DRAGOLJUB ZBILJIĆ: Državna i lingvistička izdaja ćirilice u Srbiji
Autor: Glas javnosti
Nastavak srpskog ćirilicocida i samoćirilicocida
Krajnji je cinizam nametati Srbima, i posle Jugoslavije, nacionalno pismo naroda i države u kojoj je umoreno toliko Srba i njihove dece.
Šta je važno – teorijski i praktično, pa i stručno – za srpski jezik i, naročito, srpsku ćirilicu učinjeno od 80-ih godina 20. do 20-ih godina 21. veka?
Borba, a po nekim teškim elementima može se slobodno reći i rat, za srpski jezik i ćirilicu, vidnije i gotovo svakodnevno, počela je 80-ih godina 20. veka. Njeno ubrzanje i jačanje moglo se i, bogami, smelo dogoditi tek posle smrti J. B. Tita i kraja njegove doživotne “carske” vladavine u Jugoslaviji, po mnogim elementima posebno uspešno nad Srbima i Srbijom.
Borbu ili rat za ćirilicu, najpre u novinarstvu, pa onda i u jezičkoj struci, pravnički i u državnoj politici, započeli su, vidnije i upornije nego do tada, 80-ih godina 20. veka među prvima akademik R. Lukić, D. Zbiljić, V. R. Košutić (objavio, neveliku po obimu a veoma značajnu u svedočenju, knjigu Stradanja jezika ćiriličnog, Glas Crkve, Šabac, 1988), R. Marojević, R. Bugarski (on se borio protiv ćirilice, ali je i takva borba, s jedne strane, koristila ćirilici, pa je i to bila neka vrsta borbe za ćirilicu), I. Klajn (slično se borio kao i Bugarski za ćirilicu, s tim što je Klajn bio zaslužan na taj način što je govorio da su dva pisma u jednom jeziku „balast“ i da je „i ćirilica moderno pismo“, a nemali je njegov doprinos borbi za ćirilicu bio u tome što je, kao urednik časopisa Matice srpske Jezik danas, objavljivao desetak godina sve što smo mu Udruženje „Ćirilica“ od osnivanja 2001. godine i moja malenkost pre toga i posle toga ponudili za objavljivanje), S. Milošević (on u praktičnom vraćanju ćirilice u sve državne organe Srbije), B. Jović (jasna ustavna prednost ćirilice), R. Karadžić, M. Krajišnik (doradili u praksi Republike Srpske Vukovu jezičku reformu tako što su u službenom jeziku Srpske objedinili sve Srbe u izgovoru i pismu, a to su, odmah po odstranjivanju stranom silom s vlasti, ukinuli srpski lingvisti serbokroatisti i srpski književnici i pesnici), P. Milosavljević (koristio je ćirilici jedino falsifikatom da je V. Karadžić „tvorac hrvatske latinice“ – gajice koju je P, M. preimenovao u „srpsku latinicu“ ), D. Petrović, M. Pižurica, B. Brborić, N. Vidić, D. Kojadinović, V. C. Spremo, Đ. Janjatović, J. Kuzmanović, Lj. Kuzmanović, G. L. Đurović, M. Kovačević, B. Brborić, A. Milanović, Ž. Filipović, Lj. Jovanović, D. Gajić, M. Kojić, M. Đošić, V. Arsić, S. Tanasić, A. Vučić (Predsednik je inicirao novi zakon o srpskom jeziku i ćirilici, iako Ustav zakon za srpski jezik i ćirilicu nije predvideo, a onda su donosioci zakona izigrali njegovu „dobru nameru“, pa su sastavili taj niži akt na neustavan i apsurdan način, a on ga potpisa za primenu i ne pročitavši zakon, jer je, najverovatnije, verovao svojim pravnicima) i mnogi drugi. Ako smo izostavili nekog još posebno važnog borca za srpsku ćirilicu, u malopre naznačenom vremenu, dugujemo izvinjenje. Treba, svakako, neizostavno spomenuti i Dobrislava Đurovića koji je u njegovoj Dobrici knjizi objavio u Novom Sadu 1999. godine dve veoma značajne knjige. Reč je o knjigama Laza M. Kostića Ćirilica i Srpstvo – Kulturno-istorijska studija: O srpskom jeziku – Izjave stranaca: Vuk i Nemci – Rasprava (prvo izadnje u Čikagu, 1963) i Krađa srpskog jezika (kulturno-istorijska studija) koja je prvi put objavljena u Badenu 1964. godine.
Kao što bi trebalo da se iz dosadašnjeg prihvaćenog većinskog (školskog) naučnog pogleda i tumačenja zna, srpski narod pravoslavnog „zakona“ u svojoj istoriji služio se kratko vreme od dvadesetak godina glagoljicom (pismom koje su za slovenske narode u staroslovenskom jeziku sastavila solunska braća Konstantin, kasnije Sv. Ćirilo i Metodije), da bi se već od kraja 9. i 10. veka počeli služiti drugim, novim pismom – ćirilicom koje je sastavio Kliment Ohridski i dao mu naziv po Konstantinu, tj. Sv. Ćirilu. Tako su se Srbi kratko vreme služili dvama pismima (prvo tzv. dvoazbučje u Srba: glagoljica i ćirilica). Posle hrišćanskog raskola (podele) na katolike i pravoslavne, manji deo Srba primio je rimokatoličku veru s poglavarom papom i latiničko pismo, a mnogo veći deo Srba prihvatio je pravoslavlje koje je bilo vera vizantijske države s Carigradskom patrijaršijom na čelu. Sava Nemanjić (kasnije Sveti Sava) mudrom verskom i versko-državnom diplomatijom uspeo je, svojim podvižništvom u veri i službi Bogu, da se izbori za autokefalnu (samostalnu, nezavisnu) Srpsku pravoslavnu crkvu koja je i danas jedna od ravnopravnih pravoslavnih crkava u svetu. U skladu s verskom pravoslavnom samostalnošću Srbi su, kao i drugi pravoslavni narodi u Evropi, nastavili da se u jeziku služe ćiriličkim pismom. Drugi slovenski narodi katoličke veroispovesti prešli su s glagoljice na latinsko (latiničko) pismo. Romanski narod Rumuni, kao pravoslavci, u 19. veku (1860) zamenili su za svoj romanski rumunski jezik ćiriličko pismo latiničkim.
