ALEKSANDAR DUGIN: Sudar dve patriotske struje
Autor: Glas javnosti
Pravda se ne može tražiti silom, uz ugrožavanje egzistencije države – na radost njenih neprijatelja. Pogotovo ne dok je država protiv Zapada. Ali pobuna će dovesti i do nekih pozitivnih promena
Svi pokušavaju da shvate smisao vojne pobune 23-24.06.2023. Ozbiljnost događaja je očigledna svima, čak i onima koji pokušavaju da se našale ili da sve utope u detaljima.
Rusija je umalo propala, ali ovoga puta ne zbog zavere liberala i zapadnih obaveštajnih službi (od kojih je suštinski propala početkom 90-ih i teškom mukom počela da se, zahvaljujući Putinovim neverovatnim naporima, postepeno diže iz pepela), već usled sudara dve patriotske tendencije različitog naboja.
Bio je to svojevrsni kratki spoj u patriotskom segmentu, sukob ne toliko orijentacija i ciljeva koliko brzine i metoda.
Više od predsednika
Predsednik Rusije je pokrenuo specijalnu operaciju u Ukrajini i to je bilo jedino moguće rešenje da se Rusija spase, sačuva i ojača svoj suverenitet koji je bio doveden u pitanje agresivnom strategijom globalista i rukovodstva NATO-a.
Putin vodi ka pobedi i više puta je ponavljao da će specijalna operacija trajati sve dok njeni ciljevi ne budu u potpunosti postignuti. A to zahteva punu kontrolu nad političkim prostorom Ukrajine. Da, put do pobede se pokazao težim nego što smo se svi nadali, ali Rusija je njime krenula nepovratno.
Putin personifikuje ne samo legitimnu vlast, nego i državu i politički sistem. On je takođe istorijska ličnost. A svoju funkciju i sam politički sistem učinio je legitimnim upravo koracima koje je preduzeo da spase Rusiju. Drugim rečima: Putin je više od predsednika države.
Oružana pobuna protiv bilo kog državnog lidera je nešto izuzetno. Ali, čak i takav teoretičar samodržavlja kakav je bio ruski svetitelj Josif Volocki u svom Prosvetitelju ukazuje da car, kome se treba implicitno uvek i u svemu pokoravati, gubi legitimitet ako izda Boga.
Ni sakralni status pomazanika Božijeg ne spasava u situaciji kada su u pitanju najviši ideali naroda i društva. Putin je spasitelj Rusije, i zato je neprikosnoven, a njegov autoritet neosporiv – pre svega u očima patriota. Ovo nije formalnost, već najdublja istina.
Zato svaki nasrtaj na njegov život, protivljenje njegovoj volji i osporavanje automatski stavljaju onoga ko pođe na to ne samo van zakona, već i izvan logike ruske istorije. I nije bitno da li su zahtevi pobunjenika pravedni ili ne. Već sam čin pobune je nepravedan.
Međutim, mora se uzeti u obzir i da su Vagnerovi frontovci pravi heroji i istinski ruski patrioti. To je i sam predsednik prepoznao i isticao u svim fazama sukoba, i dok je trajao i potom.
To su ljudi koji su prolivali svoju krv u žestokim borbama, koji su ostvarili spektakularne pobede, koji su učvrstili duh celog naroda, postajući uzor herojstva i frontu i pozadini.
Očigledno su želeli „najbolje“. U toku najtežeg rata imali su gorak osećaj da se mnoge vojne starešine ne nose sa svojim neposrednim obavezama i da su smetnja pobedi. A besposlene gradske elite uopšte neće da puste rat u sebe, provode se i tove, kao da se ništa ne događa, kao da specijalna operacija nije ni počela.
Činilo se Vagnerovcima, kao i mnogima u Rusiji, da se jaz između fronta i pozadine samo širi. Smrt i nesebičnost nekih u oštroj su suprotnosti sa ravnodušnošću i cinizmom drugih.
Dodajte svemu neizbežnu promenu u psihi i svesti ljudi koji se danonoćno bave nasiljem, smrću, užasima žestokog rata, i njihovi postupci dobijaju izvesnu logiku. Ali, ne i opravdanje.
Građanski rat je izbegnut samo zato što je Putin razumeo i prihvatio ovu logiku. Predsednik nije krenuo putem demonizacije pobunjenika jer se udubio u njihovo stanje. Uostalom, on je i sam ratnik, borac i heroj. On je sve započeo i snosi – punu odgovornost.
