Zašto su japanska deca poslušna i nikada ne iskazuju bes: Metode roditeljstva kojima se divi ceo svet!
Autor: Glas javnosti
Mladi Japanci starije ljude ne smatraju dosadnim, već izvorom mudrosti. Zauzvrat, stari ne viču na mlade i ne kritikuju ih, već im prenose svoju mudrost.
Japan je zemlja kojoj se mnogi dive iz mnogo razloga, a jedan od najjačih je način na koji se deca vaspitavaju.
Karakter Japanaca ne prestaje da zadivljuje ceo svet. Svi smo imali priliku da čujemo koliko su uporni. kako ni u kom slučaju ne gube prisebnost i smisao za komunikaciju. Takođe, poznati su po poštovanju drugih i izuzetno marljivom radu.
Takvi su jer su takvi bili kao deca, jer su ih tako učili.
Deca iz Japana se veoma razlikuju od dece sa Zapada. Oni su umereni i dobro vaspitani, slušaju roditelje i nikada ne histerišu ili pokazuju bes. Učemu je tajna?
Japanci veoma cene porodične veze
Bliska veza između članova porodica različitih generacija je nešto što Japance, između ostalog, čini tako posebnim. Ova veza između starih i mladih zasniva se na dubokom saosećanju i međusobnoj brizi, što se, nažalost, ne može videti nigde drugde u svetu.
U Japanu se stari ljudi smatraju izvorom mudrosti i zaslužuju posebnu pažnju i poštovanje. S druge strane, stari ljudi imaju mnogo strpljenja i ljubavi prema mladima. Stari Japanci deluju kao mentori, a ne kao kritičari i izvršioci kazne. To je ključ harmonije među generacijama. Japanci cene i poštuju sve svoje rođake. Istovremeno, oni imaju vrlo stroga ograničenja. Na primer, smatra se neprihvatljivim da baka i deda odgajaju unuče, jer roditelji nemaju dovoljno vremena.
Porodične veze u Japanu nisu zasnovane na „razmeni usluga“, već na verovanju da sve na ovom svetu ima svoje mesto. Razumevanje roditeljstva većina porodica u Japanu veruje da roditeljstvo treba da se zasniva na osetljivosti i razumevanju. Povišen ton na dete u Japanu je jednako svim drugim oštrim kaznama.
Roditelji u zemlji izlazećeg sunca veruju da izbegavanjem kazne zapravo uče svoju decu kako da se povežu sa svetom i poštuju osećanja drugih ljudi. Ako dete nije dobro, mama i tata ga kažnjavaju neodobravajućim pogledom ili gestom. Na taj način pokazuju da je takvo ponašanje neprihvatljivo.
Fraze poput „povredićeš nju/njega“ ili „povredićeš sebe“ koriste se da ukažu na neprikladno ponašanje i posledice, ne samo to. Isto pravilo važi i za predmete.
Na primer, ako dete polomi igračku, roditelj će reći „pogrešio si“, a ne „slomio si igračku“. Japanci pre naglašavaju važnost rada nego funkcionalnost predmeta.
Zato deca od ranog detinjstva uče da u svakoj situaciji budu svesna svega i da vode računa o svemu oko sebe. Najveća tajna je – slobodno vreme Japanci svoje slobodno vreme provode sa decom. Učenje ne smatraju zasebnom aktivnošću, već sve rade zajedno. Najvažnije im je da izgrade čvrstu vezu sa decom.
.jpg)
U Japanu je veoma retko da majka upiše dete u vrtić ako nema najmanje tri godine. Japanke vode svoju decu bukvalno svuda, jer veruju da takva fizička bliskost stvara duboke i jake veze. Veruju i da blizina majke smiruje dečju dušu. Majke u Japanu vode računa da mnogo razgovaraju sa svojom decom.
Odnos sa ocem, bakom i dedom je veoma sličan. U Japanu porodice redovno ručaju i večeraju zajedno, razgovaraju i pričaju jedni drugima šta se desilo tokom dana. Te porodične priče za stolom se često ponavljaju i tako se detetu usađuje osećaj pripadnosti i identiteta, kao i važnost verbalne komunikacije. Ovo je glavni razlog zašto japanska deca ne prave scene. Odrastaju u okruženju gde je mogućnost neprijatnih iznenađenja svedena na minimum, a ljubavi im nikada ne nedostaje.
Oni postaju svesni da postoji red koji treba poštovati, kao i da svaka osoba ima svoje mesto i ulogu. To smiruje njihov um, čini ih ljubaznim i pomaže im da shvate da nema potrebe da agresivno izražavaju emocije.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
