TUNKU VARADARAJAN (The Wall Street Journal): Kisindžer na 100. rođenan: Ukrajina pripada NATO-u
Autor: Glas javnosti
Ja se nalazim u ironičnoj poziciji da sam bio usamljen kada sam se protivio članstvu, i sada sam gotovo usamljen kada zagovaram ukrajinsko članstvo u NATO-u
Osam godina –to je ukupno vreme koje je Henri Kisindžer proveo na javnim dužnostima. Od januara 1969. do januara 1977. godine gospodin Kisindžer je bio prvi savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar u vladama predsednika Ričarda Niksona i Džeralda Forda. Obe ove dužnosti istovremeno je obavljao tokom dve godine. Imao je pedeset tri godine kada je ispraznio svoj radni sto u Fogi Botomu za svog naslednika Sajrusa Vensa. Tokom naredne četiri i po decenije radio je kao konsultant o strateškim odnosima za vlade širom sveta i učvrstio je svoju reputaciju – stečenu kada je predvodio američko otvaranje prema Kini 1972. godine – da je reč o izvanrednom filozofu međunarodnog poretka i najoriginalnijem, obrazovanom i realističnom državniku svoga doba.
U subotu je gospodin Kisindžer napunio sto godina, ali još uvek je živo zainteresovan za sudbinu sveta u kojem je proveo svoj životni vek. Susreli smo se u njegovoj kancelariji četiri dana pre rođendana, i odmah nas je uverio ne samo koliko je šarmantan već i koliko je vešt diplomata. „Nikad me nisi posetio u mojoj kancelariji“, prekorio me je, podsećajući na poziv koji je uputio pre tri godine tokom večere u domu zajedničkog prijatelja, što je bio moj jedini raniji sastanak sa gospodinom Kisindžerom. Zanemario sam poziv u to vreme, misleći da je reč o pukoj ljubaznosti velikog starog čoveka prema neznancu.
Večerali smo sa Čarlsom Hilom, koji je jednom bio pisac govora za Kisindžera i kasnije viši savetnik drugog državnog sekretara, Džordža Šulca. Prisećanje na Hila, koji je preminuo 2021. godine, navelo je Kisindžera da kaže nekoliko zapažanja o Šulcu, koji je takođe doživeo sto godina 2021, kada je i preminuo. Šulcov pristup međunarodnim odnosima zaista „nije bio isti kao moj“, zapazio je g. Kisindžer. „On je bio usredsređen na ekonomsku motivaciju. Ja sam se usredsredio na istorijsku i moralnu motivaciju aktera“.
Globalni nered
Ono što Kisindžer vidi kada pogleda svet današnjice jeste „nered“. Gotovo sve „glavne države“, navodi, „preispituju sebe o fundamentalnoj orijentaciji. Mnoge od njih nemaju unutrašnju orijentaciju, i u procesu su promena ili prilagođavanja novonastalim odnosima“ – pod čime prevashodno podrazumeva svet razdeljen sukobom između SAD i Kine. Velike države kao što je Indija, i veliki broj onih koje su „ispod“ njih, „nemaju jedno dominantno gledište o tome šta bi htele da ostvare u svetu“. One se pitaju da li mogu da „izmene“ ponašanje supersila (reč koju g. Kisindžer mrzi) ili da teže ka „izvesnom stepenu samostalnosti u delovanju“.
Neke velike države se suočavaju sa ovim izborima još od „debakla u Sueckoj intervenciji“ 1956. godine. Dok je Britanija odabrala blisku saradnju sa SAD posle toga, Francuska je bila sklonija strateškoj autonomiji, ali onakvoj koja podrazumeva „veliku bliskost sa SAD po pitanjima koja utiču na globalni ekvilibrijum“.
Francuska želja da odredi svoju sopstvenu globalnu politiku dovela je do neobične situacije tokom nedavne posete francuskog predsednika Emanuela Makrona Pekingu. Dok kritičari kažu da je povlađivao Kinezima, Kisindžer vidi primer francuske strateške autonomije na delu.
