MAJKL ŠUMAN: Kina, SAD i pitanje azijske dominacije
Autor: Glas javnosti
Ravnotežu moći u Pacifiku će odrediti politička volja, ništa manje nego oružje. Da li će SAD imati smelosti da sačuvaju vođstvo u Aziji? Ili će izgubiti od odlučnije Kine?
Još od poraza Japana u Drugom svetskom ratu pre skoro osamdeset godina, Sjedinjene Države su bile dominantna vojna sila u Istočnoj Aziji. Danas je Kina na domak toga da bude njihov parnjak ili da čak prevaziđe američko vojno prisustvo u regionu, pošto su ustrojile svoje novostečeno bogatstvo i tehnološko umeće tako da prošire i ojačaju svoje vojne snage.
Vojni balans između Sjedinjenih Država i Kine u Aziji je „vrlo delikatan i ima nepovoljan trend u ovoj deceniji za SAD i njihove saveznike“, izjavio je za Atlantik Elbridž Kolbi, suosnivač Maratonske inicijative (Marathon Initiative), organizacije za politička istraživanja i nekadašnji zamenik pomoćnika američkog ministra odbrane. „Trebalo bi da vidimo sebe kao nekoga ko trči u finišu žestoke trke protiv neverovatno snažnog suparnika i ne bi trebalo ništa da uzimamo zdravo za gotovo“.
Posledice po američku bezbednost i globalni uticaj su ogromne. Sjedinjene Države nisu se suočile sa potencijalnim protivnikom koji je toliko blizu po vojnoj moći ili industrijskom kapacitetu od pada Sovjetskog Saveza 1991. godine, a nisu se zapravo borile protiv takvog protivnika još od rata protiv Sila osovine u Drugom svetskom ratu. Kako se produbljuje kineski odnos sa Rusijom, Vašington takođe mora da brine o borbi protiv dve nuklearne sile u isto vreme na dvama suprotnim stranama sveta.
Izmena ravnoteže
Pre nekoliko godina, mogućnost da bi SAD i Kina mogle da se sukobe u bliskoj budućnosti delovala je neuverljivo. Ovo više nije tako, pošto napetosti rastu oko statusa Tajvana. Procureli memorandum nedavno je dospeo na naslovne strane citatom Mijkla Minihena, generala američkih vazduhoplovnih snaga, koji zastupa gledište da bi rat sa Kinom mogao da izbije 2025. godine. Nadajmo se da će takva predviđanja ostati hipotetička, zato što bi rat sa Kinom bio katastrofalan po obe strane, bez obzira koja pobedi a koja izgubi.
Ali rat nije jedino što izaziva zabrinutost. Američka vojna dominacija na zapadnom Pacifiku je utemeljenje američkog ekonomskog i bezbednosnog sistema u Istočnoj Aziji. Promenjena ravnoteža vojne moći u regionu mogla bi da dovede do tačke pucanja američke saveze tako što bi stavila pod sumnju vašingtonsku sposobnost ili voljnost da zaštite pacifičke partnere. Vašington bi onda morao da se bori da zaštiti liberalni poredak u regionu protiv sve snažnijeg kineskog pritiska.
Peking možda upravo na to i računa. Sem Rogivin (Sam Roggeveen), nekadašnji viši strateški analitičar vodeće australijske obaveštajne agencije, rekao je da kinesko vođstvo računa da će SAD „na kraju smanjiti svoje obaveze prema saveznicima u Aziji, i u tom trenutku Kina će moći da upotrebi silu kako bi iskoristila ovaj jaz, i na taj način postala dominantna sila.“
Kineski uspon kao vojne sile stoga je zabrinjavajući ne samo zbog kratkoročnog rizika koji predstavlja sukob oko Tajvana, već i zbog postavljanja fundamentalnih pitanja o američkoj ulozi u regionu i svetu. Kako raste kineska vojna moć, Vašingtonu će biti potrebno da opredeli još više snaga kako bi održavao američko preimućstvo [u ovom delu sveta]. Ravnotežu moći u Pacifiku će, na kraju, odrediti politička volja, barem koliko i oružani sistemi. Da li će SAD imati smelosti da sačuvaju svoje vođstvo u Aziji? Ili će izgubiti od odlučnije Kine?
