Seizmički događaj koji je u središtu pažnje jeste bujanje članstva u BRIKS-u i pogotovo porast broja potencijalnih država članica. Ovaj pokret je prešao ključnu tačku. On se od bledunjave multipolarnosti pretvorio u izraz antikolonijalnog opredeljenja – promena koju ne bi trebalo potceniti. To je etos koji crpi energiju iz dubokih slojeva strasnog osećanja koje je potisnuto u prvim posleratnim godinama, ali koji se opet pomalja kako bi se ugradio u multipolarni okvir koji raspolaže očiglednom unutrašnjom snagom.
Sada postoji osam nacija koje su formalno podnele zahtev za članstvo kao i još 17 drugih koje su izrazile interesovanje da se priključe. Ukoliko i Saudijska Arabija i Rusija zajedno budu bile članice to će značiti da su dva od tri najveća proizvođača energije u istom taboru.
Ukoliko su Rusija, Kina, Brazil i Indija članice iste asocijacije, onda su četiri od sedam najvećih zemalja prema površini teritorije – obuhvataju 30 odsto kopnene površine i sledstveno prirodnih resursa – članice BRIKS-a.
Skoro 50 odsto svetske proizvodnje žita i pirinča, kao i 15 odsto svetskih zlatnih rezervi nalazi se u BRIKS-u. U međuvremenu, Kina, Indija, Brazil i Rusija su četiri od devet najnaseljenijih zemalja planete sa ukupnom populacijom od 3,2 milijarde ljudi, ili 40 odsto svetskog stanovništva.
„Kina, Indija, Brazil, Rusija i Saudijska Arabija imaju ukupni bruto društveni proizvod od 29 hiljada milijardi dolara ili 28 odsto nominalnog svetskog BDP-a. Ukoliko se bruto društveni proizvod premeri prema paritetu kupovne moći onda je udeo BRIKS-a nešto preko 54 odsto. Rusija i Kina raspolažu sa dva od tri najveća nuklearna arsenala na svetu”.
„Prema svakom parametru – stanovništvu, kopnenoj površini, proizvodnji energije, bruto društvenom proizvodu te nuklearnom arsenalu – BRIKS nije tek još jedan multilateralni debatni klub. Oni su suštinska i kredibilna alternativa zapadnoj hegemoniji“, beleži Džim Rikards.
Na novom samitu BRIKS-a jedna od središnjih tema biće po svoj prilici novi okvir za trgovinsku valutu, što bi trebalo da naiđe na prijemčivu publiku. Ovaj okvir naići će na sve sofisticiraniju mrežu kapitala i komunikacija. Ova mreža će osnažiti šanse za dalji uspeh.
Ključna greška je nesposobnost da se uoči razlika između različitih uloga valute za trgovinska namirenja i rezervne valute. Valute za plaćanja koriste se u trgovini za proizvode i usluge. Nacije mogu da trguju u kojoj god valuti hoće: to ne moraju biti dolari. Međutim, kada to ne čine – u velikom obimu – potražnja za dolarom postepeno opada. Na kraju ovaj gubitak strane potražnje za dolarom umanjuje sposobnost SAD da troše iznad svog dohotka.
Ono što određuje rezervnu valutu jeste veliko, dobro razvijeno tržište državnim obveznicama. Nijedna država u svetu ne dobacuje ni blizu tržišta obveznica američkog Ministarstva finansija po dubini i konvertibilnosti.
Stoga zapadni finansijski stručnjaci sa omalovažavanjem odbacuju mogućnost da američki dolar bilo kada izgubi svoju hegemoniju. Ali zaboravljaju da nije bilo američkog tržišta obveznicama sve do Prvog svetskog rata, kada je Vudro Vilson raspisao obveznice slobode (Liberty Bonds) kako bi se pomoglo finansiranje rata. Održavani su mitinzi i parade obveznica slobode u svakom od velikih gradova. Postala je patriotska dužnost da se kupuju obveznice slobode. Ovo nastojanje je dalo rezultate, i izrodilo je američko tržište obveznicama.
Ukratko rečeno, najbrži način da se stvori rezervna valuta jeste brzopotezno stvaranje tržišta obveznica na kome su sopstveni građani voljni kupci. Kao što je Džim Rikards ranije primetio, ukoliko BRIKS „pribegne patriotskom modelu” (oslanjajući se na današnji antikolonijalni duh koji je zahvatio države BRIKS-a) moguće je da stvori međunarodnu rezervnu finansijsku imovinu denomiranu u BRIKS-ovoj (trgovinskoj) valuti.
Takođe, nedavni eksperiment koji je sprovela Banka za međunarodna namirenja (Bank for International Settlements) u realnom vremenu sa digitalnim transakcijama razmene centralne banke mogao bi da preoblikuje ovaj projekat – te da suštinski umanji potrebu za velikom rezervom finansijske imovine.
Sve donedavno Zapad je uglavnom omalovažavao projekat BRIKS. Ali sada konačno uviđa činjenicu da inicijativa BRIKS ima potencijal da preokrene naglavačke i geopolitiku i međunarodni monetarni sistem.
Ovoga meseca, predsedavajući Evroazijskom grupom Klif Kapčan napisao je za Forin polisi „da će šest kolebljivih država odrediti budućnost geopolitike”:
„Srednje sile danas imaju više prostora za delovanje nego u bilo kom trenutku od Drugog svetskog rata. To su zemlje za znatnim geopolitičkim polugama uticaja. Ono što je, međutim, mnogo interesantnije jeste delovanje šest srednjih sila globalnog juga: Brazila, Indije, Indonezije, Saudijske Arabije, Južne Afrike i Turske. Ove zemlje koje se čas priklanjaju jednoj, a čas drugoj sili, nisu svrstane ni uz jednu supersilu i stoga su slobodne da stvore novu dinamiku moći. Ovih šest sila stoga služi kao dobar barometar za šire političke trendove”.
„…preostaje pitanje da li će države BRIKS postati čvršće povezane formalnim institucijama pod kineskim vođstvom… što je mogućnost koja predstavlja jasan izazov za Zapad… Ali nije verovatno da će se ova pretnja ostvariti. Ove države možda uzmiču u odnosu na SAD – ali to je nešto sasvim drugo u odnosu na pridruživanje telu koje predvodi Kina uz rusko asistiranje a koje se aktivno suprotstavlja SAD. Za sada, BRIKS nije pokazao sposobnost da se aktivno razvije i sprovede zajedničku agendu, tako da raspolaže sa vrlo malo institucionalne snage koju bi Kina mogla da kooptira”.
„Svetla za skretanje su uključena. Zapadni establišment jednostavno to ne shvata”, zaključak je Kapčenovog članka. „SAD pokušavaju da ugrabe priključak – ali one čak ni to ne čine kako bi trebalo. Njima je potrebna dobro odvagana strategija prema svakoj od ovih Kolebljivih država (kako bi se zaustavilo njihovo odmicanje od SAD prema osovini Rusija-Kina)”, upozorava Kapčan. Zavrtanje ruku, pretnje i prisiljavanje, pretpostavljamo, kao po običaju.
„Hvatanje priključka”? Ptica je već odletela. Kavez je prazan.