NOVA KOLUMNA MIHAILA MEDENICE OSTAVLJA BEZ DAHA: Ako smo zaboravili gde je Prizren - pogledajmo gde su nam deca!

Sebe smo dužni deci!
Toliko bolja od nas,
oni su naši potomci i slavni preci…
Samo Bog zna čime smo ih zaslužili?
Brukom i ćutnjom smo ih zadužili,
pa opet nas se ne stide.
 
U nama još ljude vide,
a ne strašljive drtine
što su im puteve prodali za prtine.
Propijamo njihova svanuća,
skamenismo prađedovske oranice,
duše smo dali pod kiriju
a oni željni Gračanice.

Čudimo se kako su preko noći porasli, a sve smo učinili da ostanu mali?
O Dečane su se dohvatili kad su od nas otpali…
Od suva i nakriva drva otpale zelene grane
pa nanovo niču u hrast i jablane.
Sve smo učinili da nas se stide,
a oni uporno i za nas vide kosovska polja.

Čija su to, naša, deca od nas toliko bolja..?
Mlada i čista korita Ibra, Drima, Sitinice…
a mi na svojemu večite skitnice.
Ako smo zaboravili gde je Prizren - pogledajmo gde su nam deca.
Čekaju nas da stignemo dogodine, pa još dogodine, pa još koju godinu dogodine…
Nama puna usta a njima oči- Kosova i Metohije!
 
Malo je kafana koliko nas je odvažnih
da u njima jurnemo put Košara i Paštrika,
malo je neba za detinjeg lika više Hoče…
Čuvaj ih Oče, mi ne znamo,
mi smo čuvali samo da damo…
Čime smo mi, najhrabrije kukavice,
zaslužili decu Lovćenovidnu?


Pred zverima neustukle,
pred Gospodom stidnu.
Toliko smo se trudili da ostanu mali,
a oni, da ne kažu nikome - uzrasli u ikone!
Poneli Drinu u čuture
preko svojih Albanija i Kajmakčalana.
Poneli zemlje da zaseju Srbije
gde ih lažemo da ne niče.
Naša deca, a na nas ne liče,
Bogu hvala!

Od naše sramote dižu Golgote.
Nasmejani idu na raspeća,
što su klinovi veći i ona su veća.
Naša deca!
Đaci - mojkovački junaci!
Krvare naše rane da vidaju Vidovdane.
Čuvaj ih Oče, mi ne znamo,
mi smo čuvali samo da damo…
Sebe smo dužni deci,
naši potomci - naši preci...