VESNA KNEŽEVIĆ: Viktorijanci, „Novosti“ i oplakivanje M. Đukanovića

Kad je Đukanović izgubio izbore, na Zapadu nije bilo mnogo tugovanja. Samo se hrvatska medijska scena našla u otvorenom ofsajdu

Feral tribjun je bio list za političku satiru koji je izlazio 1984-2008, redakcijski vezan za Split i Zagreb, temama i invektivama za čitav prostor bivše Jugoslavije. U zlatno Feralovo doba, koje završava deceniju pre službenog kraja, za njega su pisali mnogi, ali kreirao ga je i oblikovao jedan čovek, Viktor Ivančić, zajedno sa najbližim, konstantno fluktuirajućim krugom prijatelja, novinara i istomišljenika, što je u datom slučaju jedno isto. Uz Feral je Viktor stvorio formulu nabildovane medijske isključivosti, a za njenu primenu Viktorijance kao sledbenike, vernike ili stilske klonove. Viktorijanci različitih generacija danas cirkulišu medijskim prostorima bivše Jugoslavije niz tobogan Zagreb-Sarajevo-Podgorica-Beograd, i ogrezli u fekalni rečnik, gonjeni jakobinskim duhom, paze da niko ne napusti borbene koordinate iz devedesetih. Fenomen permanentne revolucije nije naravno ni nov, niti tipično viktorijanski, samo su mu reakcije na predsedničke izbore u Crnoj Gori podarili notu urgentnosti.

Primedbu o ožalošćenoj medijskoj porodici koja je ostala iza političke demisije Mila Đukanovića teško je odbaciti kao sarkazam, jer je dovoljno realnih elemenata koji je potvrđuju u praksi. U čitavom regionu su opozicioni, ili takozvani „prozapadni“ mediji reagovali iz stanja šoka. Sarajevski su bili zbunjeni, beogradski po tonu ljutito-besni. Zagrebački mediji su bez izuzetka držali visoki ton jedva spasenih iz vatri Jugoslavije, koji puni iskustva kao bundeva koštica, iz očinske brižnosti upozoravaju naivni Zapad da će čitav prostor bivše Jugoslavije, minus Slovenije i Hrvatske, praktično glavni razlog zbog koga se 1991. i išlo u rat, sada bez metka pasti u srpsko krilo.

U čitavom regionu najveće slaganje između politike i medija postoji u Hrvatskoj, pa je fenomen ožalošćene porodice najlakše pratiti u Zagrebu. Glavna nota je ova: Beograd bi konačno, sa zadrškom, mogao da pobedi u ratu koji je već izgubio, a sve zbog toga što je Milo Đukanović, garant crnogorske suverenosti, demokratije, prosperiteta i prozapadne orijentacije, izgubio na izborima. Naravno da se u tom kontekstu uvek spomenu njegov kriminal i klijentelizam, ali zaključak je uvek isti – da je Jakov Milatović kukavičje jaje, „pa je između četnikluka i korupcije uvek bolje glasati za korupciju“, kako kaže zagrebački politikolog Aleksandar Musić („Peti dan“ HRT 3, 14. aprila).

Ako se čitaju evropski mediji, razvidno je da je pad Đukanovića, kao i momenat kad se to događa, deo zapadnog projekta za Balkan. Neodrživ i neodbranjiv, Milo je isporučen besu elektorata. Preko noći je iz medijskih izveštaja nestao atribut „prozapadni“ kao glavna Milova karakteristika. Prešaltavalo se u hodu, u sekundama i minutima.

Svi su pazili da se ne istrčavaju, ili ne daj bože tuguju. Samo se hrvatska medijska scena, spora za hitne redefinicije prozapadnog tkiva i štiva, našla u otvorenom ofsajdu.

Četiri gracije pošle u racije

Postojale su četiri Jugoslavije. Integrativna figura prve je bio kralj Aleksandar, druge Tito, treće niko, četvrte Milo. Ova poslednja je funkcionisala, i još je živa, kao fan club i medijska mreža za podršku Đukanovića. Ovu treću opisuje, bez svesti šta on to opisuje, Romano Bolković u emisiji „1 na 1“ (HRT4, 11. aprila 2023), gde je ugostio najžešću protivnicu Đukanovića, Milku Tadić Mijović iz Monitora.

Bolković: „Ali ipak on je…. Milo je imponirao svima u regiji, od Majki Srebrenice do čitave Hrvatske. Moje iskustvo je, kad god sam imao goste koji bi dovodili u pitanje politiku Mile Đukanovića, nazivale bi kolege, nazivale najrazličitije instance od svukud i pitale zašto se to radi, pa Milo je s nama dobar! U Sarajevu, u svim regionima, u Hrvatskoj, javlja se zebnja zbog Đukanovićeva pada. Ali ipak… u svim državama oko Crne Gore vi imate vrlo ozbiljne instance i institucije, imate ljude sa imenima od integriteta, kao Pusić, Korać, Biserko, koji ne mogu da shvate takve kao vi koji se angažiraju protiv Mila!“

Uzalud je Milka razlagala kako je Milo u tri decenije uveo tvrdi režim apsolutne kontrole, da krade i falsifikuje izbore najmanje od 2013, da se poslednjih petnaest godina održava „na goloj sili i korupciji“, te da je ona „srećna da je takav sistem srušen, na izborima i na miran način, što nije bilo sigurno“.

Uzalud, jer bi reakcije voditelja uvek bile „ali ipak on je…“ Ali ipak on je dobar, garant mira, ujedinjujuća figura, prozapadno orijentisan, prijatelj sa svim progresivnim medijima, novinarima i nevladinim organizacijama u regionu!

