DUŠAN PROROKOVIĆ: Šta je Kisindžer hteo da kaže?

Tokom Kisindžerovih periodičnih oglašavanja primećuje se gubljenje kontinuiteta u poređenju sa stavovima koje je iznosio prethodnih decenija ili godina. Šta je razlog tome?

Henri Kisindžer jedan je od nekolicine američkih intelektualaca, javnih delatnika, stratega, angažovanih istraživača ili nazovimo to kakogod, čiji se stavovi sa dubokim uvažavanjem prenose, komentarišu i analiziraju i na „civilizacijskom Istoku”.

Istina, poslednja dva obimnija dela ovog autora eksplicitno posvećena međunarodnim odnosima, o mestu Kine u globalnoj politici (iz 2011. godine) i svetskom poretku (2014), nisu donela gotovo ništa novo, uglavnom se tiču ponavljanja davno konstruisanih teza (nakon toga, Kisindžer je objavio još dve monografije – o veštačkoj inteligenciji i liderstvu u politici).

Sa jedne strane posmatrano, Kisindžera sasvim sigurno niko neće po tim naslovima pamtiti, njegova biografija je daleko impresivnija, bilo da se govori o diplomatskoj, političkoj, akademskoj ili publicističkoj dimenziji iste.

Kako je Kisindžer govorio?

Za poštovanje je i činjenica da u poznim godinama i dalje pronalazi volju i pokazuje energiju za radom, te se često oglašava o najbitnijim međunarodnim problemima.

Sa druge strane posmatrano, ipak se čini i da taj period pogoršavanja odnosa između „kolektivnog Zapada” i „civilizacijskog Istoka” detektovan još tokom druge decenije dvadesetprvog veka, predstavlja i vreme kada se sveobuhvatnost i kontinualnost u Kisindžerovom radu postepeno gubi.

NIKOLA KUSOVAC: Ko ne gleda u prošlost, nema budućnost

Na primer, osećajući u šta sve može prerasti sukob u Ukrajini, on još 2014. godine upozorava da je to komplesna država, sa izraženim razlikama između različitih regiona po transverzali zapad-istok, te da se ne sme „igrati na jednu kartu” i dozvoliti dominacija „jednog krila Ukrajine nad drugim”, pošto bi to imalo dalekosežne posledice i „uništilo bi svaku perspektivu da se Rusija i Zapad, posebno Rusija i Evropa, uvedu u sistem međunarodne saradnje”.

Među polaznim tačkama u njegovoj tadašnjoj analizi je i konstatacija kako „Zapad mora shvatiti da za Rusiju Ukrajina nikada ne može biti samo strana zemlja. Ruska istorija je počela u onome što se zvalo Kijevska Rus. Odatle se širila ruska religija. Ukrajina je vekovima bila deo Rusije, a njihove istorije pre toga su se preplitale.

Neke od najvažnijih bitaka za rusku slobodu, počev od Poltavske bitke 1709. godine, vođene su na ukrajinskom tlu. Crnomorska flota, rusko sredstvo za projektovanje moći u Sredozemnom moru, zasniva se na dugoročnom zakupu luke u Sevastopolju, na Krimu. Čak su i poznati disidenti poput Aleksandra Solženjicina i Josifa Brodskog insistirali na tome da je Ukrajina sastavni deo ruske istorije”.

Po mnogo čemu, ovo je bilo kompatibilno konceptima koje su predstavljali još neki američki teoretičari, među kojima je najdalje odjeknuo stav Džona Miršajmera.

Transformacija stratega

Međutim, pogled Kisindžera na tekuća dešavanja značajno se transformiše, i pored toga što današnji događaji predstavljaju logičnu posledicu eskalacije krize iz 2014. godine. A do krize je upravo došlo zato što zapadni političari nisu slušali Kisindžera.

Nije pristojno podsećati na sopstvene reči od pre nekoliko godina, nije to ni manir velikih mislilaca, nema Kisindžer potrebu da se oko toga oglašava, no ispostavilo se tačnim gotovo sve na šta je upozoravao, te zato nije baš razumljivo odakle potonja nužda za promenom pozicije.

U poslednjem intervjuu, Kisindžer sada zagovara „članstvo Ukrajine u NATO” pošto je to jedina garancija regulisanih odnosa Kijeva sa Moskvom jer „Ukrajina je najbolje naoružana zemlja u Evropi sa rukovodstvom koje ima najmanje strateško iskustvo u Evropi.”

MILICA TRKLJA: Čuvari jedinog živog manastira u istočnom Kosovu

Mirovno rešenje on vidi u vraćanju Ukrajini „svih teritorija koje je izgubila posle 24. februara 2022. godine osim Krima koji će zadržati Rusija” pa će tako svi biti pomalo nezadovoljni. U tom kontekstu upućena je kritika evropskim liderima koji se protive članstvu Ukrajine u NATO.

Istovremeno, zabrinut zbog potencijalnog sukoba SAD i Kine, Kisindžer navodi da ove okolnosti „zahtevaju odgovorne lidere, koji bar pokušavaju da izbegnu sukob” kao i da obe strane moraju pokazati više odgovornosti.

Da Ukrajina uđe u NATO?

Jasno je da do eskalacije sukoba dolazi zbog težnji i režima Vladimira Zelenskog i NATO-struktura da uguraju Ukrajinu u severnoatlantsku alijansu i od nje konstruišu platformu za višenamenske i višedimenzionalne napade na Rusiju u hibridnom ratu koji je projektovan da traje ne samo godinama, nego čak i decenijama.

Zašto bi Rusija pristajala na povlačenje i ostavljanje Ukrajine bez Krima NATO-u? Zbog čega su onda pokretali celu operaciju? Čemu toliki troškovi, žrtve, trpljenje efekata sankcija, preformulisanje spoljne i bezbednosne politike?

Čudno je da pojedinac, koji je proveo čitav radni vek bazirajući svoje procene na teorijama realizma, govori o „vraćanju teritorija” kada je Rusija zbog toga menjala Ustav, usvojila konkretne procedure integracije koje već uveliko sprovodi u delo.

Kako naterati Rusiju da „vrati teritorije”? Pregovorima? Vojnim putem? Pretnjom nuklearnim oružjem? To tako jednostavno neće ići. Ako je „mirovna opcija” da ostatak „predratne Ukrajine”, manji ili veći „uđe u NATO”, onda mira još dugo, dugo neće biti. Neće ga biti po cenu nestanka Ukrajine!

Takođe, dok se razmatraju relacije između Vašingtona i Pekinga primetno je da se upoređuje neuporedivo. Zašto to kinesko rukovodstvo nije odgovorno? Koga je napala Kina? Iz kojih kineskih aktivnosti proističe da njihovo ponašanje može prerasti u pretnju celokupnom čovečanstvu?

TUNKU VARADARAJAN (The Wall Street Journal): Kisindžer na 100. rođenan: Ukrajina pripada NATO-u

Problem u ovim odnosima nastaje zato što SAD ne žele prihvatiti Kinu za ravnopravnog partnera i tu je ključni uzrok napetosti u međunarodnoj areni. Hibridni rat NATO protiv Rusije osmišljen je delimično i zbog ovoga, kako bi se potkopala pozicija najznačajnijeg kineskog saveznika u procesu uspostavljanje ravnoteže snaga prema „kolektivnom Zapadu”.

Niti je opravdano, niti je tačno sada držati moralne lekcije o „podjednakoj odgovornosti” i „odgovornim rukovodstvima”! Odgovornost je pretežno na jednoj strani i tenzije u svetu bi naglo splasle kada bi se jedno rukovodstvo ponašalo odgovornije. Ali, to jedno rukovodstvo očigledno je rešilo da ne dozvoli završetak transformacije strukture svetskog političkog sistema u multipolarnu kroz kooperaciju, već pokušava da održi privid jednopolarnosti kroz konfrontacije.

Kampanja „slomila” i Henrija

Da li je čak i Kisindžer podlegao tom ogromnom pritisku koji dolazi iz zapadnih medija i odražava se na stavove javnosti (ili, tačnije – dela javnog mnjenja)?

Antiruska kampanja koja je vođena prethodnih godina, a svoj vrhunac dosegla tokom proteklih dvanaest meseci nije zaobišla nikoga. Njeni efekti su razarajući. Ili je uzrok korekcije Kisindžerovih stavova u strahu od promena? Jedno je pisati o multipolarnosti i neminovnosti uspostavljanja ravnoteže snaga u međunarodnim odnosima, a nešto sasvim drugačije kada smo deo tog procesa i možemo sagledati sve posledice koje će uslediti.

Možda se radi i o ciljanom odašiljanju poruka kako bi se spašavala američka politika koliko je to moguće i kako je to moguće? Bajdenova administraciji zaglibila se u Ukrajini, a iako nema naznaka da će skoro iz toh blata izaći, još nam najavljuje kako se spremaju da ograničavaju Kinu. Svedoci smo jedne katastrofe, a uveliko se najavljuje druga.

KISINDŽER ISKRITIKOVAO BAJDENA: Ne može se stalno napadati Kina

Kako god, tek i Kisindžer „troši” delove ličnog autoriteta i sopstvenog integriteta. Najviše zbog toga što se tokom njegovih periodičnih oglašavanja primećuje gubljenje sveobuhvatnosti i kontinualnosti u poređenju i u odnosu sa stavovima iznošenim prethodnih decenija ili godina.

Zato će i njegove predloge sa daleko manje uvažavanja nego ranije dočekivati na „civilizacijskom Istoku”. Što je velika šteta. Jer, pojedinaca sa autoritetom i integritetom, koji mogu pokrenuti značajne inicijative u međunarodnoj javnosti i doprineti smirivanju napetosti – sve je manje, ako ih je uopšte i ostalo.

Čini se kako je sve u funkciji produžetka sukoba, pa i autoriteti i integriteti uticajnih pojedinaca. Rat je naša sadašnjost i bliska budućnost.

Ko će ratovati protiv koga? Kako će se to odraziti na međunarodne odnose? Kakve će posledice biti? To su sve druge teme, o kojima će se naširoko diskutovati i pored toga što je odgovore na postavljena pitanja nemoguće pouzdano predvideti. Između ostalog, na mnogo načina, to nam sugerišu i stavovi i nove pozicije Henrija Kisindžera.

SKINI APLIKACIJU