ASLAN NAHUŠEV: Detalji Prigožinove pobune i šta dalje?

Prigožin je mentalno neuravnotežena osoba sa velikim ambicijama koja je nanela štetu ruskoj državi i vojsci. Ali odavno je kucnuo čas da se Šojgu i Gerasimov počiste sa svojih položaja

Ideja je potekla od jednog od glavešina GRU (koji je već pokojni). Praktična implementacija prvih koraka pripala je generalu Aleksejevu i (nadam se) budućem ministru odbrane.

Pod kapom konglomerata privatnih komercijalnih holdinga (u principu društava sa ograničenom odgovornošću), vlasnik (Jevgenij Prigožin) koji je lično bio veoma blizak sa Vladimirom Putinom, osnovao je oružanu formaciju, odnosno privatnu vojnu kompaniju (PVK), za izvršavanje vojnih zadataka izvan otadžbine, koje iz nekog razloga ministarstvo odbrane, pa čak ni GRU sa svojim legendiranim efektivima ne može da izvrši.

PVK u formi DOO

Finansije su poticale iz budžeta Ministarstva odbrane Ruske Federacije, kroz isplate legalnih perifernih ugovora za DOO. Svi borci PVK su zvanično radnici DOO, zaposleni po ugovorima na određeno vreme, sa punom platom.

Materijalno-tehničku podršku, logistiku, pozadinsku podršku, medicinsku podršku, postrojenja za obuku i ostalo pružalo je Ministarstvo odbrane, po ugovorima sa DOO. Deo finansija za održavanje PVK u formi DOO takođe je potekao iz ugovora sa Kancelarijom predsednika Ruske Federacije, vlastima Sankt Peterburga i Ministarstva prosvete.

Definisanje cena za usluge i robu obe strane, kao i obrt novca u okvirima komercijalnih odnosa vršen je na takav način da bi samo plate radnika PVK stizale preko računa DOO, a svi drugi finansijski resursi zapravo nikada ne bi napuštali Moskovsku oblast i državne organizacije koje finansiraju aktivnosti PVK.

Vlasnik DOO nema direktan neto profit od aktivnosti PVK, nego radi „iz patriotizma”. PVK je oduvek zvanično bio neprofitan. U procesu bavljenja PVK-om, Jevgenij Prigožin je dobijao pozamašne prihode iz velikog broja povezanih poslovnih projekata, i to uglavnom iz inostranstva.

Od početka Specijalne vojne operacije u Ukrajini (SVO), državno finansiranje PVK se pomalo promenilo. Zaključen je odvojeni veliki ugovor sa DOO za njeno učešće u ratu, na osnovu kog je Ministarstvo odbrane isplaćivalo DOO sumu od oko 25 milijardi rubalja mesečno.

Vojna oprema, oružje, municija, ostala oprema, komunikaciona sredstva, transportne usluge, itd. su po slovu ovog ugovora pružani za DOO na „besplatno korišćenje”. Novac koji je DOO dobijalo po ugovorima sa državom korišćen je za nabavke dodatne opreme i naoružanja, mimo onog koje je dobijano od Ministarstva odbrane.

Sve ukupno, od 2014. do maja 2023. godine, poslovno carstvo Jevgenija Prigožina dobilo je od ruske države isplate u vrednosti od 1,73 biliona rubalja (oko 25 milijardi dolara), odnosno 2,3 milijarde dolara godišnje.

Od toga je oko polovine otišlo na PVK. A u to nije uračunata cena opreme, oružja i municije, niti korišćenje poligona za obuku ili vozila Ministarstva odbrane, što je PVK oduvek dobijala besplatno.

U početku, PVK je u administrativnom smislu faktički kontrolisao GRU. Ali postepeno, stičući iskustvo i formirajući sopstveni sistem upravljanja, uz paralelni rast sopstvenog autoriteta u očima predsednika i ličnu bliskost sa njim, Jevgenij Prigožin uspeo je da izvuče PVK iz kontrole GRU i Ministarstva odbrane.

