M. K. BADRAKUMAR: Vašingon bi da otuđi Peking od Moskve
Autor: Glas javnosti
Bajdenova administracija izgleda polaže nade da će zajedničkim delovanjem sa Kinom stvoriti razlike između Pekinga i Moskve, i izazvati rascep u kinesko-ruskom savezu
Posete Vladimira Zelenskog Rimu, Berlinu i Pekingu bile su uspešne. Obezbeđene su znatne količine oružja za predstojeću ukrajinsku ofanzivu protiv ruskih snaga. Kulminacija ovih poseta bila je nemačko objavljivanje novog paketa vojne pomoći vrednog oko 2,7 milijardi evra, što je najveća isporuka oružja Ukrajini od strane ove zemlje.
Nemački paket obuhvata trideset tenkova tipa Leopard-1 A5, četiri nova protivvazduhoplovna raketna sistema IRIS-T SLM, nekoliko desetina oklopnih transportera i drugih borbenih vozila, i 18 samohodnih haubica kao i više stotina izviđačkih dronova.
Zelenski je objavio da su donete važne odluke o „odbrani ukrajinskog neba” tokom subotnjih razgovora u Italiji. Sve ukupno: Stara Evropa je iskazala svoju solidarnost sa Zelenskim u ključnom trenutku kada su sve oči uprte u takozvanu ukrajinsku kontraofanzivu koja bi trebalo da bude poslednje bacanje kocke.
Prekretnica u pregovorima
Prošle nedelje, Njuzvik je citirao Henrija Kisindžera koji predviđa da je ukrajinski rat došao do prekretne tačke te da očekuje pregovore do kraja ove godine, zahvaaljujući nedavnim kineskim potezima. Kisindžer je rekao: „Sada kada se Kina uključila u pregovarački proces – to će doći do svog vrhunca, mislim, do kraja godine. Govorićemo o pregovaračkom procesu a možda i o pravim pregovorima”.
Uistinu, na osnovu svega što se može videti, Kina je uspela da izmanevriše SAD u vezi sa ukrajinskom krizom. Prošlog petka, glasnogovornik Ministarstva spoljnih poslova u Pekingu je izjavio da će kineski specijalni predstavnik za evroazijske poslove, Li Hui, posetiti Ukrajinu, Rusiju, Poljsku, Francusku i Nemačku počev od 15. maja. Njegova posete biće usmerena na razgovore o „političkom namirenju” ukrajinske krize. Vašington nije spomenut kao deo Lijevog itinerera, već je Peking istakao značaj evropskih prestonica, koje zahtevaju od Kine da igra veću ulogu u pogledu situacije u Ukrajini.
U međuvremenu, srdačnom dobrodošlicom koju su upriličili Zelenskom, Rim, Berlin i Pariz su u potpunosti ignorisali navodne strogo poverljive američke obaveštajne dokumente u kojima optužuju ukrajinskog predsednika da je licemer koji jednu stvar govori javno, a sasvim drugu privatno, koji se predstavlja kao umerenjak ali u stvarnosti je ostrašćeno ratoboran i eskalira sukob njegovim prenošenjem na rusku teritoriju, itd. Očigledno, evropske države ne slede taktiku Vašingtona da se Zelenski pritiska na eskalaciju rata uprkos ozbiljnim rezervama u pogledu spreme ukrajinskih oružanih snaga.
Međutim, na paralelnom koloseku, postoje naznake da Vašington takođe preispituje svoje ranije odbijanje kineskog posredovanja. Dejvid Ignatius iz Vašington posta, koji je nagoveštavao ovu promenu, izrazio je optimizam u poslednjoj kolumni. Prema njegovim rečima. desetočasovni „intenzivni sastanci” koji su se odigrali u Beču 10. i 11. maja ove godine između američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivena i člana kineskog Politbiroa Vang Jia „zapravo su po svoj prilici stvorili okvir za konstruktivno angažovanje”.
Zajednički jezik
Ignatius procenjuje da se „tokom dugih, detaljnih diskusija između Salivena i Vanga… pojavio izvesni zajednički prostor… Izgleda da su našli zajednički jezik za razgovore između velikih sila, poput onoga koji je ranije postojao između Sjedinjenih Država s jedne, i Rusije i Kine sa druge strane, ali je u međuvremenu iščezao”.
S druge strane, Peking se kladi na to da se Nemačka, Francuska i Italija nadaju da će ojačati ekonomske odnose sa Kinom kako bi ojačale sopstvene ekonomije – i da su, stoga, sklone da vode spoljnu politiku koja je drugačija u odnosu na ekstremno jednostranu politiku SAD.
