NENAD RADIČEVIĆ: Jačanje nemačke desnice na temi kobasice
Autor: Glas javnosti
Minulih meseci svinjska kobasica je, kao simbol kulturnog rata, dobila posebnu ulogu u obaranju popularnosti nemačke savezne vlade i jačanju desnice, pogotovo AfD-a
Kuvana dimljena svinjska kobasica, pržena a potom narezana na komade veličine zalogaja i obilno prelivena sosom od paradajza i kari začina, za prosečnog Nemca nije samo pitanje gurmanluka. Poslužena na kartonskom tanjiriću, uz pomfrit ili zemičku, „kari-kobasica” (carrywurst) nije ni samo jedan od omiljenih i nezaobilaznih obroka u Nemačkoj, kako na kiosku brze hrane, tako i na lokalnom vašaru ili u kantini.
Naprosto, kobasica za Nemce nema samo gastronomski značaj već bezmalo status svetog kulturnog dobra za koje su spremni da se bore i protiv moćnih korporacija i političara. Štaviše, spremni su da uđu u sukob čak i jedni protiv drugih u samom nemačkom društvu.
I zaista, minulih meseci svinjska kobasica je dobila posebnu ulogu u obaranju popularnosti nemačke savezne vlade, ali i promeni celokupne nemačke političke krvne slike u kojoj se rasplamsao kulturološki rat, nalik onom koji u Americi traje od ulaska Donalda Trampa u politiku.
I dok nemačke političke, kulturne i društvene elite međusobno ispaljuju ideološke strele, malo ko primećuje da nemačko društvo precizno kopira američki kulturološki rat u kojem već godinama ratuju, s jedne strane, levo-liberalne elite predvođene Demokratskom strankom, a sa druge strane, populističke konzervativne elite predvođene Republikanskom strankom, naročito onim delom koji podržava Trampa.
Podela na dve Nemačke
Među malobrojnim javnim ličnostima koje ukazuju na ovaj fenomen je šef njujorškog dopisničkog biroa Drugog kanala nemačkog javnog servisa ZDF, Johanes Hano, ističući da već dugo sa daljine posmatra događanja u Nemačkoj i ono što vidi ga mnogo podseća na SAD od 2015. godine.
„Klanovske podele, glupe polemike, klevete, radikalizacija, nepoštovanje…”, ističe Hano, dodajući: „Gorko će se sve završiti, ako se sve ovo ovako nastavi.” A nastavlja se i postaje sve intenzivnije, dok su kao i u SAD jasno formirana dva bloka ili bar vodeći grupe u ta dva bloka.
Prvim blokom – zeleno-levo-liberalnim, koji liči na američke demokrate – dominiraju nemački Zeleni, ali i dobar deo Levice i deo Socijaldemokratske partije (SPD), potom brojne ličnosti naklonjene ovoj ideologiji, među kojima i radikalni levičari, kao i većina etabliranih dominantnih štampanih i elektronskih medija koji često nekritički podržavaju političke predloge Zelenih, među kojima se ističe Prvi kanal nemačkog javnog servisa ARD.
Drugim blokom – populističko-desničarskim, koji liči na američke republikance – dominira Alternativa za Nemačku (AfD), Hrišćansko-socijalna unija (CSU) bavarskog premijera Markusa Zedera, ali i dobar deo liberala (FDP) i Hrišćansko’-demokratske unije (CDU), naročito oko lidera Fridriha Merca.
Tu su i mediji iz portfolija medijske korporacije „Aksel Špinger”, naročito tabloid Bild i njegovo TV izdanje, ali i brojni alternativni desničarski mediji, kao i konzervativne javne ličnosti, kako oni umereniji, tako i oni koji su deo ekstremno desničarske scene ili koketiraju s njom.
Iako i te kako ima onih koji ne pripadaju ovim blokovima, cela Nemačka je u senci sukoba ova dva suprotstavljena bloka od kojih svaki pokušava da ostvari dominaciju i poništi vrednosti ovog drugog, ali i svakoga ko nije s njima. Pod baražnom vatrom ovog kulturološkog rata može se naći kako svaki anonimni korisnik društvenih mreža tako i sam kancelar Olaf Šolc, koji u nastojanjima da se drži umerenijih opcija biva na udaru žestokih kritika.