Iskobeljavši se iz zagrljaja ogromnog, korumpiranog, neefikasnog birokratskog aparata Ministarstva odbrane i karijerističkih generala koji neretko ne znaju ništa o realnoj borbi, ali u potpunosti uživaju prioritetnu podršku pozadine Ministarstva odbrane, lideri PVK uspeli su da naprave najefektniji mehanizam borbene jurišne pešadije ne samo u Rusiji, nego možda i na svetu (u tome se slažem sa Prigožinom).

Odvojena nedodirljiva struktura

Krajem 2016. godine, nakon skrivenog akutnog sukoba sa Ministarstvom odbrane, a po direktnom naređenju predsednika, PVK je dobio nove nadzornike, izvan Ministarstva odbrane i državne administracije. Za Šojgua je, međutim, ostala formalna obaveza finansijsko-ekonomske podrške za PVK, što je uvek vršeno na najvišem nivou, po naređenjima sa samog vrha.

Novi nadzornici PVK koje je doveo predsednik, nisu se mešali u upravljačke afere ove firme, nego su pre svega bili angažovani u zataškavanju „umetnosti” njihovih saradnika iz pozadine (među kojim je i jedan odlikovani „heroj Rusije”, A. Trošev) i lobiranju za podršku od strane državnih institucija Rusije.

Do 2019. godine, PVK je praktično postao odvojena nedodirljiva struktura unutar sistema moći Rusije, i to najefektivnija u rešavanju nekih veoma složenih i osetljivih zadataka postavljenih od strane najvišeg državnog rukovodstva.

Nestabilnu, labilnu i generalno psihopatološki neuravnoteženu ličnost Prigožina su nadzornici prihvatili, i što je još važnije – kontrolisali je na način koji se pokazao korisnim za posao.

Prigožinov najvažniji metod za probijanje i rešavanje problema na svim nivoima često je bila kontrolisana histerija i grandiozne spekulacije pred samim predsednikom.

Ljudi bliski Prigožinu oduvek su se čudili njegovoj sposobnosti da se momentalno prebacuje iz stanja savršeno pomahnitalog i ludog bezakonika u sliku i priliku trezvenog, iskusnog i korektnog biznismena. Od preambicioznog individualca i lidera koji se nikome ne potčinjava do fleksibilne ulizice koja demonstrira kompletnu submisivnost i pseću lojalnost.

Sistem proždire odmetnika

Istina, vremenom je, u direktnoj srazmeri sa rastom snage PVK, krug onih u eliti pred kojim bi Prigožin demonstrirao svoju submisivnu stranu počeo rapidno da se sužava, i obrnuto – broj onih koje je napadao, drsko rešavajući svoje probleme, podjednako brzo se uvećavao, što znači da se uvećao i broj njegovih moćnih neprijatelja na vrhu.

Do početka SVO, samo četiri osobe (sami nadzornici) i naravno predsednik, ostali su u krugu lica pred kojim je nastavljao da bude servilan.

SVO je, međutim, konačno pretvorila PVK u najefikasniju (a, nažalost, za sada i jedinu efikasnu) i borbeno najsposobniju vojnu formaciju Oružanih snaga Ruske Federacije: pravi pravcati armijski korpus, ustrojen po ratnim pravilima i uz sve to i najbolje opremljen.

Imajući u vidu zjapeću nepopunjenost i ozbiljne probleme u upravljanju i opremanju drugih jedinica Oružanih snaga Ruske Federacije, PVK se po značaju i obimu operativnih zadataka u SVO može izjednačiti sa formacijom operativnog nivoa delovanja (skoro kao zaseban vojni okrug).

Nakon zauzimanja Soledara, Prigožin je konačno pokidao sve lance i sada je poniznost demonstrirao jedino pred predsednikom.

PVK je bila jedina formacija u zoni SVO koja je opremljena i obučena po etabliranim standardima. A istina je i da su njeni gubici bili u okvirima kalkulisanih normi uspešne ofanzive, iako najviši u čitavoj grupi jedinica (prema ruskoj vojnoj doktrini odnos ofanzivnih i defanzivnih gubitaka je 7:1, prim. prev).

