Glas Javnosti

ULOŽI, ZARADI I BEŽI! Strani investitori ne dolaze u Srbiju zato što je poštuju, već zbog profita

Lični stav
Autor: Glas javnosti

Oni koji se protive izgradnji rudnika litijuma i borata u Jadru ili rudnika zlata Potaj Čuka – Tisnica kod Žagubice proglašavaju se neznalicama, društvom loših namera, buntovnicima bez osnova, uz obaveznu stigmatizaciju zasnovanu na zameni teza, i to od onih koji smatraju da je rudarstvo u Srbiji zamajac njenog privrednog razvoja. No, to nije sve.

Prostornim planom Republike Srbije do 2035. planirano je da će rudnici po Srbiji nicati kao pečurke posle kiše. Ovaj plan nagoveštava zlatno doba rudarstva u Srbiji. Takvo stanovište bi moglo da se prihvati da smo uređena država i da nam je teritorija države deset puta veća, da smo država koja vodi računa i domaćinski se odnosi ne samo prema svojim prirodnim biološkim i mineralnim resursima, već i o stanovništvu i prirodi gde su planirani rudnici. Međutim, sve je obrnuto.

Nijedan strani investitor ne dolazi u Srbiju zato što je poštuje, već zbog profita

Na delu je ogoljena rasprodaja prirodnih resursa Srbije zbog profita. Pitanje je ko profitira. Da li je to država koja uzima četiri–pet odsto rudne rente ili su to strane kompanije (investitori) koje, razumljivo, zbog zarade dolaze u Srbiju. Odgovor je jasan – nijedan strani investitor ne dolazi u Srbiju zato što je poštuje, već zbog profita, ali i niza pogodnosti koje im nudi država.

Strane kompanije prethodno su dobro proučile kakvo je stanje u društgvu i kakav je odnos vlasti i stanovništva prema životnoj sredini u Srbiji. Najblaže rečeno, on je nedopustiv i nemaran, pa kao takav idealan za strane kompanije koje dolaze sa realnim očekivanjima da će se sve lako rešiti i da je otvaranje rudnika gotova stvar. Korupcija im je u tome najbolji saveznik. Kad oni ne poštuju zakone, a što bismo i mi, verovatan je rezon stranih kompanija.



Predator uvek napada slabiji plen koji je lakše uloviti, pogotovu onaj koji ne pruža otpor ili čak poziva grabljivca da ga pojede. Na primer, kanadski investitor Dundee Precious Metals i njegova kćerka firma Avala resources iz Beograda planira da rudnik zlata Potaj Čuka –Tisnica radi sedam godina i da eksploatacija rude bude površinskim kopovima. To liči na strategiju – uloži, pokupi, uloženo vrati, zaradi i beži, a Srbiji će ostati da sanira devastirani prostor, ili će nastaviti sopstvenim snagama, ako ih bude bilo, da i dalje cijanidom ekstrahuje zlato, a možda će brzo naći stranu supstituciju u komšiluku. Tako veliki zahvat ne napušta se tako lako ako je procenjen kao isplativ za kompaniju. A šta će biti ugroženo i uništeno za tih sedam godina može se videti iz predloga projekta. Samo ću navesti jedan, dovoljno zastrašujući podatak – da šume, i to veoma kvalitetne, čine 54 odsto (približno 158 kvadratna kilometra), a poljoprivredno zemljište 35 odsto (102,34 kvkm), zajedno 89 procenata (260,28 kvkm). Istovremeno, na rudarski kompleks otpada samo 3,6 odsto od 290 kvkm površine rudarskog obuhvata predviđenog prostornim planom [Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, 2021].

Rudnici ne donose procvat privrede i stanovništva 

Tvrdnje da rudnici doprinose procvatu privrede i stanovnika demantuju brojni primeri, pre svih Majdanpek. a ni Bor nije daleko. A kineska kompanija Ziđin, kao da je država u državi, bez zadrške širi rudarske apetite i planira raseljavanje čitavih naselja u okolini Majdanpeka i Bora.

Kritičari protivnika izgradnje rudnika ističu da se o svemu mora pitati rudarsko-geološka struka, a ne nekakvi peticionaši, učene neznalice i druga „tevabija“ u vidu ekologa, ekologista, „zelenih”, umetnika i javnih ličnosti. Svakako, jer se to odrudarsko-geološke struke i očekuje.



