Simptomi opadanja američke imperije

Po prvi put od ustoličenja jedinog hegemona, vreba realna mogućnost da se nepočinstva širom sveta poput bumeranga vrate onom ko ga je bacio, i izazovu nezapamćenu štetu.

Vladati imperijom na zalasku moći znači trošiti ogromne količine energije i sredstava na odlaganje neminovnog. Ako je pomenuta imperija ujedno i svetski hegemon broj jedan – situacija se dodatno usložnjava. Stanje u mnogim državama (do skora bi rekli i na čitavoj planeti), na ovaj ili onaj način zavisi od stabilnosti hegemona. Hegemon o kome govorim – sasvim izvesno su SAD – dok je pomenuta stabilnost prvenstveno, mada svakako ne i isključivo, ekonomska.

Posmatrano u marksističkom ključu, na ekonomsku osnovu bivaju nadgrađene sve sfere unutrašnjeg života jedne države, kao i priroda njenih odnosa na međunarodnom planu. Istorija, geografija, kao i duhovna orijentacija naroda na određenom prostoru su takođe bitni činioci. Međutim, i Marks i suprotstavljena mu kapitalistička misao uopšte, primat nesumnjivo pripisuju ekonomiji kao odlučujućem faktoru. Čuvena je Klintonova nalepnica-podsetnik na vratima njegove kancelarije: „It’s the economy, stupid!” („Ekonomija, zvekane!”)

Od definisanja interesnih sfera na Jalti i „namicanja” gvozdene zavese, imali smo (makar nominalno) globalni sukob dve „ekonomske ideologije” – zapravo, dva modela (pre)raspodele društvenog blaga. Ni jedan ni drugi nisu uspeli da prevaziđu svoje unutrašnje protivrečnosti. Jedan je otišao na smetlište istorije početkom 1990-ih godina, u najvećoj meri zbog toge što zapravo nije ni bio ono za šta se izdavao, pa se može reći da nikada nije ni postojao. Drugi – onaj koji je zaista postojao i još uvek postoji – je u nezadrživom sunovratu. „Socijalistički” covjetski model bio je zasnovan na pokušaju pariranja onom „kapitalističkom” i to slabo prikrivenim kapitalističkim metodama. Kao takav – osuđen je na propast.

Znajući ono što danas znamo o ulozi zapada (konkretno Nemačke, Austrije i Švajcarske) u februarskim i oktobarskim revolucionarnim događajima početkom 20. veka, kao i njihovom konačnom ishodu 1990-ih godina, teško je ovaj proces dugog trajanja uzeti zdravo za gotovo. Dovoljno je reći da je legitimno nezadovoljstvo ruskog stanovništva kooptirano u projekat uništenja carevine, odnosno ruske države, ma kakva ona tada bila. Crveni teror, koji je usledio, preusmerio je značajne potencijale ruskog naroda, kako se ispostavilo, na njegovu dugoročnu štetu. Uzevši u obzir krajnji rezultat ovog eksperimenta ovaploćenog u ruskoj katastrofi 1990-ih godina 20. veka i stupanja na scenu jedinog hegemona sa početka priče, teško je ne verovati u „teoriju zavere” koja produkciju socijalizma u Rusiji pripisuje upravo onima koji su se protiv socijalizma (i bratića mu komunizma), borili duže od jednog veka.

LAŽNA POBEDA

Aleksandar Dugin govori o činjenici da je liberalni kapitalizam krajem 20. veka ostao bez suparnika na svetskoj sceni. Ovo zvuči kao pobeda (Francis Fukujama je tu pobedu i „ozvaničio”). Međutim, ispostavilo se da je egzistencija suprotstavljene ideologije od vitalnog značaja – u vidu strašila kojim se sopstvenoj populaciji uteruje strah u kosti i pamet u glavu. Bez suprotstavljene ideologije koja ima ulogu krivog ogledala u kući smeha, refleksija unutrašnjih protivrečnosti u okviru jednog društva postaje zastrašujuće jasna i lako primetna. Nije bez razloga što se u SAD – 30 godina nakon poraza i „nestanka” socijalizma sa globalne scene – reč „socijalista” koristi kao medijsko-politički bauk.

