Evropska unija u raljama liberalnih medija
Autor: Glas javnosti
Sad, ovog trenutka, prava moć u Evropi leži u velikim medijima. Ne u nacionalnim vladama, ne u EU Komisiji ili parlamentu, čak ne ni u NATO alijansi. Moć je u medijima
Kada preovlađujući politički interes definiše nastavak rata kao pobedu, a mir kao poraz, onda je svim vlastima na svetu, demokratama i autokratama jednako, potrebna podrška medija. Razlika je jedino u tipu pritiska – autokrate i diktatori naređuju, dok demokrate, ove današnje, nude velikim redakcijama participaciju u vlasti. Preciznije, ne deli se vlast, jer je ona formalne prirode, vezana za izbore i stranačke dogovore, već nešto mnogo atraktivnije – moć! Deli se realna moć u jednom društvu, a sa njom uticaj, status i relevantnost.
Nikad mediji u Evropi nisu posedovali takvu realnu moć kao sada. Američki da, oni su bili prvi, rušili su administracije, zaustavljali ratove, borili sa vrtoglavicom koja se kod čoveka javlja kad udiše istanjeni vazduh na planinskom vrhu. Sada je uticaj velikih, u novinarskom žargonu ozbiljnih medija, enormno porastao s obe strane Atlantika, jedino što se on više ne koristi za mir, već za rat.
U Evropi, kao i na Zapadu uopšte, pitanje je kako će se te dve strane, mediji i vlade, ponašati kad se bude delila i odgovornost. Jer da se tu igra otvoreni poker za ratnu eskalaciju je nepobitno. Sud istorije obično kasni, pa je u ovom momentu važno kako će glasiti sud savremenika, to jest čitalaca, kad se bude svirao silazak s kvazi-moralne gromade aktuelnog rata.
Da se taj momenat antiklimasa odloži, za ratne medije u evropskim demokratijama esencijalno je stalno umirivanje čitalaštva mekanim metodama kondicionisane moći. Meke metode šire dobrovoljne prostore jedinstva, a ako su svi jedinstveni, onda su posle svi krivi; a kad su svi krivi, onda nije niko kriv, jer alternative nije ni bilo.
Analiza teksta
Za ogledni primer tog novog stanja izabran je jedan, po stilu, temi i ambicijama naoko neugledan tekst, običan kolektivni redakcijski izveštaj objavljen u austrijskom konzervativnom dnevniku Di Prese, profesionalno najboljem mediju koji ova zemlja ima.
Reč je o dve kratke vesti slepljene s tezom, sve skupa skromnog obima, što je uvek poželjno kad se nešto statuira kao primer, bilo pozitivan po njihovom, ili negativan po mome. Po koncentraciji koju zahteva za čitanje nalazi se negde između zlatne ribice (1 minut) i lakog šlagera (3 minuta), pa ga i to čini dobrim materijalom za analizu.
Evo najpre tog izveštaja u celosti, onako kako je objavljen, pre nego što se preko njega, u skraćenom postupku, pređe Fukovom diskurzivnom analizom:
Napad na Severni tok: „Rusija je sudelovala”
Nemačka. CDU političar Roderik Kizeveter (Roderich Kiesewetter) zahteva od nemačkih istražnih timova,
da istražuju i u pravcu Moskve.
Berlin. Istražne aktivnosti oko napada na gasovod Severni tok još uvek ne daju neku smislenu sliku. Prošlog utorka je, međutim, ona obogaćena za još jednu kockicu. Nemački kanal RTL je ušao u trag jednoj ženi, koja je registrovana kao vlasnica one poljske firme, preko koje je navodno unajmljen brod sa kojeg su konačno krenuli gnjurci prema onom mestu na kome su se dogodile eksplozije. Ona je još pre nekoliko sedmica pozirala na ruskoj socijalnoj platformi VKontakt ispred jednog stadiona u ruskom Krasnodaru, istočno od poluostrva Krim.
