DMITRIJ TRENIN: Ukrajinski sukob i nuklearno oružje ili Karaganov je u pravu
Autor: Glas javnosti
Da parafraziram jednog pokojnog američkog državnika, zašto imamo nuklearno oružje ako odbijamo da ga koristimo pred licem egzistencijalne pretnje?
Sergej Karaganov je, u svom skorašnjem članku, pred pažnju javnosti izneo najteže pitanje – ono o upotrebi nuklearnog oružja u već 16 meseci dugoj specijalnoj vojnoj operaciji u Ukrajini. Mnogi odgovori na ovaj tekst sveli su se na dobro znanu formulu: ne može biti pobednika u nuklearnom sukobu, pa stoga nije moguće ni voditi ga. U tom smislu, predsednik Vladimir Putin je, odgovarajući na pitanje na Peterburškom međunarodnom ekonomskom forumu, govorio da je nuklearno oružje sredstvo odvraćanja, da su uslovi za njegovu upotrebu definisani doktrinarnim dokumentima, te da teorijska mogućnost za njegovu upotrebu postoji, ali da za tim sada nema potrebe.
U principu, nuklearno oružje je od samog početka ukrajinskog sukoba bilo „na radnom stolu” ruske politike, pre svega kao sredstvo držanja SAD i njihovih saveznika na distanci, odnosno van konflikta. Bez obzira na to, uzastopne javne insinuacije ruskog predsednika i drugih javnih funkcionera o nuklearnom statusu Rusije do danas nisu sprečile puzeću eskalaciju angažmana zemalja NATO u vojnim operacijama u Ukrajini. Rezultat je da je postalo jasno da nuklearno odvraćanje, na koje su se mnogi u Moskvi oslanjali kao na pouzdano sredstvo zaštite vitalnih interesa države, ima mnogo ograničeniju primenu.
Odsustvo straha
Faktički, SAD su sada pred sebe postavile zadatak koji bi bio nezamisliv u godinama Hladnog rata – da se porazi jedna nuklearna super-sila u regionu koji joj je strateški važan, bez pribegavanja nuklearnom oružju, isključivo kroz naoružavanje i kontrolisanje treće države. Amerikanci deluju pažljivo, opipavajući reakcije protivnika i konzistentno proširujući granice mogućeg u pogledu oružja koje se doprema Kijevu, te odabira meta za isto. Od snabdevanja antitenkovskim sredstvima, SAD su došle blizu transfera borbenih aviona F-16 i dalekometnih raketa Ukrajini.
Izvesno je da se takva američka strategija bazira na uverenju da se rusko rukovodstvo neće usuditi da upotrebi nuklearno oružje u aktuelnom sukobu, te da su njegova spominjanja nuklearnog arsenala običan blef. Amerikanci su, spolja gledano, hladnokrvno reagovali čak i na razmeštanje ruskih nestrateških nuklearnih sistema u Belorusiju. Takvo odsustvo straha je direktan rezultat geopolitičkih promena iz poslednje tri decenije i generacijske smene ljudi na vlasti u SAD i Zapadu uopšte.
Ispario je obuzdavajući strah od atomske bombe, koji je postojao tokom druge polovine dvadesetog veka. Nuklearno oružje ne dolazi u obzir. Praktični zaključak toga je očigledan: nema razloga za strah od reakcije Rusije.
To je krajnje opasna zabluda. Trajektorija ukrajinskog rata ukazuje na eskalaciju konflikta kako po horizontali – širenjem pozornice vojnih dejstava, tako i po vertikali – kroz rastuću moć primenjenog oružja i intenziteta njegove primene. Mora se trezveno prepoznati da ova trajektorija vodi ka direktnom oružanom sukobu Rusije i NATO. Ako se akumulirani momentum ne zaustavi, onda će se takva kolizija dogoditi, a tom slučaju će rat, proširivši se na Evropu, gotovo neizbežno postati nuklearni. A posle nekog vremena, nuklearni rat u Evropi će najverovatnije dovesti do razmene udara između Rusije i Sjedinjenih Država.
Ruski rulet
Amerikanci i njihovi saveznici zapravo igraju ruski rulet. Da, za sada je ruska reakcija na miniranje Severnog toka, na napade dronovima na bazu strateške avijacije „Engels” (decembar 2022, prim. prev), na upade sabotera naoružanih od strane Zapada u Belgorodsku oblast i na mnoge druge akcije podržavane i usmeravane od strane Vašingtona, bila relativno uzdržana. Takva uzdržanost, kako je predsednik Putin nedavno razjasnio, ima dobre razloge. Rusija, kako je vrhovni komandant rekao, ima sposobnost da uništi svaku zgradu u Kijevu, ali neće se upuštati u terorističke metode kojima pribegava neprijatelj. Putin je, međutim, takođe rekao da Rusija razmatra različite opcije za uništavanje zapadnih ratnih aviona baziranih na teritorijama NATO članica, ukoliko se uključe u sukob u Ukrajini.