Milo je galionski ujedinjavao tu medijsko-aktivističku mrežu koju, ne kao kritiku već naprotiv kao lament nad boljom medijskom prošlošću, opisuje Bolković. Kako je taj poduhvat Đukanoviću polazio za rukom, interesantnije je za neke druge instance. Ko je međutim održavao i servisirao tu mrežu, već je zanimljiviji fenomen. Ko je nazivao Bolkovića kad je, čisto da ne zadrema, u goste zvao Milove kritičare? Ko je stajao na drugom kraju telefonske veze – čovek, grupa, mentalitet, strah, ili politička misao?

Odgovor je, zvali su svi zajedno. Vođa je bio, a proces vodio, ne čovek, već jedan jakobinski moralni refleks koji je najpre iznegovan u starom Feralu, a onda se kao standard dobrog i odgovornog novinarstva raširio po onim medijima koji su se samomobilizovali na programu radikalnog ateizma i beskompromisne borbe protiv svakog nacionalnog osećaja.

Gde god se pogleda po svetu, pritisci nacionalnog kao civilne religije (pogledati Ukrajinu ovog momenta!) i procesi resakralizacije religioznog sve su izrazitiji. Ovde se ne radi o bilo čijem privatnom stavu, već o realnim, savremenim, istorijski žilavim i ekstremno vitalnim principima moderne integracije: Naciji kao globalnom, temeljnom državnom principu (nation states) i religiji kao identitetskom elementu u barem tri četvrtine sveta.

Kakva prava na naciju i religiju imaju u tom kontekstu Srbija i generalno Srbi?

Kako smo se nadali, loše smo se rastali

Teza jedan: Feral je izvorno podigao medijsku revoluciju protiv gluposti, banalnosti i zla koje se okupljalo i politički konsolidovalo u Drugoj Jugoslaviji, u nastavku eks-jugoslovenskim republikama. U međuvremenu je ta revolucija postala društveno reakcionarna i kontraproduktivna za bilo kakav vid tolerancije i minimalnog konsenzusa, kako unutar post-jugoslovenskih društava, tako i između njih. Ona je do sada na raznim punktovima krivulje Zg-Bg-Sa-Pg pojela dobar deo vlastite dece, među njima i pokojeg Viktorijanca, što i nije neki problem, ali jeste to da njeni novi izdanci prete da pojedu i budućnost tek rođenih generacija.

Teza dva: Viktor i Viktorijanci su po ličnom i profesionalnom habitusu bili i ostali beskompromisni u obračunu sa političkim gnjidama, huljama i nitkovima svih fela (viktorijanski termini), nesmiljeni prema bahatim tatima i lopovima u vrhovima vlasti, okrutni u ophođenju sa nižima duhom (biblijski termin) koji sede u parlamentima i vladama, krajnje netrpeljivi prema identitetskim elementima svake nacije, religije i crkve, i svakog simboličkog sistema koji ima nameru trajanja.

Istovremeno su demonstrirali neverovatnu suzdržanost, dobrohotnost, skoro mekoću u medijskom tretmanu donedavnog crnogorskog predsednika Mila Đukanovića. Autoritarni klijentelistički sistem koji je Milo godinu za godinom gradio i održavao u svojoj privatnoj državici od 600.000 duša ostao je potpuno ispod viktorijanskog radara. Okretali su glavu od činjenice da je Milo transformirao državu u preduzetnika na tržištu globalnog kriminala, da je vodio politiku zaposedanja, prisvajanja i rušenja institucija, da je svesno ohrabrivao dezintegraciju i polarizaciju društva na svim nivoima (sve konstatacije Milke Tadić Mijović).

Teza tri: Caput Viktorijanaca kao organizaciono labave, ali ideološki homogene grupe, sedi od 2008. u zagrebačkim Novostima, listu koji sebe naziva „samostalnim srpskim tjednikom“ iako se, contradictio in adjecto, finansira iz državnih sredstava Republike Hrvatske za pomoć nacionalnim manjinama. Odnosno, Viktor Ivančić fizički sedi na jednom dalmatinskom otoku, a Novosti samo koristi kao formalnu bazu, nadstrešnicu, utočište, sklonište, što mu formacijski daje izvrstan položaj da nadgleda kontinuitet društvenih podela iz devedesetih na području čitave bivše Jugoslavije, uz to prati rad novih ljutih, besnih, verbalno neobuzdanih Viktorijanaca, izraslih u medijima kao pečurke na fekalnom humusu.

U Novostima je praktično nedodirljiv jer, kakve god da su današnje hrvatske vlasti, koliko god se u njima našli pojedinci nostalgični prema istorijskom zovu ustašije, hrvatska država nikad neće krenuti na Novosti. Prvo, stvarno bi bilo degutantno. Drugo, zašto i bi, kad Viktor i nekoliko redakcijskih Viktorijanaca tako lepo podižu netrpeljivost Hrvata prema srpskim sunarodnicima, da to treba prihvatiti kao poklon.

Istraživačko pitanje: Kako se list srpske manjine u Hrvatskoj pretvorio u duhovni centar četvrte Jugoslavije za proizvodnju stalne polarizacije i netrpeljivosti? Ili, pošto tu nisu svi isti, i autorka uopšte ne želi da se spušta na taj nivo da objašnjava kako ne misli na sve novinare koji u njemu rade: Kako su Novosti dodelile malu sekularnu kapelicu Viktoru i Viktorijancima da iz nje sistematski ruše politički ugovor Srpskog narodnog vijeća, koji leži u pomirenju Srba sa sobom, sa Hrvatima i sa Maticom?

