VLADISLAV ŠURIGIN: Rusija ratuje sa kolektivnim Zapadom, koji je odlučio da nas izbriše iz istorije 21. veka.

Vladislav Šurigin, vojni publicista, član Izborskog kluba i stalni saradnik “Vaših novosti”, izneo je na svojoj društvenoj mreži svoje mišljenje o trenutnoj specijalnoj operaciji ruskih trupa u Ukrajini.

Evo celog teksta:

Nastaviću svoje beleške, ocenjujući tekuću specijalnu operaciju naših Oružanih snaga u Ukrajini. A posle ranije napisanog odgovora o tome koliko je ova operacija uspešno pokrenuta i kako se sprovodi, da shvatimo ko nam se suprotstavlja?

U mnogim ruskim medijima već dugi niz godina postoji uverenje da su Oružane snage Ukrajine – Oružane snage Ukrajine – neka vrsta zaostale vojske, naoružane zastarelim sovjetskim naoružanjem, loše opremljene i nesposobne za vođenje savremenih aktivnih borbenih dejstava. Ova procena je formirana nakon vojnih neuspeha 2014-2015, kada su loše kontrolisane grupe Oružanih snaga Ukrajine bile opkoljene i poražene kod Ilovajska i Debaljceva.

Moramo odmah da podsetimo da je od tada prošlo osam godina. Za ovih osam godina ruska armija je napravila snažan prodor i postala jedna od najmodernijih i borbeno spremnih armija na svetu i po opremi i po borbenom iskustvu. A APU?

Na dan početka specijalne operacije, Oružane snage Ukrajine se sastojale od 250.000 ljudi, od čega 204.000 vojnih lica, još milion je bilo u mobilizacionoj rezervi. U službi i skladišnim bazama bilo je 2.808 tenkova, 8.215 oklopnih vozila, 3.500 artiljerijskih sistema, 230 aviona (aviona, helikoptera, bespilotnih letelica).

Direktno u Kopnenoj vojsci za februar 2022. godine bili su:

osoblje - 145.000 ljudi. (još oko 60.000 pozvano je iz rezerve i poslato u trupe);

rezervoari - 832 jedinice;

borbena oklopna vozila - 1.425 jedinica;

artiljerijski sistemi (122 i 152 mm) - 1.041 jedinica;

MLRS (300, 220, 122 mm) - 348 jedinica.

I po svemu, Oružane snage Ukrajine su treća po veličini armija u Evropi posle Rusije i Turske.

Ali šta je sa kvalitetom opreme i naoružanja?

Tokom proteklih osam godina, Ukrajina je, uz ogromnu finansijsku pomoć SAD i NATO-a, uspela da popravi i modernizuje veliki deo svojih oklopnih vozila, pređe u novu organizaciju i podvrgne se velikoj reorganizaciji. I ako se po ukupnom broju opreme i naoružanja nije mnogo promenilo, onda je u pogledu borbene efikasnosti veoma ozbiljno.

Pre svega, Ukrajina je uz pomoć SAD i zemalja NATO-a dobila moderne zatvorene digitalne komunikacije, a modernizovani su i organi borbenog komandovanja i upravljanja. Udarne jedinice i formacije su dobile savremenu opremu, uređaje za noćno osmatranje, opremu za izviđanje i označavanje ciljeva. Sve ovo je odmah poslato u zonu ATO, gde su ga trupe testirale i proučavale. I same trupe su bile testirane vatrom, stekle borbeno iskustvo i postale su kaljene.

Naravno, nisu svi delovi mogli da dobiju savremeno naoružanje, opremu i oklopna vozila. Deo trupa, posebno na zapadu i u centru, ostao je na nivou iz 2015. godine, u stvari, motorizovana pešadija na kamionima sa skraćenim artiljerijskim parkovima, sačinjena od zastarelih artiljerijskih sistema. Ali borbeno jezgro Kopnene vojske – oko 80.000 vojnika i oficira – ispunjava zahteve savremene borbe.

U protekla dva meseca SAD i zemlje NATO-a su se trudile da ih maksimalno zasice savremenim protivtenkovskim naoružanjem američke i britanske proizvodnje, prenosivim protivvazdušnim raketnim sistemima. Još snažnije promene dogodile su se u kvalitetu Oružanih snaga Ukrajine. Nakon 2014. godine pokrenut je program „jačanja” Oružanih snaga Ukrajine, prema kojem su vojna lica koja su se borila 2014-2015, posebno predstavnici nacističkih bataljona i pripadnici Desnog sektora, upućivana u vojne škole i akademije. , odakle su se kao oficiri vratili u trupe.

A danas su većina mlađih i srednjih oficira visoko motivisani nacionalistički orijentisani komandanti, što obezbeđuje upornost i izdržljivost Oružanih snaga Ukrajine.

Borbena obuka Oružanih snaga Ukrajine odvijala se pod rukovodstvom američkih i NATO instruktora i bila je posebno „naoštrena“ za suprotstavljanje Oružanim snagama Rusije. Vodila se računa o ruskoj taktici, proučavala se ruska borbena regulativa, uvežbavala se taktika borbe sa ruskim jedinicama.


U stvari, svih osam godina Oružanih snaga Ukrajine stvorene su isključivo kao oruđe za rat sa jednim neprijateljem - Rusijom. I svake godine ovaj alat je ojačan i poboljšan. Ukrajina je dobila savremene bespilotne letelice, pripremala se nabavka savremenih oklopnih vozila, uspostavljala se proizvodnja krstarećih raketa sopstvenog dizajna i operativno-taktičkih raketa koje bi imale rezervu za nadogradnju na rakete srednjeg dometa.