No, takav glas izostaje i to onaj kojine napada oponente otrcanom zamenom teza („hoćete mobilne telefone,a nećete litijum za njegove baterije”ili „hoćete struju, a nećete termoelektrane na lignit“ itd.) ili ihbar argumentovano opovrgava, a kritički se odnosi prema onome što sedešava sa rudarstvom u Srbiji (nijesamo vađenje rude, već i korišćenjeprirodnih resursa na površini).Trebalo bi objasniti javnosti šta suprednosti, a šta mane ovakvog načinarudarenja, i da li ima i alternativa, aako ih ima, zašto se one ne primenjujuili kada bi mogle da budu primenjene.

Vučić: „Nemamo pravo da ugrožavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno!“

Niko iole pametan i obrazovan nije protiv rudarstva, ali jeste protiv načina kako se ono ostvaruje ne vedeći računa o stanovništvu i životnoj sredini. U krajnjem slučaju protiv je bezobzirne rasprodaje prirodnih resursa. Da li država uopšte razmišlja o strateškim rezervama ili je sve na predaju po rasprostranjenoj i nezreloj mantri „hoću sad i hoću sve”.

Nije bilo koja teritorija na planeti, pa i ova mala kojom raspolaže i baštini Srbija, Mesečev pejzaž da se može sa njom raditi bez ikakvih obzira, ne vodeći računa šta obitava na površini iznad rudnog ležišta i predviđenih deponija. Ni pustinja nije bez života, naprotiv odlikuje je veoma neobičan i jedinstven živi svet ekstremofila, te se i te kako vodi računa šta bi moglo biti uništeno ili postati ugroženo. A Srbija, valjda znamo, nije pustinjski region. Njenu teritoriju karakteriše skoro svuda plodno, ili bar iskoristljivo zemljište, potencijalna klimatogena vegetacija (ekosistemi) su šume, vekovima krčene upravo zbog plodnog zemljišta, livada i pašnjaka, koje su te iste šume stvorile. Sve to je „upakovano“ u lepe i pitome, često kontrastne predele… I da ne nabrajam dalje.



Ili u Prostornom planu područja posebne namene Potaj Čuka – Tisnica, prethodni javni uvid (NAUS, 2021) piše, tačnije prepisano je iz kratkog odeljka o životnoj sredini u NI 43–101 Technical Report: Timok Project, Pre-Feasibtftty Study, Zagubica, Serbia, Dundee Precious Metals Inc., 30. Mart 2021, u kome o projekciji uticaja na životnu sredinu piše „da će doći do uništavanja nekoliko kilometara rečnog staništa (ne kaže se koja je reka ili rečica u pitanju) što će uticati na biodiverzitet.Na lokalitetu (ne zna se kom) y reci živi potočni rak koji je osetljiv na promene vodostaja i brzinu toka i pogoršanje kvaliteta vode“. A šta će biti sa 157,94 kvadratnih kilometara šuma ili 53 odsto bilansa namene prostora budućih rudničkih aktivnosti, o tome ni reči.

Plan stranih investitora: Uloži, zaradi i beži

Investitor planira da rudnik zlata Potaj Čuka – Tisnica radi sedam godina. dakle, uloži, zaradi i beži. Srbiji će ostati da sanira devastiranih 290 kvadratnih kilometara, a sada se na 89 odsto te površine nalaze šume i poljoprivredno zemljište. Biološki resursi jesu obnovljivi, ali ovaj obim pohlepe priroda ne može da prati.

Iako se radi o prethodnoj studiji izvodljivosti, to pokazuje koliko malo ili nimalo navedena kompanija, a i sve druge koje su došle u Srbiju, pridaju značaja očuvanju životne sredine, stanovništvu i zaštiti prirode. Ono što ne bi smeli ni da pomisle u svojoj državi, ovde sebi dozvoljavaju da rade bez imalo skrupula, obično obavijeno prijemčivom ambalažom velike brige za životnu sredinu i stanovništvo.



