Uloga sankcija u održavanju hegemonije SAD
Autor: Glas javnosti
Mnogi u Vašingtonu smatraju, posebno u akademskim i biznis krugovima, smatraju da „ljubav” Bele kuće prema sankcijama može da podrije ekonomsku i diplomatsku moć SAD
Rusija, Iran, Severna Koreja, Sirija, Kuba i Venecuela su pod sveobuhvatnim sankcijama SAD, što znači da je većina komercijalnih i finansijskih transakcija sa pravnim licima i pojedincima u tim zemljama zabranjena američkim zakonom. Dodatnih 17 država – među kojima su Avganistan, Belorusija, DR Kongo, Etiopija, Irak, Liban, Libija, Mali, Nikaragva, Sudan, Jemen… – podležu ciljanim američkim sankcijama. Pored toga, još 7 zemalja – uključujući Kinu, Eritreju, Haiti i Šri Lanku – pod posebnom su kontrolom izvoza.
Ova lista ne uključuje ciljane sankcije postavljene pojedincima i preduzećima u zemljama kao što su Salvador, Gvatemala ili Paragvaj, niti sankcije uvedene teritorijama kao što su Hong Kong, Krim, Donjeck ili Lugansk. Do 2021. godine SAD su imale sankcije za više od 9.000 pojedinaca, kompanija i sektora u raznim zemljama. Bajdenova administracija je do sada dodala još 765 novih sankcija. Sve u svemu, zemlje koje su pod nekom vrstom američkih sankcija zajedno čine nešto više od jedne petine globalnog BDP-a (od koga četiri petine čini kineski BDP).
Nesrazmerna težina Pekinga na listi zemalja pod sankcijama SAD u suštini je najveći problem za Belu kuću. Naime, za razliku od ostalih sankcionisanih država, Kina ima ekonomsku težinu, rastući diplomatski uticaj, stabilnost valute i likvidnost da podstakne sve veće međunarodno usvajanje juana i kineskog prekograničnog međubankarskog sistema plaćanja (CIPS). Kinesko tržište je takođe unosno za izvoz sankcionisanih zemalja, kao što su venecuelanska, ruska ili iranska nafta i gas (istina, preusmeravanje roba na nesankcionisana tržišta je u suštini skupo i neefikasno, ali se na taj način obezbeđuje kritična količina novca za finansiranje budžeta brojnih država pod embargom). Sve u svemu, ovi alternativni finansijski aranžmani predvođeni Pekingom nose značajne sistemske rizike za SAD i saveznike.
Dodatno, sve veći broj nesankcionisanih zemalja „Trećeg sveta” pridružuje se paralelnoj svetskoj ekonomiji protiv sankcija. Indikativna je javno proklamovana podrška Brazila formiranju zajedničke valute zemalja BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), iako je realizacija tog cilja daleko zbog brojnih, ne samo tehničkih, problema. Za Vašington je opominjuće da unutar BRIKS-a – kome želi da se pridruži i mnogo drugih zemalja u razvoju – prevladava stav o potrebi suverenizacije ekonomskih politika, iako su samo dve zemlje pod američkim embargom: Kina i Rusija. De fakto podrška Delhija Moskvi u zaobilaženju zapadnih sankcija i javno izražen negativan stav po tom pitanju, uprkos snažnom partnerstvu s Vašingtonom, ukazuje da i zemlje koje se mogu smatrati naklonjenim SAD žele da se zaštite od potencijalnih eksteritorijalnih američkih sankcija.
Sazrevanje otpora
Kako jača otpor američkom liderstvu, a posebno eksteritorijalnim sankcijama, mnogi u Vašingtonu, posebno oni u akademskim i biznis krugovima, smatraju da treba preispitati kako sankcije narušavaju upravo zapadni poredak koji bi trebalo da čuvaju. Sazreva uverenje da „ljubav” Bele kuće prema sankcijama može da podrije ekonomsku i diplomatsku moć SAD širom sveta.