Do danas Vagner ima udeo od oko 70 odsto u ukupnim gubicima čitave operativne grupe.

Sa ostala tri nadzornika, Prigožin je sada komunicirao kao sa sebi jednakima, otvoreno se sukobljavajući sa ostatkom najvišeg establišmenta ili im se obraćajući sa prezirom, kroz zube.

Ovo nije moglo da ne stvori totalni upravljački vakuum oko Prigožina, pošto predsednik ne može konstantno da lično rešava sve tekuće probleme jedne vojne organizacije, makar ona bila i najbolja. Rezultat takvog pozicioniranja uvek je isti: sistem proždire odmetnika na jedan ili drugi način.

Poenta nije u ličnosti Šojgua ili Gerasimova (oni sami su morali biti razrešeni pre godinu dana). Pravila funkcionalnog sistema (čak i kada je polu-truo i slab) bespogovorno se primenjuju dokle god sistem postoji.

Prigožin je protiv sebe okrenuo praktično sve centre uticaja, pa i sam državni mehanizam, a predsednik je vrh tog mehanizma. On ne može zarad PVK-a da uništava strukturu na kojoj sedi. Prigožin, konstantno opijen sopstvenom veličinom i moći, nije bio u stanju da to shvati, pa je nastavio da gubi dodir sa realnošću.

„Malo pogurati šefa”

Dana 16. juna, Ministarstvo odbrane i Kancelarija predsednika zvanično su obavestili DOO o prekidu svih finansijskih, ekonomskih i komercijalnih veza, počevši od prvog jula. Istovremeno, radnicima PVK „Vagner” ponuđeno je da pređu u PVK „Redut” pre prvog jula (kroz transfer bez gubitka staža i statusa) ili direktno u Ministarstvo odbrane Ruske Federacije, bilo kao čitave jedinice ili kao pojedinci.

Upitan od strane komandanata svojih jurišnih odreda šta dalje činiti, Prigožin je odgovorio da ima odličan plan, sa kojim se predsednik saglasio, ali kako bi se dobilo „zeleno svetlo” za njegovu implenetaciju potrebno je „malo pogurati šefa”, koji kao i uvek pokazuje sebi svojstveno oklevanje i neodlučnost u nadi da će se „problem nekako sam od sebe rešiti”.

Jurišni odredi su u ovom kontekstu zapravo jurišni bataljoni u punoj snazi. PVK „Vagner” ih ima 12. Osam od 12 komandanata su odlikovani heroji Ruske Federacije. Svi oni su istinski ratnici i borbeni komandanti sa deformisanom svešću, sličnom svesti manijaka. Pre svega, naređenje neposredno pretpostavljenog im je svetinja. Drugo, i kad shvataju da čine užasnu stvar, ne mogu da se odupru fundamentalnom unutrašnjem porivu ka realizaciji dobijenog zadatka. Između zdravog razuma i naređenja uvek će odabrati naređenje – što je za vojnike idealno.

Inicijalno, „Dan D” (tj. početak aktivnosti „da se malo pogura šef”) je bio zakazan za 30. jun. Informacije o ovim pripremama stigle su u Ministarstvo odbrane momentalno nakon njihovog početka unutar PVK „Vagner”. Ali niko, ni među nadzornicima, ni unutar Ministarstva odbrane, nije verovao da će PVK na kraju zaista da se odluči za takav korak. Značajan broj ljudi pri „Savetu komandanata” (neka vrsta generalštaba PVK „Vagner”, prim. prev.) smatrao je da se „Petrovič samo pravi važan”, u nadi da će puke pripreme za „marš” biti dovoljne da se „natera Putin da prihvati njegov plan”.

A sam „plan” je da se čitav PVK prekvalifikuje u državnu službu pod nazivom „Prvi predsednički jurišni korpus specijalne namene”, pri čemu bi „korpus” podnosio račune direktno predsedniku, posedujući sopstvene agencije za logističku podršku i odvojene finansije iz državnog budžeta.