Još od hrišćanskog raskola (1054) moćniji ekonomski i vojno zbog osvajanja mnogih kolonija iz kojih su otimali bogatstva manjih naroda i država, katolički narodi su nastojali da (iz)vrše asimilaciju mnogih naroda, u šta je, posebno, ulazilo i nametanje tim manjim narodima latiničkog pisma. Negde su u tome imali većeg, negde manjeg uspeha u tom polatiničavanju slabijih od sebe.
Srbi su bili u tom polatiničavanju prvi na udaru jer su se graničili s jakim većim katoličkim državama. Srbi su, dakle, još od samog raskola, a posvedočeno posebno od 1060. godine bili izloženi žestokom polatiničavanju. Zabranama ćiriličkog pisma i nametanju latiničkog umesto ćiriličkog prvi su podvrgnuti i podlegli Srbi katolici. I oni su se, posle glagoljice, služili ćiriličkim pismom sve dok je hrišćanstvo bilo jedinstveno u veri. Posle raskola (1054) i prihvatanja katoličkog verozakona, ti Srbi su morali napustiti ćiriličko pismo. (Zanimljiv je slučaj Hrvata u vezi s pismom. Po prihvatanju ili nametanju katoličkog verozakona Hrvati su se mnogo duže od drugih Slovena, pa i Srba, služili glagoljicom. U mnogim hrvatskim crkvama njihovi verski službenici služili su se glagoljicom čak do 20. veka. Sve doskora (ne znamo da li je to i u ovom času) u Hrvatskoj je postojalo Udruženje za negovanje glagoljičke baštine.)
U vreme Austrijske monarhije i kasnije Austrougarske, srpski narod je često bio izlagan progonu ćirilice i njenom zamenom latinicom. Ta borba Srba sa svojim sveštenstvom na čelu, posebno u 18. i 19. veku, uglavnom se uspešno završavala tako što bi austrijski kraljevi i carevi odustajali od svojih zabrana i uredaba protiv ćirilice, pa su Srbi u Austrijskoj i Austrougarskoj monarhiji uspevali da odbrane svoje ćiriličko pismo u svom jeziku. Srbi su u vreme Turske carevine, kao austrijski podanici, često imali izvesne privilegije, pa im je i zato uspevalo da sačuvaju svoje pismo, jer su bili istaknuti branioci granica Austrijske monarhije s Turskom carevinom. Međutim, uvek kada bi Turska carevina slabila, austrijski vladari bi udarali na srpsku ćirilicu i naređivali njenu zabranu. Ipak, čim bi Turska jačala, austrijski kraljevi i carevi bi Srbima zbog njihove ćirilice gledali kroz prste, pa bi im manje smetala srpska ćirilica.
Međutim, već kada su se Turci, posle velikih borbi Srba, Bugara i Grka za oslobođenje, povukli s Balkana, Austrougarska je brzo našla razlog da svom vojničkom snagom uz pomoć nemačke države, a, nažalost, i bratske u slovenskom smislu Bugarske, udarili su na balkanske Slovene da bi proširila svoje granice u Prvom svetskom ratu (1914-1918). Prinuđeni da ponovo brane svoje živote, svoje zemlje i svoje vrednosti, Srbi su se morali braniti. Austrougarska je tada, odmah na početku rata, po tradiciji, strogo zabranila srpski ćirilički jezik svuda gde su živeli Srbi (današnje granice Hrvatska, BiH, Srbije, Crne Gore) i srpski narod izložila genocidnim postupcima.
Po oslobođenju Srbije srpske zemlje (Crna Gora, Srem, Bačka, deo Banata, delovi Austrougarske s hrvatskim i slovenačkim narodom kao većinskim u tim oblastima), posle podrške i podsticanja na to od velikih saveznika (Engleske, Francuske, Amerike i drugih zapadnih zemalja, ujedinile su se u Državu Srba Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevinu Jugoslaviju, praktično (samo)ukidanjem države Srbije. Time su Hrvati i Slovenci iskoristili svoju pruženu od Srbije priliku da se nađu u budućoj državi na strani pobednika kad su prvi put u modernoj istoriji dobili sva prava i koji su srpsku izgibiju u Prvom svetskom ratu iskoristili za svoja svakovrsna slobodna nacionalna uzdizanja u novoj državi do 1941. godine.
Već te 1941. godine, posle srpskog pijemontstva na svoj veliki nacionalni trošak od 1918. godine i oslobođenja Hrvata i Slovenaca od Austrougarske, Srbi su kažnjeni napadom od fašističkih i neprijateljskih zemalja u Drugom svetskom ratu u kome su Srbi doživeli još strašniji genocid od onog u Prvom sv. ratu, naročito u okviru logora, od kojih je najveći bio hrvatski logor u Jasenovcu. Sada su Srbi imali da dožive ne samo novi strašniji genocid od onog u Prvom ratu, nego im je bio namenjen novi ćirilicocid koji je još detaljnije i upornije od onoga u Prvom sv. ratu sprovela NDH. Tada je stopostotni ćirilicocid (stopostotnu zabranu ćirilice) doživela srpska azbuka već dve nedelje posle osnivanja NDH i usvajanja Zakonske odredbe o zabrani ćirilice 25. travnja 1941., ojačane u sprovođenju Provedbenom naredbom.
