Glas Javnosti

KAKO JE ZAPAD BEZOČNO KRAO RUSIJU! Ameri, šta ćemo sa Aljaskom? OTETE ZEMLJE NIKOM NE VRAĆATE (2)

Svet
Autor: Glas javnosti

Najveći i najgrlatiji biznis Amerikanci su napravili 30 marta 1867 godine kada su sa Rusijom potpisali dogovor po kome im Rusija ustupa pravo na vladanje Aljaskom. Cena Aljaske je bila 7,2 miliona dolara ili 11 miliona carkih rublji. Ukupna teritorija prodate zemlje je bila 1,5 miliona kvadratnih kilometara.

Sam posao je nudio više pitanja od odgovora. Ugovor je bio savršeno kuloaran i sasvim neprozračan.O prodaji je objavljeno tri meseca kasnije, a pare od prodaje nisu nikad stigle u državnu kasu. 

Carski poverenik iz ruske ambasade u Vašingtonu je obavio posao gotovo sasvim tajno. Edvard Steklj je bio čovek koi je obavio prodaju. Bio je oženjen Amerikankom i bio duboko uvučen u više krugove američkog društva. Jake društvene relacije su mu pomogle da u ime ruske države lobira kod uticajnih Amerikanaca.

Da bi odobrovoljio senat da kupe Aljasku delio je mito i potkupljivao senatore koristeći se svim sredstvima. Po obavljenim poslu Steklj je bio veoma nezadovoljan nagradom Rusije od 25.000 dolara i godišnje penzije od 6.000 rubalja. Eduard Andrejević Steklj je na kratko boravio u San Peterburgu i zatim se odselio u Pariz. Do kraja života se klonio ruskog društva i ono njega. Posle prodaje Aljaske je izašao na loš glas u Rusiji. 

Rusija je dobila ček od sedam miliona i 35 hiljada dolara. Steklj je sebi ostavio 21 hiljadu, a 144 hiljade je podelio u vidu korupcije senatorima koi su glasali za kupovinu Aljaske. Sedam miliona je bankovskim putem prevedeno u London i za te pare su Rusi kupili zlato koje su morskim putem povezli za San Peterburg.

Prilikom konvertovanja iz dolara u funte a potom i u zlato izgubljeno je 1,5 miliona od  prvobitne sume,  ali ni to nije bio kraj gubicima. Jedrenjak „Orkni“ (OrkneY ) koim je transportovano zlato je potonuo 16 jula 1868. na prilazu San Peterburgu. Neizvesno je da li je na brodu bilo zlato ili to zlato nije ni napuštalo Englesku. Osiguravajuća kompanija koja je osigurala brod i zlato je proglasila bankrot, a Rusija je dobila neki sitniš praktično ništa.

Po svemu sudeći zlata na „Orkni“ nije ni bilo. U vreme spasilačke operacije i traganja za brodom  zlato nije pronađeno. Gde se delo zlato od prodaje Aljaske ostaje najveća tajna ovog gromoglasnog dela.

Rusiji je otvoreno pretio i američki predsednik Dž. Bjukenen međuetničkim ratom usmerenim prema Rusima koji su većinski živeli na Aljasci. Planirao je da na Aljasku preseli veliku sektu mormona koji su imali sposobnost agresivnom osvajanju teritorija.

U američkoj armiji je postojao bataljon od 500 mormona koi su im osnovali grad Solt Lejk Siti . U to vreme je to bila velika sila. 

Valja podvući da je Rusija u to vreme bila vrlo slaba posle Krimskog rata sa zemljama evropskih država. Uz to trpela je veliki pritisak te iste Velike Britanije iz pravca Kanade i nisu imali drugog izbora osim prodaje Aljaske tim pre što nisu mogli da štite tako udaljenu teritoriju. 

Spisak krađe ruskih para od strane zapadnih zemalja je tolikom opširan da traži poseban osvrt na te otimačine.

Navodimo samo nekoliko takvih slučajeva :

Odmah po izbijanju prvog svetskog rata u Norvešku je sa dva železnička vagona dostavljeno 5 tona carskog zlata u vidu zlatnih moneta  gde se i dan danas nalaze. Deo tih zlatnika Norvežani prodaju na raznim licitacijama kao numizmatičnu vrednost.

