BRANKO PAVLOVIĆ: Na smetlištu (neo)liberalizma
Autor: Glas javnosti
Dušanić govori o tome kako je trebalo raditi i zašto neoliberalna dogma nije nauka, zbog čega je štetna za Srbiju i ko su bili protagonisti te štetne dogme kod nas svih ovih godina
Odmah da vam kažem da ja nisam objektivan kada govorim o Dušaniću. Mislim, ljudi to nikada i nisu i razlikuju se uglavnom po tome da li pošteno pokušavaju da budu objektivni, ili od takvih nastojanja više ili manje odstupaju. U ovom slučaju ja sam i sam oblikovan brojnim knjigama koje je Dušanić napisao i u potpunosti delim njegove teorijske stavove.
Ali, nije to samo do mene. Dušanić je ostavio dubok trag, ne samo u našoj ekonomskoj misli, nego mnogo šire, u našem ukupnom srpskom kulturnom prostoru, do te mere da je samog autora doveo do paradoksa o kome ću govoriti.
Misaona vežba: ako saopštim publici koja je upoznata sa delom Jovana Dušanića, „Dušanić je dobar zato što je dobar” – niko se neće osećati nelagodno, prihvatiće iskaz kao ubedljiv. Stilski loš, ali tačan. Ali ako kažem „Dušanić nije dobar zato što nije dobar” – svi će pomisliti da sa mnom nešto nije u redu.
Neupitan putokaz
Dušanić je postao aksiom.
Ceo život se borio protiv dogmi, insistirao na tome da se sve može, a često i treba, dovesti u pitanje, beskompromisno zahtevao kvalitetnu demokratsku raspravu i o najsloženijim pitanjima, insistirao na uvažavanju sagovornika i koncentrisanju rasprave o temi (a ne o ličnosti), zahtevao proverljivost svih stavova u praksi i neophodnosti da se utvrdi da li je to što se tvrdi zaista ostvareno i da li je igde uopšte i bilo moguće. Kakave su pouke iz svega toga i šta nam tek valja promišljati na osnovu svega toga.
Ukratko, da se ništa ne sme prihvatati „zdravo za gotovo”. A svojim radom je uspostavio sebe kao neupitni putokaz. Kao što ne dovodite u pitanje saobraćajni znak, nego svoje kretanje ravnate prema njemu, tako je i sa Dušanićevim delom, svoje intelektualno kretanje ravnate prema njemu.
Knjiga o kojoj govorim nam daje deo odgovora na pitanje, kako je do ovoga uopšte došlo.
Na smetlištu (neo)liberalizma – prilog za istoriju ekonomske misli u Srbiji u prve dve decenije XXI veka (izdavač Informatika, Beograd, 2021.god.) je izbor Dušanićevih tekstova, od kojih je prvi tekst „Stanje ekonomske misli u Srbiji” motivisao autora da knjigu uopšte objavi. Naime, opet je Dušanić, na čast svojih kolega bio cenzurisan, pa je rešio da prećutani rad kao uvodni prvi put objavi u ovoj knjizi.
Sledi drugi deo „Kriza ekonomske misli”, a zatim kao prilozi dodatnih devet Dušanićevih tekstova.
Neoprostivi greh
Dušanićevi tekstovi nam daju svedočanstvo jednog vremena koje je posledica ljudskih odluka, a ne „istorijske nužnosti”, a još manje „ekonomskih zakonitosti”. Mi smo tačno promašili proklamovanu metu, baš kao što su nas strani interesi tačno doveli u planiranu i za njih željenu poziciju. O obe stvari Dušanić govori. I u ovoj knjizi podseća da nije reč o „naknadnoj pameti”, nego o blagovremnim uvidima, koje je vreme potvrdilo.
Ali, on govori i o tome ko nije govorio tačno. I u čijem je interesu to bilo. A nije u interesu srpskog društva.
Ono što je Dušanićev „neoprostivi greh” iz ugla naših „glavnih tokova neoliberalizma” (čitaj: stranih interesa), je to što je on u temelju pokazao neodrživost svih osnovnih postulata te ideološke dogme, koja se evo već više od trideset godina uporno krijumčari kao naučna istina. I kod nas, uključujući i fakultete u zapadnom svetu. Drugi njegov greh je što ne odustaje. A treći što ih sve podseća ko su i šta su bili i radili svih ovih godina.
Dušanić je govorio i o tome kako je trebalo raditi i zašto neoliberalna dogma nije nauka i zbog čega je štetna za Srbiju i ko su protagonisti te štetne dogme kod nas svih ovih godina. I o kakvoj intelektualnoj, a prečesto i moralnoj, rigidnosti (koristim najblažu reč da ne bih iskočio iz diskursa samog Dušanića) je reč kod tih naših nominalnih intelektualaca.
Dušanić je zaorao tu prvu brazdu i zato je za sve koji žele dobro Srbiji i Srbima on u intelektualnom smislu nezobilazan. Nije na njemu, nego na nama ostalima da iz te brazde nikne valjan plod. I nije dogmatizam kada se u toj brazdi dalje radi, nego nužnost koju istorija potvrđuje svuda u svetu u kome se neoliberalizam naveliko odbacuje, a kod nas sa prednošću da je ona već duboko i široko zaorana, pa da dakle ne krećemo sa ledine, ali sa bolnim dokazima da je ceo koncept neoliberalne ekonomske politike u Srbiji promašaj.
A neupitan je postao zbog svog karaktera koji nadilazi njegov intelekt i njegova široka znanja. Kao kod Tarkovskog u „Rubljovu”, nama je Dušanić svojom upornošću i čestitošću pokazao da ne postoji vreme u kome čovek ima prava da odustane od svog najboljeg uverenja, svojih talenata i osnovnih moralnih normi. Kao čovek koji radeći po svom unutrašnjem zahtevu stalno radi na opštu korist.
Nisam objektivan, ali vam je jasno zbog čega.
Tekst je recenzija knjige Jovana B. Dušanića „Na smetlištu (neo)liberalizma“.
Branko Pavlović je pravnik i publicista.
SKINI APLIKACIJU