Posle oslobođenja u Drugom svetskom ratu, bez ikakvog referendumskog odlučivanja ostataka srpskog naroda posle novog genocida nad njim u Drugom svetskom ratu, uz podršku tzv. saveznika, maršal J. Broz uspostavlja novu državu Jugoslaviju, okrvavljenu najviše srpskom krvlju, za njega “carsku” doživotnu vladavinu sada u komunističkoj državi. U njoj gotovo niko nije smeo da traži da se dovrši utvrđivanje broja ubijenih najviše Srba. To istraživanje je prekinuto i do danas nije dovršeno posebno u Jasenovcu. Nije samo to bilo zabranjeno da se spominje u komunističkoj Jugoslaviji. Nije smela da se spominje ni zabrana ćirilice u NDH.
Kako se sprovodila nova zabrana ćirilice u komunističkoj Jugoslaviji, ali sada „mudrije“ (političkim nasiljem), temeljitije, „demokratskije“ i dugotrajnije nego u NDH. U Brozovoj Jugoslaviji nije usvajan formalni zakon o zabrani ćirilice. Umesto takvog zakona iz NDH usvojen je komunistički, još uspešniji, način zamenjivanja ćirilice hrvatskom latinicom. Dogodilo se to, posebno dobro osmišljeno, 1954. godine, kada je Matica srpska zvanično bila određena za mesto gde će se srpski i hrvatski lingvisti, filolozi, kulturni radnici i književnici privesti na potpisivanje Novosadskog dogovora o (ponovnom) srpskohrvatskom jeziku i tzv. ravnopravnosti pisama. Ubrzo posle toga zaživeo je nametnut među Srbima termin „bogatstvo dvoazbučja“, jedino tu, u Jugoslaviji, među Srbima, bez primera igde više u Evropi i svetu.
Na samom dogovaranju 9, 10. i 11. decembra 1954. godine u Matici srpskoj bilo je otvorenih reči o svođenju srpskohrvatskog jezika na jedno pismo, ali ne na većinsko tada pismo srpsku ćirilicu, nego na manjinsko – hrvatsku latinicu, gajicu. Nikome nije smelo pasti na pamet da spomene da se Srbi i Hrvati objedine u jeziku na, tada još većinskoj u Jugoslaviji, ćirilici, vukovici. Srbima je jedino bilo ostalo da brane „ad hok“ zamenu ćirilice. Tada vodeći lingvista u Srbiji (A. Belić) jedino je mogao da se založi da se trenutno ništa ne menja, da ostanu u upotrebi oba pisma, „a vreme će pokazati da li će prevladati latinica“. Pojedini srpski lingvisti su branili zamenu srpske azbuke na taj način što su pažljivo isticali da je „nezgodno sada ukinuti srpskom narodu ćirilicu, jer su sveža sećanja na zabranu ćirilice u NDH, pa to ukidanje srpske azbuke ne bi lako prihvatio srpski narod“. Pojedini hrvatski lingvisti isticali su potrebu svođenja „zajedničkog jezika na jedno pismo – latinicu“, jer je to „međunarodno pismo u široj upotrebi“. A predstavnik Srpske akademije nauka i umetnosti lingvista M. Stanić naglasio je da bi Srbi „mogli prihvatiti hrvatsko pismo u novom revolucionarnom dobu bratstva-jedinstva, a mogu i ostati privremeno oba pisma u upotrebi“.
Jedan hrvatski lingvista, izgleda da se bio sažalio na Srbe i njihovu milenijumsku azbuku, imao je suprotno mišljenje. Rekao je da on razume srpske lingviste koji ne brane ćirilicu, jer „nijedan Hrvat ne bi imao hrabrosti da predloži ukidanje hrvatske latinice“. Zato je rekao da treba da „ostanu u upotrebi i hrvatsko i srpsko pismo“ a da će vreme doneti konačno rešenje.
I vreme u komunističkoj Jugoslaviji donelo je, za malo procenata, pa konačno rešenje na štetu srpske ćirilice. Vlast je izvela takvu praktičnu favorizaciju hrvatske abecede da je ona od manjinskog pisma u Jugoslaviji postala za 15-ak godina primetno većinsko pismo, a do kraja Jugoslavije ćirilica je u Srbiji spala s gotovo sto odsto upotrebe i u okupaciji (od 1941-1945), naročito posle 1945. godine, u miru, na oko 25 procenata. Za sve vreme komunističke Jugoslavije, posebno u vreme života i vladavine J. B. Tita, malo se ko usudio da spomene da „ćirilica nije ravnopravna“, a oni koji su se na to usudili doživeli bi veliki politički progon na različite načine.
U proklamovanoj, spomenutoj u Novosadskom dogovoru, „ravnopravnosti pisama“ i (uskoro posle Novosadskog dogovora samo za Srbe i one koji su se u to vreme još izjašnjavali Srbima „bogatstvu dvoazbučja“) srpska ćirilica je, preko vlasti i (zlo)upotrebom srpskih lingvista, dovedena do manjinskog pisma, a procentualno je bila do kraja Brozove vladavine (1980) i do kraja Jugoslavije (1990) ćirilica svedena u upotrebi u javnosti na manje od 25 odsto. Dakle, oko 75 odsto jezik Srba je bio preplavljen u Srbiji hrvatskom abecedom, a izvan Srbije i mnogo više. Novosadski dogovor odiše time, a praksa je to odmah pokazala da je za Hrvate „ravnopravnost pisama“ značila ono što to i treba da znači – da Hrvati imaju pravo da hrvatskosrpski jezik pišu svojim pismom, a da je bilo omogućeno da pojedine državne institucije i javni objekti (kao, npr. kolodvori i autobuski peroni budu ispisani i latinicom i ćirilicom. Ali, u Hrvatskoj ni to nije svuda i redovno uvažavano.
