MIHAILO MEDENICA: Maleni, kočoperni, hrabri - vrapci mi liče na SRBE! Nadgornjavaju se s vranama i golubovima
Autor: Glas javnosti/Mihailo Medenica
Razdrobim hleba pa bacim u travu i čekam… Vazda sam voleo da gledam gde se vrapčići nadgornjavaju s vranama i golubovima, liče mi na Srbe.
Maleni, kočoperni, hrabri - dođu po svoje, ni mrvu više, ponesu u kljun i odlete.
Golubovi se plaše vrana, vrapci- ne, pa nek im je ona kljunina još tolika- vrabac ne uzmiče, došao je samo po svoje…
Juče nigde vrabaca. Ni jutros.
Vratio sam se iz noćne smene, kupio odmornoga hleba što je tek stigao u smenu, pokido okrajak, drobim, bacam i čekam.
Eto ovih kljunatih udovica, slete podalje pa polako k livadi, nikog sem njih…
Rasteram ih i čekam hoće li se koji vrabac denuti, ništa!
Ni jednoga, a čuju se u rascvetaloj šikari, Srblje moje.
Samo vrane. Sve crnje i sve drčnije.
Mahnem rukom- ne beže, uzmaknu skokom u natrag pa se još ljuće zalete u travu.
Srblje moje crvkuće, ocvetala mu šikara i njemu dosta.
Kroz cvet ga ne vide i kroz cvet ne vidi- nek se vrane najedu, kasnije će on, kad se vrane zasite…
Cvet je nekad okov najtvrđi, no lep je, i miriše, pa nek je okov stotinu puta…
No, vrana je strv nezasit. Ješće dok može. I kad ne može više - ješće!
I što ne može sama braniće dok ne stigne još vrana da pozoblju sve, i jedva će je krila onako podlu i alavu odneti do najnižih grana, da na njima manjka i da se sa njih preturi, ali ne mari…
Vrana će sita tuđega da zakrešti i manjka, a vrabac će gladan svojega da zapeva i umre.
U mirisnoj, ucvetaloj šikari, na suvarku, a vrhovi mu krošlji jednako pripadaju, no ubediše vrapca da se malenim krilima ne može visoko…
I, nije do vrana, pamtim jutra kad su uzmicale vrapcima.
Žali vrana kljuna gde vrabac ne žali života…
Ništa vrabac bez svoje ne brani. Koliko je njegovo- taman toliko ne da, ali..
Ubediše vrapce da je njihovo koliko vranama ostane, a vrana strv nezasit…
Taman će Srbije ostati da je pozoblju.
Okrajak po okrajak, pa kad ih nestane na prazne šake će besno kidisati kljunare proklete.
Nek idu i šake, šta u njih da ponesem kad su onim đavoljim pijucima za hlebom razdrobile zemlju, za zemljom kamen, pod kamenom koren, pa vuku pupčanike da mi ih potrgaju…
No, nije do vrana, do vrabaca je!
Znao sam jedno jato na koje ni veći od vrana nisu smeli!
Nisu marili kolicka su im krila jer znali su kolike su im visine…
Do u vrh krošnji, nisu se radovali šikarama.
Nisu veselo cvrkutali u okovima od cveća…
Krišku tuđu ne bi ni pogledali, ali bi za svoju mrvu udarili ko grom među vrane, no nisu vrane krive…
Nadrobiću i sutra hleba, još se vrapcima nadam…
Nije nebo onih što mu se u jarosti zaleću da ga poparaju, no onih što mu hodočaste da ga sobom zakrpe…
Što jato vrana kljuninama poderu - to jedan vrabac krilima prošije.
Mali je onaj koji ne sme, a maleni onaj na kojeg ni najveći ne smeju jer će se o njegovu mrvu olupati ko što se onoliki talas prelomi o najmanju hrid, dok god hrid zna da je njeno oduvek i zauvek, a talasovo sad, tek tren…
SKINI APLIKACIJU