Godine 1914  je britanskim bankama predato rusko „prerađeno“ zlato u vrednosti od 50 milijardi dolara, kojim  je Car Nikolaj drugi planirao da plati postavku vojne tehnike i oružja. Naravno, za te pare nije ništa dobio. Čim je poslao to zlato saznao je da britanske vojne fabrike ne mogu tehnološki ništa da ispune od te gigantske narudžbine.

U periodu  od decembra 1915. do novembra 1916.  Rusija je poslala u  SAD 23 milijardi dolara kao avans za oružje i barut. Vlasti  Amerike su te pare dale za razvoj i modernizaciju svoje morske flote. Rusija nije dobila ni pare ni oružje.

Shvativši da su ih Amerikanci i Britanci prevarili i pokrali Rusija je pokušala „da  se vadi“  sa  Japanom, gde su Amerikanci prebacili na račune u japanskim bankama novac u vrednosti  300 tona zlata.  Deponovanje para u japanske banke i danas potvrđuju pravo naslednici,  ali svejedno, ne daju ni pare ni oružje.

Privremena vlada Rusije  je u februaru 1917 godine poslalo 3,7 tona zlata državi Švedskoj za puške i municiju . Danas je to oko 50 miliona dolara, ali Rusija nije dobila ni jednu pušku. Doduše, Šveđani su potvrdili 1928. da  je to zlato deponovano u švedskom trezoru ali džabe, ne daju pare nazad.

Krajem 1919 godine je admiral Kolčak je Čehoslovačkom korpusu dao 100 tona zlata iz Kazanjskog trezora sa uslovom da se preda ruskoj vlasti kad se smiri situacija. Naravno, nema ni zlata ni podatka gde se nalazi i ko ga je pokrao iz praške banke. Trag zlata se gubi 1925 god.

Godine 1922  je Lenjin poslao u Nemačku 93,5 tona zlata koje su Francuzi oteli kao ratni plen i smestili ga u nacionalnu banku u Parizu. Status tog zlata je potvrđen 1963 godine međudržavnim ugovorom  gde je dogovoreno da 45 tona pripadne Francuskoj  za plaćanje starih ruskih dugova francuskoj državi. 8 tona zlata ni dan danas nisu vratili Rusiji im pored državnog ugovora.

Šta sad da se radi sa međunarodni pravom ?

Otete zemlje SAD neće ni pod kakvim uslovom da vrate nikome. To je tacno. 

Na kraju krajeva će na međunarodno pravo da pljunu,  a „u velikoj nuždi“ da čučnu i potegnu poslednji argument demokratske argumente – tepihe bombi, a posle toga ide nekakva rezolucija ... Šta čeka Rusiju?

Da se zaustavimo na još jednoj kupovini zemalja koje sad sebe smatraju demokratskim i civilizovanim :
Godine 1721. je Rusija  saglasno Ništadskom miru  Švedskoj platila kompenzaciju od 2 miliona „jefima“ (talira)  i za to dobila celu Pribaltiku, deo Karelije s Viborgom i ostrva Finskog i Riškog zaliva. Po tom mirovnom dogovoru je kralj Švedske ustupio te zemlje i čitav niz gradova i sela na večno vladanje, kako se to tada pisalo i opisivalo.

I tako, šta je sad sa ruskim zakonskim kupovinama što za SAD ne možemo da kažemo ni pod kakvim uslovima. 

Ruske zakonske kupovine su sad Nezavisne države Pribaltike osnovane na demokratskim i tolerantnim principima  zakona zapadne Evropa i usput, ojavili trećinu naroda „ne građanima“ i lišili ih prava  glasa, jezika i izvrgli stalnoj asimilaciji. 

„Pribalti“  ističu pravo na starosedelaštvo i vrednosti „čuvanja pravo na privatnu imovinu“.

A šta će biti sa starosedeocima Aljaske i njihovom svetom pravom na ličnu imovinu?

Rešenje bi bio referendum svih starosedeoca Aljaske i pravo na otcepljenje .

Fantazija?! Možda! Ali, pre samo osam godina niko od Rusa nije ni sanjao da će Krim i Novorusija ponovo biti ruski i to na osnovi zapadnih demokratskih zakona i zapadnim precedentom u slučaju Kosova. 

KRAJ

BONUS VIDEO


SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP