IVAN TIMOFEJEV: Podizanje uloga u igri Rusije i Zapada
Autor: Glas javnosti
SAD su u stanju da disciplinuju saveznike, zbog čega su u boljem položaju od Rusije u ovom sukobu. Ali želja da se istovremeno obuzdavaju i Rusija i Kina stvara veliki strateški problem
U Rusiji, gledište da je cilj SAD i „kolektivnog Zapada” predvođenog Vašingtonom konačno rešenje „ruskog pitanja” postaje sve prihvaćenije. Sagledava se da taj cilj obuhvata nanošenje poraza Rusiji, umanjenje njenog vojnog potencijala, restrukturiranje njene državnosti, izmenu njenog identiteta i moguće njenu likvidaciju kao jedinstvene države.
Ovakvo gledište obitavalo je na periferiji spoljnopolitičkog promišljanja tokom dužeg vremena. Prethodnih godinu i po dana, međutim, mnogo toga se promenilo. Danas, ova percepcija zapadnih ciljeva postala je mejnstrim. Ona je zadobila stabilan i racionalno promišljen karakter. Sama Rusija vodi aktivnu recipročnu politiku protiv ukrajinske države, čije postojanje u njenom pređašnjem obliku i u ranijim granicama u Moskvi sagledavaju kao ključni bezbednosni izazov.
Istorijsko iskustvo prethodnog veka pokazuje da je nanošenje totalnog poraza protivniku, nakon čega bi usledilo restrukturiranje njegove državnosti kao spoljnopolitička praksa, pre bivalo pravilo nego izuzetak. Ovo je ključna razlika ovih sukoba u odnosu na one iz 18. i 19. veka, kada se vojni poraz protivnika sagledavao kao način za dobijanje ustupaka, a ne kao nešto čime bi se preoblikovale same osnove njegove državnosti.
Preoblikovanje sveta
Iskustvo 20. i 21. veka nije uvek linearno, ali ponavljanje obrazaca je očigledno. Poraz Nemačke u Prvom svetskom ratu vodio je ka opipljivom preoblikovanju njene državnosti. Ono je bilo određeno unutrašnjim protivrečnostima, ali je bilo zaokruženo državnim porazom u ratu. Poraz Nemačke nakon Drugog svetskog rata vodio je do mnogo radikalnijih posledica. Zemlja je bila podeljena, uskraćena joj je spoljnopolitička autonomija i gotovo je u potpunosti iznova izgrađena. Vojni poraz i posledična okupacija vodila je prema ponovnom oblikovanju još dve velike sile – Japana i Italije.
SSSR, kao pobednička sila, bio je aktivni učesnik u rešavanju „nemačkog pitanja”. U zemljama oslobođenim od nacističke okupacije, Sovjetski Savez je aktivno učestvovao u uspostavljanju socijalističkih režima. Potonji Hladni rat učinio je ovakve promene mnogo težim. Svaki takav pokušaj naišao je na otpor jedne od dve supersile. Ponekad su se ove borbe završavale pat pozicijom, kao što se desilo u Koreji. Ponekad je SSSR uspeo da nadvlada protivnika, na primer, u slučaju bolnog poraza SAD u Vijetnamu. Ponekad, SAD su uspešno pomagale antisovjetskim snagama – kao u Avganistanu.
Kolaps SSSR-a dao je Vašingtonu odrešene ruke. Uprkos retorici sovjetske, a potom i ruske strane, da se Hladni rat okončao pobedom obeju strana, realnost je pokazivala drugačije stanje. Nekadašnje socijalističke zemlje brzo su se integrisale u okvire evroatlantskih struktura uz aktivnu podršku novih lokalnih elita i uz široku podršku javnosti. Sama Rusija obznanila je svoju želju da se vrati u „civilizovani svet”.
SAD i Zapad u celini dobili su blanko ček za preoblikovanje širokog prostora, i – ne bez razloga – smatrali su ovo tekovinom beskrvne pobede nad Sovjetskim Savezom. Bez protivravnoteže, SAD su izvele nekoliko vojnih intervencija, koje su se takođe završavale potpunim preoblikovanjem napadnutih država. Jugoslavija je doživela kolaps. Irak je okupiran, njegov lider pogubljen, a sistem vlasti je promenjen.
Konsenzus o izgradnji države
Bilo je takođe i izuzetaka. U Avganistanu, brza vojna pobeda pretvorila se u neuhvatljivi gerilski rat, koji je potom doveo do povlačenja (okupacionih) trupa. Nije došlo do vojne intervencije u Iranu, iako je bila planirana. Severna Koreja je postala nuklearna sila, što je znatno umanjilo šansu spoljašnje intervencije.
Uspešne američke intervencije izazvale su nezadovoljstvo u Moskvi, ali sve do jednog trenutka nisu izazivale snažno negodovanje. Unutar zemlje, velike zapadne investicije, bliska humanitarna saradnja, i interesi ruskog društva na Zapadu bili su ohrabrivani, ili barem nisu osuđivani sve do kraja druge decenije 21. veka.