Nije uznemiren rečima Emanuela Makrona, koji je nakon posete Pekingu pozvao ostale Evropljane da budu više od „pukih američkih sledbenika“. Kisindžer ne uzima „doslovce“ ove reči. Osim toga, ističe, „nisam ovde kao branilac francuske politike“, i naizgled pripisuje Makronove reči kulturnim činiocima. „Francuski pristup raspravi jeste da ukažu svom suparniku ili sagovorniku sa suprotne strane na njegovu glupost“. Britanci „pokušavaju da vas uvuku svoj intelektualni okvir i da vas ubede. Francuzi pokušavaju da vas ubede ukazujući na manjkavosti vašeg mišljenja“.
A koji je Američki pristup? „Amerikanci sebe vide kao pravednike“, kaže čovek poznat po svojoj realpolitici. „Mi verujemo za sebe da smo nesebični, da nemamo neke određene nacionalne interese, ali isto tako da se naši nacionalni ciljevi u spoljnoj politici postižu uz takve poteškoće da kada pokušavamo da ih izmenimo nailazimo na ogorčenje protivnika“. Tako da „očekujemo da naša gledišta odnesu prevagu, ne zato što mislimo da smo intelektualno superiorni, već zato što mislimo da bi sama gledišta trebalo da budu dominantna. To je izraz jednog snažnog moralnog osećaja sjedinjenog sa ogromnom moći, koja se obično ne definiše kao pozicija moći“.
Suštinska razlika
Upitan da li ova američka tvrdnja o urođenoj nesebičnosti nailazi na povoljan odjek kod drugih zemalja, gospodin Kisindžer brzo odgovara: „Ne, naravno da ne”. Da li Si Đinping prihvata ovo gledište? „Ne, apsolutno ne. To je jedna suštinska razlika između nas.“ Si je globalno moćniji od bilo kog ranijeg kineskog lidera, i on se „sukobljavao sa dvojicom prethodnih američkih predsednika“, predsednicima „koji su hteli da traže ustupke od Kine i da ih javno predstavljaju kao ustupke“. Ovo je pogrešan pristup, prema Kisindžerovom gledištu: „Mislim da bi umeće bilo predstaviti odnose sa Kinom kao zajedničku zabrinutost u kojoj do dogovora dolazi zato što obe strane veruju da je to najbolje za njih. To je diplomatska tehnika kojoj sam skloniji“.
Po njegovom mišljenju, politika Džozefa Bajdena prema Kini nije bolja od politike Donalda Trampa. „Ona je uglavnom ista. Politika je da se Kina proglasi neprijateljem, a onda je cilj da se od neprijatelja iznude ustupci koji bi ih po našem mišljenju sprečili da ugroze našu težnju za dominacijom“.
Zar gospodin Kisindžer ne vidi Kinu kao neprijatelja? U tom pogledu vrlo pažljivo bira reči. „Vidim Kinu, po moći koju ima, kao opasnog potencijalnog neprijatelja“. On posebno naglašava ovo određenje. „Mislim da bi moglo doći do suoba. Ovde imamo dva društva sa vlastitim gledištima na globalnu istoriju, proisteklim iz različitih kultura, koja se sukobljavaju jedno sa drugim“.
G. Kisindžer svoje gledište suprotstavlja gledištima „drugih“ koji „počinju sa predubeđenjem o stalnom neprijateljstvu, i stoga veruju da moraju da se istovremeno suprotstavljaju svuda, oko svakog pitanja koje se pojavi“. Kisindžer veruje da su „dva svetska rata trebalo da nas nauče da je cena rata (čak i sa konvencionalnom tehnologijom) u potpunoj nesrazmeri sa ciljevima koje je moguće postići“. A sa današnjim oružjem, „i sa sve moćnijom sajber i biotehnologijom u obema društvima kojima se može izvršiti upad na teritoriju drugog društva, ovakav oblik ratovanja bi uništio civilizaciju“.
Kako bi sprečile rat sa Kinom, stoga, SAD bi trebalo da se uzdrže od bezglavog neprijateljstva te bi umesto toga trebalo da se uključe u dijalog. „Najvažniji potencijalni razgovori jesu oni između dvojice lidera, u kojima bi se saglasili da raspolažu sa najopasnijim kapacitetima i obavezali da će voditi politiku tako da umanje mogućnost za izbijanje međusobnog oružanog sukoba“.
Mogućnost anomalije
Ovo u velikoj meri zvuči kao detant, što je hladnoratovska politika koju je Kisindžer uveo. „Sa američke tačke gledišta“, navodi, „postoji opasnost da se tokom takvih razgovora pojavi uverenje da se Kina fundamentalno promenila i da smo sada u stanju permanentnog mira te da možemo da se razoružamo – i da stoga postanemo slabi“.
Opasnost koja preti „od suprotnog toka delovanja“ jeste mogućnost anomalije koja bi dovela do totalnog rata. Ja bi trebalo da sam realista. Ovo je moje realistično uverenje“. Kisindžer kaže da bi Čarls Hil, koji mu je pomogao u pisanju Svetskog poretka (2014) rekao je da je kineska pozicija „nepopravljiva. Ali ističem da čak i ukoliko je to tačno, bolje je da dođemo u poziciju sukobljavanja tako što ćemo pokušati svaku zamislivu alternativu osim kupovanja mira ustupcima. Tako da ovo nije doktrina popuštanja (appeasement).“
On naziva Tajvan „nerešivim problemom“, za koji „nema drugog rešenja, osim protoka vremena“. On bi stoga „pozdravio formulu kojom bi se održalo sadašnje stanje tokom godina u kojima dve strane, na primer, neće pretiti jedna drugoj, ili će ograničiti raspoređivanje snaga jedna protiv druge“. Ovo bi trebalo da bude „pažljivo formulisano, na način koji s naše strane ne bi tretirao Tajvan kao državu. Ovo su zamislivi – ne kažem da su i ostvarivi – ciljevi“. Kisindžer misli da bi Si bio otvoren za takvu raspravu – ali „ne ukoliko dođemo kod njega i kažemo: ’Pokaži nam napredak u ovih deset stvari, nakon čega ćemo te nagraditi’. To neće dati rezultate“.
Upitan da skicira kineske ambicije, navodi: „Ne mislim da žele da prošire kinesku kulturu širom sveta“. Oni teže „bezbednosti“, ne svetskoj dominaciji, ali očekuju da budu dominantna sila u Aziji. Da li bi trebalo očekivati da Indija i Japan to prihvate? „Idealna situacija“ [za Kinu], navodi Kisindžer, „bila bi da bude toliko jasno nadmoćna da se to prihvatanje ostvari spontano“. On predviđa da će Japan, kao odgovor, „razviti svoje sopstveno oružje za masovno uništenje“. Nagoveštava vremenski okvir od „tri, pet ili sedam godina“ za ostvarivanje ovog scenarija. „Ne požurujem ga“, ističe, „i ukoliko možete, trebalo bi to da razjasnite u vašem članku. Pokušavam da vam pružim analizu situacije“.
Slobodan svet zavisi od američkog vođstva – kao što je zavisio od kraja Drugog svetskog rata. Ali gospodin Kisindžer je zabrinut. „Nemamo široku stratešku viziju“, kaže o Sjedinjenim Državama. „Tako da je svaku stratešku odluku potrebno iscediti iz političkog tela koje organski ne misli u ovim kategorijama“. Kada SAD usvoje neku strategiju, one su sklone „da je zagovaraju na osnovu nekog obuhvatnog moralnog principa, koji potom primenjujemo na svaku zemlju u svetu sa podjednakim važenjem“.
Amerika ima svoju snagu. Kada je izazvana, „mobilizacija resursa potrebnih da bi pružila otpor ostvaruje se sa relativnom lakoćom“. Ali pretnje se „razumeju u pojmovima fizičkog sukoba. Tako da dok do ovakvog sukoba ne dođe, teže je obaviti mobilizaciju. Stoga je u Americi teže delovati na osnovu procena i pretpostavki nego u drugim uporedivim državama“.
Ukrajina u NATO!
Kisindžer, međutim, veruje, da je Bajdenova administracija „mnoge stvari“ uradila ispravno. „Podržavam ih kada je posredi Ukrajina“, kaže. „Sa moje tačke gledišta rat u Ukrajini je dobijen, u smislu da onemogućava ruski napad na savezničke države u Evropi. Vrlo je malo verovatno da se tako nešto ponovi. A kako budemo okončavali rat, trebalo bi da imamo na umu da je Rusija ostvarivala veliki uticaj na ovo područje tokom više stotina godina, uhvaćena u zamku raspolućenosti između poštovanja i osećanja niže vrednosti ili opasnosti koja pristiže iz Evrope“ Ova dvosmislenost je, sugeriše, u pozadini ukrajinskog rata: „Mislim da je ponuda da se Ukrajina uključi u NATO bila smrtna greška i da je vodila ka ratu. Ali njegov opseg i njegovu prirodu su odredili Rusi, i imamo puno pravo da mu se suprotstavimo“.
On bi voleo da se rat okonča pod uslovima među kojima je povratak Ukrajini celokupne teritorije osim kontroverznog izuzetka Krima. „Za Rusiju, gubitak Sevastopolja, koji istorijski nikada nije bio ukrajinski, bio bi takav sunovrat da bi sam opstanak države bio u opasnosti. I mislim da to nije poželjno za svet posle rata u Ukrajini“.
On sada veruje da Ukrajina – „trenutno najbolje naoružana zemlja u Evropi“ – pripada Severnoatlantskom paktu. „Ja se nalazim u ironičnoj poziciji da sam bio usamljen kada sam se protivio članstvu, i sada sam gotovo usamljen kada zagovaram ukrajinsko članstvo u NATO-u“.
Gospodin Kisindžer ne sumnja u Paks Amerikanu i u potrebu „da se u svetu brane područja ključna za Amerikance i za demokratski opstanak“. Ali sposobnost da SAD „to izvede politički je naglo opala, i to je naš sve veći problem“. On pripisuje ovu političku slabost opadanju verovanja u SAD u njihove sopstvene istorijske ambicije i institucije. „Nije više preostalo elemenata ponosa, usmerenja i svrhe“, žali se, dok se američki lideri nose sa gnevom izazvanim događajima „od pre trista godina“ (misli se na ropstvo i rasizam; prim. NS).
Pored toga, nema dovoljno zajedničkih ciljeva i principa koji nadilaze stranačke podele. Ovo slabi mogućnost demokratskog razrešenja problema i mogućnost da se deluje na osnovu zajedničkih nacionalnih interesa. „Čak i u moje vreme, bilo je moguće razgovarati sa grupama senatora, što ne bi garantovalo prihvatanje, ali bi garantovalo izvestan stepen dobre volje“ da se pronađe zajednička tačka gledišta. Nadstranački tim Harija Trumana i Artura Vandenberga – demokratskog predsednika i predsedavajućeg Komiteta za spoljne odnose američkog Senata iz republikanske partije koji je zajednički radio na obnovi Evrope i pobedi u Hladnom ratu – bio bi izuzetno malo verovatan u današnje vreme.
Kisindžer veruje „da je to ono što je potrebno“, i da je neophodno da pronađemo načine da iznova stvorimo stare oblike patriotske saradnje. „Potrebno je da postoji nešto, neki nivo, na kojem se društvo saglašava o potrebi sopstvenog postojanja“.
Varadarajan je saradnik Volstrit džurnala, kao i saradnik Amerikan enterprajz instituta i Klasičnog liberalnog instituta Pravnog fakulteta Njujorškog univerziteta
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
41 min
