Rat za Kurilska ostrva (2)

Rusija će brtaniti Kurilska ostrva i atomskim bombama.

Japanaca je mnogo a zemlje malo.
Japanci imaju džudo majstore, ali nemaju samuraje za rat.
Japanci imaju  nindže-mindže ali su oni samo za crtane filmove.
Japanci su nacija koja gleda američke filmove i bejzbol bežanje po Jenki stadionu u Njujorku.
Japan je bogata država koja nema svoju vojsku. Pa čime će pred Cara, čime će da udari na Putina?!

Ukratko da kažemo o čemu se radi i šta je to nateralo Japansku državu da preti  Rusiji.

Da budemo „srpski po šteni“ i kažemo da  problem sa Kurilskim ostrvima nije od juče. Vekovima Ruski carevi oštre sablje i glancaju topove  da ih japanski samuraji ne uhvate na spavanju, kao u filmu „Sedam samuraja“ sa legendarnim filmskim samurajem Toširo Mifune. 


IZVOR: Ustupljena fotografija / Kurili

Srpska publika je obrazovana i ceni majstorstvo mačevaoca Mijamoto Musašija, džudiste Jamašite, lovačku aviaciju „Zero“, elektroniku „Soni“ i auto „Tojota“... Ima vrednosti japanska nacija ali ima i masakre u Indo-kini i Mandžuriji, genocid u Koreji, Filipinima... Tek toliko da se zna i da se ne ne krive Rusi za sve što se japancima i evrounijatama snilo.

Kratka istorija Kurilskih ostrva

Kurilska ostrva su deo Sahalinskog regiona. Nalaze se između poluostrva Kamčatka i japanskog ostrva Hokaido, odvajajući Ohotsko more od Tihog okeana. Dužina grebena je oko 1.200 km. Ukupna površina je nešto više od 10.000 km², sa ukupno 56 ostrva.

U srednjem veku ostrvo naseljavaju Aini, na lokalnom jeziku „Kuru“, odakle potiče  naziv arhipelaga  «Kuriljani».
U davna  vremena, odredi ruskih kozaka  su prešli  moreuz između Kamčatke i ostrva. Ruski moreplovci su se našli na ostrvima 1711. godine – istraživali su ostrvo Šumšu.

Nakon toga, proučavanje ostrva i njihovo mapiranje nastavljeno je i pod Petrom Drugim, i pod Anom Joanovnom, pa pod Katarinom Drugom.

Dekretom Katarine Druge, ostrva su uključena u sastav Ruske imperije. Čini se da je sve zatvoreno. Ali ...
Car Petar Drugi  je 1719. godine poslao ekspediciju na Kamčatku da istraži novootkrivena ostrva. Dana 4. juna 1778. – Kurilska ostrva su uključena u Irkutsku guberniju. Godine 1779. Katarina  Druga  je svojim dekretom oslobodila stanovnike koji su prihvatili rusko državljanstvo svih poreza i taksi. Bukvalno 4 godine kasnije, Carica će potpisati manifest „O prihvatanju poluostrva Krim“ u sastav ruske države.

Tokom razvoja Kurilskih ostrva u 18-19 veku ruski istraživači tokom snimanja Kurilskih ostrva nisu primetili japanske predstavnike. Prvi susreti  se desio  južnije, na ostrvu Hokaido, gde su Japanci trgovali sa Ainuima.
Tako su Rusi prvi istražili Kurilska ostrva i zatražili svoja prava na teritoriju.

Japanska prava na Kurilska ostrva

Japanska invazija velikih razmera na južna Kurilska ostrva (Kunašir i Iturup) dogodila se 1786-87, kada su primorali ruske  ribare da napuste svoje domove. Tokom narednih pola veka, japanska agresija je napredovala daleko na sever, uključujući  i Sahalin.

Prvo razgraničenje teritorija dogodilo se u sporazumu iz Šimode 1855. godine. Dokument je uspostavio japansku jurisdikciju nad južnim ostrvima Kunašir, Iturup, Šikotan i Habomai, dok su severna ostala u ruskom posedu. Sahalin je bio predmet zajedničke uprave dve zemlje.