Istovremeno, za svaki slučaj, Ministarstvo odbrane je pripremilo plan za blokadu ovih potencijalnih akcija, sa rokom za implementaciju do 29. juna.

Marš na Moskvu

Informacija od 23. juna, o pripremama Ministarstva odbrane da blokira ceo poduhvat u Rostovu, kao i prekid isplata na račune DOO, praktično su naterali Prigožina da ubrza implementaciju svoje sulude monstruozne avanture pre roka. Dva dana kasnije ne bi imao čime da isplati svoje radnike. Dao je naređenje da se iskešira sve što je trenutno na računima, pa je momentalno stupio u akciju.

Objašenjenje za srednje rangirane komandante bilo je veoma jednostavno: „da se pomogne predsedniku da ukloni Šojgua i Gerasimova, te da donese odluku o transformisanju PVK u ‘Prvi predsednički jurišni korpus specijalne namene’”. Najniže rangiranim komandantima i običnim borcima nije objašnjeno ništa, oni su prosto sledili naređenja.

Od 18 članova „Saveta komandanata”, 13 je prihvatilo da sledi navedene instrukcije. Petorica su odbila, od čega su trojica bili komandanti jurišnih odreda (među njima je i čuveni „Lotus”). Sve ukupno, oko 20 odsto personala PVK prvobitno je odbilo da se povinuje naređenju za pobunu.

Prigožin je podelio sledeće borbene zadatke:

Prva grupa (oko 6.000 ljudi) pod komandom „Ratibora” i samog Prigožina, da blokira i zauzme štab združene grupe armija (radi se o komandi svih ruskih jedinica angažovanih u SVO; na ruskom obъedinennoй gruppirovkoй voйsk, a skraćeno „OGV”, prim. prev), kao i aerodrome u zoni operacija kako bi se sprečili vazdušni napadi protiv PVK.

Druga, treća i četvrta grupa (oko 8.000 boraca), pod vođstvom „Vagnera” usiljenim maršem da idu na Moskvu, uđu u Moskvu pre kraja dana 24. juna, te blokiraju i zauzmu zgradu Ministarstva odbrane u ulici Frunzeovog nasipa.

Prigožin je bio uveren i ubedio je svoje komandante da im se niko neće suprotstaviti, a da će najveći broj ljudi pozdraviti akcije PVK „Vagner” sa oduševljenjem i podrškom. Već ujutru 24. juna, predsednik će stupiti u kontakt sa njim, pa će „još pre ručka sve urediti na najbolji mogući način”.

Ostaje mi misterija kako su komandanti mogli da poveruju u takvu lakrdiju (čak i poznajući borbene defekte njihovih umova) i još važnije – kako je sam Jevgenij Prigožin sebe naterao da veruje u realističnost takvog plana, uprkos njegovim polu-patološkim mentalnim karakteristikama.

Suprotstavljanje pobuni

U pogledu računanja na odsustvo otpora u prvoj fazi, plan je gotovo uspeo. Štab združene grupe armija zauzet je bez otpora. Komandna četa je položila oružje, a odred specijalne namene jednostavno nije pružao otpor, navodno usled neadekvatnog naređenja od nekoga iznad.

A onda su „Panciri” prvog odreda počeli da obaraju sve vojne letelice koje su im došle u domet. Gotovo sve one su vršile pomoćne funkcije, poput ometanja radio komunikacija duž linija kretanja kolona PVK ili presretanja razgovora komandanata.

Prvi helikopter Mi-8 MPR oboren je u 20:13 časova, samo što je konvoj krenuo put Moskve.

Nakon takvog košmara, na nivou operativne komande koja se suprotstavljala pobuni doneta je spontana emotivna odluka da se unište kolone u pokretu, što je gotovo momentalno poništeno, kako se priča, zahtevom samog predsednika. Ali, u tom momentu „Pancir“ je uspeo da obori i jedan borbeni Ka-52.

U međuvremenu, niko nije zvao Prigožina, a umesto toga moglo se čuti obraćanje predsednika javnosti. Prigožin je shvatio da su izgubili. Zatim je usledio telefonski poziv od Aleksandra Lukašenka i početak pogađanja.