.png)
Zato u Hrvatskoj, ni u Jugoslaviji ni danas, Hrvati nisu pravili nikakav problem sebi u vezi sa svojim pismom i, osim nekih sitnih formalnih ponašanja u javnim ispisima, svi Hrvati pisali su svoj jezik („hrvatskosrpski“ i već ranije i danas „hrvatski“) jednim, svojim (latiničkim) pismom. Istina, svi su (i) oni učili i znali oba pisma da bi se snašli i na srpskohrvatskom (ćiriličkom) jeziku. Danas već, situacija je malo drukčija. Svi Hrvati i danas znaju koje je njihovo pismo (kod njih su njihovi lingvisti normirali “hrvatski jezik” u pravopisu i struci samo s njihovim, latiničkim pismom, pa Hrvati, kao i svi drugi narodi, osim Srba, nemaju nikakav problem sa svojim pismom jer hrvatska deca od prvog razreda sva uče i znaju da je tzv. gajica njihovo pismo u njihovom hrvatskom jeziku. Hrvatski jezik normiran je, dakle, na latiničkom jednoazbučju, a ne, kao što su to učinili samo srpski lingvisti za svoj jezik na dva pisma.
Kod Srba (u Srbiji, BiH i Crnoj Gori) „ravnopravnost pisama“ se sasvim drukčije shvatala odmah posle Novosadskog dogovora (1954), jer se sprovodila komunistička antisrpska i antićirilička ideologija. „Ravnopravnost pisama“ artikulisana je tako da se sprovodila ne ravnopravnost Srba u pravu na svoje (ćiriličko) pismo, nego se favorizovala zamena ćirilice hrvatskim pismom, a hrvatsko pismo je sve više nazivano „našim pismom“ a ćirilica i latinica bila su „naša pisma“. Sprovodila se favorizacija hrvatske latinice na taj način što nikome nije smela da smeta zamena ćirilice pošto su „oba pisma naša“. A ako bi se javio neko kome „oba pisma nisu naša“, čekala bi ga teška osuda za „nacionalizam“, „šovinizam“, „nepismenost“, „protivnika bratstva-jedinstva“, a često bi mu sledio i epitet „fašista“. Te „strašne reči“ u komunizmu zastrašivale su Srbe, pa su se oni brzo predavali „napretku“, „internacionalizmu“, i sličnim „vrednostima“, prelazili su na latitnicu u pisanju svog jezika, što se uzimalo kao uslov za svakovrsno napredovanje, za razliku od Srba koji su zadržavali ćirilicu i tako bili “zaostali” u “neperspektivni”. Tako su Srbi (i) u Srbiji samoproterivali svoje pismo u Jugoslaviji.
Posle razbijanja Jugoslavije 1990-ih godiana na duboko antisrpski način, što se srpskog jezika tiče, srpski lingvisti u početku nisi bili saglasni da se menja to „naučno zasnovano ime našeg jezika“, kako su oni isticali i 1990. godine u Društvu za srpskohrvatski jezik i književnost.
Spaljivanje srpskih, posebno ćiriličkih, miliona knjiga u Hrvatskoj
Prvom povoljnom prilikom, posle 1990. godine uz obilatu pomoć stranih sila u ratu protiv Srba izvan Srbije, kada su dobili čisto nacionalne države na nemačkoj i američkoj tacni, uz pomoć njihovog vojnog kadra i oružja, razbili Jugoslaviju, kad su mnoge Srbe pobili, asimilovali ili proterali, oduzevši im sve ostatke prava iz Jugoslavije, koja su im i u Jugoslaviji već u antisrpskim republikama bila svedena na minimum, izvršen je novi ćirilicocid i knjigocid (blizu tri miliona primeraka srpskih knjiga, svakako, naročito na ćiriličkom pismu, izbačeno je iz biblioteka u Hrvatskoj u kontejnere i uglavnom spaljeno ili bačeno na đubrišta, što se može meriti s nemačkim bombardovanjem Narodne biblioteke Srbije 1941. godine, kada su nestali i najdragoceniji stari primerci knjiga koje su svedočile o podizanju srpske nauke, kulture i civilizacije u starim vremenima.
Ima li danas šanse srpska ćirilica makar u Srbiji?
Srpska ćirilica danas u Srbiji nema nikakve šanse, ali bi mogla, relativno lako, dobiti šansu, jer ju je zaštitio Ustav Srbije u stavu prvom Člana 10. na način kako je zaštićeno svako drugo pismo u svakom drugom ustavu svakog drugog matičnog naroda u svakoj drugoj matičnoj državi naroda. Ali kod nas nije za Srbe u pismu ništa kao što važi za sve druge narode u drugim državama. Lingvisti i vlasti prekršili su Ustav u vezi sa srpskim jezikom i pismom u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske (ponovo 2010) a vlast je 15. septembra 2021. usvojila višestruko neustavan zakon o upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma. Opstruisana je ustavna narodna obaveza koja u rečenom Članu 10. u stavu prvom jasno obavezuje vlasti da sprovode apsolutnu nerazdvojivost srpskog jezika od ćiriličkog pisma na ovaj potpuno jasan način: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“ Jedino u Srbiji i lingvisti i vlast misle i na delu pokazuju da za njih Ustav ne važi i da ga mogu sprovoditi i uvažavati po njihovoj želji, a ne propisanoj obavezi za svakoga na referendumu za Ustav 2006. godine.
Tako se i u Srbiji, kao pre toga u Jugoslaviji, u praksi oduzima ustavni suverenitet od pisama samo srpskom (ćiriličkom) pismu u jeziku Srba. U svim drugim jezicima stopostotno se poštuje ustavni suverenitet pisma, a u Srbiji se ta ustavna obaveza primenjuje u jedva 10-ak procenata, što pokazuje da se ne samo nastavlja inercija u progonu (zamenjivanju) srpskog pisma u jeziku Srba nego se to izbacivanje srpskog pisma ubrzava i pojačava, pa, praktično, u jeziku Srba i dalje vlada prava anarhija koja ne postoji nigde izvan Srbije u drugim jezicima.
U izvornom, prvom, Ustavu Republike Srpske bilo je određeno da je u službenoj upotrebi „srpski jezik i ćiriličko pismo“. Onda je bilo dodato da je ekavski izgovor u službenoj upotrebi u okviru državnih organa, u sredstvima obaveštavanja i školstvu, a da je u okviru dijalekata, u književnosti i dr. oblastima dozvoljena upotreba i ijekavice. To je bio sasvim jasan postupak kojim bi se Srbi u Republici Srpskoj, na neki, način, dobrovoljno odrekli jednog izgovora samo u standardnom, službenom jeziku da bi se svi Srbi objedinili u ekavici i ćirilici, što je bio obrnut postupak Skerlićevoj lošoj ideji iz 1914. godine. Pred sam početak Prvog svetskog rata (1914) Jovan Skerlić je predložio da se Srbi odreknu oba svoga: i (i)jekavice i srpske ćirilice, pa da učevni (književni) jezik za Srbe i Hrvate bude na ekavici i latinici. Hrvati to objedinjavanje nisu hteli. Oni su zasnovali “svoj” standardni jezik na primerima iz (i)jekavskog srpskog jezika Vuka Karadžića i Đure Daničića (kako su priznali hrvatski lingvisti toga vremena) i njihovoj “eliti” je više odgovaralo da Srbi ostanu u književnom jeziku raspolućeni, pa da deo Srba bude jezički (u ijekavici) bliži njima nego ostatku Srba. Njihovi (neskrivani) asimilatorski ciljevi u vezi sa Srbima u Hrvatskoj mogli su se lakše i brže ostvariti ako taj deo Srba zadrži (i)jekavicu, a latinica će im se već lako nametnuti, ako treba i zabranama ćirilice (kao u Prvom svetskom ratu i, kasnije, u NDH), kao i čekićima 2012. u Vukovaru.To je bio hrabar i izuzetno dobronameran postupak prvog rukovodstva Republike Srpske u pravcu objedinjavanja celog srpskog naroda u jeziku i pismu, baš kao što su se svi drugi u tome već objedinili na (i)jekavici i latinici. U tome su prvorazrednu ulogu imali Momčilo Krajišnik (tada predsednik Skupštine Srpske) i Radovan Karadžić (predsednik Srpske).
Tom važnom poslu – čime je prvo rukovodstvo Srpske, u stvari, objedinilo sve Srbe, doradivši na pravi način Vukovu reformu srpskog jezika i pisma iz 19. veka – bilo je otpora, začudo, najpre i najviše među srpskim lingvistima, filolozima i nekim pesnicima! Očigledno, srpski serbokroatisti u jeziku nisu razumeli pravo vreme i pravi način objedinjavanja svih Srba, kako su se već mnogo ranije objedinili svi drugi narodi. Najveći, dakle, otporaši tome srpskom objedinjavanju bili su oni od kojih bi to trebalo najmanje očekivati. Lingvisti, filolozi, književnici i pesnici su bili na čelu „pobune“ i otpora sa željom da Srbi jedini i dalje ostanu razjedinjeni u učevnom (književnom) jeziku i pismu. I čim je strani faktor došao u BiH da sprovodi Dejtonski sporazum o BiH, prvi su skočili srpski lingvisti i pesnici i književnici da se ponovo srpski narod u standardnom jeziku vrati na početak. I, sada bez Krajišnika i Karadžića, vraćena je „ravnopravnost izgovora i dvaju pisama” u jeziku Srba. Posledica toga je bilo ponovno masovno polatiničavanje Srba u Republici Srpskoj, kao u vreme Jugoslavije. Srpski serbokroatisti u jeziku i u Republici Srpskoj i u Srbiji ponovo kolo vode u tom jezičkom i grafičkom razjedinjavanju Srba. I jezik je Srba ponovo razbijen, a srpska ćirilica je i dalje u izumiranju. Srpski lingvisti i književni „fariseji“ i dalje su u tome na čelu kolone preko Pravopisa srpskoga jezika Matice srpske (izdanja 1993. i 2010) u samo srpskom “bogatstvu” dvoizgovornosti i dvoazbučnosti.
Novi pokušaji u Srbiji da se oživi ćirilica
Novi pokušaji u Srbiji da se oživi ćirilica u jeziku Srba vezani su za aktivnost ministra kulture i informisanja gdina Vladana Vukosavljevića koji je tokom 2016. godine inicirao donošenje Strategije razvoja kulture Srbije 2017-2027. U Ministarstvu kulture i informisanja Srbije sačinjen je ubrzo Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika i ćirilice koji su predstavljeni javnosti. Najznačajnije institucije kulture i nauke (SANU, Matica srpska, Udruženje književnika Srbije i dr.) podržale su usvajanje tih predloga. U raspravi o predlozima strategije kulture i zakona o srpskom jeziku i ćirilici učestvovala su i podržala ovaj dokument i mnoga udruženja građana među kojima i prvoosnovana novosadska „Ćirilica“, ali je naglasila da taj zakon ima i loše strane, posebno da je apsurdno da se Srbi podele na one koji će morati da sprovode taj zakon, posebno kad je reč o ćiriličkom pismu, i na one koji će biti stimulisani novčano (smanjenjem poreza) samo zato što svoj jezik pišu svojim pismom! Dokument o srpskom jeziku i pismu trebalo je da usvoji Skupština Srbije tokom 2017. godine, ali on nikad nije bio pušten u konačnu proceduru. A verovatno nije usvojen zato što je on ipak značio makar minimalno poboljšanje položaja ćirilice u praksi u Srbiji.
Najnoviji pokušaj lažnog spasavanja ćirilice na neustavnoj i apsurdnoj zakonskoj osnovi
Kako se kod nas (u Srbiji) poštuju pravo i ustavne i zakonske norme, po našem ubeđenju, najbolje se vidi po tome kakva se igra sprovodi oko stava prvog Člana 10. Ustava u vezi sa srpskim jezikom i ćiriličkim pismom. Piše u važećem Ustavu Srbije iz 2006. godine jasno da se srpski jezik vezuje samo s ćiriličkim pismom, a u praksi je više od 90 odsto hrvatsko nacionalno i državno pismo. Bez ikakvog obzira (čak i bez spominjanja) šta piše o srpskom jeziku i njegovom ćiriličkom pismu u aktuelnom Ustavu, poslanici Narodne (pazite: Narodne!) skupštine Srbije, uz prethodne jednodušne brojne njihove “panegirike” i “ode” o srpskom pismu i obećanim garancijama da “će se spasiti srpsko pismo”, od prvog do poslednjeg poslanika, zajedno s najboljim, dokazanim u praksi, pevačem u njoj – predsednikom Ivicom Dačićem (našim uistinu dragim “zemljakom”), dakle jednoglasno, Skupština usvoji zakon kome normalan čovek ne može lako zapamtiti, bez ikakve potrebe komplikovan, naslov – Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma. U tom zakonu (gle novog pravnog i pravničkog čuda u Evropi i svetu!), ovaj niži akt ne spominje, obavezno mu nadređenu, ustavnu odredbu o srpskom jeziku i ćiriličkom pismu, nego se zakon naslanja (spominje ga eksplicitno) na, takođe niži akt od Ustava – Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama koji nije usklađen s ustavnom obavezom iz važećeg Ustava od 2006. godine, jer je to stari zakon (iz 1991) usvojen u skladu sa starim Ustavom Srbije iz 1990. godine i nije usklađivan nikada s jasnim stavom prvim Člana 10. Ustava iz 2006.
Šta kaže Ustav, a šta kaže novi zakon?
Pitanje pisma u Srbiji (kao i u svim drugim državama) rešeno je Ustavom Srbije tako što je njegovim Članom 10. propisana sledeća narodna obaveza o jeziku i pismu najpre je propisana obaveza u vezi s matičnim službenim jezikom matičnog naroda države Srbije, tj. srpskim jezikom i ćiriličkim pismom (nerazdvojno), a onda i obaveze u vezi s drugim jezicima i pismima:
“U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. (Stav prvi, kako je to tehnički istaknuto radi potpune jasnoće.)
Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.” (Stav drugi koji reguliše obaveze u vezi s drugim, manjinskim jezicima i njihovim pismima.)
U prvom stavu tog člana ne spominje se zakon jer sam stav određuje povezanost srpskog jezika i ćiriličkog pisma nerazdvojno, te se on mora direktno primeniti bez izuzetka, kako je to i u svim drugim jezicima. To znači: ćirilica je obavezna svugde u službenoj upotrebi. Privatna se upotreba ne spominje, jer se ona ne propisuje ustavom. Ali pojedinci u drugim narodima, naravno, i privatno koriste u svom jeziku svoje pismo, jer niko nije lud da sačinjava pojedinačna (privatna) pisma za svakog pojedinca.
Iz drugog stava, koji se,očigledno, odnosi na uređenje pitanja manjinskih jezika i pisama u Srbiji (kao i u svim drugim državama) spominje se zakon koji rešava upotrebu svih drugih jezika i pisama, ali se i to radi, kako piše, “na osnovu Ustava”, jer ne može taj zakon za manjinske jezike i pisma da ugrozi po bilo čemu Ustavom propisanu neizostavnost srpskog jezika i ćirilice u svakoj službenoj upotrebi u Srbiji. Jednostavno rečeno, srpski jezik i ćiriličko pismo moraju biti uvek i svuda u Srbiji, a ostali jezici i pisma idu kako to propiše poseban zakon, ali opet, kako i piše u svakom, pa i u našem Ustavu, “na osnovu Ustava”.
U praksi, međutim, jedino je u Srbiji danas dopuštena neustavnost za srpski jezik i ćiriličko pismo. Samo se u Srbiji gleda kroz prste onima koji, po produženoj jugoslovenskoj praksi i politici, progone (zamenjuju namerno ili iz neznanja) u srpskom jeziku srpsku ćirilicu protivustavnom favorizovanom latinicom (u našem slučaju, svakako, hrvatskom verzijom latinice). Prosto da zdrav čovek ne poveruje. U Srbiji danas – i posle, planiranog i unutra i spolja, završenog ubistva Jugoslavije bombama – još vlada krajnji antisrpski prostački cinizam – nametanje Srbima nacionalnog pisma naroda i države u kojoj je umoreno toliko Srba i srpske dece!
