Kako se Rusiji dogodio „Vagner”?
Autor: Glas javnosti
Na osnovu svega viđenog, Rusija mora da promeni koncept ustrojstva svoje vojske, da uvede strogo kontrolisanu vojnu hijerarhiju ili da se opredeli za civilnu kontrolu oružanih snaga
Događaj koji je uznemirio svet na razne načine desio se 23/24. juna ove godine na frontu u Ukrajini. Tada je privatna vojska „Vagner” napustila front i pobunila se protiv čelnika Ministarstva odbrane Ruske Federacije uputivši se u Rostov na Donu gde je sedište komande ruskih snaga za ukrajinski front. Pobuna „Vagnera”, koju je organizovao i njome rukovodio njen šef Jevgenij Prigožin, prerasla je u oružanu pobunu.
Da će doći do oružane pobune nije se moglo pretpostaviti, ali da će biti problema na relaciji Ministarstvo odbran-„Vagner” znalo se mnogo ranije kada je počeo da se, preko medija, oglašava lično Jevgenij Prigožin, što je neuobičajeno za svaku vojsku, pa i za rusku.
Ne ulazeći u epilog ovog događaja osvrnuo bih se na njegov uzrok, da li se on mogao izbeći i kako se dogodilo da se „Vagner” otme kontroli države.
Lojalnost oružane sile
Svaka država na svetu rešava na svoj način problem postojanja oružane sile kako ne bi izmakla kontroli vlasti i ostvarila svoje političke pretenzije. Postoje razni modeli u svetu, od vajkada, kako se kontrolisala i kontroliše vojna sila. Tako, na primer, kod starih Grka, u antičko doba, vojska je polagala oružje kada bi dolazila u prestonicu svog kraljevstva.
Kralj Milan Obrenović je jednostavno razoružao svoju narodnu (stajaću) vojsku kada je procenio da bi ona mogla da se pobuni protiv njegove despotske vladavine (Timočka buna, 1883. godine). Neke države su vršile regrutaciju najvišeg komandnog kadra iz redova predstavnika vladajućih klasa. U SFRJ i njenim oružanim snagama (JNA) niko nije mogao postati oficir ako nije član Komunističke partije.
Primer Staljina je karakterističan, on je nemilosrdnim represijama obezbeđivo poslušnost vojske. U SSSR-u je pripadnost Komunističkoj partiji i totalna lojalnost Centralnom komitetu trebalo da bude garancija poslušnosti i odanosti vojne sile. Takođe je postojala institucija političkog nadzora za oficire, preko političkih komesara – koji su delovali mimo linije komandovanja – apsolutno nezavisno od komandanata jedinica taktičkog i operativnog nivoa.
Takav princip rada narušavao je subordinaciju, a time i komandovanje u armiji SSSR-a, ali je obezbeđivo lojalnost i postavljanje samo moralno-politički podobnih i lojalnih na rukovodeća mesta u vojsci. Isti model se primenjivao i u JNA, s tim što je postojao još jedan princip koji se koristio u odabiru kadrova – a to je nacionalni ključ koji je dodatno sakatio kadrovska rešenja.
Međutim, takva šema do određenih granica uspešno funkcioniše samo u mirnodopskim uslovima. U ratu je sve drugačije, pojavljuju se ogromni problemi jer viši oficirski kadar mora da deluje odlučno, hrabro, preduzimljivo, inventivno, u određenim okolnostima i samoinicijativno.
Lojalisti nikada nisu mogli dobiti bitke u ratu jednostavno zato što funkcionišu na principu slepe poslušnosti i ništa ne mogu da urade bez pismenog naređenja i direktive višeg rukovodstva bojeći se rizika, pogrešne odluke i posledica. Zbog toga svaki rat počinje sa problemima upravo izazvanim lošim procenama i komandovanjem a onda, kako rat odmiče, lojalni odlaze a na njihova mesta dolaze sposobni koji su do tada smatrani kao nepodobni i nedovoljno lojalni. Što se pre uoči ovaj problem i odmah počne sa njegovim rešavanjem, rat će se brže okončati sa mnogo manjim gubicima u ljudstvu i tehnici.
Civilna kontrola vojske
Za kontrolu oružane sile u industrijalizovanim zemljama i uspostavljenim demokratijama obično se primenjuje sistem civilne kontrole vojske koji potpuno drugačije vrši sistem selekcije i napredovanje kadrova na više položaje.
