FJODOR LUKJANOV: Atomizacija međunarodne politike
Autor: Glas javnosti
Za razliku od Zapada koji je težio postizanju jedinstvenog mišljenja još od polovine 20. veka, svet koji se suprotstavlja Zapadu ne može lako biti sveden na zajedničkog imenitelja
Međunarodna politika postaje sve zamršenija. Pre nekoliko godina, niko ne bi mogao ni da zamisli da misija najvišeg nivoa koja nastoji da razreši ozbiljan međunarodni sukob putuje iz Afrike u Evropu, umesto u suprotnom smeru i da će oči celog sveta biti uprte u predstavnike afričkih zemalja koji apeluju na vođe velikih evropskih zemalja da prekinu nasilje i da otpočnu pregovore. A ovo je samo jedna naznaka koliko nelinearno funkcionišu sadašnji međunarodni odnosi.
Da li Afrika ili drugi predstavnici ne-zapadne „Svetske većine” stoje na strani Rusije? Ne. U svakom slučaju, njihove pozicije se razlikuju. Ali ono što ih zaista razlikuje od zapadnih zemalja jeste razumevanje koje proističe iz sopstvenog teškog iskustva, koje ih je naučilo da je svet zaista složen i nepošten. Ovo se može i zalečiti, ali to zahteva stalno prilagođavanje jednih drugima i ispravljanje neravnoteža. Ideal je teško dostići, ali može se pokušati, uz uzimanje u obzir različitih mišljenja i interesa. Ovo se u suštini svodi na stvaranje međunarodnog poretka u hodu. U pitanju je proces, zato što je ostvarenje krajnjeg cilja uvek ostaje izvan domašaja.
Dvodimenzionalna šema
Zapadni proces je potpuno drugačiji. Što je kompleksniji okolni svet i što više izmiče pokušajima da se podvede pod bilo kakve obrasce – snažnija je žudnja da se uklopi u proste i jednostavne šeme. Idealno, te šeme moraju biti binarne: moderna demokratija tvrdi da je dobronamerna i da se suprotstavlja zloćudnom i nazadnom autoritarizmu.
Želja da se uproste stvari je razumljiva, ne samo sa ljudskog, već i sa praktičnog stanovišta. Onima koji donose odluke potrebna je razumom pojmljiva slika stvari. U nekim situacijama, takva slika je bolja nego da nema ničega, čak i ukoliko je pogrešna.
Vreme je da se podsetimo međunarodnog bestselera sa kraja devedesetih godina prošlog veka Svet je ravan (The World is Flat) [1] američkog novinara Tomasa Fridmana. On je pisao o potpunoj unifikaciji svega i svačega kao dela procesa globalizacije. Danas, ova metafora se čita kao nastojanje da se sve prikaže kao jednostavnije i ravnije zato što je nemoguće nositi se sa zastrašujućom multidimenzionalnošću. Ovaj pristup karakteriše današnje međunarodne odnose, odakle se preliva u unutrašnju politiku svake od zemalja. Ali unutar zemalja njihovi sopstveni interesi su na prvom mestu; svakodnevni život je prioritet.
Nedavni samit G7 u Hirošimi je uverljivo pokazao nastojanja koja se čine kako bi se učvrstila, čak okamenila, dvodimenzionalna šema na globalnom nivou. Po prvi put, Rusija i Kina su nedvosmisleno izjednačene po svom statusu: neprijatelji i glavna pretnja po svet. Ukrajinsko pitanje je postalo, kako se to obično kaže, „tačka okupljanja” za zajednicu koja sebe smatra „pravom stranom istorije”. Vladimir Zelenski igra veliku ulogu tako što deluje kao prekopotrebni vezivni činilac.
Potreba za pojavnim i personalizovanim objedinjujućim motivom je prilično razumljiva. U izostanku takvih elemenata – zajednice se lako raspadnu, zato što svet uopšte nije dvodimenzionalan. On nije samo diversifikovan već je, u stvari, atomizovan u skladu sa različitim interesima, idejama i agendama, i potrebna mu je maksimalna fleksibilnost kako bi odgovorio na sve veći broj sve širih izazova. Ovo čini veoma teškim održavanje kohezije, koja može biti postignuta samo uz pomoć teške artiljerije, figurativno, a nažalost i doslovno rečeno.
Demokratski centralizam
Šta bi trebalo da čine oni protiv kojih su usmerena gorenaznačena razmatranja? Oni bi trebalo da učine upravo suprotno – da teže maksimalnoj raznovrsnosti, da osiguraju razvitak u raznolikim pravcima i da insisitraju na svom pravu da ne čine krajnje i neopozive izbore. Dihotomija između dobra i zla je razumljiva i moralno privlačna, ali u najvećem broju slučajeva nema ničega zajedničkog sa stvarnim međunarodnim procesima.
Profesionalci koji su dobro upoznati sa istorijom ratova i sukoba potvrdiće da se oni izuzetno retko završavaju nečijom neupitnom i potpunom pobedom. Pokušaji da se čisto moralna dimenzija pripiše nekom sukobu zahteva baš ovakvo ishodište, jer bi u drugom slučaju „zlo” prošlo nekažnjeno.
Era etičkih i ideoloških procena, normativna pre svega, potrajala je nekoliko decenija. Današnji pristup mora biti mnogo više relativizujući, sa mnogo različitih etičkih sistema koje se bore za jednaka prava, delimično i zato što je svet koji jača izvan Zapada po definiciji heterogen, i ne može se svesti na zajednički imenilac. Ne može biti konsolidovan, za razliku od Zapada koji je težio postizanju jedinstvenog mišljenja, ako ne i jedinstvenog autoriteta još od polovine 20. veka.
„Globalna većina” će uvek težiti za fleksibilnim oblicima partnerstva – politici koja se proteže u više pravaca i balansiranju umesto potpunoj subordinaciji. Oni iz Rusije koji su živeli u sovjetsko vreme sećaju se da je Povelja Komunističke partije SSSR-a proklamovala princip „demorkratskog centralizma” koji je formulisao Lenjin: „Većina je donela odluku, i to je to. To je demokratija!” Paradoksalno, sada zapadni svet kao da nastoji da živi po ovom principu. To je paradoksalno zato što je Zapad zapravo manjina u globalnim okvirima. Ali ovde je očito reč o samosagledavanju.
SKINI APLIKACIJU
.png)
