vića i Petrovića da se oni na terenu zajebavaju, a mi krva­ri­mo, te da su se (oni koji krvare) zakleli Trivi Ivkoviću da će iz­vr­ša­va­ti njegove naredbe jer su oružje od njega dobili. ‘Soli­dar­nost’ neće stati dok Končarevića i Petrovića ne isključe iz SNV”, kažu oni, “jer je to zahtev države Srbije”. Slično govori i Tašak ko­ji je rekao da se ni “Solidarnost” ni on “ne­će zausta­vi­ti dok se ne otresu dvojice Ilija iz Veća”.

Časlav Nikšić saopštava da Belobrci nisu izašli na re­fe­rendum, te da Skupština Mesne zajednice stoji iza SNV. (Od dvadeset Hrvata iz Belog Brda, samo je jedan glasao “za”). Isku­stvo iz Belog Brda kazuje da je “Solidarnost” “ušla među bagru”, zbog čega ozbiljnim ljudima ne pada na pamet “da ih vo­di nekakav ložač parnog grejanja u školi” iz Bobote.

Valjda zbunjen onim što je čuo, Voja Radaković iz Udruženja Srba u Beogradu traži da mu neko objasni kakva je tu, u svemu, uloga “Solidarnosti”; on zna da je u Novom Sadu “neki Nikola Mandić” iz iste te “Solidar­nosti” pokušao da u to Udruženje ubaci autonomaše i pita da li se sve to može dovesti u vezu.

Goran prelazi preko tog pitanja skoro uzgrednim na­po­me­na­ma da, verovatno, Triva u Beogradu nema “liniju”, a trud “So­lidarnosti” da iz Veća izbaci “dvojicu Ilija” on ob­jašnja­va ma­lo činjenicom da se oni nalaze daleko od zbi­va­nja, u No­vom Sadu, malo podacima da u Borovu Selu i Boboti već ima po skoro pet hi­ljada članova “Trivine solidarnosti”. I njemu, Gora­nu, obeća­no je da će Triva biti “povučen” jer je “prekoračio ovlašćenja”. Triva je, kaže on, poslan da se bavi vojnim pi­tanjima a počeo je da se bavi politikom i da vodi kadrovske poslove. Mo­gao je to činiti jer se svuda “razmetao” kako dolazi od Miloše­vi­ća i da Bogda­no­vića drži u šaci. A što se oružja tiče, ono je sti­zalo “redovnim pu­tem” a ne zaslugom “Soli­darno­sti”.


Pekić ponovo kazuje da “one koji na određeni način ometaju delovanje, svakako treba eliminisati. Ivković će biti odmah uklonjen”. Oni koje opterećuje prisustvo Trive Ivkovića, treba da znaju da “on nema nikakve veze sa srpskom državom”.

Na mnoge pokušaje “Solidarnosti”, SPO (Vuka Draškovi­ća), Srpske radikalne stranke (Vojislava Šešelja) i Srpske na­rodne obnove (Mirka Jovića) da preuzmu političko vođstvo u SlBaZS, SNV reagovalo je saopštenjem od 22. maja:

“Sa dubokim razumijevanjem za želju srpskog naroda iz ma­ti­čne države da pomogne svojoj ugroženoj braći u Slavoniji, Bara­nji i Zapadnom Sremu, ali i uvjerenju da na tom području kvali­fikovano prati i kontroliše sva suštinska zbivanja od intere­sa za konačno iznalaženje političkog rešenja jugoslovenske krize, kojim bi Srbi ostvarili svoju vjekovnu težnju da slobod­no i zajedno žive u jednoj državi;

Pred nagovještajem da se najrazličniji dušebrižnički kon­cepti i samozvani fizički zaštitnici neodređenog porijekla, ponuđeni parcijalno i ličnim vezama, bez znanja Srpskog naci­o­nalnog vijeća, polako izmiču kontroli, a među Srbe unose nepo­vjerenje, strah i zlu krv;


Srpsko nacionalno vijeće za Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem izjavljuje da u ovom trenutku, mada dramatičnom, srpskom narodu u Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu nisu potrebne oružane grupe sa strane, bez obzira na to da li su one oformljene na osnovu stranačke pripadnosti ili po principu solidarnosti. Srpski narod iz ovih krajeva za sada je sposoban da se sam sup­rot­stavi svakom obliku napada na njegova iskonska ognjišta, a Srp­sko nacionalno vijeće, kao jedini legitimni organ toga naroda i njegov neodvojivi dio, znaće da na pravi način organizuje otpor pred takvim napadima.