U vezi s ćirilicom u Srbiji ispravan je jedino ustavni propis
Srpski jezik je novim, poslednjim, aktuelnim Ustavom iz 2006. godine jasno, eksplicitno povezan s ćirilicom, a ne s bilo kojim drugim, tuđim pismom, kako je to urađeno u svakom drugom jeziku. Samo se u Srbiji vodi višedecenijska državna politika nastavka latiničenja pravoslavnog srpskog naroda. Zato i tako smo i stigli do onoga što je izbrojao Predsednik Matice srpske (u drugom mandatu) prof. dr Dragan Stanić (pesnički Ivan Negrišorac) u glavnoj novosadskoj ulici , a nije znao da objasni kako se to dogodilo, tj. čijom krivicom u Srbiji, ad on u glavnoj novosadskoj ulici Zmaj Jovinoj izbroji samo 1,5 odsto ćiriličkih ispisa srpskim jezikom, a 98,5 odsto hrvatskim nacionalnim pismom. pa se u tekstu, objavljenom u Pečatu 2012. godine, gotovo “obeznanio” jer nije dorastao tome da shvati da je to neizbežna posledica Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku i lažnoj ravnopravnosti pisama, datiranim u toj Matici srpskoj od 9, 10. i 11. decembra 1954. godine u kojoj je on danas predseddnik. On nije shavtio da je to danas još više posledica aktuelne (važeće) protivustavne pravopisne norme baš u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske, čija dela, pa i taj neustavan pravopis podržava i ne smeta mu što on u Matici u vezi sa srpskim pismom podržava ono što je pripremljeno na dogovoru koji je značio neskrivenu postepenu zamenu srpske ćirilice do poslednjeg slova. On nije shvatio da je to (1,5 odsto ćirilice) gotovo dovršen plan komunista u vezi sa srpskom azbukom (i) u Srbiji. On čak ni danas nije shvatio šta nam je rekao o sudbini ćirilice kada je nama pred svedocima kazao: “Zbiljiću, Srbima je istorija dala dva pisma, i tako mora da ostane!” On nije shvatio naš odgovor njemu tada: “Nama je nasilje u istoriji davalo i mnogo okupacija, pa nije moralo tako da ostane.” Raspravu nije nastavio.
Srpska vlast neće da primeni stav prvi Člana 10. Ustava Srbije, a ta primena po novom zakonu nije ni moguća
Nažalost, sve nove vlasti posle te tadašnje (2006) retko da su i spominjale stav prvi Člana 10. Ustava Srbije (u kome je narod propisao nerazdvojno službeni srpski jezik i ćiriličko pismo), a redovno su sve vlasti ne samo spominjale nego su redovno i u potpunosti sprovodile, i danas sprovode, samo drugi stav koji se odnosi na manjinske jezike i pisma), a bukvalno su ignorisale doneseni ustavni propis u stavu prvom. Samo srpski jezik i, naročito, pismo u Srbiji – nikako da dođu na red kod srpskih državnika. Naprotiv, ako bi nešto u vezi s tom odredbom i radile srpske vlasti u Srbiji činile su sve za protivustavno dvoazbučje, tj.za latinicu kako bi se i dalje ćirilica u praksi ne samo smanjivala u procentu nego danas ima mnogo oblasti upotrebe srpskog jezika bez ijednog slova ćirilice (npr., prodavnice, banke, reklamiranje proizvoda i ispisi na njima, od privatnih TV na državnoj (nacionalnoj) frekvenciji gotovo nijedna ne koristi službeno pismo srpskog jezika i sl.
To u Srbiji nije više samo anarhija u srpskom jeziku nego je i sve češći potpuni izgon (zamena) ćirilice. A poslednji višestruko neustavan i apsurdan novi zakon od 15. septembra 2021. godine je svojim sadržajem dokazao da će se i dalje samo izigravati ustavna obaveza u širokoj praksi, jer je takav (neustavan i apsurdan) zakon praktično legalizovao ono što u Srbiji u vezi sa srpskim pismom vlada već 16. godinu, uz ono što je slično vladalo sve vreme posle 1954. godine.
Član 10. Ustava Srbije primenjuje se samo u delu koji se odnosi na manjinske jezike i njihova pisma, a u praksi deo koji se odnosi na srpski jezik i ćiriličko pismo ne primenjuje se u oko 90 odsto slučajeva
Srpska vlast i srpski lingvisti neće da primene opštu evropsku i svetsku paraksu, koju podržava ustavna obaveza u stavu prvom Člana 10. Ustava Srbije, a primenu ustavne obaveze onemogućena je novim (neustavnim i apsurdnim) zakonom o srpskom jeziku i ćirilici.
Problem srpskog pisma koji neprekidno traje za deceniju-dve pa punih stotinu godina kod Srba. On je otvoren na Novosadskom dogovoru o srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku1954. godine kada je ozvaničena dogovorena laž da su Srbi i Hrvati ravnopravni vlasnici jezika koji je Vuk Karadžić reformisao i uspostavio za standardni jezik svih Srba na osnovi jezičkih osobina govora Srba iz istočne Hercegovine i Šumadije i Vojvodine i koji je u Srbiji konačno uveden u školstvo 1864. godine, četiri godine posle Vukove smrti.
Prihvatanje tog jezika kod Hrvata ozvaničeno je privatnim Književnim dogovorom u Beču 1850. godine. Tvrdi se, biće po mnogim svedočenjima činjenica s potpunim pravom, da je to bio bečki politički projekat u interesu Austrijske monarhije (kasnije Austrougarske), koji je podstaknut od austrijske vlasti. Praktično, to je bio privatni dogovor Vuka Karadžića i Đure Daničića s hrvatskim lingvistima. U Dogovoru nije naveden ni naziv jezika, nije navedeno ni čiji je to jezik, nije navedeno njegovo pismo, ali je bio ispisan latiničkim pismom čiji je sastavljač bio Ljudevit Gaj i koje je namenjeno onim katolicima koji su svoj jezik pisali do tada latiničkim pismom i koji su se kasnije sve više izjašnjavali kao Hrvati i u čiji su se korpus političkim antisrpskim igrama u vreme Brozove vladavine u Jugoslaviji priključili asimilacijom Srbi katolici. Vuk i Daničić su taj dogovor potpisali tim latiničkim pismom, čime se, u stvari, pribavila praktično njihova saglasnost da se taj Vukov i vukovski reformisan jezik može pisati i latiničkim pismom, pored izvornog ćiriličkog pisma koje je u konačnom tadašnjem, i danas važećem, srpskom ćiriličkom sastavu. I od tada se, u praksi, stvorila mogućnost zamenjivanja u jeziku Srba srpskog ćiriličkog sastava hrvatskim nacionalnim latiničkim pismom, što se i danas, čak i u Srbiji, uveliko čini. I to čak u odnosu 90 odsto hrvatske latinice prema prosečnih jedva desetak odsto ćirilice.