U stvari, dedica (Lukašenko) je bio samo „lice” druge pregovaračke strane. Pregovore su istinski vodili A. Vajno i A. Bortnikov. Isprva, Prigožin je izložio maksimalistički zahtev (o onom Prvom predsedničkom jurišnom korpusu specijalne namene) i insistirao je na njemu negde do 18 časova.

Tokom pregovora, Prigožin je (ne shvatajući da je već uništio PVK) ponudio da, ukoliko njegova verzija rešenja krize bude prihvaćena, „Vagner” momentalno u novom statusu ode na najakutniji sektor fronta i reši sledeći najteži frontovski zadatak. U tom kontekstu spominjani su Avdejevka, Harkov, Kupjansk i Krasni Liman. Njemu je, međutim, bilo nuđeno da se momentalno preda, položi oružje ili bude uništen.

Do 18 časova, kolone D. Utkina (komandant „Vagnera”, prim. prev.) počele su da ostaju bez goriva, hrane i baterija na telefonima. Pojedini borci počeli su da zaostaju nakon što su ih članovi porodica zvali i emotivno im govorili o predsednikovom apelu, stavu naroda o „maršu”, blokadi platnih kartica i posetama bezbednjaka koji su im predočili užase koji očekuju pobunjene borce ako se momentalno ne predaju. Broj onih koji su sve više zaostajali za kolonom počeo je eksponencijalno da raste nakon 18:00 časova.

Ruku na srce, mora se priznati da gotovo da nije bilo pljačkanja benzinskih stanica ili radnji od strane boraca PVK.

Kompromisni predlog

Oko 19 časova, na obroncima Moskovske oblasti, konvoj je naleteo na fortifikovanu liniju, podržanu višecevnim raketnim lanserima, lanserima vođenih protivoklopnih projektila i bacačima granata. Na bokovima auto-puta, odredi specijalnih jedinica držali su položaje. Štaviše, broj snaga i sredstava za borbu protiv PVK rastao je direktno pred očima boraca „Vagnera”, dok je njihovo brojno stanje postepeno opadalo.

I pored svega toga, pretpostavljam da bi neki od boraca, da su dobili naređenje, u borbenom poretku krenuli napred, u juriš na utvrđenja, a možda bi se čak i probili kroz prvu liniju odbrane, ali opet bi na kraju bili potpuno uništeni, jer je do tog momenta apsolutna premoć u vatrenoj sili bila na strani vladinih snaga.

Dmitrij Utkin se izdvojio sa Aleksejem Djuminom (guverner Tulske oblasti, bivši šef obezbeđenja predsednika Putina, komandovao jedinicama specijalne namene tokom aneksije Krima 2014. godine, prim. prev.) na obližnju benzinsku stanicu, gde je, nakon kraćeg razgovora, zvao Prigožina da mu predloži kako da se „brže reši problem“. I baš tada se pojavio kompromisni predlog „starog druga” – za relokaciju u Belorusiju.

Još sat ili dva kafe-pauze sa Aleksejem Djuminom i PVK bi se prosto predala na milost i nemilost vlastima. Verovatnoća upuštanja u bratoubilačku borbu bila je minimalna. Ali Vladimir Putin je odlučio da ne rizikuje pa nije nudio kompromise (što je apsolutno ispravno).

Uzgred, PVK je suve obroke, dizel gorivo i benzin za povratak dobio od Nacionalne garde. Sam „Vagner” gotovo da više nije imao goriva, ni novca za kupovinu hrane.

Moguće je pretpostaviti, uz visok nivo sigurnosti, šta će se dalje dešavati. Vladimir Putin će ispuniti svoje obećanje, pa će jedan veliki slučaj koji se uklapa u član Krivičnog zakonika nazvan „pobuna” biti pretvoren u mnogo malih slučajeva iz člana pod nazivom „samovolja”, deo drugi (ali malo kasnije).

PVK će biti likvidiran, a konglomerat DOO će bankrotirati. Aktiva Jevgenija Prigožina biće preuzeta i redistribuirana.