Istovremeno, a sa plemenitim ciljem da se sačuva srpska ot­po­r­nost prema ustaškoj ideologiji i državnom teroru takozva­ne ‘mlade demokracije’, Srpsko nacionalno vijeće poziva sve Sr­be iz Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema da iz sopstvenih redo­va otklone svaki ma i najmanji nagoveštaj razdora i tako se odupru svakom pokušaju prikrivenog ili otvorenog razbijanja već do­stinute nacionalne sloge”.

23. maj
U razgovoru sa đeneralom Pekićem, ponavljam naš dob­ro po­znati stav da nećemo protivrečiti onima koji bi nam najradije videli leđa, te da ništa lakše nego da se povu­čemo iz Veća, što on odbija rečima da “to ne dolazi u obzir… ja sam već preduzeo mere da se ‘Solidarnost’ otud skloni”.

3. jun
U Bačkoj Palanci, u op­šti­nskoj zgradi, na proširenoj sed­nici Izvršnog saveta SNV, počinje rasprava o političkoj i vo­j­noj situaciji uoči isteka ro­kova za realizaciju Odluke Predsed­ni­štva Jugoslavije i Saveznog izvršnog veća od 8. i 9. maja, kao i o donošenju odluka i akata SNV u vezi sa kon­stituisanjem Velike narodne skupštine SlBa­ZS.

Prisutne na ovoj sednici najpre pozdravlja Ljubo Novako­vi­ć, pred­sednik Opštine Bačka Palanka, posle čega, “ničim iza­zva­n”, konstatuje da o “Solidarnosti” misli “sve najlepše”. To je, kaže, njegovo iskustvo iz vremena kad je ona “srušila vla­du u Voj­vodini”.


Vrlo čudno, pošto sam ja sve dotle, a i ka­s­nije, mi­slio i znao da se tu radilo o opštenarodnom buntu, a da “So­lidarnost” tada nije ni postojala, formirana je 24. novembra 1988. godine zarad od­bra­ne Kosova i M­etohije i srbskih nacionalnih interesa.

26. jun
Saznajem da su “ustanak” u Glini digli “Solidarnost” i Trifun Ivković, na svoju ruku, bez ikakve prethodne pripreme lokalnog stanovništva.

26. avgust
Končarević se u Sremskoj Mitrovici sreo sa Trivom Iv­ko­vi­ćem i sa njim otišao na nekakav sastanak u Beograd. Tamo su zatekli Radmila Bogdanovića i još jednog “zvaničnika” koji je, kao uvodničar u divan, pričao o zaslugama “So­lidar­no­sti” za us­tanak u Baranji. Končarević je odmah po­stavio pitanje ko je “So­lidarnost” da “pomaže” u di­za­nju ustanka, ako već tamo postoji političko telo (SNV) koje se stara o organizovanju srbskog na­roda. I, ako već nije učest­vo­vala u organizovanju tog istog naro­da, kako se ta “Solidar­nost” upušta u dizanje ustanka, da li uop­šte računa s ikakvom odgovornošću i da li bi na sebe preuzela odgovornost ili deo odgovornosti da stvar nije uspela.

Ispostavilo se da tu i takvu “Solidarnost” sačinjavaju lju­di iz državne bezbednosti. Trivun je radio mnoge poslove kao pripadnik službe, ali se, po prilici, upustio i u poslove koji mu nisu “u opisu radnog mesta” – pokušao je, kako rekoše, da za svoj račun elimini­še SNV. Tu “delatnost” pravdavao je time što se navodno verovalo da “dvojica Ilija” pripadaju kontraobave­štajnoj službi. No, bilo kako bilo, “neki” su shvatili šta se gde radi, i ko šta radi, te su nas ostavili na miru.

Končarević im je “obećao” da ćemo se nas dvojica povući čim se prilike umire i uspostavi srbska vlast, a Bogdanović nam nagoveštava neki drugi posao. Končarević misli da bi se mo­glo ra­diti o Maćedoniji, ali ako neko misli njemu da koman­du­je, ne do­lazi u obzir. “Ako je to u interesu srpskog naroda, po­staću i član Komunistič­ke partije Kube, ali neće mi niko na­re­đivati šta da radim”, odbrusio im je.

AUTOR: Ilija Petrović