Godine 1875. Rusija je u zamenu za potpuni prenos Sahalina prepustila Japanu sva Kurilska ostrva. 20. vek - istorija konfrontacije eskalirala je u pozadini stalne intervencije Sjedinjenih Država i evropskih zemalja, koje su aktivno sponzorisale militarističke ambicije Japana, za invaziju na Kinu.

Japan je od Amerike dobio mnogo kredita. Za samo nekoliko godina modernizovao je i opremio svoju vojsku i mornaricu savremenim vrstama naoružanja. Posle Krimskog rata 1853-56. Engleska i Francuska su  odlučile su da iskoriste tuđe ruke da ponovo kidaju  živce Rusije.

Godina 1904.-05.  zloglasni rusko-japanski rat  je doveo do brojnih žrtava, gubitka ruske flote i podele ostrva Sahalin na pola. 

Dana 8. avgusta 1945. godine, po završetku Drugog svetskog rata, SSSR je objavio rat Japanu. U  jesen su sovjetske trupe  zauzele Kurilski arhipelag. Zatim je 2. februara 1946. godine izdat dekret o stvaranju Južno-Sahalinske oblasti u sastavu Habarovske teritorije RSFSR.

Godine 1956. Sovjetski Savez i Japan potpisali su Zajedničku deklaraciju, prema kojoj  ratno stanje između zemalja „prestaje danom stupanja na snagu ove Deklaracije“. Nakon toga, Japanci su odbili da potpišu mirovni ugovor pod pritiskom Amerike. 

U 21. veku Japan iznosi dalje tvrdnje, ističući sporazum iz Šimode iz 1855. godine kao glavni argument. Sami Japanci  su dodali klauzulu u dodatak br. 10 Portsmutskom mirovnom ugovoru iz 1905. godine u kojoj se navodi da su svi prethodni ugovori i sporazumi poništeni.

Do danas nije potpisan mirovni ugovor između Rusije (kao pravnog naslednika SSSR) i Japana. Godine 1951. u San Francisku su se zemlje antihitlerovske koalicije sastale sa Japanom da potpišu mirovni  sporazum posle Drugog svetskog rata.


Ruska  delegacija, koju je predvodio ministar spoljnih poslova Andrej Gromiko, odbila je da učestvuje u proceduri, pošto tekst ugovora nije uzeo u obzir suverenitet SSSR-a nad Južnim Sahalinom i Kurilskim ostrvima. 

Godine 1960. godine, Amerikanci i Japanci su potpisali ažurirani bezbednosni ugovor, koji kaže da američke trupe mogu biti stacionirane u neograničenom broju na bilo kom delu japanske teritorije. Kako kažu, komentari nisu potrebni.

Strateški značaj ostrva

Kao što vidimo, istorijska pripadnost Kurilskih ostrva nesumnjivo pripada Rusiji, ona su neophodna za održavanje dominantne pozicije u severnom Tihom okeanu. Tako da Ohotsko more ostaje unutrašnje more Rusije ( i Japana), kako bi se osigurao nesmetan pristup ratnim brodovima i podmornicama okeanu.

Za Japan su ostrva veoma važna iz više razloga:

• proširenje teritorije pogodne za život je ne uporedivo sa Rusijom (120 miliona ljudi), a gustina naseljenosti na 1 km² je 40 puta veća;
• reputacija "gazde"  u Tihom okeanu, koji je izvršio oštru ekspanziju u Kini, Koreji i drugim obližnjim zemljama;
• ribarstvo, razvoj poljoprivredne industrije u novim oblastima;
• strateški značaj, zajednički planovi sa Amerikom za raspoređivanje dodatne vojne baze.

