HUAN JUPING: Kineski pogled na NATO

Istočni prodor NATO na područje Azije i Pacifika samo bi pojačao globalne tenzije koje već postoje i izazvao blokovsko sukobljavanje ili čak novi Hladni rat

Samit Severnoatlantskog pakta (NATO) koji je održan 11. i 12. jula, još jednom je pokazao hladnoratovski mentalitet ove organizacije. Izdato saopštenje krivotvori kineska gledišta i politiku i ciljano kleveće Kinu, razotkrivajući opasni plan NATO alijanse da se meša u poslove izvan svog geografskog opsega, da izaziva podele i podstiče sukobljavanje.

Ovo pokazuje da se NATO nikada nije kritički osvrnuo na probleme i katastrofe koje je izazivao širom sveta, a koji su uvukli mnoge države članice u bezbednosne dileme. Međutim, on i dalje sneva hladnoratovske snove, težeći daljoj ekspanziji i izazivajući probleme širom sveta.

Šef diplomatije Kine smenjen

Kao tobožnji odbrambeni savez, NATO „brani” sebe vodeći ratove. Nakon okončanja Hladnog rata, on iznova pali fitilj sukoba i izaziva ratove širom sveta, od BiH i Kosova, preko Avganistana i Iraka, do Libije i Sirije.

Prema nepotpunim podacima, ratovi koje je pokrenuo ili u kojima je učestvovao NATO posle 2001. usmrtili su stotine hiljada a raselili desetine miliona ljudi.

Korenski prauzrok sadašnjih vojnih i bezbednosnih dilema u Evropi jeste dugoročna zavisnost NATO-a o ekspanziji i sukobljavanju. Džordž Kenan, nekadašnji američki ambasador u SSSR-u istakao je da bi širenje NATO pakta bila najsudbonosnija greška američke politike u celokupnoj post-hladnoratovskoj eri.

NATO je neupitno odgovoran za ukrajinsku krizu. Pre nego što je kriza eskalirala, minski sporazumi do kojih su došle uključene strane i nastojanja koja je učinila međunarodna zajednica imali su šansu da očuvaju mir. Međutim, NATO je nastavio da provocira izbijanje sukoba, koji je iznova uvukao evropski kontinent u rat.

Nakon krajnje eskalacije ukrajinske krize, NATO se okoristio nastalom situacijom i pokušava da produbi i produži trajanje krize, što njeno razrešenje političkim sredstvima čini mnogo težim. Činjenice upućuju da tzv. odbrambena alijansa zapravo predstavlja sabotera svetskog mira i stabilnosti.

Ekspanzija NATO pakta

Opet, NATO je na samit pozvao nekoliko azijsko-pacifičkih zemalja, sa ciljem da pojačaju svoju saradnju o ovom pitanju. Čak je otvoreno tvrdio da je „Indo-Pacifik važan za NATO”.

Međutim, namera NATO da se usmeri prema istoku, u azijsko-pacifički region, je isuviše očigledna. Tvrdnja da ostaje regionalni savez i da ne teži geopolitičkom prodoru je tanka i neuverljiva. Opseg NATO aktivnosti daleko premašuje Severnoatlatsko područje. Tokom više godina organizacija je uložila veliki napor da proširi mrežu svojih takozvanih partnera.

Srbija i BRIKS, stvar sadašnjosti

Savez se meša u evroazijske poslove kroz svoj program „Partnerstvo za mir”, meša se u poslove Bliskog istoka i Severne Afrike Mediteranskim dijalogom i planira da prodre u Persijski zaliv Istanbulskom inicijativom za saradnju (Istanbul Cooperation Initiative) kao i da se proširi prema azijsko-pacifičkom regionu kroz program globalnog partnerstva.

Trik kojim se često koristi NATO kako bi ostvario ekspaziju je raspirivanje tzv. „bezbednosne pretnje” i provociranje vrednosnih razmimoilažnja. Na ovom NATO samitu, savez je neutemeljeno istakao teoriju o „kineskoj pretnji” i bez osnova je označio Kinu kao „sistemski izazov”. Njihova prava namera bila je da izazovu bezbednosna strahovanja, te da pronađu izgovore za ekspanziju na područje Azije i Pacifika.