Prva teza: Dokle je legitimna dezintegracija osnovnih društvenih principa?

Po svetonazoru izvornih Viktorijanaca, dakle kod samog Viktora i njegovog najbližeg kruga koji je u samodefiniciji anarhičan, institucije kao naciju, državu, religiju i crkvu naprosto treba poništiti. Naravno da Viktorijanci imaju senzore za količinu zla, pometnje, pa i direktne gluposti kojima one mogu biti i istorijski jesu bivale ispunjene. Ali realan stepen kompromitacije tih institucija Viktorijance u krajnjoj liniji ne zanima, jer po njima one generalno, da je pameti u društvu, nemaju pravo na postojanje.

Šta umesto njih? Bitna odlika Viktorijanaca, izvornih kao i kasnije pridošlih, u tom duhu stasalih, upravo je to da oni nemaju alternativu. Oni su vesnici bure i jakobinci, oni ruše i razvaljuju, prozivaju i demontiraju, ali kako su im kriterijumi jako visoki, skovani po mentalnom sklopu Robespjera, Savonarole i Bakunjina, nemaju skalu po kojoj bi poredili države i političare. Još manje crkve i episkope, jer za to bi bilo potrebno nešto znanja, onako, čisto teorijskog znanja, a ono je kod Viktorijanaca roba hronično pod nestašicama. Sve je za 1 ili 5, a kako u praksi nema nikog ko zaslužuje 5, a i jedinice retko daju, onda je sve za duboki minus.

Svi su pokvareni, tvrde Viktorijanci. Koga onda tu zanimaju detalji?

O „cetinjskom pičvajzu“ (viktorijanski termin za ustoličenje mitropolita Joanikija na Cetinju u septembru 2021) Viktor Ivančić kaže: „Šteta je (…) ne prepoznati istospolne partnere koji se u blizini oltara prpošno drže za ručice, naime – crkvu i državu“.

Tehnički gledano, najviše štete ostaje iza Viktorijanaca kad pišu o onome što ne znaju, a kad se ne zna, ne može se izreći ni nova zabluda. Kompleksnosti ih iritiraju, pa odbijaju teror nepotrebnih detalja. „To“ kad se crkva i država kao drže za ruke ima ime, zove se symphonia/Συμφωνία i za njenu teološko-pravnu definiciju biju se bitke između svetovnih i crkvenih vlasti još od Konstantina Velikog. Prebaciti sve na leđa SPC je kao kad se u seriji od milenijum i po nastavaka odgleda jedna epizoda, i ona nasumice izabrana, pa digne dreka.

Katolička crkva se od symphonije službeno oprostila tek u prošlom veku. Kod protestantskih se to kad se crkva i država „u blizini oltara prpošno drže za ručice“ zove summus episcopus. Kod nemačkih Luteranaca se tako zvalo od doba.

Reformacije, no isti princip i danas vlada u Velikoj Britaniji, gde je kralj istovremeno poglavar Crkve Engleske (Church of England).

Symphonia ostaje problem Pravoslavlja, ali, osim delimično u Bugarskoj, nema u ovim krajevima pravoslavnih crkava koje bi nastupale u aktivnoj „simfoniji“ s državom. Srbija je po ustavu svetovna država, SPC po temeljnom aktu nema povlašćeni položaj. U praksi naravno ima, ali ga na primer ima i Katolička crkva u svetovnoj Austriji. Čak u tom pogledu srpski ustav garantuje više od austrijskog, jer direktno kaže „Srbija je svetovna država“, dok austrijski samo govori o neutralnosti države.

Neosporno ima srpskih episkopa koji bi Crkvu u konstantinovskoj harmoniji rado povezali sa Državom, ali, pitanje za novinare koji pišu o tom problemu je: koliko u tome uspevaju? Na koliku podršku u samom vrhu SPC-a mogu da računaju? Da li je „brak sa državom“ aktivna politika patrijarha Porfirija?

Umesto da se SPC smesti ravno u koordinate pravoslavne simphonije – gde su, na primer, mnogo gore ne samo Ruska pravoslavna crkva, već i novi nekanonski Kijevski patrijarhat, koji ne može da napravi korak bez ukrajinske države, semantizuju se lezbijska veza, pravoslavni desant i Porfirije kao „petparački krivotvoritelj hrišćanstva“ dok „bulazni na razvalinama sekularnog društva“.

Interesantno je u tom konkretnom slučaju (ustoličenje Joanikija), da je Caput Viktorijanaca nolens-volens promovisao upravo to čega se užasava, stopostotnu simfoniju na drugoj strani. Milova država je u tom momentu stvarala crnogorsku pravoslavnu crkvu, koja bez države ne bi mogla da napravi ni koraka, kao ni ukrajinska. Ili je možda pisac stvarno mislio da će, kad se SPC protera, ili iz vlastite savesti povuče iz Crne Gore, Crnogorci odreda postati ateisti? Nikad jedan prostor ne ostaje religiozno prazan.

Postoji religija kao institucija, i postoji crkva kao organizacija. Ako se u tom delu pojavi vakum, on će se po pravilu odnositi na religiozni osećaj izbušen ateizmom, ali i to samo u kontingentnom slučaju Evrope, kako kaže nemački sociolog religije Hans Joas. Organizacioni vakum ne postoji nigde, kako u hrišćanstvu, tako ni u drugim religioznim organizacija.

Ako se izbaci kanonska SPC iz Crne Gore, iz kutije će iskočiti nekanonska crnogorska. U Ukrajini je još komplikovanije, jer se za račun državne nekanonske, isteruje kanonska crkva Moskovskog patrijarhata, i to ona koja se već odvojila od Moskve, ali joj to ne pomaže. U oba slučaja, da bi nekanonsko postalo kanonsko, neophodna je aktivna, konfrontaciona politika države na svim nivoima, čime se dolazi do nacionalističkog etatizma na kub i kvadrat, upravo ono protiv čega se Viktorijanci deklarativno bore.

Po stepenu neznanja s kojim uleću u crvenu i religioznu tematiku, iako ne po vokabularu, Viktorijancima se mogu naći paralele i u većim hrvatskim medijima. U dugom tekstu tugovanja za Milom, novinari Jutarnjeg lista Vurušić/Bajruši optužuju SPC jer ne priznaje državnu nasilnu deložaciju ukrajinskih monaha Moskovskog patrijarhata iz Kijevske zlatne lavre i taj čin naziva „državnim terorom“. „To nikoga ne treba da čudi“, pišu ta dvojica, „jer kad je 2019. Pravoslavnoj crkvi Ukrajine dodijeljena autokefalnost, to jest nezavisnost od Moskovske patrijaršije, na stranu Ruske pravoslavne crkve tada je stala samo SPC.“

Hrabra tvrdnja, jer od 14 autokefalnih pravoslavnih crkava samo 4, i slovima samo četiri, priznaje odluku Vaseljenskog patrijarha o nekanonskoj ukrajinskoj crkvi – Grčka crkva, Kiparska crkva i Aleksandrijski patrijarhat, organizacije koje uvek idu u paketu sa Vaseljenskom patrijaršijom.

U stvarnosti, deset autokefalnih pravoslavnih crkava ne priznaje Kijevski patrijarhat – ali Jutarnji list podastire svojim čitaocima podatak da u „simfonijskom“ svojstvu, to jest za dobrobit Putina i Vučića, to čine samo RPC i SPC.

Zaključak: Glavni moralni argument svih Viktorijanaca je da oni imaju jednak stav prema svim nacijama, političarima, državama i crkvama, te da ih se stoga ne može nazvati nacionalistima i bigotima. To je apsolutno tačno, ali samo utoliko što im svi podjednako idu na nerve. Najveći ustupak koji su skloni da učine subjektima i objektima svoje kritike, jeste to da ih treba razdvajati kao otpad. Za nešto više fali im volje i nešto društvene teorije, stoga od svih unutrašnjih kapaciteta koriste samo golo iskustvo o tome šta rat čini ljudima. Ni tu međutim nisu stigli prvi na milenijumsko poprište beščašća, pa je njihova uravnilovka često samo tantrum balkanskog barbarogenija. Svi im se čine jednaki, jer se jedino tako svemu može uzeti smisao. Nekad i bukvalno jednaki, kao u nedavnom tekstu Ante Tomića. Autor nije Viktorijanac u užem smislu, ali jeste po maniru. U rečenici: „Ako ćete opet glasati za Plenkovića, računajte da ćete dobiti nekoga vrlo nalik Vučiću.“ (Jutarnji, 14. aprila), eksplicitno se, kao i u čitavom tekstu, razlaže princip modernog viktorijanstva da su svi isti, a kad se razlike i dopuštaju, onda samo u smislu otpada za različite kontejnere.

Ako je gordost hvaliti se znanjem, da li je znak bogobojaznosti ponositi se neznanjem? 

Druga teza: Kako je Milo ostao u milosti Viktorijanaca?

To je pitanje za milion dolara. Ne u odnosu na sam tip viktorijanskog novinarstva i njegovih glavnih predstavnika, jer ne mislim da njihovo odustajanje od „razvrstavanja otpada“ ima cenu, odnosno da se tek tako prodaje i kupuje za novac. Osim toga, neki od njih žive u relativnom blagostanju, do kog su došli upravo doslednom metodikom uravnilovke prema svim institucijama i fenomenima na prostoru četvrte Jugoslavije. Sve to ih ne motiviše da bolje posmatraju, ili, u onim slučajevima kad dobro vide, da pokažu više verbalne samokontrole.

Ukratko, Viktorijanci su beskompromisni, čak i na vlastitu štetu. Feral tribjun nije uništen pod naletima HDZ-a, iako izvorni Viktorijanci to tako vide. Uništio ga je, odnosno stavio u beznadežnu poziciju jakobinski duh njegovog vođstva, kako prema vani, tako i unutra prema vlastitoj redakciji. Slikovito bi se reklo da su uzurpirali interes vlastitog medija, kao što je Milošević svojevremeno oteo i uzurpirao srpski nacionalni interes.

Politička satira je nenadmašna u tome da reflektorkama osvetli slabosti ljudskih tvorevina. Kad se pak njen ugao dosledno raširi do anarhističkog pogleda na svet, ruši se smisao društvenog angažmana. Čak i pojedinačnog života kad se čovek pita: zašto da ja uopšte ustanem iz kreveta, kad je sve već isto? Neću da izađem na izbore, neću da sortiram đubre, šta mi mogu! Dođe ipak jedan trenutak, posebno posle ratova, kad postane važnije kako graditi, nego kako rasturati, no profesionalna evolucija je Viktorijancima u principu strana.

Kako je onda prema Milu „koji je stvorio kleptokratski režim i podjeljeno društvo u kom su ljudi unutar vlastitih porodica vodili male ratove“ (Milka Tadić Mijović) viktorijanska scena bila tako blaga? Čime ju je kupio – taštinom, priznanjem, javnom binom, profesionalnom promocijom? Možda društvenim smislom svoje vladavine?

Delimično da, sve to zajedno. Viktorijanci, koji po definiciji nisu nikad bili ničiji, i zbog toga pojedinačno prolazili kroz egzistencijalni pakao, jednog su trenutka poželeli da imaju nekog svog, i to po vlastitim uslovima, a to im je Milo dao.