I dok kancelara ipak nije moguće „ukinuti” bez izbora, javne ličnosti koje se nađu na meti nekog bloka rizikuju suočavanje s takozvanom kulturom ukidanja, gde neko ko je kritikovao ili rekao nešto kontroverzno i protivno vrednostima jedne grupe biva na društvenim mrežama prozivan, kritikovan i bojkotovan s ciljem da bude „ukinut”, to jest izbačen iz društvenih ali i profesionalnih krugova. Kako u virtuelnom, tako i u stvarnom svetu van društvenih mreža.
I dok se ovaj rat sve više rasplamsava, popularnost vladajućih stranaka se pod tom vatrom topi iz dana u dan, iz teme u temu. A tema je pregršt. Od toga da li bi trebalo ograničiti konzumaciju mesa na 10 grama dnevno i zabraniti grejanje na gas i lož ulje, preko korišćenja rodno senzitivnog jezika i prava na rodno samodeklarisanje, do gašenja nuklearki, ograničenja brzine na auto-putevima i isporuka naoružanja Ukrajini.
Vegani protiv mesoždera
Borba za kobasicu, međutim, nije u Nemačkoj došla s rasplamsavanjem kulturološkog rata. Ne, ona je već bila vidna pre dve godine, kada je rukovodstvo najvećeg evropskog automobilskog giganta „Folksvagen” odlučilo da povuče kobasice s jelovnika jedne od ukupno trideset menzi u centralnoj fabrici u Volfsburgu, gde radi više od 60.000 ljudi.
Obrazloženje rukovodstva – da je za radnike zdravije i za prirodu održivije ako imaju u menzi samo vegetarijanska ili veganska jela – brzo je palo u vodu jer je sudbina čuvenog karivursta postala vodeća politička tema. O njoj se oglasio i bivši kancelar Gerhard Šreder, rekavši da se tako nešto ne bi dogodilo da je on član Nadzornog odbora „Folksvagena”, što je svojevremeno i bio dok je bio na funkciji premijera Donje Saksonije.
Sa sličnim nezadovoljstvom javnosti su se prošle godine suočili i pojedini savezni ministri, među kojima i ministar poljoprivrede Džem Ozdemir, kada su pozvali građane da se uzdrže od rasipanja hrane, naročito mesa, kako bi doprineli borbi protiv Rusije.
„Uprkos činjenici da sam vegetarijanac, neću propovedati da svi treba da budu vegetarijanci. Ali hajde da to kažemo ovako: jesti manje mesa bio bi doprinos borbi protiv Putina”, rekao je tada Ozdemir za Špigl, insistirajući da nije održivo to što u Nemačkoj 60 odsto proizvedenih žitarica završi u hranilicama stoke.
Ozdemir se, pak, minulih meseci ponovo našao u žiži javnosti jer je najtiražniji nemački tabloid Bild objavio da njegovo ministarstvo planira da u različite strategije o poljoprivredi ugradi i najnoviju preporuku Nemačkog društva za ishranu (DGE), koje je predložilo radikalno odricanje od mesa. Konkretno, DGE preporučuje da se konzumacija mesa ograniči na 10 grama dnevno, odnosno 70 grama sedmično – ili jedna kobasica u nedelju dana.
Ovo je drastična promena u odnosu na prethodne preporuke u kojima je DGE preporučivao potrošačima da konzumiraju 600 grama mesa nedeljno, što je bilo 163 grama ispod stvarne potrošnje prosečnog Nemca.
„Niko ne želi da zabrani ljudima povremenu kari-kobasicu. Ali ukupna potrošnja mesa u populaciji je previsoka, gledano sa stanovišta zdravlja i održivosti, to je naučna činjenica”, rekli su Bildu u DGE, koji ukazuju da bi ubuduće trebalo voditi računa i o tome koliko se proizvodnjom hrane proizvede ugljen-dioksida, koji se smatra odgovornim za globalno zagrevanje i klimatske promene.
Iako su u pitanju preporuke, sve je u javnosti odmah predstavljeno kao pokušaj ministra-vegetarijanca iz redova Zelenih da u ime borbe za zdravlje ljudi i planete Nemcima smanji unos mesa skoro jedanaest puta. Iz CDU su odmah došle kritike da Zeleni vode „paternalističku politiku ishrane”, te da bespotrebno na stub srama stavljaju „korisne namirnice životinjskog porekla, kao što su živina ili mleko”, kao i da je „potrebna edukacija o ishrani i ponuda za vežbanje, posebno za mlade ljude”.