Ostrva i priobalno područje sadrže industrijske rezerve žive, obojenih metala i prirodnog gasa. Ukupne rezerve zlata premašuju 1.800 tona, srebra - 9.000 tona, titanijuma - skoro 40.000 tona, gvožđa - 260 miliona tona.
I za Rusiju i za Japan, Južna Kurilska ostrva su najvažnija strateška oblast. Upravo u ovoj oblasti nalaze se svi moreuzi bez leda, koji omogućavaju tokom cele godine prolaz brodovima koji plove iz Ohotskog mora direktno do Tihog okeana. Takođe je važno uzeti u obzir da u blizini Južnih Kurilskih ostrva postoje brojna priobalna polja gasa i nafte, kao i ogromne rezerve ribe.

Uzimajući u obzir potencijalne vojne baze NATO-a i rezerve resursa, Kurilska ostrva definitivno ne vredi davati Japancima. Uopšte, između Rusije i Japana su sklopljena još dva ugovora – Petrogradski ugovor od 25. aprila (7. maja) 1875. i Ugovor o trgovini i plovidbi iz 1895. godine.

Ovde su počeli međusobni diplomatski ustupci. Rusija je ustupila sva Kurilska ostrva Japanu, a u zamenu je dobila ceo Sahalin. Ugovor o trgovini konsolidovao je i potvrdio Petrogradski ugovor. Do tada je sve proteklo glatko, bez problema. Onda se dogodio Rusko-japanski rat 1904-1905, poraz ruske eskadrile u Cušimskoj bici... Potpisan je Portsmutski mirovni ugovor, po kome je Rusija ustupila Japanu južni deo ostrva Sahalin.

Upisano je i to da svi dotadašnjim ugovori više ne važe! Na  prvi pogled, Japanu je to odgovaralo .Pa, pošto je sve ukinuto ratom, Petrogradski ugovor iz 1875. izgubio je na vrednosti i značaju.  Da podsetimo, Kurilska ostrva idu u Japan. Sada je, po pravu otkrića, Kurilska ostrva trebalo da se vrate Ruskoj imperiji.

Nakon formiranja Sovjetskog Saveza, diplomatski odnosi između SSSR-a i Japana obnovljeni su 1925. godine.
Ispostavilo se da je Japan posedovao ostrva od 1905. do 1945. godine potpuno ilegalno. Zatim je došao Drugi svetski rat. SSSR je predvideo ulazak u rat protiv Japana zahtevajući povratak Kurilskih ostrva i Sahalina.
Japan je poražen. Priznao je poraz i prihvatio  bezuslovnu predaju.


Malo interesantnih detalja oko Kurila i  "šta se nije desilo, a moglo je"

Hokaido bi mogao pripasti Rusiji?

U jesen 2018. Vladimir Putin je pozvao Japan da konačno potpišu mirovni sporazum. Pitanje ovog dokumenta ostalo je nerešeno od Drugog svetskog rata. Malo ljudi zna da bi i ostrvo Hokaido moglo postati rusko. Prvobitni planovi da se Japan podeli po istom principu po kome je Nemačka podeljena na Saveznu Republiku Nemačku i Nemačku Demokratsku Republiku. Međutim, Amerikanci su odlučili da Japan uzmu pod svoju isključivu kontrolu, a ratom razorena Evropa i SSSR nisu smeli da uđu u novi sukob.

Naravno, nije bilo govora da se deo toga preda SSSR-u. Amerikanci su predvideli da bi Staljin mogao da rizikuje da silom zauzme Hokaido, bez obzira na mišljenje SAD. U vreme kada su sovjetske trupe mogle da se iskrcaju na japansku teritoriju, Amerika je već testirala svoje bombe na Nagasaki i Hirošimi.  Staljin je ipak odlučio da ne rizikuje, iako je kasnije zažalio: nuklearni resursi SAD su u to vreme još uvek bili veoma ograničeni. 

Ostrvo Hokaido ima prilično veliku teritoriju - 84 hiljade kvadratnih  km. To je drugo po veličini među ostrvima koja pripadaju Japanu. Kao rezultat Drugog svetskog rata, Hokaido je trebalo da ode u Rusiju. Staljin je  sklopio sporazum o tome sa američkim predsednikom Teodorom Ruzveltom. Kada je sledeći predsednik, Hari Truman, došao na vlast, Hladni rat je već počeo i Japan je postao neka vrsta ispostave za Amerikance.