Kompromis sa jednim takvim režimom je međutim skupo plaćen. Kredibilitet tipa „nama su svi isti (drek)“ je izgubljen, jer je Milo postao „drek“ kome se nije smelo pakovati. Napravili su izuzetak, i zbog njega se našli dekodirani u matrici koja ih razotkriva kao jakobince modernog tipa, ništa više.

Riječ, slika i prilika

Nedoslednosti su velike, poneke i duhovite. U jesen pre deset godina – trenutak u kome počinje Milov klizajući pad – u Podgorici je otvorena izložba „Riječ, slika i neprijatelj“, od organizatora Vladimira Bebe Popovića i njegovog Instituta za javnu politiku, propagirana kao „izložba od novinara za novinare“. Obračun režimskih novinara sa opozicionim novinarima bi bilo tačnije, istovremeno i tužnije, jer našu profesiju pokazuje kao čopore pasa u potrazi za gazdom.

Konkretno, bio je to obračun „Milovih“ medija sa ne-Milovim Vijestima i Monitorom. Izložba je pokazivala više od hiljadu naslovnih strana mahom ta dva spomenuta lista. Kad se pogledaju oblepljeni zidovi, nema sumnje da su naslovi brutalni, montaže grube, poruke agresivne, te da je sve to u paketu više dokaz ratnog stanja, nego kritičke svesti.

Citat iz jednog izveštaja „Milovog“ medija o stanju u „ne-Milovim“ novinama, dakle o pisanju Vijesti i Monitora: „Najstrašnije je što se ljudi bez pardona diskredituju, a to je tipično za one koji malo znaju ili koji manipulišu. Radi se o diskreditaciji osoba i razapinjanju na stup srama. Najveći dio novinara je sa srednjom školom, ali to u našoj sredini ima uspjeha, jer je naš mentalitet težak i ciničan. Kod nas mediji često sami dižu optužnice i sami donose presude, sve to u sprezi sa određenim interesnim grupama i nevladinim organizacijama. To je ista matrica, ista pamet, ista logika, ista leksika, isti koncept koji traje već godinama.“

Slučaj projekcije? I da i ne. Vijesti i Monitor jesu bili grubi, i usputni pogled to otkriva, ali ništa više od ostale medijske scene sa kojom su ležali u klinču, a koja tu nije pokazana. Isečak je manipulativno izabran. Sa obe strane je vladao isti viktorijski duh i metod, čak iako nije bilo Viktora. No i on sam se jednog trenutka pojavio i od Bebe Popovića primio nagradu za hrabro i konstruktivno novinarstvo.

Rezime: Caput Viktorijanaca propagandista? I da i ne. Ne sa namerom, da u posledici. Ne direktno, već kao pionir jednog određenog medijskog stila koji je krenuo od satire, da bi stigao do radikalnog društvenog, dakle svetovnog nihilizma. Na kraju, čak je i estetski duh starog Feral Tribuna, kao i današnjih Novosti, lebdeo iznad izložbe „Riječ, slika i neprijatelj“. Za dokaz pogledati grafički dizajn slova u opremi tematskih segmenata.

Aneks druge teze: Crna Gora, odnos oficira i popova 1 na 1

Ali, čak i u svojim najgorim momentima, Viktor je s pravom ikona Viktorijanaca. Mnogi ne dobace do njegove profesionalne veštine i talenta. To je evidentno ako se pogledaju tekstovi preneti iz Mladine i skupljeni na F-stranice „Heni Erceg Fan Club“.

Isto tako, kad se pretresu kolumne Marka Vidojkovića u viktorijanskom Danasu (parafraza „Između lopova i fašiste biram lopova“, al nemoj da me neko pogrešno citira, jer je to rekao Ante Tomić, ja samo mislim tako), u oči odmah upada kvalitet originala. Originalna ignorancija je atraktivnija od kopirane, nema sumnje. On, original, veliki je kvalitet koji je porodio veliki nekvalitet, još veću manipulaciju i moralno delegitimisao civilizovano ophođenje unutar javnog diskursa.

Za razliku od niza viktorijanskih talasa koji se koncentrično šire oko originalnog impulsa, u poređenju sa pronicljivošću analiza, ili šteta koje iza sebe ostavljaju, ima i onih koji su samo zabavni.

Na primer Petar Tomev Mitrikeski, zagrebački genetičar makedonsko-bugarskog porekla, stručnjak za molekularnu biologiju gljiva i višećelijskih biljaka, u Hrvatskoj medijski eksponiran kao specijalista za odnos između nauke i hrišćanstva, posebno razlike koje u tome pokazuju Katolička i Pravoslavna crkva. Ekspertski sigurno, Mitrikeski je u spomenutom „Petom danu“ izgovarao sledeće mudrosti i pri tome od uzbuđenja stalno počinjao istom omaškom:

„Oni (Vučić, Srbija i SPC, prim V.K. ) – žele odraditi uništavanje srpske…. uništavanje crnogorske neovisnosti u zelenaškom smislu.“ Ili: „Kad se srpski svet uvuče u ruski svet, onda mi ovde imamo lagano problema.“

O inicijativi „Otvoreni Balkan“ ili „dole NATO“: „NATO bi dao Srpski svet koji ne bi menjao granice, ali bi širio antikulturu i odvojio bi nas od naše tradicije, a to je smrt.“

Na kraju apsolutni biser: „U Srbiji… u Crnoj gori trenutno djeluje oko 600 svećenika SPC, a imate tamo jednog novinara koji mi tačno ne pada na pamet kako se zove, on kaže, prema njihovim analizama internim, da je njihov broj trostruko ili četvorostruko veći i da se približava broju djelatnih crnogorskih časnika, a taj je negdje oko 2700… što je zapravo način na koji SPC vlada onim sentimanom.“

Uzalud ga je Aleksandar Musić u istoj emisiji, kao analitičar analitičara, upozoravao da je to što govori „parazitiranje na iluziji tradicionalnih crnogorskih podjela, koje su sad vrijednosno-civilizacijske“. Ne biva. Komentator HRT-a Mitrikeski je ostao da salutira pred popovima.