Najveći dobitnik
Činjenica da se Vašington suočava sa ovakvom dilemom je nezgodna ironija. Kina je, moglo bi se tvrditi, najveći dobitnik američkog bezbednosnog sistema u Aziji, koji osigurava regionalnu stabilnost, zbog koje je moguće slivanje trgovine i investicija u ovaj region; zbog kojeg raste dohodak i koji pokreće kinesko ekonomsko čudo.
Međutim, sada generalni sekretar kineske komunističke partije Si Đinping tvrdi da je kineski model modernizacije alternativa „vesternizaciji“, a ne najbolji primer dobrobiti koje ova donosi. Kineski lideri su počeli da sagledavaju lanac američkih baza i savezništava u regionu kao kavez koji ograničava legitimni uspon Kine kao najveće azijske sile. (U izvesnom smislu, Peking se oseća na sličan način kako bi se osećao Vašington da potencijalni neprijatelj ima vojne snage razmeštene u Kanadi ili Meksiku.)
To je razlog zbog čega najviši kineski lideri iznova potvrđuju dostignuća svoje vojske „svetske klase“ kao ključnog stuba velikog nacionalnog „podmlađivanja“, iliti obnove istorijskog bogatstva i moći. I Kina je mnogo investirala u izgradnju takve vojske. Prema Međunarodnom centru za strateške studije, pekinški vojni budžet dostigao je vrednost od 219 milijardi dolara 2022, što je više nego dvostruko više u odnosu na period od pre deset godina (iako je i dalje manje od 1/3 američkog vojnog budžeta opredeljenog za istu godinu). Sa ovim investiranjem Kina je preduzela ono što je Kolbi označio kao „istorijski značajno jačanje vojske koje je bez presedana, najveće od Hladnog rata, i možda čak najveće od Drugog svetskog rata“.
Kineska mornarica je već nadmašila svog američkog takmaca i sada je najveća prema broju raspoloživih brodova. Prema poslednjoj proceni Pentagona kineske vojske kinesko ratno vazduhoplovstvo – koje je treće prema veličini na svetu – „brzo hvata priključan sa zapadnim vazduhoplovnim snagama i nastavlja da se modernizuje isporukama aviona domaće proizvodnje“ uključujući bombardere koji će verovatno biti unapređeni tako da mogu da nose nuklearno oružje. Do 2021. Peking je izgradio tri poligona sa najmanje trista novih interkontinentalnih balističkih silosa, dok njegova nastojanja da unapredi državne nuklearne kapacitete „premašuje ranije modernizacijske poduhvate i po obimu i po svojoj složenosti“, prema rečima ovog izveštaja. Pentagon procenjuje da će Kina proširiti svoje zalihe bojevih glava od nekih 400 sa koliko danas raspolaže na 1.500 do 2035. godine.
Tehnološki, takođe, Kinezi postojano umanjuju američku prednost. Erik Haginbotam (Eric Heginbotham), vodeći istraživač u Centru za međunarodne studije na Mi-aj-tiju, pisao mi je da je Kina odredila kao prioritet razvijanje raketa koje mogu da deluju po brodovima i avionima i koje su brže i većeg dometa od uporedivih američkih oružanih sistema. Među njima su balističke rakete lansirane sa kopna. Iako je kineska prednost mala, on dodaje da „u suštini mi smo uključeni u borbu sa silom koja je veoma uporediva [po snazi], i malo je verovatno da možemo da dominiramo u svim oblastima“ raketnih sistema. Američka obaveštajna zajednica bila je zapanjena kada je Kina testirala visoko-tehnološku hipersoničnu raketu 2021. godine.
Gomilanje oko Tajvana
Kinezi nagomilavaju ove snage baš u području gde je najverovatnije da će izbiti rat – u pomorskoj Istočnoj Aziji, verovatno oko Tajvana – što nije daleko od njihovih matičnih baza. Ova lokacija daje Pekingu suštinski veliku prednost. Kina (još uvek) ne projektuje svoju vojnu moć globalno. Njeni interesi, i njene vojne snage, su najvećim delom koncentrisani u Istočnoj Aziji. Za razliku od toga, SAD, kao globalna supersila sa obavezama širom sveta, drže samo deo svojih vojnih snaga u Aziji. U slučaju rata, kaže Džon Kulbar, penzionisani analitičar CIA koji je služio i kao vodeći vašingtonski obaveštajni oficir u Istočnoj Aziji, „za SAD, igra se sastoji u tome da premeste ono čime ne raspolažu na potencijalnu ratnu pozornicu i da ono što pristigne bude relevantno za borbu, dok Kina može da otpočne ovaj hipotetički rat takoreći u svom dvorištu“.
SAD su se suočile sa sličnom situacijom na Pacifiku tokom Drugog svetskog rata, kada je mornarica morala da projektuje moć daleko od domovine i duboko u pozadini neprijateljske teritorije. Kineski stratezi su se pripremali da se suprotstave baš ovakvoj projekciji sile, ili, barem, da povećaju njenu cenu. Kina je razvila napredne raketne sisteme, na primer, koji mogu da razore američke baze u regionu i da ciljaju američke nosače aviona koji plove širom Pacifika na velikoj udaljenosti od kineskog kopna, te bi potencijalno mogli da ih izbace iz stroja pre nego što ostvare bilo kakav uticaj na tok borbi.
Naravno, sama oružja, čak i nakrcana tehnologijom, ne prevode se automatski u vojnu prednost. I zaista je teško znati koliko bi efikasno kineski zapovednici i vojnici izvodili operacije sa ovim novim naoružanjem. Narodna oslobodilačka armija nije vodila rat od kada je Kina napala Vijetnam 1979. godine (i čak i tada, njen učinak teško da je bio nešto naročito). Si je otpočeo ozbiljne reforme vojske krajem 2015. kada je poboljšana njena sposobnost da izvodi opsežne operaciji sadejstvom različitih rodova vojske. U teoriji, ovaj program bi stvorio od Narodno oslobodilačke armije ozbiljnu borbenu silu. Ali Kulver upozorava da je Peking stigao tek na pola puta u ostvarenju ovog procesa, i stoga „još uvek ste u vrlo nezgodnoj poziciji ukoliko ste Narodno oslobodilačka armija“.
Promena pravila
No, kineska vojna eskpanzija je u potpunosti izmenila ratna pravila u Istočnoj Aziji. „Ukoliko se pogleda polovina devedesetih godina prošlog veka, kada smo imali krizu u Tajvanskom prolazu, sve što je bilo potrebno da uradimo jeste da se pojavimo sa jednom ili dve grupe nosača aviona, i Kina na to nije mogla da odgovori“, objasnio mi je Kulver. „Kina sada raspolaže velikim brojem odgovora na tako nešto“.
Za sada, SAD bi još uvek mogle da imaju prednost. Centar za strategijske i međunarodne studije u Vašingtonu nedavno je izvodio opsežne vojne igre i zaključio je da u najvećem broju slučajeva, SAD, uz pomoć Japana, mogu da odbace kinesku amfibijsku invaziju na Tajvan. Ali to ne bi bilo lako. „Odbrana“, beleži se u ovom izveštaju, „bila bi ostvarena po visoku cenu. SAD i njihovi saveznici gube desetine brodova, stotine aviona i desetine hiljada vojnika“.