Prema RTL-u, žena je živela u Ukrajini, ali poseduje i rusko državljanstvo. „Ona se ne bi mogla zadržavati u Rusiji, ili slobodno kretati kroz nju, da je delovala protiv ruske države. Jer tamo je uništena milionska imovina”, komentariše CDU političar Roderik Kizeveter istragu. „Rusija je sudelovala u tom napadu.” Kizeveter (59) je zamenik predsednika parlamentarnog odbora za kontrolu rada nemačkih informativnih službi. On je već ranije otvoreno spekulisao u javnosti da su ruske službe ili grupe mogle sudelovati u napadu. Sada zahteva od federalnog javnog tužilaštva da vrši istragu u tom pravcu. Nemačke vlasti se ne izjašnjavaju. U prošlosti su se, međutim, pojavljivali medijski izveštaji koji glavnu ulogu u napadu pripisuju Ukrajini.
Komandant ubijen na džogingu
Upravo u Krasnodaru, od svih mesta, jedan je bivši ruski podmornički komandant ubijen dok je džogirao, javljeno je u utorak. Zove se Stanislav Ršicki, 42 godine star, i u Ukrajini je tražen kao ratni zločinac. Nejasno je koju je on ulogu igrao u ratu. Njegov otac tvrdi da se on uopšte nije borio.
Metodološki, analiza gore citiranog teksta imaće sledeću formu: Ispod svake rečenice manifestnog smisla nalaze se objašnjenja latentnog smisla. Gore ono što je redakcija rekla, dole ono što je mislila. U analizi uvek treba gledati kako se ponaša fenomen moći – gde je, kako se preliva i raspoređuje, usmerava i oštri.
Naslov: Napad na Severni tok: „Rusija je sudelovala” (11. jul 2023)
Logika, ali još važnije dosadašnji tok istrage upućuju na to da je gasovod digla u vazduh zapadna strana. Ne svi, nisu svi jednako orni za teroristički akt, ali nekoliko igrača se ističe. Prvi kriterijum, ko je tehnički bio u stanju da izvede takav poduhvat, drugi qui bono: Ukrajina, Velika Britanija, SAD, uz saradnju, minimalno benevolentni stav Nemačke i upućenost Poljske, Baltika i Skandinavaca. Mi, liberalni, demokratski slobodni medij, to moramo da kažemo. Oni neslobodni bi to prećutali, mi ne. Ali kako se u to ne bi zaista i poverovalo, odmah dodati protivtežu, u istom dahu – Rusija je takođe sudelovala.
Podnaslov: CDU političar Roderik Kizeveter (Roderich Kiesewetter) zahteva od nemačkih istražnih timova, da istražuju i u pravcu Moskve.
Najteže oružje koje u konkretnom slučaju imamo je Roderik Kizeveter. Čovek je ugledan, član Bundestaga iz Baden-Virtemberga, odnedavno opozicionar (CDU), pukovnik u rezervi, dakle kompetentan za vojna i ratna pitanja. Ima jedan mali problem, da ga je mirovni pokret iz njegovog Alena (Aalener Friedensbündnis) proglasio za besramnog proukrajinskog ratnog huškača i patološkog antiruskog osvetnika, ali to nećemo da kažemo. Nećemo jer nema mesta u ovoj kratkoj formi, osim toga nije bitno i ne doprinosi istrazi. Neko bi pogrešno pomislio da on vrši nelegitmni pritisak na nemačke istražitelje, zato obavezno dodati „i”. Malo slovce, veliki smisao. Onaj ko samo traži da se gleda „i” u pravcu Moskve nije ratni huškač, već zabrinuti građanin.
Rečenica br. 1: „Istražne aktivnosti oko napada na gasovod Severni tok još uvek ne daju neku smislenu sliku.“
Mi ne lažemo, samo sejemo sumnju. Zato odmah u prvoj rečenici treba naglasiti da još ništa nije gotovo. Uprkos logike i smisla, uprkos dosadašnjim rezultatima koji ukazuju na niz opako sumnjivih državnih aktera sa naše, zapadne strane, treba insistirati na osećaju haosa i nesvestice. Stvar treba držati otvorenom do momenta kad se skupi dovoljno indicija da su to ipak bili Rusi, koji su uživali da tajno unište vlastitu imovinu, ne bi li nas zbunili i naveli na krivi trag.
Rečenica br. 2: „Prošlog utorka je međutim ona obogaćena za još jednu kockicu.“
Čitaocima ponuditi laganu biljnu tableticu za smirenje: U taj haos i nesigurnost, u odsustvo smisla, od prošlog utorka (11. jula) neko je dodao kockicu solidnog istraživačkog rada. Približavamo se krivcu, napeto, napeto!