Treća teza: Kako su srpske Novosti postale dezintegracioni unutarnacionalni i međunacionalni elemenat?

Osnovni problem koji hrvatski mediji i politika imaju sa padom Mila Đukanovića jeste izmenjeni status Srbije u zapadnim planovima za region. Nepoznanica koja ih muči jeste koliko je Srbija već postala prozapadna ispod proruske orijentacije kao kamuflaže, i koliko je Zapad spreman da za to nagradi Beograd? Puštanje Mila niz vodu i pobeda Milatovića bila bi prva u nizu „nagrada“ koje će Beograd dobiti, a koje kulminiraju u zaokruživanju „srpskog sveta“, na meki način, bez rata i menjanja granica, samo uz pomoć srpske „antikulture“ (Mitrikeski).

Za razliku od većine evropskih medija koji će stvar razvodniti kroz „vrednosti“, zagrebački mediji su vrlo osetljivi na topos realne, gole moći, pa će u tom kontekstu odmah direktno govoriti o NATO-u. NATO je po njima taj koji dopušta umereni reset srpskih interesa u regionu, preko identitetskih, ekonomskih, kulturnih, simboličkih i, najgore od svega, statusnih dobitaka za Beograd. A sve legalno kao pobeda Jakova Milatovića. Ukratko, NATO se dogovara sa Srbijom.

I dok je to trend sa kojim bi se sama hrvatska politika relativno lako aranžirala, ako ni zbog čega drugog jer su države i stranke u svom biću pragmatične, hrvatski mediji ne popuštaju: NATO mora da dođe sebi; Milatović je kukavičje jaje koje su sneli SPC i Aleksandar Vučić.

Sad je pitanje, ako se svi hrvatski mediji tako boje da Srbija ispod ukrajinskog žita polako postaje Zapad i time ugrožava hrvatsku „zapadnost“ kao distinkciju prema „srbijanskoj antikulturi“, zašto tako misle i u Samostalnom srpskom tjedniku Novosti? Čega se oni boje, kad bi realno, ako je takav proces zaista na delu, trebalo da aplaudiraju?

Odgovor: Zbog Viktorijanaca i viktorijanskog stiska u kom se Novosti nalaze već više od decenije.

Opet, ne svi. Za primer: U Novostima od 7. aprila 2023 se jedan za drugim nalaze dva suprotna članka o političkoj demisiji Mila Đukanovića.

Prvi, autora Dejana Kožula, potpuno je na liniji hrvatskog mejnstrima – strah pred novim „predsjednikom srpske sjene“; upozorenje, citirano iz Kyiv Posta, zbog talasa rusofilstva koji sada sledi; prozivke Srpske pravoslavne crkve da se umešala u izborni proces i izrekla vernicima preporuku za glasanje.

Ovo poslednje, sa SPC, vrhunac je ignorancije. U pokušaju da u izborima za EU parlament pre četiri godine dobiju mandat za svog kandidata Dejana Jovića, Srpsko narodno vijeće i SDSS (Samostalna demokratska srpska stranka) zatražili su pomoć od SPC. Crkva je zamoljena da prepozna urgentnost trenutka, te se „umeša“ u politiku i iskoristi uticaj kod vernika da glasaju za Jovića. SPC je to i učinila, sasvim službeno. Možda ne Patrijaršija u Beogradu, ali Mitropolija zagrebačka i Episkopija austrijsko-švajcarska jesu. Onda je bilo u redu, sada nije, kako se to zove?

U drugom tekstu, autor Zoran Daskalović daje trezveni opis srpsko-crnogorskih ekonomskih veza koje su rasle i napredovale i u vreme najvećih svađa Beograda i Podgorice. Politički se Milo suprotstavljao inicijativi „Otvorenog Balkana“ kao „prosrpskoj ujdurmi“, ali realno gledano, praktično je bio u njoj. Poruka teksta je: čemu drama, kad će se opet trgovati i sarađivati, samo u jednom strukturno sređenom mirnodopskom okviru.

Daskalovićev tekst se dopunjava analizom koju je napisao zagrebački politikolog Dejan Jović, gde se statistički pokazuje kako je Milova politika demonizacije Srbije istovremeno „proizvodila“ Srbe u Crnoj Gori. Pod njim se jedna petina onih koji su se do tada izjašnjavali kao Crnogorci izjasnila etničkim Srbima.

Kako i zašto? Zagrebački mediji prećutkuju činjenicu da Crnogorci istorijski imaju plivajuće identitete između crnogorskog i srpskog, pri čemu oni nisu nužno u konfliktu, više privatna identitetska i interesna gradacija. Taj slojeviti identitet je Milo radikalizovao od vrha države, pa do „malih ratova unutar porodica“, kako proces opisuje Milka Tadić Mijović.

Spomenut Kožulov tekst je manipulativan utoliko što optrčava oko teze da Milatovićeva pobeda/Milov odlazak ugrožavaju mir na Balkanu. Jedino što je napisan pristojnim rečnikom, što je veliki otklon od fekalnog vokabulara koji su Viktor i Viktorijanci sa sobom, kao ručni prtljag, iz ugašenog Ferala uneli u Novosti.