U stvarnom životu, za zamenu ovakvih gubitaka mogu biti potrebne godine, rekao je Mark Kankijan, viši saradnik Centra za strategijske i međunarodne studije (CSIS) i koautor spomenute studije. „Tokom ovog vremena, Sjedinjene Države mogu biti oslabljene“, navodi. Rat „bi mogao da ima reperkusije po američku odbrambenu strategiju i bezbednosnu strategiju tokom mnogih narednih godina“.
Naneti poraz Kini u takvom sukobu možda neće postati nimalo lakše. Kankijan beleži da „ukoliko se sadašnji trendovi nastave, Kinezi će biti u boljoj poziciji za deset godina nego što su to sada“.
Donosioci političkih odluka u Vašingtonu jasno vide ovu opasnost. Bajdenova administracija, u svojoj novoj strategiji nacionalne bezbednosti, označava Kinu kao „jedinog takmaca koji istovremeno ima i nameru da preoblikuje međunarodni poredak i, sve više, raspolaže ekonomskom, diplomatskom, vojnom i tehnološkom moći da to učini“ i obavezuje se da „nastavi da prioritizuje ulaganje u kredibilnu vojsku koja može da odvrati agresiju usmerenu protiv naših saveznika i partnera u regionu“.
Neki bezbednosni analitičari brinu da odgovor Vašingtona ne odgovara urgentnosti situacije. „Krećemo se u dobrom pravcu ali previše sporo i bez odgovarajućeg obima“, izjavio je Kolbi, „Lično mislim da postoji neverovatno potcenjivanje onoga što je Kina sposobna da uradi“. Kulber kaže da „tek sada počinjeno da investiramo onoliko koliko bi zaista trebalo, i to verovatno neće postići pun efekat sve do polovine 2030-ih godina pa i posle toga. Moramo da održimo prednost koju smo uobičajeno imali“. Ukoliko Bajdenova administracija ne investira onako i onoliko koliko zahteva odabrana strategija „u jednom trenutku to će značiti da blefira“, rekao je autoru članka Kankijan (Cancian).
Efikasan odgovor?
Efikasan odgovor Kini nije samo pitanje budžeta i bombi. Kako bi se odredilo koju vrstu snaga rasporediti u regionu, američki lideri moraju da definišu kakva sila SAD mogu, ili žele, da budu u budućnosti. „Deo problema jeste fraza ‘vojna ravnoteža’“, navodi Stiven Bidl, specijalista sa odbrambenu politiku sa Univerziteta Kolumbija. Ne postoji generička ravnoteža snaga iz koje proističe neka apsolutna prednost. Umesto toga, vojna snaga zavisi od toga koliko je raspoloživa sila prilagođena zadatoj misiji. A o tome kakva bi trebalo da bude američka misija u Istočnoj Aziji Bidl navodi, „Odigrava se velika debata u SAD, i mislim da još uvek nije razrešena“.
Mnogo zavisi od toga koliko je Vašington voljan da potroši na svoju vojsku u Istočnoj Aziji. Kako rastu i napreduju kineski vojni kapaciteti, SAD će morati da opredele sve veće resurse da bi im parirale. Politička korist od održavanja odlučujuće vojne prednosti u odnosu na Kinu mora da se premeri u odnosu na rastuće troškove. Kolbi, u svojoj nedavnoj knjizi The Strategy of Denial, piše da „ekonomski troškovi mogu biti obogaljujući, da ozbiljno prenapregnu američku ekonomiju, krajnji izvor američke vojne snage“. Čak i da SAD potroše ono što mogu, kineska vlada ima širok prostor da prati podizanje uloga. Iako je kineski vojni budžet rastao, on ostaje ispod globalnog proseka na nivou od 1,2 procenta nacionalnog proizvoda, prema Međunarodnom institutu za strateške studije.