Davno planirano i sprovođeno latiničenje Srba najpre katolika, pa kasnije i pravoslavaca dobilo je novo ubrzanje naročito pod vlašću komunista u Jugoslaviji posle spomenutog Novosadskog dogovora (1954). Tada je u “miru” sprovođeno ono što je bilo zamišljeno i sprovođeno u svim okupacijama Srba, naročito u vreme Prvog i Drugog svetskog rata kada je ćirilica bila zabranjena Srbima i nametnuto im hrvatsko latiničko pismo.
To planirano polatiničavanje Srba istrajno je sprovođeno od komunističke vlasti u Jugoslaviji i ta smišljena zamena ćirilice i u Srbiji danas se dovršava u javnosti i u Srbiji. Nikakve rezultate da se zaustavi to dolatiničavanje Srba danas i u Srbiji nisu dali ni ispravna ustavna (ranije ovde citirana) obaveza iz aktuelnog Ustava Srbije u stavu prvom Člana 10. jer se Ustav ne uvažava ni od države (vlasti) ni od lingvista. Država je džabe usvojila, čak i Ustavom nepredviđen i nepotreban zakon o upotrebi srpskog jezika i ćirilice koji je praktično 2021. godine dezavuisao ustavnu odredbu, pa se taj zakon i za gotovo dve godine niti spominje zvanično više, niti se primenjuje jer su njegove neke odredbe krajnje apsurdne u svetskim okvirima. Sličan srpskom tom zakonu ne postoji niti je ikada postojao u svetu, jer, po tom zakonu, nemaju svi građani ista ni prava ni obaveze. Teško je oteti se utisku da je taj, takav – apsurdan i neustavan, zakon smišljeno donet samo da bi se izigrala, praktično dezavuisala, tj. poništila primena potpuno jasne ustavne obaveze o suverenosti ćirilice u jeziku Srba, kako bi se nastavilo otvoreno nametanje hrvatske nacionalne latinice da bi njome bilo istisnuto i ovih preostalih desetak odsto ćirilice koja je preostala u Srbiji i svuda među Srbima (u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i drugde u bivšoj Jugoslaviji).
Nema još nijednog eksplicitno izrečenog znaka da su se srpski lingvisti opametili
Posebno je nemoguće lako razumeti zašto srpski lingvisti i srpski državnici i političari ne shvataju kakve je štete nanelo Srbima razbijanje njihovog hiljadugodišnjeg ćiriličkog identiteta i kako ne mogu ni vlast ni lingvisti da shvate kakvu civilizacijsku i kulturnu nesreću svom narodu nanose time što su svojom praktičnom delatnošću u nesprovođenju ustavne obaveze i dvoazbučjem u srpskom pravopisu jedino srpski narod međusobno dele i razbijaju.
Da se srpski lingvisti u vezi s pismom srpskog naroda u srpskom jeziku još nisu ni elementarno opametili, dokaz je i ono što su o srpskom jeziku i pismu ćirilici govorili srpski lingvisti u nedelju, 18. 06.2023. u tekstu Sandre Gucijan i Branka Pejovića u temi nedelje: Putevi i stranputice srpskog jezika, pod naslovom “Ćirilicu podržavaju, latinicom pišu”. Novinari citiraju izjave nekolicine srpskih lingvista koji potvrđuju veoma loše stanje srpskog jezika i njegovog pisma. Lingvisti, s pravom, ocenjuju loše postupke drugih (vlasti, pre svega) u vezi sa žalosnim i tragičnim današnjim položajem srpskog jezika i psima ćirilice u Srbiji i svuda među Srbima. Ali, kao da srpski lingvisti nemaju nikakve veze za srpskim jezikom i pismom i njihovom teškom sudbinom danas, ne setiše se potrebe da nijednom samokritičkom rečju objasne neupućenima kakva je njihova (lingvistička) uloga u upropašćivanju i srpskog jezika i progona (zamene) ćirilice hrvatskim pismom u jeziku Srba.
Lingvisti su dobro opisivali kako je i zašto ugrožen srpski jezik i verbalno potvrdili da nema ćirilice danas u Srbiji više do prosečnih deset procenata u javnosti, ali se ne htedoše (pod)setiti da su oni sprovodili i sprovode i danas loše normiranu u lingvistici i pravopisu srpsku jezičku normu u protivustavnom dvoazbučju i lingvističkoj dvoizgovornosti, što se ne primenjuje ni u jednom drugom jeziku, pa ni u onim jezicima koji su lingvističke varijante srpskog jezika, ozvaničene kao “hrvatski”, “bosanski – bošnjački” i “crnogorski jezik”.
Spomenuti “Politikini” novinari kažu: “Nemamo šta da dodamo, osim: čuvajmo ćirilicu i srpski jezik”. A kako da to u praksi činimo, nigde ne kazaše, niti se setiše da pitaju lingviste makar jedno ozbiljno pitanje: “Zašto samo srpski lingvisti svojom jezičko-pravopisnom normom, kao u tzv. srpskohrvatskom jeiku, po Novosadskom dogovoru, države i dalje samo srpski standardni jezik i u dvoazbučju i u dvoizgovornosti, što direktno međusobno deli i razbija samo srpski narod?”
*Autor Dragoljub Zbiljić je jezikoslovac i osnivač prvog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika “Ćirilica”.
SKINI APLIKACIJU
.png)