Da li je psovka naša sudbina?

U srpskim Novostima jeste. U njima sedi Caput svih Viktorijanaca i loži vatru permanentne revolucije. Nekoliko primera:

„Teatralno zapišavanje duhovnog teritorija i vladajućeg aparata u Crnoj Gori“, jedan od termina Novosti za ustoličenje mitropolita Joanikija („Oklopno pravoslavlje“).

„Ako šutiš o Šešelju, odlikovanom u tvojoj crkvi, zašto laješ o pederima?“, obraćaju se Novosti patrijarhu Porfiriju („Krsna sprava“).

„Iskazivati pijetet, gajiti neke suptilnije osjećaje prema trobojnoj krpi, makar ona bila ukrašena kakvim dvoglavim kičem, ili pokorno ustajati na zvuke himne, čak je prilično bizarno i komično. (…) U mom slučaju, recimo – što možda treba pripisati i poznim godinama – kada se postavi izbor između nečijih svježe opranih gaća koje se suše na balkonskome štriku i hrvatske zastave koja vijori na jarbolu, simpatije automatski lete prema gaćama. (…) Jebo zastavu, kako hrvatsku, tako i srpsku!“, iz teksta „Jebo zastavu“ (25. septembra 2021) kojim se sankilotski polemiše sa koleginicom Oliverom Radović iz Privrednika (podlistak Novosti, praktično ista redakcija), jer se usudila da na simboličkom nivou prihvata Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

„Dobiće metak u čelo ko ne želi da živi!“, citat iz teksta „Vučić u raju“ napisan monološki, gde Vučić razmišlja o „biopolitici“ i „biomasi“ kao adutima koje mu je epidemija korone bacila u krilo, pa sad slobodnije može da se bavi matematikom života spašenih u Beogradu, Nišu i onih izgubljenih u Srebrenici. Interesantno je da su srpske vlasti tada, kad je taj tekst napisan, marta 2020, kopirale austrijsku i nemačku politiku zatvaranja jedan na jedan, ali, već rečeno, poređenja i kontekstualizacije su nebitne u svetu Viktorijanaca. Na sve to se u Viktorovoj mašti Vučić razotkriva kao buzdovan koji nije pročitao knjige u životu, pa se dakle Srbima oduzima čak i pravo na obrazovanog autokratu.

„Gospodin Lignja se sve jasnije profilira kao ordinarna budala, i to ne samo u kulturi gdje su kriteriji javnoga dijaloga definirani tako da će vrijednosni sud o jednoj budali na tronu biti smatran vrhunaravnom uvredom…“; iz serije o Ivi Josipoviću, tada hrvatskom predsedniku (avgusta 2012, „Privatna garda gospodina Lignje“, tekst koji je preneo Peščanik, spojeni sud s Novostima u viktorijanskom segmentu).

Novosti su objavile čitavu seriju Ivančićevih tekstova o „predsedniku Lignji“ ili „Ljignji“. Posle prvog je Josipović poveo rat protiv Srpskog narodnog vijeća, iako je do tada bio, nebitno iz koje motivacije, najprosrpskiji hrvatski predsednik. Baražna paljba iz Novosti je doprinela rušenju njegovog ugleda u Hrvatskoj, pa je izgubio sledeće izbore od Kolinde, tako da Viktoru i Viktorijancima može čestitati na dobro odrađenom efektu radikalizacije hrvatskog elektorata. To da taj efekat nije bio nameravan, nije nikakvo opravdanje.

Zašto Dejan Jović nije otišao u EU parlament?

Sumiranje teze o duhu viktorijanstva u srpskim Novostima: Taj list je samo malo gnezdo. Viktorijancima treba velika bina. Najveća bina za zbirni jezik kojim se govori u regionu je bivša Jugoslavija. Metoda viktorijanske psovke i besa se zato sasvim prirodno širi, jer u krajnjoj liniji za nju nije potrebno ništa osim šamara, šuta i muda.

To je apsolutno dobro za proponente takve vrste novinarstva, ali je nejasno zašto je to dobro za Srpsko narodno vijeće, koje plaća visoku cenu viktorijanske neustrašivosti. Da je recimo suprotno, da list hrvatske manjine u Srbiji „Hrvatska riječ“ Aleksandra Vučića proglasi lignjom, hobotnicom ili morskim krastavcem, kakav bi to efekat izazvalo?

Ili da samostalni list hrvatske manjine u Srbiji „jebe zastave i himne“, najpre srpske, kao alibi za nepristrasnost, onda hrvatske kao glavnu metu? Kako bi bilo da konstatuje kako novi nadbiskup zagrebački, Dražen Kutleša, „zapišava duhovni teritorij“ i „bulazni na razvalinama sekularne države“ kao i Bozanić prije njega?

Šta bi tu onda rekao službeni Zagreb, da Beograd drsko koristi hrvatsku manjinu za produžavanje rata? Da ubacuje klin između pripadnika hrvatske manjine, te „svoje Hrvate“ pretvara u pesnicu protiv Zagreba? Da polarizuje i radikalizuje? Šta god bi Zagrebu u tom smislu palo na pamet, bilo bi legitimno, bez obzira na istinitost.

U takvom kontekstu slučaj sa Dejanom Jovićem dobija drugu dimenziju. Da Jović na hrvatskom državnom tiketu bude prvi srpski političar koji će se u evropskom parlamentu boriti, onoliko koliko jedan poslanik može, za prava Srba u Hrvatskoj, trebalo je užasno malo. Falilo je oko 2.000 glasova, praktično ništa. U boljim danima to se ukrade, a da niko i ne primeti!