Kako potencira Agata Demare, efektivnost američkih ekonomskih kaznenih mera se ozbiljno urušava kako su se napori sankcionisanih (i potencijalno sankcionisanih) država da se takve mere što je moguće više neutrališu ubrzali u poslednjih 11 godina. Prva snažna opomena bilo je finansijska izolacija Irana, pre svega kroz izbacivanje te zemlje iz SWIFT-a 2012. Zatim su 2014. zapadne zemlje uvele delimični embargo Rusiji nakon pripajanja Krima – što je navelo Moskvu da prioritizuje ekonomsku suverenost. Dodatno, od 2017. SAD su počele trgovinsko-tehnološki rat sa Pekingom, koji se intenzivirao od oktobra 2022, što je upozorenje ostalim protivnicima Vašingtona da bi i njihov pristup visokim tehnologijama mogao biti prekinut. Konačno, najobuhvatniji embargo u svetskoj istoriji, onaj od strane (kolektivnog) Zapada prema Rusiji iniciran od februara 2022. godine – opomena je čak i američkim saveznicima.
Kritika sankcija i svojevrsnog izolacionizma SAD, posebno je izražena među „liberalnim” ekonomiskim misliocima, koji tu praksu smatraju veoma opasnom po američku ekonomsku dominaciju. Kako potencira Adam Posen, predsednik Peterson Institute for International Economics, pokušaji da se repliciraju čitavi lanci snabdevanja pokazali su se kao izuzetno neefikasni (posebno su indikativni primeri Severne Koreje ili bivšeg SSSR-a). Naime, da bi se stvorili „otporniji” lanci snabdevanja mora se platiti dodatna cena. Postizanje samodovoljnosti u bilo kojoj velikoj industriji, koja nije jednostavna kakve su ekstraktivne (poput mnogih grana rudarstva), veoma je skupo, a razlog za to su prednosti koje pruža diverzifikacija.
Najveća šteta od razdvajanja (decoupling) između sve snažnijih ekonomskih blokova SAD, Kine i EU proizilazi ne toliko od trgovinskih barijera, već od smanjenog rasta produktivnosti. Naime, manja diverzifikacija u finansijskim tokovima, inputima (uključujući ideje i poslovne prakse), zajedno s manjom konkurencijom, uz dalja ograničenja migracija, direktnih stranih investicija, protoka informacija i tehnologije (posebno kada ekonomski nacionalizam postane de fakto oficijelna državna politika), dovešće do značajnog usporavanja produktivnosti. Nastavak tzv. derisking-a i decoupling-a izvesno će voditi ka sporijem privrednom rastu u čitavom svetu, što će voditi relativnom smanjenju javne potrošnje i posledičnim negativnim posledicama po standard populacije. Posen zaključuje da dobici u jačanju nacionalne bezbednosti (koju navodno ugrožava Kina) u agresivnoj derisking politici nisu vredni nadolazećih velikih troškova.
Čak je i Ministarka finansija SAD, Dženet Jelen, u aprilu 2023. priznala da uvođenje jednostranih sankcija Vašingtona zemljama širom sveta može da oslabi dominaciju dolara. Na primer, sve veća upotreba sankcija podstakla je rastući pokret za dedolarizaciju na „Globalnom jugu”. Američka moneta je i dalje bez premca, ali postoje određene naznake spore erozije njene globalne dominacije i postepenog pomaka ka multipolarnom valutnom poretku. Jasno je da Jelen, kao i mnogi drugi zvaničnici i think-tank-ovi u Vašingtonu, žele da preispitaju upotrebu finansijskih sankcija kao spoljnopolitičkog alata. Zajedno s tim, a u nadi da se pomogne održavanju ekonomske dominacije SAD, predlaže se veći glasački uticaj u međunarodnim monetarnim institucijama za zemlje „Trećeg sveta”, odnosno „Globalnog juga”.