U isto vreme, postojano i rastuće odbacivivanje (Zapada) kod ruskih vlasti bilo je izazvano dvema tendencijama. Prva su bili sve veći, opipljivi pokušaji pojedinih činilaca u zapadnim državama da se uključe u dijalog sa tzv. ruskim civilnim društvom, zaobilazeći državu. Prema ovoj paradigmi, „dobro” građansko društvo i „loša” vlada bili su suprotstavljeni jedno drugom.
Razumljiva i sve jača odbojnost Moskve bila je izazivana korišćenjem izraza „ruski režim”. Ovaj pojam je implicirao ili je direktno ukazivao da Zapad na neki način vidi civilno društvo kao suprotstavljeno vladi, te da rusku vladu ne smatra delom političke zajednice. Što su zapadne elite namernije i demonstrativnije iskazivale ovaj pristup – to je on izazivao snažnije protivljenje u Moskvi. Na Zapadu, objašnjenje kojem je pribegavano kako bi se opravdao ovakav pristup jeste da ruska demokratija ima manjkavosti, što je samo povećavalo iritiranost Moskve.
Ruske vlasti očigledno nisu želele da zavise od procena sopstvene države od strane stranih struktura. Štaviše, izvorište ovakvih procena vremenom su sve više postajale ne samo zapadne demokratije, već i istočnoevropske i pribaltičke države, sa izobiljem istorijskih pritužbi i različitim frustracijama. Iskustvo „obojenih revolucija” u postsovjetskom prostoru samo je osnažilo strahovanja Moskve. U Gruziji, Kazahstanu i Ukrajini, javna okupljanja su dobila punu moralnu, političku, pa čak i materijalnu podršku iz zapadnih zemalja, dok su vlasti, suprotno tome, često bile demonizovane.
Revolucionarne promene moći, iako u ime demokratizacije i razvoja, u Moskvi su sagledavane kao izazov. Stabilni konsenzus se polako pomaljao među ruskom elitom – izgradnju države mogu i smeju izvoditi samo unutrašnje snage. Učešće bilo koje spoljašnje sile neprihvatljivo je u bilo kom obliku. Konsenzus je počeo da se oblikuje već početkom devedesetih godina prošlog veka, a do kraja prvog mandata Vladimira Putina, on je već postao jasno političko opredeljenje.
Novi budilnik
Drugi trend, koji je imao značajnog uticaja u izmenama ruskih gledišta, bio je povezan sa politikom SAD i EU u postsovjetskom prostoru. Rusija je progutala integracije država srednje i istočne Evrope u zapadne strukture, verovatno ih smatrajući toksičnim opterećenjem. Suprotno stereotipima koji su široko prisutni na Zapadu, a kojima se Moskvi pripisuje težnja da obnovi Sovjetski Savez, pravi ciljevi bili su daleko od imperijalnih ambicija. Rusija nije bila željna da ponovo ponese teško imperijalno breme, da hrani lokalne elite i kupuje lojalnost stanovništva. Bila je prilično zadovoljna neutralnošću postsovjetskog prostora, ukoliko bi se odnosi na ovom području obavljali na ravnopravnim osnovama.
Početkom 2000-ih Moskva nije prigovarala američkom vojnom prisustvu u Centralnoj Aziji a potom je tokom dužeg vremena pomagala snabdevanje zapadnih vojnih jedinica u Avgansitanu. Međutim, Moskva je kategorično bila nezadovoljna perspektivama zapadnih projekata bez ruskog učešća. Vladimir Putin je aktivno zagovarao politiku gradnje konstruktivnih odnosa sa SAD i EU u svim pogledima, i bilo je nade da će postsovjetski prostor ostati neutralno polje za saradnju. Međutim, postepeno je postajalo jasno da će biti sve manje i manje otvorenosti prema Rusiji.
„Obojene revolucije” bile su još jedan budilnik. Rastuća zabrinutost ruskog vođstva bila je tema razgovora, ali zapadni partneri bi svaki put preko nje nehajno prelazili. Postalo je očito da Zapad jednostavno ne vidi potrebu da uzme u obzir ruske interese. Nakon totalne ekonomske recesije, velikog „odliva mozgova”, serije unutrašnjih sukoba, divljanja kriminala, korupcije, odliva kapitala i konačnog zaokruživanja privrede kao sirovinske baze (što je otpočeto pod Leonidom Brežnjevim), opadanja stope rađanja, rastućeg alkoholizma, i otrežnjujućih stopa smrti, bilo je teško uzeti Rusiju za ozbiljno. Malograđanski interesi elita u nekim postsovjetskim državama, koji su zadobili politički kapital prodajući parole o „ruskoj pretnji” na Zapadu, takođe su odigrali svoju ulogu.
Potcenjivanje rešenosti ruskog vođstva da obnovi državnost i da spreči igru na sve ili ništa u postsovjetskom prostoru bili su velika omaška. Sa svakom novom krizom koja bi nastala, Zapad nije uzimao u obzir realističnu putanju do najgoreg scenarija u kojem Rusija brani svoje interese silom, igrajući kontraigru reformisanja postsovjetskog prostora.