Problem je bio da su hrvatski Srbi vrlo skromno glasali za njega. Oni raseljeni u Srbiji i manje. Naravno da je za taj deo kriva srpska državna politika koja je mogla da mobilizuje izbeglice, sad već doseljenike sa dvojnim državljanstvom, da izađu na izbore i daju glas srpskom kandidatu. Nedopustiva ravnodušnost, pozli mi svaki put kad pomislim na tu propuštenu šansu. Ali, onda odmah stiže i otrežnjenje – koja je bila motivacija službenog Beograda da pomaže tu ideju Srpskog narodnog vijeća, iz čijeg medija se Beograd, njegovi političari i SPC, gađaju fekalnim terminima?

Vrlo komplikovano.

Aneks treće teze

Viktorijanci, počevši od samog Caputa u Novostima, preko pozicionih, državnih medija u Podgorici i Sarajevu, do uslovno opozicionih medija u Beogradu kao Danas ili Peščanik, ujedinjeni su kao spojeni sudovi u duhu grubog jezika i radikalnog nihilizma svakog tipa.

Ja ne kažem da je to svesna zavera! Ali jeste izvesna komotnost, dionizijska raspuštenost koju širi njihov homo furiosus. Na momente je to furor deteta koje je upravo saznalo da ne postoji Deda Mraz/Santa, uskršnji zeko, ili zubna vila, pa sad otkriva kulturnu iskonstruisanost svih ostalih društvenih fenomena. U članku „Jebo zastavu“ Caput zaista objašnjava kako su nacija, nacionalni osećaj i nacionalni simboli obični konstrukti. Aman, pa naravno da jesu! Postoji čitava jedna nauka, zove se sociologija, i u njoj nekoliko paradigmi, od simboličkog interakcionizma do konstruktivizma, koje se upravo bave kulturama kao simboličkim sistemima. „Nacija“ je simbolički sistem – ali to ne znači da je manje stvarna, naprotiv.

Ili primer iz Novog Sada, od lokalnog Viktorijanca Alekseja Kišjuhasa, koji mrtav-ozbiljan pre nekoliko dana saopštava urbi et orbi da – Bog ne postoji. Nisam znala! Prvi glas! „Nema iskupljenja, nema zagrobnog života, nema uskrsnuća iz mrtvih. Smrt je za zauvek i za stalno. I po nama se ništa neće zvati“, šamara Kišjuhas vernike u jutro pravoslavne uskršnje nedelje.

Posle trista godina prosvetiteljstva, dvesta godina sekularizma, dve i po hiljade godina od presokratskog ateizma, neko ulazi u sekularni javni diskurs da saopšti kako Boga nema? Znali su to Niče, Marks, Ričard Dokins i njegovi „jahači Apokalipse“, zna to Habermas, a sad eto zna i Kišjuhas, pa tu istinu baca u lice vernicima na Uskrs. Religije su simbolički sistemi, a Bog njihov administrator? Sve i da je tako, to ih, kao i nacije, ne čini ništa manje stvarnim.

Neobično je da je Kišjuhas neki sociolog, a oni su po definiciji metodski agnostičari, što znači da u kontaktu sa vernicima ne preispituju njihovu veru, već joj prilaze kao realnoj činjenici, za dati slučaj. Neverovatno je da nije čuo za psihologa i predstavnika pragmatizma Vilijama Džejmsa (1842-1910), koji je, usred veka sekularizma, utemeljio potpuno novi pristup religioznom verovanju: Čovek koji veruje u Boga čini to zato što želi i hoće da veruje, ne zato što nije čuo da ga nema.

Ubi nas prejaka reč

Vreme ratova na Balkanu je završeno. Ljude na tom prostoru sad ubijaju podivljale reči kojima viktorijanski mediji produžavaju ratno stanje i to obrazlažu neophodnom akcijom protiv „visokih političkih i crkvenih njuški“ ili „političke gamadi s obje strane Dunava“.

Politički aktivisti kamuflirani kao novinari, Viktorijanci protrčavaju Četvrtom Jugoslavijom kao Danojlićev Dobrislav Drugom. Pritom trube i otvaraju pečate kao anđeli u Otkrovenju Jovanovom: Sve je laž, sve je otpad, sve kloaka. U politici nema nikog drugog nego bitangi. Države, nacije i crkve su ljudski konstrukti, a Boga nema. Ne postoji tradicija, ne postoje kulture, simbolički sistemi su obične manipulacije kojima se održava privid izmišljenog.

Kako onda, čime, preko kojih „simbola“ ostvariti minimum socijalne integracije i kohezije? Kako pustiti dete u školu, a da ga putem ne pojedu vukovi?

Naravno, viktorijanski pogled na svet bi postao sasvim legitiman onog trenutka kad bi oni odlučili da se za promenu angažuju otvoreno politički, da osnuju stranku/stranke, pa izađu na izbore. Ali, koliko ljudi može da dosegne i motiviše platformi da je sve isti drek? Koliko je delotvoran izborni moto „glasajte za nas, da vas ukinemo“? Koji integrativni faktor bi uveli da ukinu državu, crkvu, etniju, tradiciju i simbol-bižuteriju oko njih? Teoriju i znanje? Neku staru istorijsku zabludu za koju još nisu čuli? Za duhovnu higijenu možda Pozitivističku crkvu Ogista Konta?

Koliko je glasača s obe strane Dunava, Drine i Cetine spremnih da prihvate napredne ideje anarhizma i komunizma koje šire moderni Viktorijanci?

Pa barem da lepo i kulturno pitaju. Nego ni to.