U 2023–2025 trebalo je da počne modernizacija ukrajinskog ratnog vazduhoplovstva, nabavka i delimičan transfer u Ukrajinu aviona F-16, F-15, A-10 jurišnika uz preobuku pilota za ove tipove. Trebalo je da počne sopstvena proizvodnja bespilotnih letelica turskog dizajna. Bilo je reči o prebacivanju u Ukrajinu američkog PVO sistema Patriot u količini od nekoliko divizija.

Ali u vreme početka operacije, Vazduhoplovstvo je ostalo Ahilova peta Oružanih snaga Ukrajine. Samo nekoliko desetina borbenih aviona raznih tipova, dva desetina bespilotnih letelica tipa Bairaktar ​​i nekoliko divizija PVO sistema Buk i S-300, kao i mreža zastarelih radarskih stanica sovjetske proizvodnje, nalazilo se u redovima „ sile prozora”.

Drugi problem je bilo nesmetano snabdevanje gorivima i mazivima, koje Ukrajina nije dovoljno proizvodila sama, nemajući sopstvena naftna polja i uglavnom ih je nabavljala u inostranstvu. Za borbenu obuku u mirnodopsko doba, ove količine su bile dovoljne, ali za rat u uslovima uništenja baza goriva i maziva, nedostatak je postao kritičan. Prema različitim procenama, rezerve goriva bile su dovoljne za 7-10 dana aktivnih neprijateljstava.

Ovo je trebalo rešiti postavljanjem mreže vojnih cevovoda za gorivo iz Rumunije i Poljske uz stvaranje mreže zaštićenih skladišta u zoni snabdevanja.

Prema zapadnim ekspertima, do 2023-2024 Oružane snage Ukrajine trebalo bi da dostignu nivo koji bi Ukrajini garantovao stabilnost u svakom sukobu sa Rusijom, a uz podršku Zapada, neprihvatljivu štetu, koja je trebalo da obezbedi proterivanje proruskih snaga iz region Donbasa, što bi značilo njen veliki geopolitički poraz.

U stvari, ako stvari nazivate pravim imenima, bili smo osuđeni na rat. I da nije počelo sada, neminovno bi krenulo za godinu ili godinu i po dana, ali u mnogo težim uslovima za nas. Kao što je gore pomenuto, ukrajinska vojska je bila zatvorena zbog rata sa jedinim neprijateljem - Rusijom. Ukrajina se spremala za ovaj rat, a ovaj rat je bio njena „istorijska misija“...

Treće pitanje je kako da se borimo?

Zašto, praktično opkolivši tako velike gradove kao što su Kijev, Harkov, Mariupolj, Herson, nismo krenuli u njihov juriš? Šta čekamo? Odgovor leži u nazivu aktuelne vojne operacije – „specijalna operacija“. Po čemu se razlikuje od rata? Pre svega, obim i nomenklatura borbene upotrebe. Već sam u svom prvom tekstu pisao o ratu Sjedinjenih Država i njihovih saveznika protiv Iraka 2003. godine, kako su Amerikanci napredovali kroz Irak, kako su naveli, „brzim maršom“ - 35 kilometara dnevno, što se i danas smatra njihovim glavnim uspehom. i dokaz njihove vojne genijalnosti. Ali šta je bilo iza toga? Da vas podsetim!

U slučaju bilo kakvog otpora, odmah su ga suzbili čitavim spektrom naoružanja koje su imali na raspolaganju, od udarnih aviona i krstarećih projektila do artiljerije velikog kalibra, tenkovske vatre i minobacača, što je dovelo do ogromnih žrtava među civilnim stanovništvom naselja. Napadnuti. Američka vojska je bukvalno vatrom raščišćavala put, ponekad rušivši čitave kvartove, čega se dobro sećaju stanovnici EnNasirije i EnNadžafa i Basre. Da, i Bagdad ga je dobio, uprkos činjenici da je zapravo uzet kao rezultat zavere iza leđa Huseina sa njegovim generalima.

Već šesti dan pokušavamo da ubedimo ukrajinsku vojnu komandu da prestane da se krije iza civila i odustane od otpora u gradovima i mestima. Naša vojska do sada u gradu nije koristila ni bombardere, ni artiljeriju velikog kalibra, ni MLRS, već samo precizan i visokoprecizan naoružanje.

Istovremeno, prema našim rečima, Oružane snage Ukrajine koriste čitav niz raspoloživog naoružanja. Pucaju iz topova, MLRS i samohodnih topova raspoređenih u gustim urbanim područjima. Iz dvorišta škola i bolnica. I od ove vatre trpimo gubitke, što nas stavlja pred izbor - da krenemo u pravi juriš na ove gradove ili da nastavimo da pokušavamo da odredimo neprijatelja uz gubitke.

Sve ovo govori samo jedno – da niko nije planirao laku šetnju do Kijeva. Ovo su bajke zapadnih medija, specijalno pokrenute da diskredituju vojnu operaciju koju smo mi započeli.

A razmere snaga koje su uključene u operaciju govore da je naša komanda svesna koliko je težak zadatak naše vojske da izvrši. Borimo se protiv obučenog, dobro naoružanog, motivisanog neprijatelja da se bori sa nama. I ovaj rat nismo mogli da izbegnemo, ma koliko se trudili. Bili smo primorani na to, gurajući Ukrajinu napred, u Donbas. Nismo želeli ovaj rat, ali moramo ga dobiti. Zato što ratujemo ne sa Oružanim snagama Ukrajine, ne sa Ukrajinom, već sa kolektivnim Zapadom, koji je odlučio da izbriše Rusiju iz istorije 21. veka.