Rečenica br. 3: „Nemački kanal RTL je ušao u trag jednoj ženi, koja je registrovana kao vlasnica one poljske firme, preko koje je navodno unajmljen brod sa kojeg su konačno krenuli gnjurci prema onom mestu na kome su se dogodile eksplozije.”
Ovo je zaista neozbiljno. Koji Hemingvej je to sročio? Kako to uopšte napisati da deluje približno uverljivo? Tako što ćemo od toga napraviti redakcijski izveštaj, pa niko ne mora da ga potpisuje i da se blamira. RTL je pištoljski kanal, zato sve zasuti kondicionalima, neki, navodni, izvesni i slično.
Rečenica br. 4: „Ona je još pre nekoliko sedmica pozirala na ruskoj socijalnoj platformi VKontakt ispred jednog stadiona u ruskom Krasnodaru, istočno od poluostrva Krim.”
Jeste, još jedna idiotska rečenica, ali šta drugo očekivati od RTL-a. Kao dobri novinari mi to vidimo. Ali, ako u taj besmisao od jezika uvedemo dva imena – Krasnodar i Krim – ravnoteža se menja u korist smisla. Krasnodar i Krim svetle kao lampice zdrave pameti. Krim su Rusi oteli, Krasnodar je na ruskom kopnu niže prema Gruziji, Gruzija je još jedna teritorija koju Rusi sistematski destabilizuju. To je tako fini splet insinuacija bogato prokrvljenog smisla. Bitno je da se sugeriše kako je Krasnodar odmah kod Krima. Za one koji tamo nikad nisu bili i jeste. Između je 450 km, ili šest ipo sati autom, ali koga to još zanima?
Rečenica br. 5: „Prema RTL-u, žena je živela u Ukrajini, ali poseduje i rusko državljanstvo.“
Uf, ovo je teško… Vraćamo se na haos i zovemo u pomoć jedno malo „i”. U to ime treba namerno pomešati dve stvari, „naprosto živeti”, kako je rekao Omar Šarif alias dr Živago komunističkom komesaru u vozu, sa administrativnim pitanjem državljanstva. Zbog čega to radimo, ako pitaju mlađe kolege na praksi? Zbog toga da se eksplicitno ne kaže kako žena poseduje ukrajinsko državljanstvo, već samo „i rusko”. Dakle, neki tamo pasoš, uz njega „i ruski”.
Rečenice br. 6 i 6a: „Ona se ne bi mogla zadržavati u Rusiji, ili slobodno kretati kroz nju, da je delovala protiv ruske države. Jer tamo je uništena milionska imovina”, komentariše CDU političar Roderik Kizeveter istragu.
Držati se kondicionala! Ona ne bi, kad bi, da jeste, i slično. Za veću uverljivost vratiti se Kizeveteru. Svesni smo da je to nekonzistentno i neuverljivo, vidimo pukotine smisla jer smo mi profesionalni novinari slobodnog sveta. Poznata nam je tribina u bečkom Klubu Konkordija iz prošlog marta na kojoj su sudelovali ruski opozicioni novinari, neki izbegli, neki ne. Znamo da se opozicioni ruski novinari, koji po pozitivnim ruskim zakonima deluju protiv ruske države, i dalje kreću kroz Rusiju, i dalje rade. Nije im lako, vlasti ih opstruišu gde god mogu, ali generalno važi da „zadržavati” se u Rusiji, „slobodno se kretati” kroz Rusiju nije nikakav dokaz proruske aktivnosti, čak ni indicija. Ako nekom čitaocu dođe da se upita, „ma čekaj, kakav je to dokazni postupak, da se ona ne bi mogla zadržavati u Rusiji da je delovala protiv ruske države?”, udariti ga rečenicom 6a da je tamo, na dnu Istočnog mora „uništena milionska imovina”. A tu su, poštovani čitaoče, i naše i vaše pare otišle u vazduh. U vodu. Slobodno budite ljuti.
Rečenica br. 7: „Rusija je sudelovala u tom napadu.”
Konačno, zbog toga se ovaj mali izveštaj i piše! Rusija možda nije digla u zrak gasovod, ali je „sudelovala” u tome. Nejasno je s kim u društvu je Rusija sudelovala, s kim bila u dosluhu, s Ukrajincima, Amerikancima, Englezima ili Nemcima? To najbolje ostaviti tako, otvoreno, maglovito, sudelovala, bila „beteiligt“. Ništa određeno, ali jasno trasirano.
Rečenica br. 8: „Kizeveter (59) je zamenik predsednika parlamentarnog odbora za kontrolu rada nemačkih informativnih službi.”
Vreme je da ga malo predstavimo: Parlamentarac koji kontroliše nacionalne tajne službe. Ili jedna određena struja unutar njih. Nebitno, jer ta rečenica ima fukciju da još jednom potvrdi opštu kompetentnost Kizevetera da za nepouzdani medij iznosi nepouzdane stavove.
Rečenica br. 9: „On je već ranije otvoreno spekulisao u javnosti da su ruske službe ili grupe mogle sudelovati u napadu.”
Nema drugog, ako nam je stalo do profesionalnog integriteta, moramo spomenuti da Kizeveter odavno „spekuliše” da su teroristički akt u Istočnom moru izveli Rusi. On ne zna, nego spekuliše, pogađa, insinuira i to odavno, u kontinuitetu, i sad je našao televizijski kanal koji ga je upotrebio da podari privid ozbiljnosti jednoj nebuloznoj priči. Mi, kao ozbiljni medij, moramo da se osiguramo ne samo upotrebom reči „spekulisati”, već dodati i „sudelovati”, jer to dodaje finesu da nisu Rusi sami uništili gasovod, nego su „mitgewirkt”, zajedno s nekim, u nekoj gužvi. Svi krenuli da ruše gasovod Severni tok, pa i Rusi.
Rečenica br. 10: „Sada zahteva od federalnog javnog tužilaštva da vrši istragu u tom pravcu.”
Važan momenat, sve nas je vodilo k njemu. Suština je podizanje pritiska na nemačko državno tužilaštvo da u potrazi za krivcem/krivcima ne gleda na zapad, sever i istočne obode Evrope, već prema Moskvi. To je pretnja istražiteljima i svima koji bi vodili nepristrasnu istragu, zato je treba uviti u pravni govor i istraživačko novinarstvo.
Rečenica br. 11: „Nemačke vlasti se ne izjašnjavaju.”
Zašto i bi, na ovu nebulozu… Ali, ona je bitna jer je u funkciji učtive pretnje nemačkim državnim vlastima. Kizeveter im lepo kaže da su Rusi, istraživački RTL nađe ženu koja se slika na stadionu 450 km jugozapadno od Krima, a službeni Berlin ni slovca. To mora da se promeni.
Rečenica br. 12: „U prošlosti su se, međutim, pojavljivali medijski izveštaji koji glavnu ulogu u napadu pripisuju Ukrajini.”
Mi smo se ovde daleko nagnuli kroz prozor za nešto što nema mnogo smisla. Sklopili smo konstrukt kome fali realna podloga. Kako da se izvučemo odatle, a da svejedno ne demantujemo rečeno? Ovako: Najpre treba priznati da sve ukazuje na Ukrajinu kao na krivca, ali onda dodati „međutim”. „Međutim” je uvek spasonosno, ono znači bilo je nešto pre, ili neko pre, a bome dolazi i neko posle. Jezička poruka je – da, svi kažu da Ukrajina jeste uništila Severni tok.
Međunaslov: „Komandant ubijen na džogingu”
Svesni smo kako sve do sada rečeno ne deluje previše uverljivo. Ipak se ovde citiraju podaci o eksploziji u Istočnom moru, onako kako ih je dao RTL, čije se emisije vesti službeno zovu „Eksplozivno”. Neophodno je smesta naći neko sidro da se čitav ovaj zamak u nebesima prizemlji. Montipajtonovci bi rekli: a sada nešto sasvim drugo.
Rečenica br. 13: „Upravo u Krasnodaru, od svih mesta, jedan je bivši ruski podmornički komandant ubijen dok je džogirao, javljeno je u utorak.”
A kad ono, prevara, nije sasvim drugo, nego nastavak prethodnog! Ovo je dobro izvedeno. Upravo u Krasnodaru (ausgerechnet in Krasnodar) je ubijen jedan ruski oficir. Krasnodar je mesto gde se nalazi onaj stadion u kome se slikala žena koja je registrovana kao vlasnica one poljske firme, preko koje je navodno unajmljen brod sa kojeg su konačno skočili gnjurci ka mestu na kome su se dogodile eksplozije. Krasnodar, to će ime zazvoniti kod pažljivog čitaoca, već smo ga pripremili. Spomenuti utorak, obavezno utorak, to je dan kad je emitovan prilog RTL-a. Sve je to u vezi, sve je isti komplot. A i Krim je blizu.