Zabrinuti su i američki biznis krugovi. Uticajni think-tank „Information Technology & Innovation Foundation” upozorio je u izveštaju od 12. jula 2023. da ako Amerika želi da dobije tehnološko-ekonomsko nadmetanje sa Kinom, onda trgovinska politika mora dati prioritet globalnom tržištu za napredne industrije sa visokim fiksnim troškovima (kao što su vazduhoplovstvo, softver, biofarmaceutika, a posebno poluprovodnici). Potencira se da upravo trenutni embargo na izvoz čipova i poluprovodničke opreme u Kinu smanjuje dostupni deo globalnog tržišta za firme iz SAD, potencijalno šteteći njihovoj srednjoročnoj i dugoročnoj konkurentskoj prednosti. S obzirom na to da su američke (i „savezničke”) poluprovodničke kompanije u sve oštrijoj konkurenciji sa Kinom, kritičan faktor uspeha je povećanje prodaje, te pomenuti think-tank poziva vladu u Vašingtonu da poveća napore da maksimizira dostupno tržište (što je uostalom i intencija famoznog Zakona o CHIPS-u).
U Izveštaju provejava strah da će upravo kontrola izvoza olakšati napore kineskih kompanija da povećaju plasman, omogućavajući im da prodaju čipove po nižim cenama i ostvaruju veće profite (ili niže nivoe gubitaka koje će subvencionisati vlada u Pekingu), te da reinvestiraju u poluprovodnike sledeće generacije. Zaključuje se da je pristup globalnom tržištu egzistencijalan za industrije sa visokim fiksnim troškovima. Bez toga troškovi neće padati, investicije u istraživanje i razvoj neće rasti, a strani konkurenti će dobiti strukturne prednosti koje na kraju mogu dovesti do propadanja naprednih američkih firmi i industrija sa visokim fiksnim troškovima.
Neutralisanje sankcija
Američka moć da uvedu sankcije drugim državama proizilazi iz primata dolara i dometa američkog nadzora nad globalnim finansijskim kanalima. Stoga, Americi neprijateljske zemlje traže finansijske inovacije koje umanjuju ove prednosti Vašingtona.
Jedan od načina su bilateralni valutni svopovi (ugovori o razmeni valuta kojim se direktno povezuju centralne banke i eliminiše potreba za korišćenjem treće valute za trgovinu) – čime se zaobilazi dolar. Kina je potpisala svop sporazume sa više od 60 zemalja s ciljem zaobilaženja američkih finansijskih kanala, ako je to neophodno. I zemlje koja SAD smatra savezničkim takođe sklapaju ugovore o razmeni valuta. Na primer, Indija je 2019. kupila od Rusije S-400, a plaćanje je obavljeno u rubljama i rupijama, čime su izbegnute američke sankcije koje bi mogle da zaustave aranžman.
Drugi način je razvoj nezapadnih sistema plaćanja. Potpuno ukidanje pristupa SWIFT-a koje je iskusio Iran i u velikoj meri Rusija, navode Peking i Moskvu da unapređuju sopstvene alternative sisteme za međunarodno plaćanje. Kineski CIPS, koja je u 2021. po obimu transakcija bio tek stoti deo SWIFT-a – ipak je uspeh – jer postoji alternativa najvećem sistemu plaćanja kontrolisanom od strane Vašingtona. Oko 1.300 banaka u više od 100 zemalja pridružilo se CIPS-u, i ako Kina bude odsečena od SWIFT-a, rezerva (iako ne efekasna i obuhvatna kao „original”) je spremna.
Treće sredstvo da bi se izbegle sankcije je digitalna valuta. Već oko 300 miliona Kineza koristi digitalni juan, sa projektovanih milijardu do 2030. Bela kuća nema način da ograniči upotrebu virtuelnog novca koji izdaje centralna banka druge zemlje. Suverena digitalna valuta takođe dolazi sa mogućnostima nadzora za kineske bezbednosne službe. Iako digitalni juan ostaje relativno marginalan globalni fenomen, za nekoliko decenija, kada Azija bude kreirala polovinu svetskog BDP-a, regionalna digitalna moneta će svakako postati atraktivna solucija.