Prvi čovek Udruženja mlekarske industrije je preporuku nazvao „suludom i neizvodljivom”, ističući da „ko više ne može da dobije svoju kari-kobasicu u kantini, ide u prodavnicu čipsa ispred nje”. Ali, da to što su ovo samo preporuke nije beznačajno svedoči činjenica da je DGE nadležan da menzama u školama i vrtićima izdaje sertifikat da u svojoj ponudi vode računa o zdravoj ishrani. Drugim rečima, upravo bi najmlađi mogli uskoro u svojoj ishrani da osete drastične promene.
Istini za volju, u pojedinim vrtićima u Nemačkoj već je prisutna isključivo vegetarijanska ishrana, bazirana većinski na testu, krompiru i jednom nedeljno na ribi. Doduše, ovaj koncept ishrane se dosad uglavnom pravdao etničkom raznolikošću dece, to jest da se meso ne služi kako deca islamske vere ne bi imala problem s konzumiranjem svinjetine. Ovo obrazloženje će, očigledno, ubuduće zameniti navodni zdravstveni i ekološki razlozi.
Kobasica protiv kebaba
Budući da je ovo i politička borba, najglasniji u kritici politike Zelenih je bavarski premijer Markus Zeder, koji se ove jeseni bori za reizbor, te u kampanji čini sve da bude svojevrsni vođa bloka za očuvanje tradicionalnih vrednosti a protiv nametanja „levo-liberalnih zabrana”.
„Premijer Bavarske Markus Zeder priča da bih ja to (ograničenje na 10 grama mesa dnevno) propisao. To se zove neistina i to namerna neistina, jer on želi da plaši ljude”, rekao je ministar Ozdemir, koji je, u nastojanju da ubedi publiku da je to samo preporuka naučnika, iznervirano i sarkastično u jednom TV intervjuu rekao da se „meso sme jesti ujutru, u podne i uveče. Ako želite, možete da namestite alarm da noću jedete svakih pola sata da biste održali nivo unosa mesa. Sve to smete”.
Međutim, tu se nije završio gurmanski rat između levih liberala i konzervativaca jer je na udar političke korektnosti došla među Nemcima popularna „ciganska šnicla”, na čijem održanju imena posebno insistiraju predstavnici CDU.
S druge strane, kao svojevrsni kontraudar liberalima, AfD je na društenim mrežama ali u pojedinim političkim govorima krenuo u kampanju odbrane nemačke kobasice a proterivanja turskog doner kebaba. Na njihovim skupovima govornici sve češće pozivaju na zabranu prodavnica doner kebaba ne samo u Nemačkoj već i u celoj Evropi, nazivajući ih „multukulturalnom kašom”.
Zapravo borba oko „prava na kobasicu” samo je jedan prutić u velikom snopu ideološko-političkih borbi koja se najčešće vrte oko uloge Zelenih u nemačkoj saveznoj vladi. Dok Zeleni sebe sagledavaju kao progresivnu političku snagu koja nastoji da u burnim vremenim promeni Nemačku tako što će zarad plemenitih ekoloških, političkih i kulturoloških ciljeva naterati Nemce da slede ono što je „ispravno i dobro”, opozicija pak Zelene sagledava kao stranku koja zarad kvaziplemenitih ciljeva Nemcima ograničava slobodu, pa je često nazivaju „strankom zabrane”.
A najava zabrana zarad plemenitih ciljeva je mnogo. Za Nemce je najbolnija moguća zabrana da instalacije za grejanje na gas i lož-ulje, ukoliko im se pokvare, od sledeće godine ne smeju da popravljaju ili zamenjuju novim, već moraju da pređu na grejanje na struju, i to ugradnjom toplotnih pumpi. Budući da se čak tri četvrtine domaćinstava u Nemačkoj greje na gas ili lož-ulje, ova zabrana je izazvala najveću buru i još nije jasno kako će izgledati najavljeni novi Zakon o efikasnosti zgrada, koji bi navodno trebalo da bude usvojen narednih dana u Bundestagu.
Za Nemce ništa manje bolan nije ni pokušaj Zelenih da zabrane vozačima da voze automobile u gradovima brže od 30 kilometara na čas, a na auto-putevima brže od 130. Kada se na to doda i zabrane rada nuklearki u trenutku kad Nemačka uvozi struju proizvedenu u francuskim nuklearkama, sve češće se čuje da Zeleni sprovode politiku „zaštite klime pajserom”.