Kako bi se održao dugoročni prosperitet i stabilnost na području Azije i Pacifika, regionalne države moraju da poštuju jedna drugu, da se zalažu za otvorenu saradnju koja svim stranama donosi koristi i da na odgovarajući način razrešuju svoje sporove. Istočni prodor NATO na područje Azije i Pacifika samo bi pojačao globalne tenzije i izazvao blokovsko sukobljavanja ili čak novi Hladni rat.

Alatka protiv Kine

Države na azijsko-paficičkom području ne dočekuju ekspanziju NATO sa dobrodošlicom, čak ga ne odobravaju ni mnoge države NATO pakta. Aziji i Pacifiku nije potrebna „azijsko-pacifička verzija NATO-a”.

Havijer Solana, nekadašnji generalni sekretar NATO-a, primetio je da bi „globalni NATO” ili „NATO plus” mogao da podeli svet na suprotstavljene blokove.

Vreli i hladni ratovi prethodnog veka ukazuju da širenje vojnih blokova i stvaranje blokovske konfrontacije nikada ne može da donese mir i bezbednost, već samo vodi prema ratovima i sukobima.

NATO naizgled prati princip odlučivanja putem konsenzusa, ali prioritizuje interese SAD i delovanje NATO-a odražava američku volju. Teorija o tzv. „kineskoj opasnosti” promovisana na nedavnom samitu NATO pakta je identična informacijama koje o Kini šire SAD – što u potpunosti razotkriva namere Vašingtona da transformiše NATO u hegemonističku alatku usmerenu protiv Kine.

Nekadašnji američki državni sekretar Medlin Olbrajt jednom prilikom krajem 1990-ih je naznačila da podrška SAD većim evropskim nastojanjima mora da izbegne „tri D”:

1. diskriminaciju protiv NATO članica koje nisu članice EU,
2. deljenje evropske od severnoameričke bezbednosti i
3. dupliranje NATO operativnog planiranja ili komandne strukture.

Drugim rečima, za Ameriku je nužno da zadrži svoju kontrolu nad evropskom bezbednošću putem NATO pakta, tako da evropski cilj snaženja strateške nezavisnosti i organizacije odbrane mora da ustupi mesto američkoj hegemoniji.

Pod patronatom SAD

Tokom prethodne tri decenije, NATO je nekoliko puta preusmerio svoj strateški fokus, od nastojanja za ekspanzijom u Srednjoj i Istočnoj Evropi do menjaša u unutrašnje poslove drugih država, i na kraju: do antiterorističke borbe nakon početka rata u Avganistanu.

Danas, on se orijentiše prema rivalstvu između velikih sila i ubrzava svoj prodor prema Istoku, u azijsko-pacifičko područje. Ove promene su potpuno u skladu sa promenama u američkoj spoljnoj politici.

Peskov: Ukrajina neefikasno i besciljno troši milijarde evra pomoći NATO

Međutim, „NATO pod patronatom SAD” nije konzistentan sa evropskim interesima. Kao što je francuski predsednik Emanuel Makron podvukao: evropske države bi trebalo da razviju više strateške autonomije kako kontinent ne bi zapao u „vazalni položaj” u slučaju sukobljavanja velikih sila. Glavni evropski prioritet nije praćenje agendi drugih država širom sveta, niti bi Evropa trebalo da se uključuje u blokovsku konfrontaciju.

Današnji svet je različit od onog koji je bio zarobljen u Hladnom ratu. NATO bi trebalo da prestane da kleveće Kinu i da fabrikuje laži o Kini, da napusti prevaziđene pristupe hladnoratovskog mentaliteta i igru na sve ili ništa, da prekine zavisnost od vojne ekspanzije, da prestane da teži takozvanoj apsolutnoj bezbednosti i da prestane da pravi probleme u Evropi i na području Azije i Pacifika.

Trebalo bi da odustane od traganja za izgovorima za svoju ekspanziju te da igra konstruktivnu ulogu u održavanju svetskog mira i stabilnosti.

SKINI APLIKACIJU