Venecuelanski dug
Osim pokušaja da se ugrozi dominacija dolara, postoji neposrednija pretnja zapadnom uticaju: sekundarne sankcije za kupovinu problematičnih dugova. Naime, kada zemlje ne isplaćuju svoje zajmove, ili su blizu neizmirenja obaveza – veliki institucionalni zajmodavci nastoje da taj dug na sekundarnim tržištima prodaju za delić cene. Kada su države koje ne plaćaju dugove pod američkim sankcijama, zapadni investitori oklevaju da kupuju njihove problematične dužničke obveznice, a u Vašingtonu antagonistički akteri imaju običaj da iskoriste priliku.
Primer Venecuele – čija se ekonomija od 2014. do 2021. smanjila za tri četvrtine, i koja se 2017. našla u bankrotstvu na 60 milijardi dolara spoljnog duga nakon što je propustila da isplati ratu od 200 miliona dolara poveriocima – indikativan je. Tri meseca pre neispunjenja obaveza, Trampova administracija je uvela novi krug sankcija Karakasu, što je sprečilo tu zemlju da se vrati na američka tržišta kapitala kako bi prikupila novac za vraćanje duga.
Ono što se dogodilo od tada trebalo bi da postane upozorenje zagovornicima sankcija u Vašingtonu. Kako su se obaveze Venecuele odlagale, mnogi prvobitni američki institucionalni vlasnici venecuelanskih obveznica (uključujući penzione i investicione fondove) krenuli su da prodaju rizični dug po niskim cenama. Kako su američke sekundarne sankcije eksteritorijalne, zapadni institucionalni i pojedinačni investitori se nisu usudili da iskoriste šansu da kupe obveznice duga te države. Kao rezultat toga, sve veći udeo venecuelanskog neizmirenog duga je kupljen od strane sumnjivih vlasnika preko UAE, Turske i drugih, najverovatnije od strane novih kreditora iz Kine, Irana i Rusije. Dok su tri četvrtine duga Venecuele iz 2017. držali američki holderi, danas je taj iznos verovatno prepolovljen.
Kako se veliki deo duga preselio na misteriozne investitore u nepoznatim jurisdikcijama, ti isti novi investitori će dobiti mesto za stolom kada dođe vreme da se ponovo pregovara o uslovima povratka Venecuele na globalna finansijska tržišta. Dodatno, mnoge obveznice Karakasa su sekjuritizovane (pokrivene) bogatim rezervama nafte i gasa u zemlji. Kupovinom tih sredstava, novi investitori imaju udeo ne samo u naplati potraživanja i budućim profitabilnim investicijama kada sazre vreme za oporavak te države – već i u njenoj energetskoj imovini (koja je među najvećim u svetu). Pojednostavljeno rečeno, firme ili vlade suprotstavljene interesima SAD i Zapada lako bi mogle da steknu kontrolu nad snabdevanjem energijom i infrastrukturom koju sada kontroliše Karakas.
Postoje i primeri investitora koji su zaplenili imovinu države dužnika da bi izvršili ili iznudili isplatu neizmirenog duga, kao što je slučaj nakon neplaćanja argentinskih dužničkih obveznica 2001, kada je američki hedž fond Elliott Capital zaplenio brod argentinske mornarice u Gani. Na taj način je agresivni holder obveznica sa sedištem u SAD doveo u pitanje odnose sa Buenos Airesom u ime profita – čija je veličina marginalna za Ameriku.
Praksa sankcionisanja
Ipak, i pored brojnih argumenata protiv praktikovanja embarga od strane zvaničnog Vašingtona, teško je očekivati promenu. Naime, kaznene ekonomske mere Vašingtona i saveznika (ostale anglofone zemlje: Britanija, Kanada, Australija, Novi Zeland, kao i EU, Japan i Južna Koreja) popunjavaju prazninu između praznih diplomatskih deklaracija i smrtonosnih vojnih intervencija, te su omiljen alat kreatora politike u Beloj kući.
Kako je uvođenje sankcija politički lako izvodivo i jeftino, odnosno bez opasnih kratkoročnih reperkusija po SAD (što je za političke elite i s njima povezani vašingtonski „blob” najvažnije), nije realno da će Bela kuća menjati svoju politiku u skorije vreme.
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
.png)