Danas se – u procesu gorepomenutog odlaganja neminovnog pada imperije – koristi najširi, možda do sada nikada viđeni spektar dejstava (uključujći ratna i teroristička), zatim ideoloških oruđa i oružja, uz histeričny propagandny agresijy na unutrašnjem i spoljnom planu – koje za cilj imaju ono što je Čomski svojevremeno nazvao „proizvodnjom saglasnosti, odobravanja, pristanka” („Manufacturing Consent”).

Na spoljnom planu Americi za sad uspeva da nekom vrstom „vršnjačkog nasilja” proizvede pristanak kod svojih evropskih „saveznika” – koristeći Brisel kao rezervni glavni grad iz kojeg se rukovodi EU i Severnoatlantskom alijansom. Dizanjem u vazduh gasovoda Severni tok – dakle, aktom međunarodnog terorizma – SAD uništava jednu od preostalih veza između Evrope i Rusije, ujedno osiguravajući tržište za svoj četiri puta skuplji tečni gas.  Ovom „uspehu” – oličenom u totalnom porobljavanju EU – dodajmo AUKUC (Britanija, Australija), Japan i Južnu Koreju koji pripadajy novoj „koaliciji voljnih”.


Osim ovih dubioznih dostignuća – na spoljnom planu se niže neuspeh za neuspehom:

1. Članice OPEK-a, Saudijska Arabija i Katar, odbijaju da razgovaraju sa Bajdenom o povećanju proizvodnje nafte;

2. Amerika proglašava (sada već zaboravljenog Gvaida) za predsednika Venecuele, a zatim ide na noge Maduru (koga su pokušali da svrgnu) i mole ga da im nadoknadi naftu koju neće dobiti od OPEK-a, da ne bi bili prinuđeni da istu crpe iz strateških rezervi;

3. Kina miri Iran i Saudijsku Arabiju;

4. Turska i Mađarska (NATO članice) nastavljaju saradnju sa Rusijom, uprkos negodovanju Amerike.

5. O efektima najnovijeg rasplamsavanja konflikta na Bliskom istoku još je rano govoriti, mada sam nedavno čuo uznemiravajuću ocenu da je krajnja meta Iran – uz utisak da su kočnice i ograničenja interesima vojno-industrijskog kompleksa potpuno popustile.


Simptomatičan je i dvostruki aršin u tretmanu ideološki srodnih država, Mađarske i Poljske, od strane SAD. Orbana proglašavaju autokratom, tiraninom i neprosvećenim LGBTQIA+ fobom, dok se na Poljsku gleda blagonaklono – zbog njihove suicidne želje da budu udarna pesnica NATO alijanse prema Rusiji, kada Ukrajina to više ne bude.

Eksplozija duga

Rusija i Kina trguju u domaćim valutama. Saudijska Arabija i Kina takođe. Korišćenje dolara kao svetske valute je opalo za više od 10% u poslednje tri godine. Kina postaje ekonomska sila broj jedan na planeti, dok su ekonomije BRIKS zemalja zbirno veće od ekonomija država članica G7.

U junu je u Sankt Peterburgu održan ekonomski forum uz učešće preko 80 država, što ilustrativno govori o tome koliko je Zapad (čitaj: SAD) uspeo u svom pokušaju da izoluje Rusiju.

Ekonomsko stanje unutar SAD najbolje oslikavaju sledeće tri činjenice:

1. Nedavni sukob oko gornje granice državnog duga, koji se trenutno nalazi na 31 bilion (hiljadu milijardi), tačnije 120% BDP-a. U Kongresu je izglasan sporazum o „razaranju” plafona duga, dok je po pitanju budžeta stvar još nejasna – mogućnost zatvaranja državnih institucija izbegnuta je privremenim dogovorom koji ističe u novembru.

2. Tri značajne banke proglasile su stečaj ove godine – po količini izgubljenog novca, stvar je ozbiljnija nego kada je 2008. propalo investiciono preduzeće Braća Leman;

3. 57% američkih građana ne bi bilo u stanju da, bez zaduživanja, pokrije iznenadni trošak od 1000 dolara, a nešto manje od 50% to ne bi moglo ni sa duplo manjim iznenadnim izdatkom.

Međusobno povezani trendovi dedolarizacije i opadanja uticaja SAD na spoljnom planu, kao i besomučno štampanje valute koja je sve manje tražena, izazvali su ozbiljnu inflaciju. Benzinska pumpa i samoposluga pokazuju da je realno povećanje cena najmanje 25% u protekle dve godine. Kako se obračuni inflacije rade posebno za svaku godinu – statistika skriva pogubni kumulativni efekat.