Tako, na primer, u SAD je to pitanje rešeno na osnovu Ustava i postojećih zakona kojima se utvrđuje odgovornost komandanta svih nivoa komandovanja prema predsedniku države kao vrhovnom komandantu i preko odgovarajućih komandnih instanci. Donešen je, na osnovu zakona, set propisa, uputstava i procedura koji potpuno isključuje bilo kakvu samovolju (pa čak i nagoveštaj) viših oficira posebno onih na rukovodećim i komandnim dužnostima.
Takođe, u državama koje koriste koncept civilne kontrole vojske, oružane snage su podeljene na administrativno i operativno upravljanje. U mnogim zemljama su ministri odbrane političari-civilna lica. Oni se bave čisto administrativnim pitanjima i vode politiku odbrane koju je kreirala partija na vlasti. Operativni deo vojske je strogo profesionalan i sprovodi politiku svoje vlade. Dakle, u državama s uspostavljenom demokratijom i sistemom civilne kontrole vojske nema paralelnih vojski sa posebnim poretkom subordinacije, jer takve strukture pre ili kasnije izmiču kontroli države.
Naravno da zapadne zemlje imaju privatne vojne kompanije ali su one pod kontolom države. Tako je na primer u Francuskoj, „Legija stranaca” deo francuskih oružanih snaga i vodi se kao specijalna jedinica. Njeni pripadnici potpisuju ugovor na pet godina, a regrutuju se iz celog sveta. Služe vojni rok u jednoj od 11 regimenti raspoređenih u zemljama izvan Francuske, pretežno u bivšim francuskim kolonijama. Nakon završetka službe, imaju sve privilegije kao i svi drugi pripadnici francuske armije, čak i neke posebne benefite. „Legija stranaca” možda i nije najbolji primer jer nije privatna vojska, ali po načinu regrutovanja i obavljanja zadataka kao da jeste. Njeni pripadnici su u većini osuđenici, kriminalci, nacisti i odbegli od zakona svoje države.
Tako i druge zemlje koje imaju privatne vojske regulišu njihov status koji isključuje svaku mogućnost samovolje. Privatne vojne kompanije se angažuje po principu ugovora sa državom, dobijaju novac za realizaciju određenih borbenih zadataka i deluju samostalno ili u sklopu neke vojne formacije pod, opet, strogo propisanim uslovima. Obično sami vrše logistiku, odnosno za novac kupuju sve šta im je potrebno za izvršenje ugovorenog zadatka (oružje, municiju, hranu i dr.).
Naravno da koncept civilne kontrole vojske nije savršen i bez mane ali za sada nije izmišljen bolji.
Kadrovska politika
Očigledno je da Rusija, sa svojim nasleđem iz SSSR-a, u organizaciji oružanih snaga nije rešila probleme vođenja kadrovske politike, a ni odnos sa privatnom vojskom „Vagner”, te je zato došlo do oružane pobune.
Ono što situaciju čini još gorom je da tu nije kraj ukoliko državni i politički vrh hitno ne izvuče pouke i preduzme odgovarajuće mere. U ruskoj vojsci komandanti na visokim položajima imaju velika ovlašćenja. Komandanti divizija ili komandanti armija i vojnih okruga mogu bez odobrenja Ministarstava odbrane da daju uzbunu svojim jedinicama, izvrše mobilicaziju i da izvedu vojsku na neki položaj ukoliko preti neka opasnost u njihovoj zoni odgovornosti. Čak ne mora da postoji ni neka pretnja – oni to mogu da učine i radi provere borbene gotovosti svojih jedinica.
Hipotetički, to može da se zloupotrebi ali se, naravno, to neće desiti jer su komandanti lojalisti i dovedeni su na tu dužnost po šemi podobnosti i lojalnosti. Ali teoretski može, tako da to rešenje nije dobro jer može da izmakne kontroli. Takva ovlašćenja su imali i komandanti pukova, divizija i armija u JNA.
Na osnovu svega iznetog, može se zaključiti da Rusija mora da promeni koncept ustrojstva svoje vojske, da uvede strogo kontrolisanu vojnu hijerarhiju ili da se opredeli za civilnu kontrolu oružanih snaga.
Nažalost, „Vagner” je samo okidač nagomilanih problema u vojnom vrhu ruske vojske. Prigožin je samo predstavnih nezadovoljnih oficira i vojnika na frontu koji su ga delegirali da pobunom natera predsednika Putina da smeni vojni vrh lojalista i nesposobnih, a da na njihova mesta postavi sposobne oficire i generale. To pokazuje činjenica da je Prigožin imao podršku visokih oficira i generala sa fronta koji nisu smeli javno da se oglase i iskažu svoje nezadovoljstvo.
AUTOR: pukovnik u penziji Žarko Pecić
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