„U Hladnom ratu, Sjedinjene Države su mogle da navedu Sovjetski Savez da troši do sopstvene finansijske propasti u trci naoružanja zato što je naša ekonomija bila veća od njihove i rasla je brže od njihove, i znali smo da oni ne mogu da održe tempo“, rekao je Bidl. „To ne važi za Kinu. Oni mogu da nastave [da povećavaju vojne troškove, prim. prev.] ukoliko žele“.
I gotovo je izvesno da će to učiniti. Rogevin navodi da postoji „neravnoteža odlučnosti“ između SAD i Kine. Istočna Azija je važnija Kini nego što je važna SAD zbog različite udaljenosti, i Kina želi ovde da ostvari status „koji joj na momente još uvek osporavaju SAD“, izjavio je autoru ovog članka Rogevin. „Mislim da će se Kina boriti žešće kako bi ostvarila status nego što su SAD spremne da se bore da ga sačuvaju“.
Cene i rizici vodili su Kolbija da zaključi u svojoj knjizi da „iako je čvrsta američka vojna dominacija nad Kinom svakako poželjna, nju jednostavno više nije moguće postići“. Umesto toga, preporučuje da SAD insistiraju na strategiji „onemogućavanja“ koja „ne zahteva dominaciju, samo sposobnost da se neprijatelj spreči da ostvari svoje ciljeve“. U ovom slučaju „uspeh za Kinu podrazumeva potčinjavanje naciljanih država: poraz je ukoliko ne uspe to da ostvari“. Slično, Rogevin predlaže da bi SAD i njihovi saveznici trebalo da se „usredsrede na kapacitete kojima bi se mogla poništiti kineska moć“ i da stvore situaciju „u kojoj je isuviše opasno za veliku kinesku površinsku flotu da se upusti u pomorsku Aziju“.
Nove obaveze?
Svidelo se to nekome ili ne, promenjena vojna jednačina izgleda da sudbonosno vodi ka stvaranju Istočne Azije koja je mnogo drugačija od one koja je postojala decenijama. Region bi mogao biti podeljen u zone, sa „ničijom zemljom“ između njih, koja bi zadirala u pacifičke vode.
„Krećemo se ka verovatnoj budućnosti u kojoj je svet podeljen na kompetitivne sfere uticaja“, navodi Bidl, „ka svetu u kojem će Kinezi imati svoju sferu uticaja i gde će biti vrlo skupo Sjedinjenom Državama da kroče“ ali „Sjedinjene Države će takođe imati svoju sferu uticaja u kojoj je Kinezima nepristupačno da stupe na održiv način. Imaćete izdiferenciranije obrasce moći i uticaja u regionu u kojem neće biti jednog hegemona koji može da se uputi gde god hoće i da čini šta god hoće“.
Iz američke perspektive, takav ishod ne bi bio idealan. Sjedinjene Države bi bile manje sposobne da koriste pretnju vojnom silom da prisile Peking da promeni svoje političke odluke ili ponašanje. Ali scenario koji podrazumeva podelu sfera uticaja nije nešto neizbežno. Kina može komotno da održava svoju vojnu ekspanziju samo ukoliko njena ekonomija nastavi da jača – a ova putanja ni u kom slučaju nije sigurna, zato što zemlja nailazi na ozbiljne prepreke u svom rastu i tehnološkom napretku. U međuvremenu, ukoliko SAD ostanu na postojanom kursu i budu donosile mudre strateške odluke, mogu i dalje da ostvare svoje glavne ciljeve u Istočnoj Aziji, među kojima je odvraćanje moguće kineske agresije i održavanje saveza i bezbednosnog poretka u regionu. Čak bi i regionalno moćna Kina, u tom slučaju, mogla biti obuzdana.
Ono što u najvećoj meri potcrtava vojna situacija u Aziji jeste kontinuirana tranzicija od unipolarnog ka multipolarnom svetu, sa svim novim rizicima po američku moć i interese. Ova promena ne znači automatski da će američka moć opasti. Ali zahteva nove američke obaveze.
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
52 min