I zaista, francuski predsednik Emanuel Makron obznanio je u petak da će kineska grupa Eks-Ti-Si Nju Enerdži Materials (XTC New Energy Materials) napraviti novo preduzeće sa francuskom kompanijom Oranu za proizvodnju baterija u severnom francuskom lučkom gradu Dankirku. Očekivana vrednost investicije je 1,63 milijarde dolara. Preduzeće bi trebalo da otvori 1.700 novih radnih mesta.
Ipak, Ignatius je uticajni kolumnista sa dugotrajnom karijerom prenošenja diplomatskih signala američkog establišmenta u javnost. Na najočiglednijem nivou, njegova kolumna ističe visok nivo spremnosti Bajdenove administracije da se uključi u zajedničke aktivnosti sa Kinom u pogledu Ukrajine, a što bi moglo imati posledice po odnose SAD i Kine.
Bajdenova administracija izgleda da polaže nade da će zajedničkim delovanjem sa Kinom stvoriti razlike između Pekinga i Moskve, i izazvati rascep u kinesko-ruskom savezu. Ignatius tvrdi da je Moskva posmatrala sa „zebnjom” rasprave Salivana i Vanga u Beču.
Zaista, Bajdenova administracija izgleda polaže nade da će saradnjom sa Kinom biti u mogućnosti da stvori neke razlike u stavovima Pekinga i Moskve te da će izazvati rascep u kinesko-ruskom savezu.
Revidirana hipoteza Bajdenove administracije sada glasi da su ciljevi i prioriteti Kine u ukrajinskoj situaciji suštinski suprotni u odnosu na ruske te da je, stoga, pametno napustiti poziciju olakog odbacivanja mirovne inicijative Sija Đinpinga za postizanje mira u Ukrajini ili osuđivati kinesku podršku Rusiji.
Umesto toga pozicija SAD bi trebalo da bude pozicija kooperativnog sagovornika u mirotvoračkom procesu, te podsticanje Pekinga da pritisne Moskvu u pravcu postizanja kompromisnog rešenja. U osnovi ovog stava je pretpostavka da Rusija i dalje može biti izolovana na geopolitičkoj šahovskoj tabli.
Veliki izazov
Preostaje jedno veliko pitanje: da li je Bajdenova administracija u poziciji da nadvlada uticajnu grupu mišljenja u SAD koja je čvrsto isprepletana sa najvišim zvaničnim ukrajinskih koridorima moći?
Ivo Dalder, nekadašnji američki ambasador u NATO (u vreme Obamine administracije) i sadašnji predsednik uticajnog Čikaškog saveta za spoljne poslove napisao je žestoku kolumnu, nakon što je posetio Kijev, koju je danas (15.5, prim. prev.) objavio Politiko i u kojoj stoji: „Putinov strateški neuspeh biće potpun tek kada Moskva shvati i prihvati da je Ukrajina trajno izgubljena – izgubljena fizički, ekonomski, politički i strategijski. I ostvarenje takvog cilja trebalo bi da bude krajnji cilj – ne samo Ukrajine, već i Zapada“.
Njegova teza jeste da strateški slučaj uključenja Ukrajine u zapadni sistem zapravo predstavlja jezgro sadašnjeg sukoba i da bi bilo kakva alternativa samo produžila sukob i predstavljala bi nove bezbednosne izazove za sistem zapadnog savezništva. No, upitno je kako je takvu integraciju moguće postići?
Dalder predlaže: „Čak i bez formalnog okončanja rata, i još manje stvarnog mira, SAD i druge države NATO bi trebalo da jasno naznače da su posvećene ukrajinskoj bezbednosti i da će ispitiati neke provizorne aranžmane – baš kao što su učinili sa Finskom i Švedskom – sve dok Ukrajina ne postane punopravna članica (NATO)“.
Dok je medijska pažnja zaokupljena takozvanom kijevskom kontraofanzivom, središnja tačka ukrajinskog konflikta se izmešta prema NATO samitu koji bi trebalo da bude održan 11-12. jula u Vilnjusu, Litvaniji, za manje od dva meseca, na koji je pozvan i Zelenski.
Trenutna evropska turneja na kojoj se nalazi Zelenski – on je pored spomenutih zemalja posetio i Finsku i Holandiju – može se sagledati kao uvertira za samit u Viljnjusu. Prosto rečeno, predigra je počela. Nije ključna ukrajinska kontraofanziva, glupane! (aluzija na čuvenu parolu „to je ekonomija, glupane” iz kampanje Bila Klintona 1992. godine; prim. NS).Rusija – a i Kina – trebalo bi da očekuju neugodna iznenađenja.
SKINI APLIKACIJU