Rečenica br. 14: „Zove se Stanislav Ršicki, 42 godine star, i u Ukrajini je tražen kao ratni zločinac.“
Svejedno je kako se zove, važno je da ga Ukrajinci traže.
Rečenica br. 15: „Nejasno je koju je on ulogu igrao u ratu.“
Daj tu opet jednu insinuaciju. Nejasno, niko ne zna tačno, možda je zločinac, možda nije, najvažnije je proširiti prostor nesigurnosti.
Rečenica br. 16: „Njegov otac tvrdi da se on uopšte nije borio.“
Ko je to razgovarao s ocem ubijenog džogera? Kakve on veze ima s njegovim ratnom ulogom? Koliko je to pouzdano? Koliko je očeva koji će reći da im je sin ratni zločinac? Ima li još nekog mesa na toj kosti od vesti? Ako ne, onda ćemo s tatom džogera iz Krasnodara završiti taj trapavi izveštaj o ženi koja je registrovana kao vlasnica one poljske firme, preko koje je navodno unajmljen brod sa kojeg su konačno krenuli gnjurci prema onom mestu na kome su se dogodile eksplozije. Nadamo se da nema mnogo onih koji će kao izvor informacije prepoznati kafić Renea Artoa.
Imati vlast ili moć?
Vlast je jasna, moć difuzna kategorija. O vlasti, tipovima vladavine je pisao Maks Veber, jer se tu mogao uhvatiti za par realnih pokazatelja. Moć mu je uvek bila suspektna, neuhvatljiva, nemerljiva, nelogično raspoređena, a to Veberov poljuljani nervni sistem nije podnosio.
O moći je, naprotiv, pisao francuski sociolog i filosof Mišel Fuko. Ona je neuhvatljiva, teško se operacionalizuje, još teže meri osim u kvalitativnim pojmovima da je neko ima više, neko manje, da ne prebiva uvek kod izabranih predstavnika nacija. Praktično sve što je Fuko pisao bavi se pitanjima osmotskih procesa moći u društvu, sa „Arheologijom znanja” (L’Archéologie du savoir, 1969) kao metodološkim priručnikom diskurzivne analize.
Sad, ovog trenutka, prava moć u Evropi leži u velikim medijima. Ne u nacionalnim vladama, ne u EU Komisiji ili parlamentu, čak ne ni u NATO alijansi. Moć je u medijima, u onim redakcijama u kojima sede obrazovani novinari, specijalisti u svom polju, nekad s doktorskim titulama. Oni, istina, nemaju vlast, ali igrom slučajnosti i konsekventnog istorijskog razvoja medijskih sloboda, stekli su moć nad nosiocima vlasti. Odatle, od njih, iz visoko profesionalnih redakcija treba da dođe glas da je car go. Umesto toga, oni i dalje oblače cara.
Primer za kraj? Uoči NATO samita u Viljnusu, evropski mediji su bili prepuni analiza kako ukrajinska protivofanziva propada u pesak. U dva dana samita, plus onoliko vremena koliko je učesnicima iz udaljenijih krajeva bilo potrebno da odlete kućama, mediji su se približavali opreznom trijumfu – Ukrajincima je krenulo! Od prošlog petka (14. jula) nemački i austrijski mediji su se vratili izveštajima o propasti ukrajinske protivofanzive.
Zaključak: Trebalo je podržati okupljene NATO-vce, dati im vetar u leđa, a onda se vratiti sumornoj realnosti. Sumornoj za sve, da se zna – i Zapad i Ruse.
Ne mislim da je to nešto što se dogovara između nosilaca vlasti i medijskih prvaka. Neka očekivanja sigurno postoje, ali ne verujem u zavere, jer je nemoguće postaviti predvidljivu kalkulaciju takvih epohalnih razmera. Da je dogovoreno, bilo bi lakše, jer bi to značilo da može da se promeni prosvećenom akcijom učesnika.
Ovde svi sve znaju, samo previše uživaju u moći nad vlasti. Barem onoliko koliko vlasti uživaju u podeli odgovornosti za rat, smrt i destrukciju.
AUTOR: Vesna Knežević
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