Majka ili „porođajna osoba”?
Međutim, u nizu zabrana sve češće su prisutne i one koje se tiču roda, rodnog identiteta i rodno senzitivnog jezika. Pa je tako predloženi Zakon o (rodnom) samoopredeljenju izazvao brojne polemike, naročito jer se pojavio baš u trenutku kada je u javnosti buktala rasprava da li bi trebalo slaviti Dan majki i Dan očeva, ili da li je pojam majka isuviše „neinkluzivan” pa bi ga trebalo ga preimenovati u „Dan porođajne osobe”. Naravno, tu se ne misli na babice ili lekare-akušere već na „osobe koje su porodile dete”.
Da je u ovoj borbi sve dozvoljeno svedoči i to da se društvenim mrežama brzo proširio video-snimak šefice Zelenih Rikarde Lang u kojem se ona na partijskom kongresu navodno zalaže za ukidanje Dana očeva, nazivajući ga „devijantnim” i zagovarajući da bude preimenovan u „Dan ljudi”. U pitanju je, međutim, lažni video snimak kreiran korišćenjem alata veštačke inteligencije, u koji su pak mnogi poverovali, iako je na originalnom snimku Langova zapravo govorila o politici Zelenih u odnosu na rat Rusije i Ukrajine.
Radikalizaciji ovih polemika je posebno doprinelo otkriće da je jedan katolički vrtić u okolini Fulde obavestio roditelje da deca neće, kao što je to dosad bilo uobičajeno, praviti male rukotvorine za mame i tate povodom Dana majki i Dana očeva. Obrazlažući to da „konstalacije majka-otac-dete nije više norma u današnjoj porodici”, rukovodstvo vrtića je istaklo da „u današnjem svetu u kome različitost postaje sve važnija, želimo da damo primer i nikoga ne isključujemo”.
Nakon burne reakcije javnosti i nadležne biskupije, usledilo je izvinjenje rukovodstva vrtića, ali se rasprava o „Zakonu o samoopredeljenju” nije stišala jer je nacrt ovog propisa navodio da svako stariji od 14 godina može jednom godišnje promeniti svoj rodni identitet „samoopredeljivanjem” u matičnoj službi. Osim toga, kritičari su uočili da se u nacrtu zakona striktno vodilo računa da se ne navede izraz majka ili izraz otac, već je to uvek navedeno opisno kao, na primer, „osoba koja je rodila”.
Nije promaklo ni to da se u nacrtu zakona navodi da se „obraćanje trans-osobama na drugačiji način nego što one žele, čak i ako su one to ranije bile (na primer, gospodin ili gospođa), može biti kažnjeno kaznom do 10.000 evra u skladu sa „zabranom otkrivanja (prethodnog identiteta)”.
Kada se na to doda serija događaja u bibliotekama širom Nemačke u kojima su deci knjige čitali najpoznatiji predstavnici nemačke drag-kvin scene, malo je reći da su konzervativni političari sve učinili da se predstave kao branioci porodice i porodičnih vrednosti, a ovi drugi kao branioci liberalnih vrednosti i prava.
„Šta bi deca trebalo da jedu – odlučuju deca i roditelji. Ovo stalno uplitanje u prava roditelja, u privatni život, u porodicu, to nije politika i to se ne tiče birokratije. To roditelji znaju najbolje, porodice znaju najbolje, svako od nas zna najbolje”, istakao je Markus Zeder na stranačkom skupu CSU, ističući da mu se ne sviđa kakvom svetu nas uče Zeleni. „Oni (Zeleni) neka reše svoje probleme, a ne da svojim fantazijama maltretiraju svakog građanina.”
Profitiranje AfD-a
Više je nego uočljivo da CSU, delovi CDU i FDP pokušavaju sve otvorenije da kopiraju delom Trampa i njegov pokret MAGA, a delom De Santisa i uopšte američku Republikansku stranku. Sve to podupire dobrim delom medijski magnat Matijas Defner, koji je na čelu medijske grupe „Aksel Špringer”, čiji su tabloid Bild i TV „Bild” često na liniji uloge koju ima Foks njuz u SAD. Veza sa Amerikom može se naći i u moćnim američkim finansijerima sa svojim interesima, kao što je glavni investitor u „Aksel Špringeru” – američki konzoricijum KKR, u Srbiji poznat po tome što je bio suvlasnik medijske „Junajted grupe”.