Do sada, ruska strategija u ukrajinskom sukobu dala je eskalacionu inicijativu neprijatelju. Zapad je ovo iskoristio,da iscrpi Rusiju na bojištu i uzdrma je iznutra. Nema smisla da sami podržavamo ovakvu shemu. Naprotiv, ima smisla da usavršimo i modernizujemo našu strategiju nuklearnog odvraćanja, uzimajući i obzir praktična iskustva ukrajinskog sukoba. Postojeće doktrinarne odredbe formulisane su ne samo pre početka specijalne vojne operacije, nego izgleda i bez jasne ideje šta bi moglo da se dogodi tokom SVO.
Inostrana strategija Rusije uključuje, pored čisto vojnih, i spoljnopolitičke, informacione i druge aspekte. Glavnom protivniku se mora poslati nedvosmisleni – i više ne samo verbalni – signal da Moskva odbija dalju igru po pravilima koja je formulisala druga strana. Naravno, paralelno s time mora se organizovati poverljivi dijalog sa našim strateškim partnerima i neutralnim državama, u kojem bi se objasnili motivi i ciljevi naših akcija. Mogućnost upotrebe nuklearnog oružja u aktuelnom sukobu ne treba skrivati. Realnost takve perspektive, a ne samo teorijska mogućnost, trebalo bi da postane podsticaj za ograničenje i zaustavljanje eskalacije rata, te da prokrči put ka strateškom balansu u Evropi koji bi išao nama na ruku.
Nuklearni metak
Što se tiče ruskih nuklearnih udara protiv NATO zemalja: hipotetički govoreći, Vašingon najverovatnije ne bi odgovorio na ove udare sopstvenim nuklearnim napadom na Rusiju, iz straha od ruske odmazde protiv SAD. Odsustvo takve reakcije srušiće mit koji se decenijama gradi oko člana 5. Severnoatlantskog ugovora i dovesti do najdublje krize NATO pakta – možda čak i do kolapsa organizacije. Ne može se isključiti da bi atlantske elite zemalja EU i NATO u tim uslovima zahvatila panika, pa bi ih zbrisale nacionalne snage, koje će sopstvenim očima videti da bezbednost njihovih zemalja zapravo ne zavisi od nepostojećeg „nuklearnog štita” SAD, nego od izgradnje izbalansiranih odnosa sa Rusijom. Moglo bi se desiti da Amerika ostavi Rusiju na miru.
Moguće je da će se opisana kalkulacija pokazati ispravnom. Ali možda i neće. Da, verovatno je da se američki nuklearni udar na Rusiju ne bi dogodio momentalno. Nije izvesno da će Amerikanci žrtvovati Boston za Poznanj, isto kao što tokom Hladnog rata nisu nameravali da žrtvuju Čikago za Hamburg. Ali isto tako je izvesno da bi nekakvog odgovora SAD bilo. Ovaj nenuklearni odgovor – nećemo nagađati kakav – bi za nas verovatno bio osetljiv i bolan. Izvesno je da bi njime Vašington nastojao da ostvari cilj sličan našem: da parališe volju ruskog rukovodstva da nastavi sa ratom i stvori paniku u ruskom društvu.
Teško da bi posle takvog udara rusko rukovodstvo kapituliralo: na kocki će biti sama egzistencija Rusije. Izvesnije je da bi usledila odmazda, a u tom stadijumu možemo pretpostaviti da bi ona bila usmerena na glavnog neprijatelja, a ne na njegove satelite.
Zaustavimo se kod ove tačke bez povratka i sumirajmo našu analizu. „Nuklearni metak” obavezno i neskriveno mora biti vraćen u burence revolvera kojim se američko rukovodstvo tako sumanuto igra danas. Da parafraziram jednog pokojnog američkog državnika, zašto imamo nuklearno oružje ako odbijamo da ga koristimo pred licem egzistencijalne pretnje?
Nema potrebe da više bilo koga plašimo rečima. Neophodno je pripremiti se za moguću praktičnu primenu, pažljivo razmatrajući moguće opcije i njihove posledice.
Rat u Ukrajini dobio je prolongirani karakter. Kako se iz ponašanja ruskog rukovodstva može zaključiti, ono računa na postizanje strateškog uspeha, oslanjajući se na ruske resurse koji su višestruko veći od ukrajinskih, kao i na činjenicu da je ulog Rusije u ovom ratu mnogo veći od uloga Zapada. Ova kalkulacija je verovatno tačna, ali mora se uzeti u obzir da neprijatelj procenjuje ruske šanse drugačije od nas, pa bi mogao da preduzme korake koji bi doveli do direktnog oružanog sukoba između Ruske Federacije sa jedne i NATO-a i SAD sa druge strane. Moramo se pripremiti za takav razvoj situacije. Kako bismo izbegli opštu katastrofu, neophodan je povratak straha u politiku i javnu svest: u nuklearnoj eri, ovo je jedini garant očuvanja ljudske vrste.
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