Naravno, bilo bi nemoguće i pogrešno pristati na oružanu ucenu da bi se zadovoljili zahtevi pobunjenika. Niko to ne bi uradio. Ali, fatalni sukob je uspeo da reši Putin, čiji su se patriotizam, ljubav prema Otadžbini, odgovornost i volja za pobedom pokazali dubljim, potpunijim i fundamentalnijim.
Ogromnu i zapravo spasonosnu ulogu u rešavanju gotovo kobnog sukoba odigrao je i predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko. On skromno odbija da bude priznat kao heroj, ali je upravo to. U teškom trenutku za Rusiju, on se pokazao kao glavni prijatelj, kao noseći stub naše državnosti. Svaka mu čast za to i svaka pohvala.
Sukob dve brzine
Dakle, nije se radilo o sukobu ideologija, već o sukobu dve brzine – maksimalisti fronta sami sebe su detonirali pred umerenijom i fleksibilnijom politikom centra, usmerenom, međutim, ka istom cilju.
Prvi put za poslednje tri decenije, liberali koji su vladali 90-ih i igrali veliku ulogu u opoziciji Putinu 2000-ih, ovoga puta su bili odsutni. Oni su potpuno isključeni iz ideološkog života države i društva, predstavljaju odvratni, ali nemoćni fantom nedavne prošlosti.
Nije im mesto na Putinovom patriotskom kursu, a za one na frontu su samo direktne mete, čak i ako se ne izjašnjavaju glasno.
Nije slučajno što je Vagnerov marš održan pod sloganom pravde i bio nominalno usmeren protiv oligarhije i korupcije, koji su direktan nastavak sramnih 90-ih, koje u savremenoj Rusiji nisu potpuno iživljene, ali ne zauzimaju političke pozicije.
Ideološka teritorija Rusije danas je nepovratno prešla u zonu patriotizma. I sada se međusobno ne sukobljavaju pristalice Rusije i njeni protivnici (liberali i zapadnjaci), već isključivo patriote, doduše različitih razmera, različitih brzina.
Pobuna je završena. Rusija je izdržala i samo ojačala, prošavši tako ozbiljan test. Nije samo Putin pobedio, on je ionako pobednik, a niko nije ni dovodio u pitanje njegov autoritet. Pobedio je patriotski kurs.
Očigledno, formalni zahtevi pobunjenika neće biti ispunjeni. Ali Kremlj ne može a da ne izvuče zaključke iz onoga što se dogodilo.
Nedovoljno pravde
Ništa više neće biti po starom. Najozbiljnije promene u sistemu neminovno dolaze. A sve će se sigurno nalaziti u zoni Pobede. Pravda se ne može tražiti silom, uz ugrožavanje same egzistencije države – na radost njenih najgorih neprijatelja. Posebno je zločin pobuniti se protiv zemlje i naroda dok vode smrtonosni rat protiv najjačeg neprijatelja – kolektivnog Zapada. Ali, takođe je jasno da mi zaista nemamo dovoljno pravde.
Putin je, pobedivši u najtežoj drugoj čečenskoj kampanji, jučerašnje protivnike pretvorio u odane pristalice, koji su se i u specijalnoj operaciji pokazali kao heroji, dajući svoje živote i prolivajući krv za veliku Rusiju.
Naravno, naši su – u najdubljem smislu – i Vagnerovi ratnici i svi oni koji svim srcem i dušom teže Pobedi.
Ako stepen pravde u našem društvu poraste, posebno kada se u situaciji nadolazeće katastrofe neke visoke ličnosti (posebno iz reda oligarha) ispolje u najodvratnijem svetlu, to će samo ojačati ionako temeljne pozicije naših predsednika, a zahvalni heroji fronta postaće njegovi najpouzdaniji čuvari. Jezgro nove, prave elite o čemu je i sam predsednik direktno govorio na sastanku sa ratnim izveštačima.
Nema sumnje da će zemlja i država iz ove strašne krize izaći obnovljene, osnažene i sa jasnijim shvatanjem puta kojim će se ostvariti naša Pobeda.
Uzalud su se neprijatelji radovali dok su gledali kako se Vagner kreće ka Moskvi. Situacija se raščistila i sada će svi naši pohodi biti – u suprotnom smeru.
SKINI APLIKACIJU