Pored toga, i onlajn televizija bivšeg glavnog urednika Bilda Julijana Rajhelta i još nekoliko sličnih konzervativno-populističkih medija izgledaju kao svojevrsne kopije konzervativnih američkih podkastera, koji su davali vetar u leđa Trampu i predstavljali se kao borci protiv „duboke države” i „probuđenosti levo-liberalne elite”.
Rezultat ovog rata se već polako nazire. Jedna od naznaka je uspeh AfD-a da prvi put njen kandidat osvoji funkciju administratora jednog okruga u Nemačkoj. Doduše, jednog od najmanjih, ali indikativno je to da je to ostvario prevashodno insistirajući ne na lokalnim temama kao što su putevi i škole, već na velikim temama s nacionalnog nivoa – od grejanja i energetske politike, preko zaštite granice, do cena dizela i benzina.
Iako je u pitanju mali okrug u istočnonemačkoj pokrajini Tiringiji, inače već godinama najjačem uporištu najekstremnijeg krila AfD-a, promene se vide i na nacionalnom nivou. Već u nekoliko istraživanja javnog mnjenja AfD se pojavljivao kao druga najjača politička snaga u Nemačkoj, ali od pre neki dan to je na neki način i zvanično. Naime, prosek nacionalnih anketa, koji radi evropsko izdanje američkog Politika, prvi put je pokazao da je AfD na 20 odsto podrške. Ispred je demohrišćanski blok (CDU-CSU) sa 27 procenata, a iza SPD sa 19 odsto, Zeleni sa 14, FDP sa 7 i Levica sa tek 4 procenta podrške.
Trendovi u anketama, ali i činjenica da je kandidat AfD-a u malom okrugu Zonenberg pobedio u drugom krugu lokalnih izbora upravo kandidata CDU-a iza kojeg su stale sve ostale stranke, naterali su i lidera CDU Fridriha Merca da porazmisli o svojoj političkoj taktici. Naime, uočljivo je da iz kulturološkog rata levih liberala i konzervativaca trenutno profitira desničarski blok, i to konkretno više AfD nego CDU.
Za razliku od lidera sestrinske CSU, koji zarad pokrajinskih izbora u Bavarskoj ove jeseni kao glavnu metu ima Zelene i njihove političke poteze, Merc se uglavnom fokusirao na socijaldemokratskog kancelara i celu vladajuću semafor-koaliciju. Razlog za to je jasan svima: Merc nije želeo da iz sve snage napadne Zelene, jer računa da bi oni mogli da mu budu manjinski parner u vladajućoj koaliciji nakon narednih saveznih parlamentarnih izbora.
Promena strategije
Ali poraz u Zonenbergu ga je očigledno naterao da se predomisli i da čak javno izrekne svoju novu strategiju, saopštavajući da su Zeleni „odgovorni što je na ovaj način došlo do polarizacije oko energetske i ekološke politike”.
„Zato će u dogledno vreme Zeleni biti naši glavni protivnici u ovoj saveznoj vladi”, rekao je Merc, dodajući da je, osim energetike i zaštite klime, „paternalistička i moralizatorska spoljna politika” još jedna oblast sukoba demohrišćana sa Zelenima.
Njegov stranački kolega i svojevremeno pritivkandidat u trci za čelo CDU Norbert Retgen upozorava ga da ne pokreće kulturološki rat protiv „navodno progresivne socijalne politike”. „Kulturološki rat identiteta je pogrešna taktika za sve”, istakao je Retgen za Tagesšpigl, osvrćući se, između ostalog, na Mercove komentare oko korišćenja rodno senzitivnog jezika na javnom servisu.
I Mercov ideološki protivnik, kopredsednik Levice Martin Širdevan za Bild kaže da AfD „vodi kulturološki rat zdesna”, te da će biti „fatalno ako CDU i FDP uskoče u taj voz”. „Kao lider CDU, Merc peca u smeđim (nacističkim) vodama i ojačava desničare”, rekao je Širdevan.
Sudeći prema ovim izjavama, izgleda da ni sam vrh političke elite Nemačke ne shvata da kulturološki rat uveliko traje i da su svi odavno u tom vozu. Možda u vagon-restoranu i bude sočnih kari-kobasica, ali tuču oko sedišta u prvoj klasi neće moći da izbegnu.
SKINI APLIKACIJU