Prva ozbiljna kriza bio je petodnevni rat sa Gruzijom, tokom kojeg ruska strana nije samo odgovorila oštro na napade protiv kontingenta mirotvoraca već je takođe priznala i nezavisnost Abhazije i Južne Osetije. Zapad se pokazao dalekovidim, priznajući ozbiljne greške gruzijskog rukovodstva te nastojeći da pogađanjem razreši krizu sa Rusijom. Ali cena je bila presedan u promeni granica.
Nakon ukrajinske revolucije 2013-2014. godine, Moskva je brzo odgovorila „Krimskim prolećem”, a zatim je podržala otpor u Donbasu. Minski sporazumi ostavili su mogućnost relativno komotnog izlaska iz krize. Međutim, ruska čvrsta i nepokolebljiva linija delovanja već je aktivirala alarm na Zapadu. Tamo su odabrali put obuzdavanja i suprotstavljanja Moskvi. Odnosi između Zapada i Rusije u postsovjetskom prostoru, posebno u Ukrajini, konačno su poprimili oblik sukobljavanja, a zatim su sporazumi iz Minska od nekih zapadnih lidera otvoreno označeni kao manevar radi pripreme za novu borbu. Ruska podrška sirijskoj vladi pokazala je da Moskva može da spreči „društveni inženjering” izvan postsovjetskog prostora.
Unutrašnji sukobi
Uprkos očekivanju nove krize, scenario opšte vojne operacije protiv Ukrajine uglavnom je sagledavan, od strane mnogih u Rusiji takođe, kao malo verovatan. Rusija je bila duboko uključena u zapadnocentričnu ekonomiju. Uzajamna trgovinska zavisnost sa EU i dalje je bila vidljiva. Nije bilo vrednosnog odbacivanja Zapada unutar Rusije, iako su pojedini društveni fenomeni i pokreti kritikovani, izazivajući prirodan odgovor u vidu okretanja ka tradicionalnim vrednostima.
Za Moskvu, bezbednost zapadne granice ostalo je ključno pitanje. Očigledno, ruske vlasti pošle su od neizbežnosti postepene militarizacije i Ukrajine i istočnog krila NATO-a, praćenih vojnom krizom u nezgodnom trenutku po Rusiju. Neonacizam u Ukrajini nije bio raširen i nije uživao širu podršku među stanovništvom, ali je tolerancija prema radikalnim pokretima kijevskih vlasti izazvala kategorično odbacivanje u Rusiji.
Odluka o izvođenju preventivne vojne operacije postala je tačka bifurkacije, što je radikalno uvećalo uloge ovog rivalstva. Posledični vojni sukob uglavnom je poništio nasleđe postsovjetskog perioda. Neće biti povratka na stvarnost iz 2021. godine. Očigledno, Rusija će uraditi sve što je moguće da sačuva novi teritorijalni status kvo, kao i da potkopa vojne potencijalne Ukrajine koliko god je to moguće. Takođe je očigledno da će Zapad učiniti sve što je moguće da iscrpi Rusiju i, ako to okolnosti budu omogućavale, takođe će iskoristiti njene unutrašnje probleme u svoju korist.
Preostaje pitanje kako će se tekuća kriza razrešiti? Trenutno nema političkog rešenja za rusko-ukrajinski sukob. Održivost bilo kog mirovnog sporazuma, čak i da se on postigne, veoma je upitna. Zapad strahuje od oštre vojne eskalacije i rata sa Rusijom, koji bi brzo mogao da se pretvori u razmenu nuklearnih udara. Međutim ne može se isključiti mogućnost postepenog vojnog uključivanja NATO-a u sukob.
O izgledima unutrašnjeg sukoba u Rusiji se naširoko raspravlja u zapadnim medijima i analitičkim materijalima. Za sada, takva gledišta nisu jasno izražena u zvanično zauzetim pozicijama. Ali prelazak sa ekspertskih promišljanja i populističkih izjava pojedinih političara do zvaničnih političkih stavova je samo pitanje vremena.
Problemi u velikoj nuklearnoj sili stvaraju velike rizike. Ali na Zapadu se oni možda sagledavaju nižim od rizika neposrednog vojnog sukobljavanja, dok bi unutrašnja implozija omogućila da se Rusija na duži rok izbaci iz igre, te da se eventualno preoblikuju njen politički sistem. Prema ovom scenariju, očuvanje ruske državnosti i suverenosti ponovo postaje glavni ulog u celokupnom sukobu. Državnost Ukrajine je drugi ulog. Vrlo je verovatno da će ona izaći iz sadašnje krize sa narušenim potencijalima, narušenim granicama i umanjenim teritorijalnim opsegom, te potpuno zavisna od spoljašnjih činilaca.
SAD su u boljem položaju. Usred krize, one su u stanju da disciplinuju svoje saveznike dok njihova državnost nije ugrožena. Međutim, SAD su već stupile u rivalstvo protiv Kine i došle su u poziciju dvostrukog odvraćanja. Pobeda Rusije i jačanje njenih odnosa sa Kinom biće veliki strateški problem za SAD.
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