Kako stoje stvari danas?

Sporne teritorije, čija površina prelazi 200 hiljada kvadratnih km, od čega samo pet hiljada kv. km samog ostrva, i dalje se razmatraju Šikotan, Iturup, Kunašir, brojna mala nenaseljena ostrva koja pripadaju Malom Kurilskom grebenu, kao i ekonomska zona od 200 milja u njihovoj blizini.

Moskva je oduvek verovala da Kurilska ostrva, koja su pripojena SSSR-u i Rusiji posle Drugog svetskog rata, s pravom treba da pripadnu Rusiji i da je činjenica ruskog suvereniteta nad njima nesumnjiva. 

Jeljcinova peta kolona radila za Japan

Posle raspada SSSR-a, Amerika i Japan su prespavali šansu da razvale Rusiju i dovedu je nepovratno do prosjačkog štapa. Pete kolone su cvetale. Gorbačov je doveo zemlju na nivo humanitarne pomoći. Fabrike su zatvarane, kriminal je cvetao, religiozna i međunacionalna trvenja na sve strane, vojska bez plata, Kavkaz u plamenu, "šatro intelektualci" izlivali ličnu kanalizaciju na narod... Jeljcin prodao dušu za tri kila slanine i dva sanduka votke. Ćerka Tanja videla kako živi engleska kraljica pa hoće i ona. Ruski užas. Kako  Klinton nije završio posao  za svoju gospođu i madam Olbrajt - nije jasno. 

Nakon raspada SSSR-a, Japanci su počeli aktivno da guraju svoje  pitanje? Shvatili  su da je Boris Jeljcin  lik koji se može ubediti da Kurilska Ostrva  ostrva vrati Japanu. Pored Jeljcina, tada je bilo mnogo političara koji su otvoreno podržavali  takvu odluku. I ne samo političari.

Japan je nudio pare, plaćao Jeljcinsku agenturu, proturao priču o prodaji Aljaske. 

Lider japanske propagande je bio, ko drugi do lažni pisac Solženjicin.

 Aleksandar Solženjicin, priznat u Rusiji devedesetih kao „živi klasik književnosti“, snažno je savetovao Jeljcina da postupi sa Južnim Kurilskim ostrvima isto kao što je Rusija uradila sa Aljaskom u pretprošlom veku. 

Da, verovao je da će pre ili kasnije ostrva morati da se vrate. Ali to je skupo. Postavite dobru cenu, sklopite mirovni ugovor sa komšijom.

Obzirom na tešku ekonomsku situaciju u Rusiji, činilo se da Jeljcin to može. A Japan nije bio protiv plaćanja. Delovalo je kao dobitna kombinacija. Zemlja je u krizi. A  tih  nekoliko kamenih komada hladne vulkanske zemlje...


IZVOR: Ustupljena fotografija / Karta Kurila

Solženjicin je u svojim publikacijama tvrdio da Rusija neće ništa izgubiti prenosom Kurilskih ostrva Japanu. Svetska zajednica će reći da je ovo pravi korak, a za Japan će to biti pravo dostignuće, nakon čega će Japan i Rusija zauvek postati pravi prijatelji.

Solženjicin je smatrao da je argument ubedljiv da bi Japan dugoročno mogao postati  glavni saveznik Ruske Federacije. Razvio se društveni pokret koji „nagoveštava“ da se ono što je nepotrebno u vreme siromaštva može isplativo prodati.

Predstavnici Japana obilazili su ostrva, propagirajući malobrojnim stanovnicima arhipelaga da bi život pod japanskom zastavom bio mnogo bolji od onog mizernog koji sada traže...

Solženjicin i njemu slični, hvaleći se istorijskim znanjem, ubeđivali su predsednika, parlamentarce i ostatak naroda da Japanci imaju „prirodno“ pravo na ostrva – još od 12. veka. Ministar spoljnih poslova Kozirjev i njegovi jataci već su pripremali zakonski okvir...

Ali postojala je osoba koja je razvila suprotnu aktivnost. Reč je o načelniku Generalštaba Oružanih snaga Rusije Viktoru Dubinjinu

Kada su se u leto 1992. na njegovom stolu pojavila dokumenta u kojima se predlaže da se izvrši analiza mogućeg prenosa Južnih Kurilskih ostrva Japanu, general je bio užasnut i odlučio da spreči ovu pogrešnu i opasnu geopolitičku odluku. Dubinjin je poslao grupu izveštača na Kurilska ostrva da prikupljaju materijal, da snime sve što vide, da zabeleže stav ruskog naroda.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Kurili

Njegova ideja je bila „zatvorena” od samog početka...Vojnom  avionu sa novinarima, koji je jedva stigao da poleti u Podmoskovlju, odmah je naređeno da sleti u Saratov, gde im je rečeno da su letovi za Kurilska ostrva otkazani na „neodređeno vreme“. Odlučili su da putuju civilnim avionom, na sopstvenu odgovornost i rizik.
Publikacije, fotografije i video snimci su pokazani   u popularnim ruskim novinama i televizijskim kanalima, karakterišući negativan stav lokalnog stanovništva prema perspektivi prenosa ostrva Japanu. U gradovima na Dalekom istoku počeli su mitinzi protiv ovoga.

Načelnik Generalštaba je pozvan u Ministarstvo spoljnih poslova, gde su azijski zvaničnici zahtevali da se ubrza priprema plana za povlačenje trupa sa Kurilskih ostrva. Generalu je rečeno da mešanje u politiku nije njegova stvar, a neispunjavanje važnih zadataka dovelo bi do njegovog kolapsa. Ali vojnog oficira je bilo nemoguće uplašiti. Pod pritiskom javnog mnjenja, zvanična poseta ruske delegacije Japanu je otkazana, a pregovori o prenosu Kurilskih ostrva nikada nisu nastavljeni.

U svom obraćanju Jeljcinu, Dubinjin je podsetio na strašnu geopolitičku grešku sa Aljaskom. Sa Kurilskim ostrvima bilo bi još ozbiljnijih posledica. Pored toga, južnokurilsko ribarsko područje je jedno od najvećih i najbogatijih na svetu. A Japan i Rusija su najveće ribarske zemlje. Trećina njihovog ukupnog ulova vata se oko Kurilskih ostrva. Ako se ostrva prevedu na Japan, ruska ekonomija će trpeti godišnje gubitke od 2 milijarde dolara samo u ribama i morskim plodovima.

Načelnik Generalštaba je dokazao da su Kurilska ostrva jedan od „nukleusa” u očuvanju i jačanju strateškog mostobrana. Kažu da se može uštedeti na bilo čemu, ali ne na samoj teritoriji koja čini državu.

Dodatak eksperta Glasa Javnosti:

Ohotsko more je zatvoreno ostrvom Sahalin, japanskim ostrvom Hokaido i poluostrvom Kamčatkom. Akvatorijom mogu da se koriste samo Japan i Rusija. Strani brodovi nemaju pravo plovidbe i ribolova. Obzirom da Japan gotovo nema mornaricu, ruske pomorske baze su  zaštićene od američke  pomorske špijunaže. Podzemna podmornička skloništa su nedodirljiva američkim podmornicama koje ne  mogu da uđu u Ohotsko more. 

Propast ruskih Kurila je karneval za Japan i opijum za američke podmornice. 

Putin upravo  piše rusku naredbu: 
Bolje rat nego pakt sa đavolom.
Bolje Japan da gori nego Rusija bez Kurila.
Čuvaj se Hirohito,  Ki Il Sung pliva na Kurile da te uhvati  za m..a, da zavrne jajca na „šest popodne“. Koreja nije zaboravila japanske zločine u vreme velikog rata. 

Priredio Šone Ninin