Raskorak između raste cena i rasta ličnih dohodaka u korist onih prvih – najbolji je pokazatelj uticaja inflacije na životni standard stanovništva. U ovom trenutku rast plata pokrio bi inflaciju od oko četiri odsto godišnje – ni izbliza dovoljno za održavanje ranije kupovne moći.

Borba protiv inflacije vodi se „poskupljenjem” novca, odnosno povećanjem referentne kamatne stope od strane glavnog zajmodavca – sistema Federalnih rezervi. Ovo usporava ekonomiju. U isto vreme, smanjuje i vrednost državnih obveznica – što je, zapravo, i izazvalo krah Banke Silicijumske doline – koja, u trenutku nedovoljne likvidnosti, prodajom obezvređenih državnih obveznica nije mogla da ostvari dovoljnu dobit da bi podmirila prispela potraživanja.

Valja dodati da je skoro četiri petine američke ekonomije vezano za sektor usluga. Selidbom proizvodnih kapaciteta na podneblja sa jeftinijom radnom snagom – učinjena je velika usluga krupnom kapitalu, ali je počelo i ekonomsko raslojavanje koje je sada na vrhuncu i predstavlja ozbiljan izazov.

Između čekića i nakovnja

Van ekonomskih okvira beležimo probleme sa nezaustavljivim prilivom ilegalnih imigranata kroz poroznu južnu granicu, rasne sukobe, pitanja LGBTQIA+ prava, ustavnog statusa abortusa, ozbiljnog porasta kriminala i prava na posedovanje oružja. Ovo su teme po kojima je američko društvo duboko podeljeno.


Odgovor na pitanje o daljem kursu američkog broda proizaći će iz tekućeg sukoba u krugovima moći između onih koji žele nastavak američke hegemonije (globalističkih tendencija) i onih koji veruju da je zaokret ka izolacionizmu (suverenizam) jedini način da Amerika „dođe sebi” i izbegne katastrofu.

U ovom trenutku, bez ikakve sumnje, prednost imaju oni koji su spremni da – u agresivnom pokušaju ostanka na poziciji najvažnije i najuticajnije svetske države – ceo svet gurnu u provaliju. Izazivanje paralelnih sukoba sa Rusijom (uključujući i proksi rat na teritoriji Ukrajine) i Kinom, koja po američkom „poretku zasnovanom na pravilima” nema prava ni na svoj teritorijalni integritet (Tajvan), niti na vojno prisustvo u Južnom kineskom moru, su najilustrativniji primeri ovog ludila. Mogućnost značajnijeg učešća u najnovijem (20 dana starom) sukobu Izraela i Palestine i širenje tog sukoba, takođe je veliki razlog za brigu.

U nedavnom intrvjuu, pukovnik Daglas Mekgregor (bivši savetnik u Trampovoj administraciji), izneo je tvrdnju da su njegovi sunarodnici generalno potpuno neobavešteni o događajima van granica njihove zemlje – što je strukturama vlasti do sada omogućavalo da se „nekažnjeno izvuku nakon ubistva” („get away with murder – literally”). Iz ličnog iskustva (34 godine boravka u SAD), znam da je ova tvrdnja istinita.


Međutim, po prvi put od ustoličenja jedinog hegemona, vreba realna mogućnost da se nepočinstva širom sveta poput bumeranga – vrate onom koji ga je bacio, i izazovu nezapamćenu štetu. U tom slučaju, neobaveštene mase bi veoma brzo na svojoj koži osetile da više ništa nije kao pre. Ova mogućnost stavlja vladajuće strukture između čekića i nakovanja. Gubitak statusa svetskog hegemona, dolara kao „svetske” valute i snage da se ratovima poravnaju računi sa onima koji ne prihvataju diktat dosadašnjeg gazde imaju potencijal da dovedu do ekonomskog kraha unutar SAD.

Razumno bi bilo tražiti rešenja koja ne podrazumevaju novi „prodor na Istok” (Drang nach Osten), ne insistiraju na američkoj izuzetnosti i koja ostavljaju mogućnost za pregovore o multipolarnom svetu y kojima bi svi nešto dobili i nešto izgubili. Težnja ka ravnoteži u svetskim odnosima bila bi pokazatelj uravnoteženosti vladajuće američke elite. Ovo bi bilo bolje za ceo svet. Ali, nažalost, u ovom (istorijskom) trenutku ludilo oličeno u Nulandima, Kaganima, Klintonovima, Libermanima i inima preovladava…

Korporativni mediji i bezbednosni aparat (čitaj: duboka država) su u rukama ideološki liberalnih, a zapravo neokonzervativnih (ludilo je šizofreno) jastrebova. Njihov cilj je dvostruk: 1) pobeda u ratovima koje već vode ili će, sasvim izvesno, pokušati da započnu, kao i 2) saglasnost domaće javnosti za nešto što, iz ove perspesktive, deluje kao samoubilački plan. Dakle, ako je polazna premisa ludilo – potrebno je da se ono normalizuje. Vezano za gorepomenute unutrašnje probleme sa kojima se SAD suočavaju, to trenutno izgleda ovako:

1. Normalizovan je priliv ogromnog broja ilegalnih migranata kroz ultra-poroznu južnu granicu. Uz to, u nekim gradovima u Americi (Njujork, na primer) dozvoljava se i onima koji nisu državljani SAD da glasaju na lokalnim izborima; jedan od ciljeva propuštanja imigranata je promena strukture stanovništva – što će se u bliskoj budućnosti odraziti i na izbore, u kojima bi većinu mogli da dobiju samo oni koji su danas na vlasti.


2. Kad smo kod izbora, oni predsednički izbori iz 2020. su bili najsumnjiviji do sada, uz brojne neregularnosti. Glasanje poštom, do tada predviđeno samo u strogo definisanim slučajevima – postalo je norma, kao i produženje roka (u poslednjem trenutku) do kojeg je moguće glasati poštom (Pensilvanija), probijanje rokova za brojanje glasova u mnogim izbornim jedinicama; treba pomenuti i potiskivanje istine o međunarodnoj korupciji članova porodice Bajden – ekskluziva Njujork postao laptopu Bajdenovog sina koju je – nazivajući je ruskom dezinformacijom – diskreditovalo 50-ak članova državnog bezbednosnog aparata, dok su najveće društvene mreže bukvalno cenzurisale istinu, sa ciljem kontrolisanja štete pred same izbore.

3. Klasična operacija lažne zastave šestog januara 2021, kada je duboka država „izmakla” aparat sile i dozvolila demonstrantima da uđu u Kongres. Velikom broju demonstranata se danas sudi za izdaju i pobunu protiv ustavnog i pravnog poretka SAD. Slična scena nije dopuštena u toku protesta BLM pokreta (Black Lives Matter) šest meseci ranije, pa je tada Kongres bio branjen ozbiljnim snagama prinude, uključujući i kordone popularnih „kornjača”. „Poredak” je tada sačuvan, a nasilna priroda protesta se tumačila kao pravedni gnev manjinskog stanovništva.

4. Agresivna promocija LGBTQIA+ agende od najranijeg uzrasta (bradate žene čitaju knjige deci u predškolskom uzrastu…)

Ideološka priprema rata

Bez ikakve namere da se pomogne nekom ko zaista pati od rodne disforije (u pitanju su promili, ne procenti stanovništva), prihvatanje ili neprihvatanje biološke (ne)istine postalo je lakmusov papir za podložnost daljoj manipulaciji u tekućoj psihološkoj operaciji (psy-op).


Empirijski to izgleda ovako: onaj ko veruje u postojanja 105 (poslednja brojka) rodnih identiteta, verovaće i u to:

1. da su fašisti i neonacisti pokušali da izvedu državni udar u Americi šestog januara 2021;

2. da je Rusija izvršila „ničim izazvany agresiju” na Ukrajinu;

3. da su Antifa i BLM pokret spontani odgovor na sistemsku nepravdu u američkom društvu (dokazane pronevere novca u BLM bi trebalo da budu dovoljne da se ova tvrdnja opovrgne);

4. da je Tajvan nezavisna država i da Amerika ima prava da Tajvanu pomognu u ostvarenju svoje pravedne težnje ka emancipaciji (mada Amerika zvanično ne priznaje Tajvan kao nezavisnu državu?!);

5. da su maske i buster vakcine i dalje neophodne u borbi protiv COVID-19 (kojeg jedva da ima u tragovima);

6. da je abortus neupitno pravo, bez obzira na razlog, stadijum trudnoće ili bilo koji drugi faktor.


Odbrana ovakvih stavova, tzv. „pokazivanje vrlina” („virtue-signaling”), smatra se društveno poželjnim i postala je neka vrsta legitimacije (ausweis) od univerziteta, državnih i korporativnih preduzeća, preko Holivuda pa do glasačke kutije. Na osnovu ovog lakmus testa – koji normalizuje nenormalno na sve agresivniji, autoritarni način – vrši se selekcija u obrazovanju i državnim službama, stvara se nova paradigma poslušnosti, uz represiju prema onima koji odbijaju nametnuti narativ. (Nedavno su se pojavile i vesti o tome da je FBI počeo da proganja roditelje koji su na roditeljskim sastancima i školskim odborima istupali protiv prerane seksualizacije njihove dece kroz školske programe i aktivnosti. Terete ih za domaći terorizam!)

Glasila poput NY Times, Washington Post, MSNBC, CNN, Fox News su apsolutno uključeni u ideološku pripremu za rat na dva fronta: spolja – protiv Rusije i Kine, a na unutrašnjem planu – protiv zdravog razuma.

Mašini – koja sprovodi suicidnu ideju opstanka hegemona, po cenu sukoba sa oko četiri petine sveta – potrebna je, u svojstvu lubrikatora, psihološka operacija koja za cilj ima zatiranje smisla i normalnosti, kao u Helerovoj Kvaka 22, filmy Dr. Strangelove ili Orvelovoj 1984. (Preporučujem upoznavanje sa stavovima italijanskog filozofa Diega Fuzara, kao i profesora univerziteta u Gentu, Belgijanca Matiasa Desmeta, zarad razumevanja iznetih tvrdnji u ovom delu teksta.)

Alternativni scenariji

Imajući u vidu sve do sada napisano o neminovnosti gašenja američke imperije, bilo bi zanimljivo predočiti i nekoliko (alternativnih) scenarija.


Prvi se svodi na pobedu zdravog razuma: ovo bi podrazumevalo ozbiljnije političko angažovanje ljudi poput već pomenutog Mekgregora, Skota Ritera, Džona Miršajmera, Džefrija Saksa i drugih inteligentnih, obrazovanih i stručnih ljudi u čijem pogledu na svet prevladavaju realizam i logika. Amerika je ogromna zemlja i ima fenomenalne intelektualne kapacitete, bez obzira na stereotip „ o glupim Amerikancima”. U ovom trenutku, ljudi o kojima govorim su daleko od poluga moći.

Druga mogućnost svodi se na razjedinjavanje SAD. Bez obzira na činjenicu da većina Amerikanaca zaista veruje u neupitnu moralnu superiornost njihove zemlje (The Shining City on the Hill – Svetli grad na brdu), i da je „podrška našim momcima i devojkama u uniformi” kohezivni faktor par excellence, količina goreopisane ideološke propagande polako čini Ameriku nepodnošljivim mestom za život svakome čije je mišljenje manjinsko u zajednici u kojoj živi i radi.

U poslednje vreme, svedoci smo masovnih „egzodusa” stanovništva iz liberalnih u konzervativne države. Ne bi me začudilo da – umesto cepanja Rusije na delove – budemo svedoci upravo razjedinjavanja SAD. Kalifornija i Teksas se odavno pominju kao mogući zamajci za ovakvo rešenje statusa američke imperije. Kakvog bi to efekta imalo na SAD i ostatak sveta – samo Bog zna.


Poslednje što bi se trebalo reći je da – u eri globalne povezanosti – nikome na svetu ne bi odgovaralo iznenadno i šokantno urušavanje Amerike po ugledu na kule bliznakinje 2001. godine. Čak i države poput Kine, koju SAD i zvanično nazivaju najvećim bezbednosnim izazovom i pokušavaju da sapletu na svakom koraku, imaju ozbiljne razloge da rade na tome da SAD ne „propadnu” prebrzo.

Formula koja bi većini sveta najviše odgovarala je da se svi „(po)trudimo znanstveno da SAD propadnu barem dostojanstveno” (kako nekad reče „panonski mornar“ Balašević).

U sklopu ovih i ostalih scenarija – uključujući i mogućnost nuklearnog sukoba – a pod pretpostavkom da se ništa ne promeni na bolje, opcija mekog prizemljenja deluje, ako ne najrealnija, onda sigurno najprimamljivija. Postepeno utapanje u more, poput zalaska sunca…

AUTOR: Marko Đorđević je profesor na Fakultetu Berkli u Bostonu.