PVK 2.0

Mnogi krivični procesi biće inicirani kao specifične individualne epizode: ubistva sa predumišljajem, oštećenja i uništenja imovine, saobraćajne nezgode sa teškim posledicama, nepostupanje po zahtevima državnih zvaničnika, izbegavanje plaćanja poreza, mito, korupcija, zloupotreba službenog položaja, itd.

Oni radnici PVK i DOO na koje se ovi članovi budu odnosili biće osuđeni, a državne nagrade i društvene privilegije biće im uskraćene. Stoga ćemo nakon nekog vremena imati manje „heroja Rusije” i nosilaca drugih priznanja.

Ostatak će se izvući bez pravnih posledica po sebe, postaće ili civili, ili službenici Ministarstva odbrane ili radnici PVK „Redut” i drugih dobrovoljačkih formacija.

PVK 2.0 na beloruskoj bazi je „od lukavog”. Vagnerov budžet iznosi pola budžeta odbrane Republike Belorusije. Lukašenko (sve i kada bi hteo da zadrži PVK) jednostavno nema novca za ovo, a Prigožin još manje. A „Stari” nije takva budala da uz skute drži mentalno nestabilnog Prigožina sa privatnom vojskom, koji je već jednom izdao svog gospodara. U Belorusiji, Lukašenkova država je jedinstven monolit.

Oni sa vrha PVK i iz Prigožinovog unutrašnjeg kruga, koji sa njim budu otišli u Belorusiju, u velikoj su opasnosti da uskoro postanu osobe involvirane u povezana krivična dela (ne pobunu), koje će biti lako isporučiti u Rusiju po zahtevu iz Moskve. Savet za njih je da istupe sa priznanjima pre nego što bude prekasno, jer sada ta priznanja možda i imaju nekakvu vrednost.

Pred lice pravde biće izvedeni i oni pripadnici vojske, Ministarstva odbrane i drugih službi bezbednosti koji su počinili vojna krivična dela (neizvršenje naređenja koje je dovelo do teških posledica).

Sistem, iako relativno slab i truo, srednjoročno gledano samleće obične učesnike pobune koji su se ogrešili o državu.

Zahtev patriotske većine

Ljudski gledano – okrutno i tužno je sve ovo. Kao da je opoganjena duša naivnog, lakovernog patriote.

Ne može biti oprosta za talentovanog avanturistu Prigožina i on mora da odgovara u potpunosti. Na jedan ili na drugi način. Nadam se da će, vremenom, odgovarati, baš kao i njegov bivši patron, ali izdaja se nikada ne može oprostiti.

Njegova glavna krivica čak nije ni u „maršu” ili mrtvim pilotima, nego u činjenici da je uništio borbeno najsposobniju vojnu formaciju Oružanih snaga Ruske Federacije sopstvenim rukama, a legendarne borce-heroje pretvorio zauvek u pobunjenike i kriminalce.

Svojom ludošću i glupošću, Prigožin je naneo tako veliku kolosalnu štetu bezbednosti Ruske Federacije, da su sve njegove pređašnje zasluge pred državom, kao i vojna dostignuća PVK „Vagner”, precrtani u jednom zamahu. Herojima i pravim patriotama je jezivo smešteno. Predsednik i čitava državna moć su poniženi.

A vreme je takođe i da se konačno počiste i Šojgu i Gerasimov sa svojim kompanjonima. Koliko još dugo se može demonstrirati princip nesavitljivosti pod pritiskom? To više nije zahtev Prigožina, nego uveliko zakasnela ključna menadžerska odluka i, na mnogo načina, zahtev patriotske većine u narodu.

PS
Zakon o privatnim vojnim kompanijama, usled specifičnosti državne administracije i nacionalnih tradicija Rusije, neće ukloniti nijedan od problema. Naprotiv, iznedriće mnoge privatne vojske, dajući im sada čak i pravni osnov, od kojih bi bilo koja, na hir svojih korisnika ili komandanata, mogla da napravi nešto slično ili još gore.