Zaklinju se da će sve biti održivo i vraćeno u pređešnje stanje, pominju se evropske i svetske norme, zeleno rudarstvo, a sve se radi suprotno, što naše i strano iskustvo nedvosmisleno pokazuju. Jednom rečju, Jadar i Rađevinu niko neće moći da prepozna kako će to biti „lepa“ i masivna devastacija. O Potaj Čuka – Tisnica rudniku zlata u kome će se ovaj plemeniti metal ekstrahovati, za sva živa bića ubitačnim cijanidom i sa tri površinska kopa i da ne govorim.

Laž da će otvaranjem rudnika procvetati privreda

Zar nije dovoljna opomena havarija rudnika zlata Baja Mare u Rumuniji 2000. kada se cijanid izlio u reku Samoš, a odatle u Tisu i Dunav i izazvao nečuveni pomor ribe ali i svih vodenih organizama, kao i onih koji su bili u lancu ishrane. Bile su potrebne godine da se reka Samoš koliko-toliko oporavi od ovog ekocida.

Tvrdnje koje su kao ključni agument ugrađene u namere da će sa otvaranjem rudnika procvetati privreda i kraj koji je žrtvovan, demantuju brojni primeri.Dovoljno je videti nerazvijenu rudarsku opštinu Majdanpek sa procentualno najvećim brojem korisnika droga u odnosu na broj stanovnika, pa da vidimo razmere beznađa koje ovaj „prosperitet“ ostavlja za sobom. Ni rudarski i zagađeni Bor nije u tom pogledu daleko.



Da ne govorimo o raseljavanju čitavih naselja u Majdanpečkom i Borskom okrugu, uključujući i Zlot, koje planira kineska kompanija Ziđin šireći, bez zadrške, svoje rudarske apetite u severoistočnoj Srbiji na način kao da su država u državi.

Prema tome, kolege kritičari onih koji se protive ovakvom megalomanskom i nekontrolisanom rudarstvu, ali i drugim neracionalnim i antiekološkim projektima, na vama je da se izjasnite da li smatrate da su zlato, srebro, bakar ili „belo zlato“, kako je maketinški prekršten litijum, jedino što u Srbiji i na ovom svetu sija i vredi. Pouzdano znam da je hlorofil sjajniji i vredniji, a biće još više ako nastavimo ovako nedomaćinski i rasipnički da se odnosimo prema živoj prirodi. Biološki resursi jesu obnovljivi, ali ako se tempo i obim ljudske pohlepe nastavi, to priroda neće moći da prati. Onda dolaze kao kazna nepredvidive i sumorne posledice po ljudski rod, ali i svaku lokalno-regionalno zajednicu. Istorija čovečanstva je puna takvih primera.

Srbiju bi trebalo očistiti postala je sve prljavija i nepogodnija kuća za život

Srbija je na raskršću, ako već nije krenula stranputicom. Prvo, Srbiju bi trebalo očistiti, jer, otkako je počela tranzicija, postala je sve prljavija i nepogodnija kuća za život. Samo staviti filtere na dimnjake termoelektrana i drugih izvora aerozagađenja i prečistiti otpadne komunalne i industrijske vode bio bi veliki pomak u tom pravcu.

Za to su potrebna ne samo ogromna materijalna sredstva, već i volja i odluka da se problemi životne sredine postepeno, ali prioritetno, temeljito i planski rešavaju, a ne zatrpavaju novim i još drastičnijim slučajevima nemara i odsustva brige prema onome što određuje opstanak svake ljudske zajednice – zdrava i čista životna sredina.



Uporedo bi trebalo argumentovano razmotriti dosadašnju netransparentnu rasprodaju prirodnih resursa, što znači da bi na jedan tas vage trebalo staviti koliko košta ono što se daje ili prodaje (neće biti da je ono što se prodaje bez cene ili da je sadržano jedino u ceni eksproprijacije), a na drugi, šta se od prodaje dobija i ko dobija.

Sva dosadašnja istraživanja pokazuju da preteže prvi tas, te bi to trebalo da bude glavni argument za donošenje odluka šta je, dugoročno gledano, važnije i  najcelishodnije za državu i njeno stanovništvo. Ukoliko se nastavi ovakva stihijska rasprodaja u bescenje nejvrednijih teritorija Srbije, njena budućnost biće neizvesna i upitna. Sirena uzbune se sve glasnije čuje.

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP