Vatikan na Kosovu
Autor: Glas javnosti
Teška su vremena za pravoslavlje na Kosovu. Muke Srba za pravo života na krvlju natopljenoj zemlji nisu od juče. Albanci, zvani Šiptari, navalili na srpsku decu svim sredstvima. Osokoljeni „vetrom sa Zapada“ kidišu na drevne manastire, pale crkve, a ikonama ulaze u „Albanski Unesko“.
Ko stoji iza agresije na srpsku svetinju? Albanci? Njet. Pa njih nije bilo kad su Srbi pravili svoju državu i krstili decu u pravoslavnim bogomoljama. Hiljadu godina smo prežveli nekako, a sad strepimo od nekog Kurtija, prve pesnice Vatikana!
Da, da, Vatikana.
Donosimo autorski tekst profesora Veljka Đurića gde sve lepo piše. Dr Đurić ima znanje, a i hrabrost da kaže ono što uvaženi akademici i političari čuvaju u sebi za polemike u nekoj kafani, gde su nekad sedeli slavni srpski intelektualci.
Procesi dugog trajanja
Srbi su skloni verovanju da je istorija jedna spirala, da se određeni događaji naprosto ponavljaju. Nisu u pravu jer ništa se ne ponavlja – sve je drugačije.
IZVOR: Agencija Gamma / Skup u Zagorsku povodom 1000 godina Ruske Pravoslavne Crkve
Kada je 1453. godine Carigrad pao u turske ruke, Vizantinci su kazali:
„Bolje je imati i tursku čalmu u Carigradu, nego papsku tijaru“.
Propast Vizantije zaustavio je sve ideje o nekoj novoj uniji.
Kada je unija propala to jest odbačena na Istoku, Vatikan se okrenuo drugim formama. Radi toga 1622. godine stvorena je Kongregacija za propagandu vere i ona dan-danas deluje, doduše, drugim sredstvima i formom! Kongregacija je tokom vekova najviše uspeha imala na Balkanu jer je uspela da pokatoliči znatan deo srpskog naroda – to su danas najžešći Hrvati. Najbolji primer je Hercegovina! Prava forma bila je odgajanje pravoslavne dece bez roditelja u rimokatoličkom duhu. Tako su formirani neki novi janjičari!
U istoriji, međutim, postoji nešto sasvim drugo u formi zakonitosti. Reč je o takozvanim procesima dugog trajanja! Jedan od takvih procesa, koji traje gotovo jedan milenijum, jeste odnos onog dela hrišćanstva (rimokatoličanstvo) čije je središte u Rimu, to jest Vatikanu, prema drugom delu (istočno pravoslavlje) koje ima više centara (patrijaršija).
Od velikog raskola iz 1054. godine rimokatoličanstvo je pokušavalo da potčini (zatre ili uništi) pravoslavlje. Jedan od načina bilo je sklapanje takozvanih unija. To je čin priznanja rimskog biskupa za jedinog poglavara uz zadržavanje određenih specifičnosti u ritualu i formi.
Kad je reč o slovenskim narodima unijaćenje možemo da posmatramo u dve ravni: jedan primer je odnos prema pravoslavnim Srbima, a drugi prema Rusima.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Rimski papa Pije XII
Na saboru ujedinjenja crkava koji je pripreman u Firenci (Italija) 1439. godine došli su predstavnici grčke, ruske, bugarske, rumunske i gruzijske crkve. Mada su pozvali i predstavnike srpske crkve, oni nisu došli, jer to nije dozvolio despot Đurađ Branković. On je 1455. godine, neposredno pred propast despotovine, odgovorio rimskom izaslaniku franjevcu Ivanu Kapistranu da primi rimokatoličanstvo, kazavši:
„Ja sam veru svojih otaca svagda čuvao i poštovao do svoje duboke starosti, pa su ga njegovi podanici smatrali za razborita iako nesrećna vladara, a kada bi sada pred smrt promenio svoje uverenje, gledali bi svi na njega kao na starca koji je izgubio pamet!“
Na sastanku u Firenci tadašnji vrh Vatikana dao je do znanja šta misli:
„Sveta rimska crkva veruje, da svi koji ne pripadaju Rimskoj crkvi – ne samo neznabošci, nego i Judeji, jeretici i šizmatici – ne mogu ući u carstvo nebesko, već će svi otići u večni oganj, spremljen za đavola i njegove sluge, ako se pre smrti ne obrate Rimskoj crkvi.“
Poznato je da su zbog rimokatoličkog terora brojni Srbi iz Dalmacije i okolnih krajeva odlazili u daleku pravoslavnu Rusiju: to su danas teritorije u kojima se privodi kraju specijalna vojna operacija.
Posebna forma vatikanskog delovanja dolazila je posle sklapanja sporazuma odnosno konkordata Vatikana (koji je istovremeni i glavni grad istoimene države i sedište Rimokatoličke crkve) sa pojedinim evropskim državama. Tako je bilo i sa Crnom Gorom i Srbijom, u kojima su rimokatolici bili tek neznatna manjina.
Kada je sporazum trebalo utvrditi sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca kasnije Jugoslavijom, stvar je iskomplikovana ne samo zbog nejasnog budućeg položaja Rimokatoličke crkve, već i mešanjem Velike Britanije u unutrašnje stvari na Balkanu, došlo je do krize kakva nije do tada zabeležena.
Još uvek je teško razjasniti sve okolnosti koje su dovele do sklanjanja konkordata sa dnevnog reda Narodne skupštine. Za istoriju je važan komentar tadašnjeg rimskog pape Pija XI koji je obznanio u službenom glasilu:
„Doći će dan a voleo bih da to ne moram kazati, ali sam duboko uveren – doći će dan, kada neće biti malen broj duša, koje će zažaliti što nisu širokogrudo, velikodušno i aktivno primile tako veliko dobro kao što je ono, koje je zastupnik Isusa Hrista nudio njihovoj zemlji i to ne samo radi crkvene sloge nacije, već i radi njene socijalne i političke sloge, mada odlučno odbijamo da politika bude naša stvar, naš posao!“
Kazna je stigla već 10. aprila 1941. godine proglašenjem Nezavisne Države Hrvatske. U toj nacističko-fašističko-klerikalnoj tvorevini, trećinu stanovnika činili su pravoslavni Srbi, kojima je sudbinu prorekao ministar bogoštovlja Mile Budak: pobiti, pokatoličiti i proterati!
+++
Vatikan je svoju politiku među slovenskim narodima sprovodio na više načina: katoličanstvo je iz poljskih zemalja šireno dalje na istok i to rimokaličenjem i unijaćenjem. Kao što su od pravoslavnih Srba načinili žestoke Hrvate, tako su od ukrajinskih Rusa stvorili žestoke unijate koji do današnjih dana predstavljaju udarnu pesnicu na Rusiju. Uostalom, Hrvati su imali svoju državu darovanu od Italijana i Nemaca, a Ukrajinci samo od Nemaca. Mržnja Hrvata prema Srbima može da se poredi sa mržnjom pounijaćenih Ukrajinaca prema Rusima!
Sledi nastavak sa pričama o unijatima i pokoljima kojima su skloni.
Priredio: Vlastimir Ninin
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
